DUH ROMANTIKE

Za današnje ljude, prevashodno za nas Nemce, klasika i romantika su
postala dva polarna pojma, oznake za dva večna i stalno vraćajuća tipa
čovečnosti, života, mišljenja, duše.
Pre više od sto godina, u borbi ova dva tipa i nastojanju da se oni shvate i formulišu, odvijao se jedan beskrajno važan, možda najvažniji deo nemačkog duhovnog života. O ovoj večnoj i neiscrpnoj temi izašla je, pod naslovom »Nemačka klasika i romantika«, vredna knjiga Frica Štriha, priključujući se čitavom nizu tomova, posebno starom i sačuvanom delu o »romantičarskoj školi« Hajnea.
Kad pokušavam da suprotstavim ova dva pola, ne bih li uslovno razjasnio tipove »klasičnog « i »romantičnog« u novoj slici, javlja mi se, meni koji sam se prilično bavio istočnjačkom mišlju, jedna oštra slika iz budističkog sveta. Ovo bi mogao biti zaobilazni put da se na jednu staru evropsku, posebno nemačku temu baci svetlost od spolja, iz jednog sasvim drugog sveta.
Kao što je poznato, u osnovi starog istočnjačkog učenja i religija leži
prastara misao jedinstva: mnogoobličje sveta, bogata, razuñena igra života sa svojih hiljadu formi dovodi nas do božanskog Jednog koje je u osnovi svake igre života. Svi se oblici pojavnog sveta ne osećaju postojeći i neophodni sami po sebi već kao igra, kao prolazna igra brzo tekućih slika koje božanskim dahom udišu i izdišu celinu sveta dok smo mi, oblici, ja i ti, prijatelj i neprijatelj, životinja i čovek, samo trenutna pojavljenja, samo inkarnirani delovi praiskonskog jedinstva koji se u isto moraju vratiti.
Ovom znanju jedinstva iz kojeg i pravovernik i mudrac stvaraju sposobnost da osećaju svetsku patnju kao minulu i ništavnu, te da sebe, težeće jedinstvu, izbave iz nje - odgovara, kao suprotni pol, suprotstavljena ideja: da ipak, uprkos celokupnom jedinstvu one strane, biva primetan upravo život u ograničenim, otuđujuće združenim pojavnostima. Čim je ovo stanovište prihvaćeno, čovek je,
uprkos jedinstvu, samo čovek, nije životinja, čovek je koji je dobar ili zao.
Zbrkana, raznolika stvarnost ipak je postojeća i prisutna.
Za azijatske mislioce koji su majstori sinteze, predstavlja običnu i do
visokog savršenstva organizovanu igru postupak da se suprotni načini
posmatranja naizmenično izvršavaju, da sepotvrñuju i odobravaju. Iz ovih vežbi i potiču slike koje želim ovde da upotrebim. Zamišljamo: dvojica budističkih sveštenika vode spiritualan razgovor. Sede odvojeno i razgovaraju, u raznovrsnim predstavama, o tome da je tzv. Stvarnost iluzorna, da je sve što se može opaziti samo sjaj, da su svi oblici samo obmana a sve suprotnosti samo kratkotrajna ljudska uobrazilja, jer razdvajaju svet koji ih okružuje. Kad su to učinili, sa zadovoljstvom, jedan od njih će, posle nekolilko osmeha i kraćeg ćutanja, reći: »Livada je zelena, ruža je crvena, gavran govori kra, kra.«
Ova jednostavna rečenica, obojici dobro razumljiva, nije ništa drugo do
izjava koja se može ovako prevesti: »Pa da, sigurno je da je pojavni svet samo obmana, sigurno je da u stvarnosti nema nikakve livade, nikakve ruže i gavrana, već samo božanskog Jednog koje je večno - ali, sem toga, za nas koji smo prolazni i koji živimo u prolaznosti, i jeste prolazna stvarnost, pa je ruža doista crvena a gavran govori kra, kra.«
To stanovište za koje je ruža ruža, čovek čovek a gavran gavran, za koje su granice i forme stvarnosti svete datosti, jeste klasično. Ono priznaje forme i svojstva stvari, prepoznaje isskustvo, traži i stvara red, formu, zakon.
