VI.           POGLAVLJE

DUŠA

Do sada smo razmatrali prirodu objekata čula i uma posredstvom kojeg se oni u njemu pojavljuju. Postoje još dve teme koje moraju da se razmotre, naime, individualna duša i Bog. Prvo ćemo razmotriti ovu prvu.

Tokom života stekli smo određena zapažanja o duši. Moramo da vidimo koliko se ova zapažanja temelje na dokazima. Većina nas veruje da postoji duša. Ona je posmatrač objekata čula koji čine spoljašnji svet, i mislilac misli koje se rađaju u umu. Takođe uzimamo zdravo za gotovo da svako pojedino telo nastanjuje posebna duša. Za tu dušu mislimo da je Sopstvo. Budući da je ovo sopstvo ograničeno na jedno jedino telo i njemu pripojen um, smatramo da je konačno. Kada kažemo "ja", mislimo na ovo malo sopstvo. Takođe mislimo da smo "mi" - naime, ovo malo sopstvo - u ropstvu, budući da smo podložni zakonima prostora, vremena i kauzalnosti. Neki od nas, pored ovog, veruju da ovo malo sopstvo može da se oslobodi, iako ne mislimo svi na isto kada kažemo "sloboda". Većina od nas veruje da se ovo sopstvo neprestano rađa u novim telima, ne svojom voljom, već zato što ga na to prisiljavaju posledice počinjenih dela. Nadalje, postoji skoro univerzalna dogma da se duše razlikuju od Boga. Samo neki veruju da će ova razlika iščeznuti kada se dostigne oslobođenje. Međutim, svi ostali veruju da je ova razlika večna - da će duša biti različita od Boga dok je sveta i veka. Ovi vernici ne sumnjaju u stvarnost vremena i prostora, ovog i drugih svetova.

Svi oni pretpostavljaju da je um sopstvo. Međutim, ova pretpostavka je često podsvesna. Mnogi tvrde da znaju da postoji sopstvo koje nije um. Ipak, podsvesno veruju da je sopstvo određena vrsta uma, pripisujući svom "sopstvu" mnoge osobine uma.

Da su ovi vernici zaista u pravu, sledilo bi da je sopstvo osoba, to jest individua. Sva pitanja koja se pojavljuju u vezi Sopstva mogu na taj način da se svedu na jedno: "Da li je Sopstvo individua ili

osoba?" Ako nije osoba, tada ne postoji duša - ne postoji posmatrač koji uživa ili pati zbog posledica dela.

O stvarnosti ličnosti Mudrac govori u svojim zapisima ovako: "Telo, koje je samo po sebi inertno, ne kaže 'ja'. Stvarna Svest se ne rađa, niti umire. Ali, između ova dva rađa se lažno biće zvano 'ja' koje uzima veličinu i oblik tela. Upravo ovo je um, (koji služi kao) čvor između svesti i inertnog (tela). On je uslovljeno postojanje, ego, ropstvo i suptilno telo. Ovo je stvarna priroda (takozvane) duše." (Ulladu Narpadu, stih 24).

Mudrac nam ovde kaže da je stvarna svest izvan vremena i da se zato ne rađa, niti umire. Ona je poput sunca, koje se ne pomera u odnosu na zemlju. Izlasci i zalasci sunca dešavaju se usled kretanja zemlje. Isto tako i Stvarnost neprekidno sija. Njoj se pripisuje pojava i nestanak ega. Ego-osećaj je nestalan; on se javlja i nestaje. Odvojeno od ego-osećaja ne postoji individualna duša. Ona sija za vreme budnosti i u snu, a zalazi prilikom spavanja. Ovo malo sopstvo zato ne sme da se poistoveti sa Stvarnošću. Takođe ne može da se poistoveti ni sa nepokretnim telom. Šta je onda ovo malo sopstvo? Mudrac nam kaže da je ono hipotetičko biće, utvara uma, sastavljena od svetla Svesti i tela. Ove dve sasvim različite pojave su međusobno pomešane. To rezultira neskladnim bićem zvano individualna duša koja kaže "ja sam taj i taj".

Budući da je svetlo Svesti udruženo sa tim bićem, ono izgleda svesno. Ali u isto vreme ono je nerazlučivo od tela, koje samo po sebi nije svesno. Budući da su ova dva elementa od kojih je sastavljeno, neuskladiva, ono se opisuje kao čvor između Stvarnosti

-       Sopstva - i tela. Ovo je razlog zbog kojeg se malo sopstvo manifestuje kao ego-osećaj u obliku misli "ja sam ovo telo". Telo koje se na taj način poistovećuje sa sopstvom nije uvek fizičko telo. Ponekad um, koji je samo suptilnija vrsta tela, zauzima njegovo mesto, pa se predstava o sopstvu neko vreme ograničava na um.

