Duševna bolest

Šta predstavlja duševna bolest? Za psihijatriju je nemoguće da izađe na kraj s njom kao za savremenu onkologiju s bolestima raka. Više od toga, broj psihički bolesnih ljudi se neprekidno povećava, može se reći da su duševne bolesti kuga dvadeset prvog veka. Ako su za vreme epidemija kuge u srednjem veku na ulicama gradova ležali nesahranjeni leševi kojima su se ljudi plašili da priđu, u naše vreme se ljudi pogođeni bezumljem pretvaraju u žive mrtvace. Oni su otišli u sebe kao da su se zakopali u grob, žive među nama, kao da opšte s nama, ponekad čak i rade, ali su to ljudi s kojima se ne može stupiti u kontakt, oni su otkinuti od realnog sveta, od Crkve, uronili su u svoju irealnost koju smatraju jedinom stvarnošću.

Postoje dva oblika bezumlja. Prvi je očigledna opsednutost demonom, kad čovekovom dušom ovladava mračni duh, živi u čoveku kao gazda u svojoj kući, parališe njegovu volju, isključuje njegovu svest i čini se da čovek ima dve duše: njegova druga duša je đavo. Ma kako čudno bilo, ovaj oblik bezumlja koji je obično istovremeno praćen dejstvima svetogrđa i strahom pred svetinjom se isceljuje lakše nego drugi oblik o kojem će  biti reči kasnije. Ovde očigledno deluje demon, ali isto tako očigledno pomažu svetinja, ispovest i često pričešćivanje.

Druga vrsta bezumlja je bezumlje koje ovladava čovekom zbog njegove gordosti. Postoji, istina, još i treća vrsta - nasledna oštećenost ne psihike, već psihičkog aparata koja se ispoljava ili već u samom detinjstvu ili na određenoj etapi formiranja čoveka. Međutim, nećemo se doticati nasledne patologije; u ovom slučaju čovek je isto tako

nesrećna  žrtva  kao  onaj  koji  se  rodio  slep  ili  s  drugim  manama.  Želimo  da  se zaustavimo na drugoj vrsti bezumlja - na bezumlju koje potiče od neiskorenjenih strasti.

Pre svega treba utvrditi šta se događa za vreme psihičke bolesti. Šta boluje? Duša se čoveku daje u vreme začeća, ona je bestelesna, nema organe, nema nikakvu složenost u prirodi i strukturi, poseduje određene sile i sposobnosti, ali pritom ostaje prosta u svojoj suštini. Duša je sjedinjena s telom, ali posle smrti tela ona i dalje postoji bez njega, nastavlja da misli i oseća. Međutim, duša pokojnika ne može da stupi u kontakt s nama. Tako u umu kompozitora može da zvuči melodija, ali bez instrumenta on ne može da je ovaploti u zvuke, da je prenese u spoljašnji svet. Telo je instrument duše, ali postoji izvesna tanana materija kao sistem kanala, koja sjedinjuje dušu i telo, kao što sistem kanala spaja reku s poljem koje napajaju bujice vode. To nije sama duša, već poseban psihički aparat, nervno tkivo, koje prožima sve ćelije ljudskog tela, ali ima za svoj centar čovekov mozak. Ovde se stvaraju neophodni uslovi za međusobne odnose između duše i spoljašnje sredine - to je granica između duševnog i telesnog. Ovde se stvaraju izvesni kompleksi, refleksi, ovde se misli oblače u oblik reči i tako dalje. Ovde se prerađuju spoljašnji utisci i zatim se odlažu u sećanje. To je sistem veza i međusobnih odnosa. To je kao površina duše, kao opna, ali se ona ne sliva sa samom dušom.