Drugo stanovište, pak, naspram ovoga, stanovište koje u stvarnosti vidi
samo izgled i promenljivost za koje je krajnje sumnjiva razlika između biljaka i životinja, između muškarca i žene, u stanju je da svakog trenutka dopusti raspad svih formi i prelazak iz jedne u drugu te stoga odgovara romantičnom stanovištu Kao posmatranje sveta, kao filozofija, kao osnova za situiranje duše, svaki od ovih načina posmatranja jednako je dobar i ne dopušta prigovor. Klasično
stanovište će naglašavati granice i zakon, prepoznati tradiciju i pomoći da se stvara, potrudiće se da se raña i ovekovečuje. Romantično stanovište briše forme i granice, umesto kritike poštuje praizvor života i pobožnost, potpuno predavanje stavlja iznad razumevanja, cilja na bezvremenost i čezne za povratkom u božansko Jedno, isto onako kako je klasičan vek valjan da prolazno uzdigne u trajno
Ova dva stanovišta potpuno su jednako vredna u meñusobnom odnosu.
Klasičar će težiti ka krajnjem savršenstvu dela i rada a božansko će kao
neistraživo ostaviti da počiva na sebi, odricaće se nemogućeg i svom snagom stremiti ka mogućem. Nasuprot njemu, romantičar će stvarati san i kontemplaciju, nimalo se ne boreći za svakodnevno jer umesto njega traži beskonačnost i blaženstvo
Svetu su potrebna oba stanovišta jer se meñusobno konguju i dopunjuju,
hiljadustrukim vezama. Klasika se priklanja mumificiranju i pedanteriji, što joj je slaba tačka oslonca, dok romantika, tamo gde napušta sveti entuzijazam, vodi ka zanemarivanju i mlitavosti životnih uvida.
Čim se klasika i romantika ne suprotstavljaju više jedna drugoj drugačije nego kao zajednički načini posmatranja, pokazuje se, ako se, na primer, radi o oblasti umetnosti i poezije, da je romantičar u gubitku. Da bi se slikalo umetničko delo potrebno je prepoznavanje granica i formi, volje da se trenutno trajanje ovekoveči te odricanje od ove volje, poricanje granica i formi. Srni romantičara u osnovi potpuno nemogućim da bude umetrnk-stvaralac On može da sa gerujalnošću uživa u umetnosti, može umetnički da shvata život i svoj san
da hrani umetnošću - ah, da na račun beskonačnog veruje u konačno, da pod pritiskom snova stvara delo, to protivureči njegovoj sopstvenoj ispovesti.
Nije slučajno što su mnoga dela naših romantičnih pesnika ostala nesavršena ili su, veličanstveno započeta, otekla u prazno. Romantično pesništvo ne može i ne želi da teži večnosti, neće da se ograniči i da u ograničenosti bude savršeno:
ono želi suprotno: da bude samo put ka beskonačnom, samo igra i san a ne delo postupak. Time bi romantična umetnost od početka izricala za sebe zahtev za smrtnu presudu.
Sada je trenutak da se mi, čitaoci i ocenjivači romantičarskog dela,
prisetimo onog istočnjačkog mudraca. Naravno da moramo odmah reći da su romantika i klasika suprotni polovi ali da mi u stvarnosti nikada ne dolazimo udodir sa čistim otelotvorenjem jednog ili drugog principa već da se oba programa i shvatamja sveta hiljadustruko prožimaju, presecaju i mešaju. Klasiku se dogaña da biva zaveden od romantičarske čežnje za beskrajem i time, istovremeno, neveran svom idealu savršenstva; ortodoksnom romantičaru se događa da stvara pesničko delo sa onom ljubavlju i voljom koju doista ne bi
smeo da poseduje. Otuda nam i vodi poreklo romantična poezija sa visokim formalnim vrednostima. Ponekad se romantika i klasika ukrštaju u jednoj istoj pesničkoj ličnosti, najsnažnije u Helderlmu, a ponekad se i klasični pesnik, kao što je Gete, izražava na tipičan romantičarski način.