Misao "ja sam ovo telo" je sada osnovna misao. Ona je poput niti na kojoj se nižu sve ostale misli. Zbog toga je nemoguće razlikovati ego od uma. Zapravo, um je samo proširena forma ega. Zato nam Mudrac kaže da su um i suptilno telo isto što i ovo hipotetičko malo sopstvo, koje nije ništa drugo do ego. Drugačije rečeno, ovo malo sopstvo nije ništa drugo do ova tri. (Autor reč

"sopstvo" uvek piše malim početnim slovom u ovakvom kontekstu - prim. prev.)

Tako saznajemo da takozvana duša nije ništa drugo do ego, koji nastaje usled spajanja dva različita elementa koji ne mogu nikada da se pomešaju, zato što je jedan od njih - telo - nepostojeći, budući da je obična mentalna slika. Stvarna smesa može da postoji samo ako su oba elementa stvarna. Mešanje ova dva, objašnjava Mudrac, je poput braka koji neženja sklapa u snu, u kojem je mladoženja stvaran, ali mlada nije. Kada se sanjač probudi, otkriva da je neženja, kao što je i bio. Odavde se vidi da stvarno Sopstvo - koje je Stvarnost - nije nikada postalo ograničeno. Ono nikada nije zaista postalo duša ili malo sopstvo. Ono nikada nije zaista bilo venčano sa telom. Na ovaj način je razjašnjeno da individualna duša u stvarnosti ne postoji. Sva pitanja koja se odnose na tu dušu su beznačajna, budući da podrazumevaju njeno postojanje. Postoji samo jedno stvarno Sopstvo, čista Svest, koje je izvan vremena. Kasnije ćemo videti zašto se Ono opisuje kao Svest, a ne da je svesno, i da postoji temeljna razlika između ova dva opisa.

Pošto um ne postoji odvojeno od ovog entiteta sumnjivog porekla, ega, sledi da su sve tvorevine uma, uključujući neznanje i ropstvo, i kao posledicu, uslovljeno postojanje sačinjeno od uživanja i patnje - koje zovemo "život" - izdanci ega, i da su deo njegove nestvarnosti. Da je neznanje nestvarno, videće se kasnije.

Biće nam jasno da je ovo učenje ispravno ako nepristrasno pogledamo činjenice. Najpažljivijom analizom celokupnog našeg prošlog iskustva ne možemo da pronađemo dokaz da je individualna duša nešto drugo do ego. Sam ego samo je prvobitno neznanje, čije je prepoznavanje polazna tačka našeg ispitivanja. Ovde se pokazalo da je on imaginarni entitet, budući da je smesa dva elementa koje je nemoguće mešati. Tako se ovo celokupno uslovljeno postojanje, koje zovemo život, zasniva na ovoj laži, individualnoj duši. Iz ovog prirodno sledi da je život pun laži, te stoga pun razočaranja. Ovo učenje je možda teško za razumevanje. Ali, ono je temeljna istina, kako uči drevno nasleđe.

Drevno nasleđe ne može da se razume ispravno ako se ovo učenje ne prihvati. Sve dok se zadržava gledište da postoji individualnost,  sva  filosofska  ispitivanja  sigurno  će  se  pokazati

beskorisnim. Ona ne mogu danas izbave iz prvobitnog neznanja. Ovo je jasno pokazivao Mudrac Šankara na sledeći način: Samo dok traje poistovećenje (prouzrokovano umom) stvarnog Sopstva sa intelektom, to Sopstvo se pojavljuje kao individualno i uslovno postojeće. Ali u stvarnosti ne postoji takvo biće kao individualna duša, drugačije od entiteta sumnjivog porekla, koji je intelekt izmislio. Proučavajući Vedantu ne nalazimo (dokaz da postoji) ni jedan svesni entitet koji postoji sam po sebi, odvojeno od Vrhovnog Bića, koje je večno slobodno i sveznajuće. Svete izreke kažu: "Ne postoje posmatrač, slušalac, mislilac ili spoznavalac, odvojeno od ovog Bića"; "Ne postoji niko sem Njega, koji vidi, čuje, misli ili zna"; "Ti si to"; "Ja sam stvarnost". Ovi, i stotine drugih izreka su naši autoriteti.