Bezumlje je razaranje pravilnog dejstva između duše i sveta. Kad u signalnom sistemu čoveka nastane kratak spoj, kad se on ruši, čovek gubi sposobnost da adekvatno doživljava spoljašnji svet. On gubi samospoznaju, pogružava se u nekakav bezdan haosa. Šta se s njim dešava? Čovek ima instinkt samoočuvanja. Čovek, reći ćemo ovako, ima jaku podsvesnu sposobnost da proračunava u teškim okolnostima sve varijante i bira onu koja mu čuva život. U ovom smislu bezumlje je pokušaj čoveka da sačuva svoj život, da pobegne u bolest, sakrije se u njoj, stvori iluzorni svet i živi u njemu kao u ljušturi, ogradivši se od stvarnog sveta, koji je za njega postao neizdrživ. Uzrok ovoga je slikovito govoreći - mikrob gordosti, koji se uselio u njega od samog detinjstva (tako najčešće biva) i zatim se neprimetno razvio do ogromnih razmera.

Osnova čovekovog psihičkog mira jeste smirenje: smireni je legao na zemlju i jak vetar je prohujao iznad njega, a gordi je stao koliko god je visok i vetar ga je bacio na kamenje. Isto se dešava i s burom strasti. Čovek se smirio, priznao svoju nemoć, priznao je svoju grehovnost i jak vetar je protutnjavši prošao. Gordi za sva iskušenja okrivljuje druge i čak Samog Boga, strasti klokoću u njegovom srcu, može se reći da se on nalazi u stalnoj borbi - samo ne sa svojim strastima, već s umišljenim neprijateljima. Gord čovek je uvek nezahvalan Bogu, nezahvalan je za život koji mu je darovan, nezahvalan je ljudima koji ga okružuju, jer u dubini duše smatra da je za njih velika čast i sreća da opšte s njim. On veruje da poseduje talente i sposobnosti koje više niko nema. Teško ga pogađa kad neko prema njemu pokaže ne samo najmanje nepoštovanje, već i ravnodušnosti. Čini mu se da mu je dato nekakvo naročito pravo da upravlja drugim ljudima, a kad mu se pruži otpor, negoduje protiv njih, kao protiv nezahvalnih i glupih

životinja, koje nisu mogle da shvate njegovu veliku dušu. Uostalom, gordost je mnogolika, može da se gura u tuđe stvari i dobija po nosu, ali može da ćuti i prezire ljude smatrajući da su oni u poređenju s njim ništa više od pasa koji laju.

Najstrašnija gordost je duhovna gordost kad čovek ustaje protiv Boga, kad smatra da je Bog nepravičan prema njemu; on kao da kaže: "Zašto ljudi koji su gori od mene uživaju Tvoja dobra, a ja sam nepravično uvređen?" Ako je neverujući čini mu se da se ceo svet ujedinio u borbi protiv njega. U srcu gordog je stalno uzbuna, u duši gordog je stalno strah.

LJudi su sjedinjeni ljubavlju, gordi gubi ljubav, a gubitak ljubavi je već početak bezumlja. Ovde se dolazi do unutrašnjeg konflikta: ako je čovek verujući, smatra da ga je Bog kao surovi otac izbacio iz kuće, u njegovom srcu je prisutna nema mržnja prema Bogu; ako je neverujući, smatra da je on jedini dostojan čovek koji živi među podlacima i nitkovima, da živi u kući u kojoj po zidovima pužu škorpioni spremni da ga ubodu, zato je u hroničnoj nervnoj napetosti. U dubini duše je ubeđen, iako to ne priznaje, da su ljudi dostojni da se zemaljska kugla napuni dinamitom i zatim minira.

Gordi je uvek nezadovoljan. Gordi ne može da bude srećan, jer je srećan samo onaj ko se zadovoljava onim što ima. Gordi živi u ovom zemaljskom životu. On ne oseća večnost svojim srcem, pošto se u njemu gnezde nepokajani grehovi, strasti: jer gordi ne može da se kaje, on je u svemu u pravu. On ne može da se moli, čak i ako bi čitao reči molitve, zato što smatra da mu je ispod časti da moli za nešto i preklinje; on želi da govori s Bogom kao ravnopravan. A kad mu ovo ne polazi za rukom, često dolazi do pada u okultizam i demonizam. Demonizam je jedan od isporučilaca žive robe u duševne bolnice.