Nemci su, uopšte uzev, po svojoj prirodi romantično obdareni. To znači
takoñe da nemačka romantika čini povratak ka prirodi, ka zavičaju, ka vlastitom biću. Ali, naši klasici široko razmišljaju o negovanju umetničke kulture, ponešto gube od prirode a dobijaju u formi i disciplini i žrtvom u krvi moraju da plaćaju gubitak prirodnosti te se, da bi se osnažili, moraju igrati Grka, što svakako nisu. U najuzvišenijoj i najradosnijoj nemačkoj klasici često se odjednom oseti ova totalna granica, ponekad samo kao tiha senka prinude i neprirodnosti, ponekad direktno komična i groteskna, kao što ni u zadivljujućem
Vajmaru presañeni deo Grčke ne deluje uvek zdravo i prirodno.
Romantičari su počeli odjednom da u Grcima gledaju ljude a ne bogove,
počinjali su da posmatraju njihovu umetnost, religiju i mitologiju romantičnim očima i da kod njih otkrivaju stvari koje se tamo nikada ranije nisu videle.
Meñutim romantičari su, pre svega, otkrivali antipode Grka, Indijce.
Nakostrešenost Getea, tog Sverazumevajućeg, protiv Indijaca veoma je
značajna. Indijac i Grk ne mogu biti jednaki. Romantičari su instinktivno voleli Indijce te stvaranje određene indijske psihologije, nastalo gotovo preko noći kroz moć poimanja indijskog duha, pripada velikim delima romantičarskog duha. Fridrih Šlegel ih je sve opčinio a i danas još sin jednog čuvenog romantičara, Vilhelma Vahernagelisa, pripada velikanima ove nauke.
Ali, romantičari nisu otkrili samo Indijce. Značajno je takoñe da je Fridrih Šlegel, kao i Gete, preokret ka Indiji koristio za dublje razumevanje srednjeg veka i katolicizma. Do danas je istorijska nauka veoma malo zapažala činjenicu da se u nemačkoj romantici Nemačka još jednom obavezuje katolicizmu, da umire za Rim i da je Rim, sa svoje strane, zapravo ostao u pozadini u poređenju sa moćnim podstrekom i zahtevim romantičarskog katolicizma. Moglo bi se reći da među najveće grehe i slabosti Rima spada to što je u osnovi bio nesposoban da prihvati snažne duhovne talase nemačke romantike i usvoji ih. Izdanci
romantike, pre svih Niče, ponovo su izgubili svaku vezu sa Rimom te hode protestantskim, tvrdoglavo usamljenim putevima.
Veliki romantičarski talas u Nemačkoj počinje kratko pre kraja osamnaestog veka i još ni danas nije potpuno iscrpljen. Nije Niče jedini izdanak romantike.
Ali, romantičarska epoha je okončana krajem četrdesetih godina, kada je nemačka romantika, stojeći na strani reakcije, izgubila svaki kontakt sa vremenom. Međutim, dugo se nije rodila tako snažna struja kakva je sa romantičarskim pokretom prešla preko Nemačke; može se stoga reći da sa političkim i materijalnim procvetavanjem mladog nemačkog kraljevstva započinje duhovna propast, udaljavanje od duha predaka te da mi, ljudi od danas, imamo razloga da ponovo tražimo izgubljene niti koje tada behu pokidane. Jer, romantika za nas Nemce ne predstavlja samo prolazno vreme genija u našoj istoriji koja je vrvela značajnim pesnicima već je ona naš put ka vlastitoj prošlosti. Nemački duh se mogao učiti kod Grka i u vajmarskom obrazovanju, mogla se tamo izučiti i plemenita težnja ka savršenstvu, ali, pronalaženje samoga sebe moguće je sauno u vlastitom narodu i vlastitoj istoriji.
Osećaj za ovu važnu ulogu romantike nije izumro. Romantika koja je,
zahvaljujući Hajneu, zbačena s prestola i ismejana a u narednim decenijama varvarski pogrešno shvaćena od strane zvaničnog duha tadašnje Nemačke, narastala je, počev od kraja 19. veka, kao oblik i ponovni problem i od pre trideset godina igra u književnoj istoriji i celokupnom našem duhovnom životu sasvim drugačiju ulogu nego trideset godina ranije. Postoji osećaj da bi nemački put ka samonalaženju još jednom morao voditi preko čarobnog brega romantike.
(1926)