Ego je jedini izvor svih naših životnih iskustava. Ona su takva kakva jesu zahvaljujući egu. Mi kažemo "Ja sam taj i taj", "Ja sam akter", "Ja sam srećan", "Ja sam bedan" i tako dalje. U svakoj pojedinoj misli možemo da nađemo ovo "Ja sam". Zapravo, to je zajednički faktor svih misli bez izuzetka. Ne može da se pojavi nijedna misao koja ne sadrži ovo "Ja sam". Ipak, ovo "Ja sam" nije vlasništvo uma. To saznajemo od Mudraca i upanišadskog Nasleđa. Rečeno nam je da je ovo "Ja sam" Svetlo stvarnog Sopstva. Budući da je to Sopstvo beskrajno i neuslovljeno, ovo "Ja sam" nije beznačajno, kakvim ga smatramo. A mi ga prihvatamo kao ograničenog, nesavršenog i zarobljenog točkom uživanja i patnje, samo zato što u egu ne razlikujemo i ne izdvajamo element stvarnosti od onoga što je lažno. Zato bi trebalo da nam bude jasno da je ono što zaklanja stvarno Sopstvo, naprosto prihvatanje zdravo za gotovo da je ovaj ego naše istinsko Sopstvo, što nije, kao što je ovde pokazano.

Upravo je ovo suština učenja Mudraca, poznatog kao Gautama Buda. Jednom  prilikom  ga  je  neko upitao o besmrtnosti duše. Mudrac je odgovorio: "Ta duša, zbog čijeg se opstanka brineš, ne postoji čak ni sada; ona je nestvarna." Hteo je da kaže da je pitalac pretpostavljao da postoji individualna duša, koja zapravo ne postoji, i da je zato pitanje bilo zasnovano na neistini. Buda nije mislio da porekne postojanje stvarnog Sopstva. Pitalac je pogrešno razumeo odgovor. Pomislio je da uopšte ne postoji Sopstvo. Trebalo je da postavi sledeće pitanje: "Postoji li stvarno Sopstvo, i ako postoji,

kakva je njegova stvarna priroda?" On to nije učinio, već je otišao. Buda je shvatio da je pokolebao čoveka u veri, a nije ga prosvetlio. Vredna pažnje je činjenica, da na pitanja koja se zasnivaju na pogrešnim pretpostavkama, nije moguće odgovoriti sa jednostavnim "da" ili "ne". Oba odgovora ne bi bila odgovarajuća.

Budući da je individualna duša nestvarna, sledi da ne postoji onaj ko opaža svet. Ovo može da bude iznenađujuće, mada ne mora. Posmatrač i prizor koji posmatra su nerazdvojivi. Oni su kao dva kraja istog štapa. Budući da štap uvek ima dva kraja, svako opažanje uključuje oba, posmatrača i prizor koji on posmatra. Troje, naime, posmatrač, prizor i čin posmatranja, formiraju trijadu, čiji je suštinski element posmatranje, koje je omogućeno posredstvom svetla Svesti, i tako se ispoljavaju posmatrač i posmatrano. Nije moguće pridavati stvarnost posmatraču, a poricati ga prizoru. Ako prihvatimo gledište da je prizor, naime, svet, nestvaran u bilo kom pogledu, tada takođe moramo da prihvatimo i gledište da je posmatrač sveta nestvaran, na isti način i u istoj meri. Posmatrač je, zapravo, nerazdvojivi deo sveta. I u budnosti i u snu, posmatrač i prizor formiraju jedinstvenu celinu koja se pojavljuje i iščezava istovremeno.

Mudrac nam razjašnjava lažnu prirodu ega - individualne duše

-      pomoću jedne parabole. Prilikom proslave venčanja pojavio se nepozvani gost, kojeg niko nije poznavao, a pretvarao se da je mladoženjin bliski prijatelj. U početku su mu domaćini, naime, mladini gosti, poverovali i ukazivali dužno poštovanje. Međutim, nakon izvesnog vremena počeli su da sumnjaju i raspituju se ko je on i ko ga je pozvao. Svi su se okupili i počeli da se međusobno ispituju. Varalica je primetio da će ga, ako ostane, zasigurno razotkriti i postupiti s njim kako zaslužuje, pa se zato neprimetno iskrao. Ego je isti kao i varalica iz ove parabole. On nije ni stvarno Sopstvo, niti je telo. Sve dok se ne započne ispitivanje, ego istrajava i uživa na mestu stvarnog Sopstva. Međutim, kada se započne ispitivanje - kada se krene u potragu za stvarnim Sopstvom i istraje u njoj - on će iščeznuti bez traga. Upravo ovo nam kaže Mudrac u sledećem odlomku:

"Ovaj ego, koji je samo utvara bez forme, nastaje tako što se uhvati  za  neku  čvrstu  formu  i,  nalazeći  zadovoljstvo  u  čulnim

objektima, znatno ojačava. Ako se potraži istina o njemu, on će pobeći." (Ulladu Narpadu, stih 25).