Gordi stalno dolazi u konflikt sa svima, i ovde njegov psihički aparat, istrošen i razrušen, više ne izdržava. Ovde ili dolazi do smrti, ili kao alternativa, do bezumlja. U ovo vreme se aktiviraju mračne demonske sile i pomažu čoveku da stvori svet bezumlja i haosa, u koji se on zatim pogružava. Dospevši u ovaj svet, čovek više ne može da izađe iz njega. Najkarakterističniji simptom u ovom slučaju je odsustvo ljubavi. Ako bezuman plače, to je samo zbog sebe; đavo je hladan i čovek koji je pogođen bezumljem postaje hladan, bezosećajan. Samo smirenje možda da spasi čoveka od bezumlja, ali u tome i jeste stvar, što on više ne može da se smiri. Čak i u svojim halucinacijama i fiks- idejama bezumni obično uobražavaju da su veliki ljudi - i u ovome se ispoljava isti onaj kompleks gordosti. Bez smirenja nije moguće dejstvo blagodati, bez blagodati nije moguća ljubav; bez ljubavi svet postaje bolestan i nesrećan. Mi govorimo o očiglednim oblicima bezumlja, a koliko je "izlizanih" oblika ove bolesti, kako često sami postajemo za neko vreme bezumni - upravo onda kad gubimo ljubav!

Gordi je u potpunosti ispunjen strastima, međutim, sama po sebi gordost je tako jaka strast da može da uguši sve ostale. Čovek koji je obuzet gordošću često se zadovoljava samo njom i zato na prvi, površan pogled, može da izgleda pristojan, pa

čak i moralan, ali njegova prividna pristojnost je osnovana na samozaljubljenosti, na veri u svoje sopstvene sile, na strašnom duhovnom slepilu. Za gordog je sopstvena duša zatvorena. Želje gordog se, po pravilu ne ispunjavaju zato što potiču od lažne pretpostavke, tačnije: ljudi treba prema njemu da se odnose isto onako kao što se on odnosi prema sebi. Zato je između želje i realnosti prisutna stalna protivrečnost, zato su nervi gordog uvek zategnuti kao strune, čak su i njegovi snovi teški i uznemireni.

Gordi ima svojevrstan moto: on mora biti car, a ljudi ga ne priznaju, znači ljudi su za njega pobunjeni podanici. Gordi se stalno oseća usamljen, ne može da ima prave prijatelje, nesrećan je u sopstvenoj porodici. Ubeđenje da se s njim stalno postupa napravično rađa u njegovoj duši duboku, neprolaznu uvredu. Ovu uvredu - na sve i svja on uvek nosi u svom srcu; to je najteži teret, to je nekakvo olovno gruzilo koje je vezao za svoju dušu i koje ga vuče prema zemlji. Često gordi želi da se oslobodi ovog teškog stanja, koje liči ne đavoimanost (histeriji su po pravilu podvrgnuti upravo gordeljivci). Nakon svađe i psovki on se malo smirava, ali samo na neko vreme; zatim nastupa čamotinja, ne pokajanje, već upravo čamotinja. Gordog ne boli duša zbog toga što je pričinio bol drugima, već se stidi što je svađom ponizio sebe i kao da je pokolebao svog sopstvenog idola, ali je ovaj, malo se poljuljavši ponovo stao na svoje mesto.

Ako gord čovek dospe pod vlast istog takvog gordog čoveka kao što je on sam, smatra sebe mučenikom za pravdu. Često mora da trpi uvrede, ali se gordost time ne isceljuje, samo mržnja kao otrovna zmija raste u duši. Ponekad biva i da gordi zbog taštine traži opasnost kako bi demonstrirao, kao na slici, svoju hrabrost. Gordi ne trpi da bilo ko bude iznad njega, zato je jedan od najrasprostranjenijih uzroka neverja - gordost uma. Ako pak gordi veruje u Boga, on želi da se utvrdi u veri kao učitelj i prorok, želi da iskoristi veru kako bi vladao ljudima, kako bi bio centar njihove pažnje. Ovde se dešava ono što se, nažalost, ponekad može uočiti u pravoslavnom hramu. LJudi samouvereno uče druge, kad ih niko ne moli i uče onome što ni sami ne znaju i ne shvataju. Ili pak postupaju još gore: neupućenost i greške čoveka, koji je tek došao u hram koriste kako bi pokazali svoju revnost u veri, koriste kao mogućnost da zadovolje svoju strast vlastoljublja i taštine, nekažnjeno vređajući drugog.

Na višem intelektualnom nivou gordost takve ljude može da dovede do jeresi i raskola. Gordost ne trpi poslušanje, a vera je poslušanje dogmama. Gordost želi da realizuje sebe, da nađe nešto neobično, što bi zapanjilo uobrazilju ljudi. Ovo je jedan od uzroka religioznog reformatorstva. Gordost ubija ljubav i religija se doživljava sad već na drugom, na strasnom nivou. Ovde odsustvuje glavni kriterijum istine - osećaj, doživljavanje prisustva blagodati, a strasti kao razbesneli talasi bacaju čovekov um kao laki čamčić, s jedne strane u drugu. Gordost rađa jeresi, ona nalazi u njima svoje; na nivou duše religija se ne dokazuje ni faktički ni logički, zato su mnogi jeretici ubeđeni da su otkrili istinu: "provera blagodaću" njima je nedostupna.

Samo neverje nosi emocionalni karakter: u to može da uveri istorija progona, kojima se vera podvrgavala i podvrgava kad ateisti osvajaju vlast. Ovde nije upitanju teoretska nesaglasnost, već nekakve đavolje bahanalije, želja da se svetinja uništi ili popljuje ili oskrnavi. Svetogrđe je samo po sebi psihološka pojava. Gord čovek želi da se izbavi o misli o Bogu. Čak i pretpostavka o tome da postoji Božanstvo može da ga dovede do sumanutosti koja liči na stanje napada. Izgovorite ime Boga u prisustvu gordog i u njegovim očima će bljesnuti zloba, iako bi hteo da je zadrži, kao plamičak u očima vuka.

Rekli smo da čovek često teži da se "isprazni" kroz psovke ili svađu, koju podsvesno provocira. Međutim, kad se zbog kukavičluka ili nekih drugih uzroka (moguće je da ne bi pao licem u blato) uzdržava, ova energija se okreće protiv njega samog. Čovek mora da zadržava gnev, ali na drugim unutrašnjim osnovama kao što je samooptuživanje, molitva za one koji su čoveka uvredili, a ovde gnev stiče  formu uporne, iako ponekad skrivene mržnje. Ukoliko se gnev uporedi s vatrom, mržnja je vatra koja se pretvorila u led i ovaj led može godinama da leži na dnu ljudskog srca.

Gordost je nenormalno stanje. Gordi otvara svoju dušu za demonske impulse, on je čovek koji je dospeo u polje strašne duhovne "radijacije". Jedna od manifestacija gordosti, a takođe put ka njoj jeste neposlušanje. Ceo ljudski život - i duhovni, i fizički, prolazi u određenim, ako  se  tako može  reći, strukturama. Neposlušanja  je  izlaz iz strukture, njeno lomljenje; rezultat ovoga je samoizolacija čoveka. Misao o sopstvenoj izuzetnosti, o svom prevashodstvu, čini poslušanje u očima ovakvog čoveka neprihvatljivim. Međutim, bez poslušanja čovek ničemu ne može da se nauči na odgovarajući način: poslušanje je potrebno da bi se usvojila bilo kakva znanja. Zbog toga gord čovek najčešće osuđuje sebe na nekakvo neistrebljivo neznanje, naročito u duhovnom smislu.