Moramo pažljivo da proučimo ovo učenje. Ego ne postoji u dubokom snu, već samo u budnom stanju i snovima. I u jednom i u drugom stanju ego se pojavljuje hvatajući se tela, govoreći: "Ja sam ovo telo". Znači, postoji opažanje tela, a u isto vreme se rađa i misao "ja sam ovo telo". Za to telo se misli da je sopstvo, ili da je njegovo prebivalište, a za ostala tela i objekte koji se primećuju u isto vreme misli da su ne-sopstvo. Kada se ponovo zaspi, i telo i ego nestaju, a sa njima iščezava i svet. Tako je ego naprosto neznanje koje ograničava stvarno Sopstvo na jedno od mnogobrojnih tela, a sva su njegova tvorevina. Ovaj svet koji stvara ego se na taj način deli na dva dela, na sopstvo i ne-sopstvo, od kojih je prvi znatno manji, a drugi znatno veći. Iz ovoga se rađaju blizanačka opažanja "ja" i "moje", na kojima se temelji ropstvo.

Ropstvo je posledica ograničenja na opažanje da je sopstvo jedno jedino telo. Iz ovoga postaje očigledno da ropstvo može da postoji samo za ego. To olakšava prihvatanje učenja Mudraca da je stvarno Sopstvo večno slobodno - da nikada nije bilo zarobljeno ili podložno neznanju - i da ne mora da se oslobađa. Mudrac, budući da ne opaža da je nešto drugo osim stvarno Sopstvo u  Svojoj krajnjoj čistoti i savršenstvu, nije svestan ropstva. Nije čak svestan da je nekada bio zarobljen, jer je transcendirao vreme. Ropstvo je samo misao kao i svaka druga, iako treba da se kaže da misao o ropstvu nalazi svoju svrhu u tome što dovodi mudre ljude do ovog ispitivanja, koje, opet, vodi putem Traganja za Sopstvom, do spoznaje da ropstvo i ne postoji. Međutim, budući da je ropstvo nerazdvojivi deo samog ego-osećaja, ono neće nestati sve dok i sam ego opstaje. Tako dolazimo do neobičnog ishoda da je sam ego ropstvo, a isto tako i onaj ko u njemu pati. Iz ovoga sledi da je ego zauvek isključen iz zadovoljstva oslobođenja. Zar može ropstvo ikada da se oslobodi? Pored toga, u tom stanju samo ono što je zaista stvarno može da preživi, a ego nije stvaran. Oni koji gaje nadu u zadobijanje Oslobođenja bez gubljenja individualnosti, osuđeni su na razočaranje. Zapravo, sveti predeli kojima se nadaju, i u kojima bi zadržali svoju individualnost, nestvarni su kao i ovaj svet.

Ono što je rečeno o ropstvu, takođe se pripisuje "neznanju", jer je i ono identično sa egom, i ne postoji odvojeno od njega.

Moramo da uvidimo činjenicu, i sve što ona podrazumeva, da je sam ego izvor sveg zla koje pritiska život. Većini je ego drag kao sam život, jer misle da su i sami ego, i ne žele da ga izgube. Radije će da se muče u svim životnim teškoćama, nego da budu srećni bez ega. Postavljaju se pitanja u vezi besmrtnosti ove nepostojeće duše i njenog preživljavanja u Oslobođenju. Ako se učenje razume, ova pitanja se neće pojaviti.