Neposlušanje je previsoko mišljenje o sebi, prezir prema drugim ljudima. Karakteristično je da oni koji odbacuju poslušanje istovremeno veoma aktivno, uporno, zahtevaju da njih same ljudi slušaju; upravo zbog toga je u naše vreme tako mnogo nedoučenih učitelja. Gordi ne vidi u čoveku obraz i podobije Božije, zato ga opštenje s čovekom ne zadovoljava, ne donosi mu radost. Gordi je uvek i svuda sam. On je kažnjen već ovde, u ovom životu, time što ne može da bude srećan. Duševne bolesti su jedan od onih strašnih puteva na koje gordog može da dovede njegova gordost. Iz ovog stanja niko i ništa ne može da izvede čoveka osim naročitog Promisla Božijeg.

Čak ako čovek želi sebi sreću samo u prolaznom životu, na zemlji, mora da zna da samo smirenje može da mu da duševni mir. Međutim, kako steći smirenje bez blagodati Božije? Još jedna karakteristična činjenica: potomstvo najvećih zločinaca sveta je često izumiralo nakon nekoliko generacija, i pokazivalo se da već među njihovim unucima i praunucima uvek ima psihički bolesnih ljudi, alkoholičara i narkomana, koji su nosili na sebi prokletstvo koje je ležalo na njihovim ocima, na njihovom rodu.

Jedan od oblika ispoljavanja gordosti predstavlja kukavičluk. Čini se, teško je nađi direktnu vezu između ove dve osobine, ali po našem mišljenju uzrok kukavičluka su upravo one duboke unutrašnje traume koje je preživela (naročito u detinjstvu) gorda duša. Najčešće je plašljivost posledica nasilja koje je gušilo ljudsku volju, međutim, na smirenu dušu nasilje ne deluje duboko, ono kao da "klizi" po površini svesti, u ovom smislu smireni liči na poznatu igračku koja se ma kako da je prevrneš ispravlja i ponovo ustaje. Gordi se unutrašnje protivi nasilju, suprotstavljajući mu svoje sopstvene sile, a glavno je, mržnju i zlobu, i istovremeno duboko preživljava nepravičnost, ali ne u odnosu na druge, već prema sebi. Na kraju, iscrpevši svoje sile, on nalazi izlaz u bekstvu: strah isključuje čovekovu svest, u njemu se parališe sposobnost da se suprotstavlja, on pokušava da se prilagodi okolini, a u svakoj opasnosti se predaje.

Međutim, ovo uopšte nije smirenje, koje se povlači pred spoljašnjim pritiskom ostajući pritom dobronamerno. Obično kukavica ispoljava surovost prema onima koji su slabiji od njega, kao da im se sveti za svoj strah. Zato je kukavica uvek svirep, njegov život prolazi u neprekidnoj uznemirenosti, čak i kad nema realne opasnosti on je izmišlja i to je "izlizani" oblik bezumlja. Međutim, ma kako čudno bilo, za gordeljivca u ovakvom stanju postoji moment svojevrsne naslade, koja se sastoji u opijenosti svojim uninijem ili naslađivanju bolom.

Često bojazan prelazi u očiglednu psihičku bolest, s različitim manijama i fobijama: čoveku se čini da ga proganjaju neprijatelji, da ga opasnost vreba sa svih strana. On traži izlaz u bekstvu od progonitelja, čija su obličja izazvana iz nebića njegovom uobraziljom i đavoljom fantazijom; demon je duh smrti, i čovek koji je opsednut strahom traži nasladu u stanju sličnom smrti.

Kad kažemo da gordi bolesno doživljava realnu ili prividnu nepravičnost zaista treba imati u vidu da se govori o nepravičnosti i uvredi pričinjenima lično njemu, a što se tiče drugih, gordog za njih nije briga. Gordi se ne odaziva na bol bližnjeg, on je ravnodušan prema nesrećama ljudi koji ga okružuju; više od toga, u duši često oseća zluradost kad vidi  kako drugi  pate. Zato krajnje bolno doživljava prezrivi pogled, grubu reč, primedbu, a ponekad čak i običan savet. Duša ovakvog čoveka je bezosećajna prema drugima kao kamen, a u odnosu na sebe pokazuje bolesnu osetljivost: ona liči na nežne listiće mimoze koji se skupljaju i šire od najlakšeg dodira.

Smireni čovek će kad ga uvrede pre svega razmisliti da li je zaslužio ovu uvredu i ako je čak nije zaslužio, naći će u sebi dovoljno velikodušnosti da oprosti onome ko ga je uvredio. Gordi nosi u sebi uvredu godinama, ona razjeda njegovo srce kao rđa gvožđe, truje njegovu krv kao gnojna rana, zato je gordi neprijatelj pre svega samom sebi. Postoji sledeći oblik bezumlja: čovek sebe zamišlja kao divlju životinju, najčešće vuka. Bilo je slučajeva kad su ovakvi bezumci vrebali na pustim mestima putnike, čak i decu i pregrizavali im grlo zubima, kao što vuk grize grlo svojoj žrtvi. U ovom bezumlju se ovaploćivala njihova mržnja prema ljudima.

Neki smatraju da je uzrok bezumlja urbanizacija, odnosno stvaranje ogromnih gradova u kojima se čovek oseća usamljenim, kao da su ga svi zaboravili i napustili, a takođe tehnički progres koji sa sve većom i većom težinom pritiska čovekovu psihu. Međutim, to su samo prateći faktori, a glavni uzrok je isti - gordost. Tehnički progres daje ljudskoj gordosti obilnu hranu, a život u velikom gradu otkida čoveka od zemlje i čini ga u odnosu na ljude otuđenima i hladnima.

Sav naš život prolazi u određenim ritmovima. Neki ljudi su pokušavajući da shvate prirodu misli govorili da ona liči na muzički akord. U kosmosu, u atomu, u samom ljudskom organizmu sadrže se najsloženije strukture, koje deluju po principu ritmova. Prilikom lomljenja strukture narušava se ritam, ali postoji obrnuta veza: prilikom narušavanja ritma ruši se struktura. Zašto čovek ima urođenu potrebu da peva? Zato što pevanjem štimuje sebe na određeni ritam. U čemu se sastoji čar poezije? Opet, u ritmu, koji obuzima ljudsku dušu.

Savremena umetnost postaje sve aritmičnija, a avangardna umetnost se zasniva na disonansima. Rok-muzika, hevi-metal, kubizam, sve je to umetnost eksplozija i rušenja, umetnost haosa i smrti. Poznato je da rok-muzika dovodi ljude u stanje nekog demonskog transa kad se u duši rađa želja za nasiljem i rušenjem, koja se često izliva u nekakvo kolektivno bezumlje. Međutim, zašto savremeni čovek uporno traži one oblike umetnosti koji bi još nedavno izazivali neprijatnost i odvratnost kao krici i cika iz prozora ludnice? Upravo zato što u ovim apokaliptičkim slikama i  muzičkim "revolucijama" ili, ako vam se više sviđa, kasapnici zvuka mikroba bezumlja koji su se uselili u svest čoveka prepoznaje svoje. Ova umetnost je srodna unutrašnjem bezumlju čoveka, zato ona objedinjuje ljude u jedno crno polje.