Jedno takvo pitanje javlja se na ovaj način. Postoji vedantičko učenje, "Ti si To". Nekada se ovo učenje čuvalo u tajnosti i davalo jedino dobro pripremljenim učenicima. Na taj način su ozbiljne nevolje koje su mogle da proizađu iz nerazumevanja sprečene. Međutim, danas je drevno nasleđe pristupačno svima, a posledice su daleko od željenih. Jer, što je uzvišenije učenje, to su veća zla koja nastaju usled njegove zloupotrebe. Nekompetentne osobe čitaju te knjige i zamišljaju da je sam ego, sa svim svojim porocima, beskrajan, svemoćan i izvan zakona dobrog i lošeg. Takve osobe ne mogu da budu spremne da prihvate učenje. Čak i zrelijem ispitivaču ovo učenje predstavlja zagonetku, jer još uvek nije jasno razumeo istinu da ne postoji individualnost. On misli da svete izreke govore da je individualna duša Bog, ili nešto drugo što je beskrajno veliko. Ipak, on sumnja u učenje, budući da, onako kako ga on razume, ono nije samo besmisleno, nego i bogohulno. U pravu je što se tiče ovoga. Daleko je više u pravu nego oni koji prihvataju učenje, ali pogrešno shvataju smisao. Zreliji učenik poseduje instinktivni osećaj da nešto nije u redu. Opsedaju ga sumnje, i on postavlja pitanja da bi ih razjasnio.

Jedan takav čovek je pitao Mudraca: "Ako sam ja večan i savršen, zašto sam u neznanju?" Mudrac je ovako odgovorio: "Ko je u neznanju? Stvarno Sopstvo se ne žali na neznanje. Ego u tebi se tako žali. Isto tako, on je taj koji postavlja pitanja. Sopstvo ne postavlja nijedno pitanje. A ovaj ego nije ni telo, niti je stvarno Sopstvo, već je nešto što se pojavljuje između ova dva. U dubokom snu nije postojao ego, a tada nisi imao osećaj da si nesavršen ili da si u neznanju. Prema tome, sam ego je nesavršenstvo i neznanje. Ako potražiš istinu o egu i na taj način pronađeš stvarno Sopstvo, videćeš da ne postoji neznanje." Mudrac je mislio: ego bi se ugasio,

a time i neznanje na koje se žalio, kada bi se pronašlo stvarno Sopstvo.

Ispravno značenje svete izreke, "Ti si To", kako ju je izložio Mudrac, zapisana je u Guru Ramana Vachana Mala ovako: "Ti nisi ni telo, ni čula, ni um, ni životna snaga, ni ego. Ti si To što će zasjati kao čisto 'JA SAM' kada se, odricanjem od prvobitnog greha - koji predstavlja pogrešnu ideju da smo sve ovo nabrojano - i Traganjem za stvarnim Sopstvom, um potpuno utopi u Srce, i prestane da se gleda svet." (Guru Vachaka Kovai, stihovi 671 i 673).

Uzgred može da se primeti da je sam ego uzrok svih prenagljenih verovanja koja izazivaju fanatizam i netoleranciju, i sklonost ka ispraznim i čak ogorčenim diskusijama. Religiozan čovek je mučen egom, isto kao i njegov brat skeptik, s kojim je ipak lakše složiti se. Ovaj drugi je ravnodušan i zato nije odbojan. Ali religiozan čovek je retko kada spokojan jer vidi da toliko ljudi veruje drugačije od njega. On s nestrpljenjem iščekuje vreme kada će svi ljudi pripadati jednoj religiji, ali ne može ni da zamisli da će ta religija ma u najmanjoj meri da se razlikuje od njegove. Više bi želeo da drugi nemaju ni jednu religiju, nego da poštuju neku drugu. Iz ovoga sledi da ukoliko je čovek strastvenije religiozan, utoliko je netrpeljiviji prema pripadnicima drugih religija. Ako bi stekao političku moć, progonio bi sve one koji ispovedaju drugu religiju. To je tako zato što se religiozno verovanje ne protivi egoizmu.

Religiozan čovek misli da je njegova strast da preobraća ljude, vrlina. To ni u kom slučaju nije vrlina, već porok, zato što je ovaj žar usledio iz njegovog egoizma. On sebi ne kaže: "Izgleda da je ova vera istinita i dobra. Prihvatiću je dok ne nađem bolju." Naprotiv, on kaže: "Ovo je moja vera, i zato je jedino ona istinita, a dužnost svih ljudi je da je prihvate". Tako je njegova vezanost za sopstvenu veru egoistična. Zbog toga on sa ogorčenošću osuđuje druge vere. Postojanje tih vera je za njega uvreda. "Moje versko ubeđenje je pravoverje, dok su verska ubeđenja drugih krivoverje" - takav je njegov mentalitet. Tako se dešava da mnogi vernici gaje veću odbojnost prema onima koji se od njih makar malo razlikuju, nego čak prema nevernicima, ili onima koji veruju u potpuno drugačiju religiju.

Na ovo je Mudrac ukazao sledećim rečima: "Onaj ko nije dostigao stanje savršenog jedinstva sa Stvarnošću - koje je njegovo Prirodno Stanje, jer Stvarnost večno isijava u srcima svih bića kao stvarno Sopstvo - tragajući za Njom i postajući Je svestan, upliće se u rasprave, dokazivajući da 'Postoji nešto stvarno', 'Ne postoji', 'To nešto ima formu', 'Nema je', 'To je jedno', 'To je dvojno', 'Nije nijedno od ta dva' ''. (Ulladu Narpadu, stih 34).

Iz ovoga razumemo da Mudrac nema svoje versko ubeđenje. Razlog leži u tome što je lišen ega. Ego je vernik ili nevernik, zavisno od slučaja. Ljudi koje tlači ego dele se na dve velike grupe: one koji poriču, i one koji dokazuju postojanje Stvarnosti koja je u osnovi promenljivih faza sveta, uključujući i trostruku pojavnost, naime, dušu, objekte čula i Boga. Dokazivači, opet, čine brojne podgrupe, s obzirom da se razlikuju u pogledu prirode te Stvarnosti. Ovde se pominju glavne razlike. Na prvom mestu, postoji sukob verovanja o stvarnosti forme: postoje oni koji dokazuju da Stvoritelj ima formu. Naravno, ovo neki poriču. Takođe, postoji spor oko jedinstva ili različitosti tog Stvoritelja. Neki tvrde da je Stvoritelj jedan, a da je univerzum pojava u Njemu, tako da je On i materijalni i delotvorni pokretač. Drugi poriču ovo i dokazuju da je Stvoritelj Bog, koji se večno razlikuje od duše. Postoje još i oni koji tvrde da Bog i duša nisu ni jednaki, ni različiti. Među ove spadaju i oni koji veruju u jedinstvo, jer to učenje, iako sasvim istinito, nije namenjeno da bi se poštovalo kao obična dogma, već da bi bilo podsticaj za dostizanje direktnog Iskustva Stvarnosti. Oni koji imaju odbojnost prema Traganju kroz koje se zadobija Iskustvo, zato nisu ništa bolji od ostalih. Svi su jednako podložni egu, i zadovoljni su da ostanu takvi. Uistinu, jedino je Iskustvo Sopstva stvarno, a ne razna verovanja o Njemu, koja podrazumevaju da Ono može da postane objekat misli. Puko teorijsko znanje o Sopstvu - čak i ono koje dolazi iz svetog nasleđa je neznanje, isto kao i dogme obožavalaca.

Ono što Mudrac misli je to da Stvarnost transcendira um, dok su vere samo mentalne. Zato nijedna vera ne može da pruži verodostojan opis Stvarnosti. Stvarnost se ne nalazi ni u verama, ni u knjigama u kojima se one izlažu. Vernik je samo ego, čija priroda je da skriva ili razobličava istinu. "Ja verujem", kaže vernik. Njemu Mudrac  odgovara:  "Otkrij  istinu  ovog  'Ja',  'vernika'.  Tada  ćeš

spoznati Istinu koja transcendira um, i zato ne može da se sadrži u verskom ubeđenju..."

Tako vidimo da je ego prvobitno seme sve ove raznolikosti - ne samo sveta objekata, već i sveta ideja. Ovo je logičko proširenje zaključka do kojeg smo došli u prethodnom poglavlju, naime, da je svet mentalne prirode. Kako um ne postoji odvojeno od ega, sledi da je ego i svet i um. Mudrac kaže isto to, sledećim rečima: "Pojavom ega, pojavljuje se i ceo svet; kada ega nema, onda ništa ne postoji. Zato je Traganje za Sopstvom pomoću pitanja 'Ko je ovaj ego?', ili 'Odakle nastaje?', način da se oslobodimo celog sveta." (Ulladu Narpadu, stih 26).

Učenje koje je ovde izneseno, trebalo bi da se razmotri zajedno sa onim koje je dato u drugom odlomku, navedenom u poslednjem poglavlju. U njemu nam je Mudrac rekao da su mnogobrojna sopstva koja nam se pojavljuju u neznanju, iluzija, i da će ova mnogobrojnost prestati da se vidi kada se ego uništi Traganjem. Tako stižemo do zaključka da u Stanju Oslobođenja ne postoji svet, bilo da je sačinjen od stvari, bića, ili misli - da je ceo svet u egu, i da nije ništa drugo do ego.