Već je 19. vek bio početak dekadence koja je strgla pokrov romantike s ljudskih strasti kao što pljačkaš grobnica zbacuje mrtvački pokrov s pokojnika. On je opevao demonsko lice poroka, nalazio je nasladu, rijući u đubretu i deponijama koji su se nakupili u pokvarenoj i razvraćenoj ljudskoj duši. Život mnogih dekadenata, kao što su, na primer, Bodler, Baljmont ili Blok završavao se očiglednim bezumljem. Međutim, karakteristično je da je dekadentski pokret iz 19. i početka 20. veka sačuvao tananost forme. Zlosmradnu prljavštinu on je razlivao u kristalne čaše. A dekadenca druge polovine 20. veka više nije mogla da zadrži bezumlje čak ni u granicama ove spoljašnje ritmike koja je bila prisutna u stihovima Verlena, u slikarstvu Vrubelja i u muzici Skrjabina. Uzda harmonije, ritma, asonanse itd. je bila prekinuta.

Savremeni čovek kao da je satkan od protivrečnosti i traži izlaz u svetu disonansa. To je obličje lomljenja struktura, lomljenja zakona, lomljenja morala. Kažu da duboke provalije imaju nekakvu privlačnu snagu: neki ljudi osećaju nesavladivu želju da se bace u njihov bezdan. Isto tako se u nekim ljudima rađa želja da se bace u srž zla, da mu se predaju, da služe demonu kao nekoj ogromnoj sili kojoj ne mogu, a tačnije, više ne

žele  da  se  protive.  Čovek  koji  se  prepustio  grehu,  koji  je  postao  kao  jedan  duh  s demonom, već je bezuman.

Postoji reč "bezobrazije"; ona se obično shvata kao ružan postupak ili postupak koji izaziva negodovanje, međutim, u stvari smisao ove reči je strašniji, može se reći, zloslutan. Čovek je obraz Božji. Bez-obraznost je gubitak obraza Božijeg, zbog čega čovek postaje obraz demona. U kakve samo bezdane greha on ne upada, kakve gadosti ne čini u odnosu prema drugima i u odnosu na svoju sopstvenu dušu! Zato prepodobni Jovan Lestvičnik kaže: "Kazna gordom je njegov pad, ozlojeđivač demon, a znak da ga je Bog ostavio jeste silaženje s uma." Savremena umetnost je svojevrstan barometar duhovnog stanja čoveka. Strelica ovog barometra pala je gotovo do nule, kao da nagoveštava buru. Bezumlje sve više obuzima čovečanstvo. Civilizacija istovremeno hrani njegovu gordost i osuđuje ga na usamljenost. I da pomogne može samo vera, ali naša inteligencija želi da spozna Boga razumom, a ne srcem, da spozna bez ličnog podviga, bez borbe sa svojim strastima. Neki se, naprotiv ograničavaju samo spoljašnjim ispunjenjem obreda i rituala, pritom se isto tako ne trude da izmene svoj život. Zato većina ljudi boravi u stanju nekakve poluvere. Gotovo svi su zaboravili glavno - očišćenje svog srca od strasti koje se u njemu gnezde.

A od čega početi? Od jevanđeljskih zapovesti. Pre svega čovek treba da spozna da je duhovno ništ, ovo je prvi stepen i istovremeno osnova za drugi i sledeće. Devet zapovesti blaženstva[1] liče na devet anđeoskih činova od kojih najviši stoji kod Prestola Božijeg, a najniži se dotiče zemlje. Ove zapovesti će iščupati čovekovu dušu iz kao klješta čvrstih kandži bezumlja. Međutim, kako zaista postati svestan svog siromaštva, kako steći smirenje? Put ka ovome se nalazi u poslušanju, čovek treba da se nalazi u činu za koji je pozvan; da ima u Crkvi duhovnog nastavnika u rukovoditelja; u svim životnim situacijama čovek treba da se trudi da opravda druge i okrivi sebe. Sveti oci su rekli: "Gospod je kao primer smirenja dao Samog Sebe, zato što je ova dobrodetelj neiscrpna, nema kraja ni granica." Gordi se plaši svoje sopstvene senke, iako to skriva, a smireni ostaje spokojan među burnim talasima. Onaj ko je pobedio gordost pobedio je strah, očajanje i bezumlje koje potresa ceo svet.