Ovo se savršeno podudara sa učenjem drevnog nasleđa, što je jasno pokazano u Mandukja Upanišadi, koja kaže: "On je oslobođen sveta, blažen je, miran, izvan dualnosti." U drevnom nasleđu postoje i druge isto tako jasne izjave, koje dokazuju potpunu odsutnost razlika u Stanju bez ega: "Ovde uopšte ne postoji raznolikost" Ovim nagoveštajima se ostavlja dubok utisak na tragaoca za Istinom, da se ne bi zapleo u lažno verovanje da su razlike stvarne. Rekli su nam da će svako ko misli da su razlike stvarne, umirati uvek iznova. Onaj koji umišlja i najmanju razliku između sebe i Istine, biće žrtva straha. Sve ono za čega čovek umisli da je nešto drugo, a ne Sopstvo, poseduje moć da zavede i prevari.

Da svet prestaje da se pojavljuje po dostizanju Oslobođenja, Mudrac dokazuje sledećom izjavom: "Sada ću jasno da iznesem duboku tajnu koja je vrhovna suština celokupne Vedante: Shvati da, kada ego umre, a stvarno se Sopstvo spozna kao Jedina stvarnost, tada preostaje jedino to stvarno Sopstvo, koje je Čista Svest." (Ulladu Narpadu Anubandham, stih 40).

Ovo je takođe u skladu sa učenjem Gite, koja nam kaže da svet čak ni sada zapravo ne postoji. "Sva bića prebivaju u Meni. Ja ne prebivam u njima. (Uistinu) ni ona ne prebivaju u Meni. Takva je moja božanska Maja!"

S  druge  strane,  dok	ego-osećaj  opstaje,  pojavnost	sveta  je
neizbežna. I obratno, sve	dok neko vidi svet, ne može,	a da ne

zamenjuje telo za Sopstvo, i da ne misli da je Sopstvo konačno. Još

teže je onima koji poštuju pogrešno verovanje da je svet stvaran kao takav. Uz to, u ovom pogledu ne postoji bitnija razlika između onoga koji misli da je telo sopstvo i onoga koji misli da je um sopstvo. Ovaj drugi skoro uvek misli o telu kao o sopstvu, isto kao i prvi. Zato se dešava da ljudi na Zapadu govore da čovek na samrti "ispušta dušu". Ne kažu da napušta telo, što bi bio slučaj da su oslobođeni zablude da je telo sopstvo.

Ipak, iako je sam ego po svojoj prirodi neznanje i uzročnik sveg greha i patnje, on je izuzetno važan za naše ispitivanje, jer je ključ za pronalaženje stvarnog Sopstva. Ovo ćemo videti u toku opisa Traganja za Sopstvom. Pored toga, ego je dokaz postojanja stvarnog Sopstva. Mudrac nam ovo razjašnjava sledećom izjavom: "Ovo neživo telo ne kaže 'ja'. Niko nikada ne kaže 'Nisam postojao u snu'. Ipak, sve ovo se dešava tek nakon pojave ega. Zato tragaj za Izvorom iz kojeg se ego rađa, uma usmerenog na Traganje" (Ulladu Narpadu, stih 23).

Prvi korak u Traganju za stvarnim Sopstvom predstavlja razumevanje da Sopstvo nije telo - ni fizičko ni mentalno. Razlog je dvostruki. S jedne strane, telo je nesvesno, te zato ne može da bude sopstvo, bilo ono konačno ili ne. S druge strane, sigurni smo da Sopstvo - što god ono bilo - može da postoji bez tela. Znamo da je to slučaj u snu. Jedva da iko može i da pomisli na mogućnost da Sopstvo prestaje da postoji tokom sna. (Ljudi koji tako misle su isuviše izveštačeni. Ova njihova nedoumica se razmatra u dugom razgovoru između Mudraca i čoveka koji sumnja, koji će biti dat kasnije). Na taj način je sam ego dokaz da mi postojimo. Mi nismo ego. Mi smo To iz čega se ego rađa. To mora da se pronađe traganjem za Izvorom ega. Otkrovenje nam kaže da, ako ikada pronađemo taj Izvor, ne samo da ćemo pronaći Sopstvo, već i Stvarnost koja je u osnovi pojavnog sveta. To će biti tako, budući da su Sopstvo i Stvarnost jedno te isto.

Iz ovoga se vidi da je ego najveći prevarant, istinski Sotona, ili Ariman. On je jedini neprijatelj Boga i čoveka. On je neprijatelj pravog znanja. Izumitelj je ubistava i laži. On je kosmički Magbet koji neprekidno ubija Mir, istinsku Sreću. Uljez je koji se dokopao sedišta stvarnog sopstva. Zato mu je uskraćen ulazak u Stanje Oslobođenja, Kraljevstvo Nebesko koje se nalazi u nama, čemu uči Isus.

Mudrac nam je rekao da je ego sve zlo koje postoji, dok je odsustvo ega sve dobro koje postoji. Iz ega, koji predstavlja neznanje, proističu sva zla koja pritiskaju život. Sve što je dobro i vredno da se s punim poštovanjem oplemenjuje - lišeno je ega.

Odvojeno od ega ne postoje ni smrt ni ponovno rođenje. Ovaj začarani krug smrti i ponovnih rođenja podržava jedino prvobitno neznanje, koje je ego. Sam ego je smrt, jer je on negacija Istine, koja je Život. Ne samo da mora da se svrgne sa prestola, već mora i da se pogubi, budući da neće biti sigurnosti sve dok je on živ.

Ego mora prilično da se smanji da bi se učenje Mudraca razumelo. Ovo se jasno vidi iz sledeće Mudračeve izreke. Objašnjavao je istinsku suštinu opšteprihvaćenog gledišta da učenik mora, nakon što je pronašao Gurua, da s njim ostane dugo vremena, verno ga služeći, i da mu se potpuno preda, da bi ga on tada podučio velikoj tajni, "Ti si To". Mudrac je to objasnio na sledeći način: "Istinsko značenje onoga što se ovde naziva predaja jeste potpuno nestajanje ego-osećaja, koji je individualnost. Ovo je neophodan uslov da bi učenik bio u stanju da prihvati učenje. Jer ako ne dođe do predaje u ovom smislu, učenje će, bez sumnje, pogrešno da se razume. Čak i sa sadašnjim ograničenim egoizmom, čovek podleže izlivima besa, tiranskom ponašanju, fanatičnosti, i tako dalje. Šta sve neće učiniti kada mu se kaže da je on sam to Veliko Biće? On neće razumeti pravo značenje tog učenja, već će pomisliti da je njegova individualna duša, ego, to Veliko Biće. Ovo nikako nije pravo značenje učenja, jer ego, jednostavno, ne postoji."

Istinsko značenje učenja je to, da iako duša sama po sebi nije poseban entitet, u njoj postoji element stvarnosti, naime, svetlo svesti, koje proističe iz stvarnog Sopstva, a mi ga doživljavamo kao "Ja sam". Ovo svetlo svesti ne pripada duši, ono pripada Sopstvu, Stvarnosti. Ono zato mora da se preda Njemu. Kada predaja bude

potpuna, preostaće jedino to Sopstvo. A ako se individualnost izgubi na taj način, izgubljena je za pravu stvar. Jer, ovaj gubitak individualnosti nije zapravo nikakav gubitak. To je gubitak lažnog sopstva (individualnosti), najveći od svih gubitaka. Zato je dobitak stvarnog Sopstva, najveći od svih mogućih dobitaka. U drevnom nasleđu se ishod ove predaje opisuje na ovaj način: "Kao što se reke ulivaju u okean, gube ime i formu postajući jedno sa njim, tako i Mudrac, gubeći ime i formu, postaje jedno sa Vrhovnim Bićem, transcendentalnom Stvarnošću."

Čak i kada se ostavi po strani istina da je ego nestvaran, mora da se kaže da je ono što je Mudrac izgubio samo matematička nula, dok je ono što je dobio Beskonačna Stvarnost. U jednoj od svojih himni Arunačali, Mudrac je ovo izrazio na sledeći način: "Šta si dobila, o, Arunačala, time što si me uzela bezvrednog u ovom i u budućem svetu - i zamenila me Sobom, Ti, najveći od svih dobitaka?"

Da bi bila potpuna i savršena, ova predaja stvarnom Sopstvu mora da se sprovede Traganjem za Njim, na način koji je opisan u kasnijem poglavlju. A budući da je predaja vrhunac predanosti, tragalac za Oslobođenjem mora da neguje predanost stvarnom Sopstvu. Kada ova predanost postane savršena, biće moguće da se započne i istraje u Traganju sve dok se uspeh ne ostvari - dok stvarno Sopstvo ne razotkrije Sebe.