Drveće

 

This is not an essay 
this is a poem
from You 
for You
and 
to You

 

obavija oko čoveka, nije u stanju drugacije da shvati brdo, reku i nebo nego kao zagrljaj.

Talasanje bez prestanka, ali naviranje neprekidno, kao plima: uvek vise skriva, dublje prekriva ono sto se ne maze toliko ukloniti a da ne probljesne. Delati se ne maze, jer ono sto fovek zeli postiCi delanjem jedna je vrsta spokojstva, a to je upravo ono sto ne treba postiCi, jer ono vec postoji. Covek nije u stanju da prima, jer je prepun, prepunjen do vrha. Ipak dela i prima, ali bez delanja i erimanja, samim tim sto se zbiva delanje iprimanje. Stvara, to jest stvara se. Zivi, odnosno zivotari, zivotari onako kako zivot sam to cini. Raste. Veliki patos: veliko trpljenje sveta gde vise nije rec o strasti, jer je sustinu toliko profola omama da nije potrebno savladavati otpor - nema u njemu nikakve zestine, nikakve bure, nikakvog nasilja, skoka, prekida, to je zivot kao kada bi se fovekova temperatura podigla za jedan stepen pa on imao stalnu groznicu, ali zdravu groznicu, koja bi polagano postajala sve intenzivnija, zdravlje se podizalo, postalo vatreno, a ono sto je ranije bilo izuzetak, skok i zanos, preraslo bi u stanje, stalno stanje koje lebdi u svom ritmu i koje prozima svojim dubokim talasanjem.

To je veliki patos drveca: veliko ushicenje. - To je u njima ispunjenost do vrha zatalasanim rastom, usnulim pulsom, onim bujanjem trpljenja, to je u njima topli zagrljaj crne somotne zmije: Cine ono sto zivot s njima Cini, to je ta groznica i jos nesto viSe. To vec i nije groznica, nije vise nego sto jeste, nego manje. Hladovitije, tecnije, tise, jednostavnije, s manje zahteva, zado­ voljnije i stalnije. Visi stupanj toplote, bde sagorevanje, vece propadanje.

Nije valjda samo ispunjenost uspomenama i iscekivanje fodene buduc­ nosti ono kada se eovek svojom ukupnoscu udaljava od sadafojosti, tone u proslost, iii zivi u vremenu koje jos nije stiglo, ali fovek nije prisutan ni u proslosti niti u buduenosti, isto kao sto ga nema u sadafojosti - potonuo je u nju iii, sto je isto, uzdigao se iznad nje; ima dana, sedmica, cak razdoblja kad j nesposoban za prijem, ljulja se samo u sopstvenoj ispunjenosti kao cun. Zivi u sasvim drugom podneblju; u jednoj vrsti poluomame, cesto i bez onog polu. Uzrok omame nikada nije znan, nikada nije saznatljiv, mozda i nije jedan, mozda za to i nije potreban uzrok, mozda sam sebi pribavlja uz­ roke, mozda sam uzrokuje sebe. Nema u njemu svetlosti, niti tame, jer pred­ meti i noeu gore zgusnutim, potmulim i dubokim sjajem, boja odjednom pos­ taje svojstvo sveta a ne njgova povdina, oblik navire iznutra, obujam culnog tela nije ohladeni ukras. Zivot ne tece, nego buja, pulsira sam po sebi, laga­ nim, smirenim pulsom, kao da je uronjen u slatku, tamnu i opojnu teenost.

Opafanje i masta su neodvojivi - man dichtet schon, wenn man erlebtl, jedno drugo ulepfavaju i bogate. Ove duboke plave boje nigde nema, iii je samo bila iii ce biti, - crvena je kao baklje koje gore po dalekim dolinama u zvezdanoj noCi - crna je kao somotna zmija koja se svojom mekom toplinom 

1 Lepse se pise kada se doživljava.

Umerenost sagorevanja, forsiranje groznice ne prema gore nego prema dole, trajnije je i dublje poniranje. To je hladna groznica. U intenzitetu forsiranja drvece je doslo do stepena da je jedva toplije od zemlje. Pojacan intenzitet mosta krvi rastinja predaje svoju toplinu Cije bi zadrfavanje gurnulo drvo u neprekidni nemir. Drvo se spusta u hladniju omamu, u smirenije, jednostav­ nije i zadovoljnije stanje.

Neprekidno bujanje rasta drveta, sikljanje iz dubina, neometano je jer je drvo sraslo sa svojom hranom. U neprekidnom je doticaju sa svojom hranom. Raste bez prestanka. Hrana je zemlja. Drvo sisa zemlju, uvek se sve dublje i dublje zariva u nju. Ali drvo nije parazit. Ne ubija zemlju, nego joj daje priliku da se daruje. Veza je uzajamna, zile se zarivaju u zemlju kako bi dobile, zemlja uvlaCi u sebe zile kako bi dala. To sto nesto postoji jos ne znaCi nista, sve sto postoji dobija znacenje samo u davanju, u darovanju. To je osnova svakog odnosa, a u tom odnosu onaj koji daje dublje je vezan nego onaj koji dobija, jer ne povezuje nuzda, vec obilje. Prava prinuda nikada nije popunjavanje manjka, nego darovanje viska. Onaj koji daje vise je prisiljen na primaoca, nego primalac na davaoca. I zahvalnost mu je dublja, kao i ponos, i trijumf.

utome je otmenost davanja, tiha otmenost davanja, kao sto je zemljina.

Ziva i smirena bit drveta proizilazi iz neprekinute zajednice sa zemljom, a iz nje sledi druga, jos bitnija, dvopolnost drveta.

U Rimu se nalazi helenisticko vajarsko delo, zena sirokih kukova, za­ obljenog tela, raskofoih dojki, pa ipak ima falos, to jest musarac je. Her­ mafrodit. Vajarsko delo koje izaziva najveCi nemir na svetu. Zivo bice koje duplira svoju otvorenost, ne ocekuje samo zenu, nego i muskarca. I zenu, i muskarca. Dvostruko uzbudenje, dvostruko oeekivanje, dvostruka fodnja, ie­ lja uvek stiie s dve strane, dvostruko mucenje. Jer moguenost predavanja uvek je istovremeno i moguenost povlacenja, to je ufasna opasnost seksa, moie znaCiti potpunu predanost i potpunu zatvorenost, bofanstvenu slobodu i tamnicu do kraja zivota.

To Ii je dvopolnost dzyeta: nije. U drvetu nema dvostrukog uzbudenja, nego dvostruka smirenost. Oba pola su okrenute jedan prema drugom. Drvo je savrsena suprotnost hermafroditu. Hermafrodit je lose resena dvopolnost, drvo je dobro razrdena dvopolnost, brak. Drvo zivi zajedno s hranom, u drvetu zajedno zive dva pola. Polovi su u neprekidnom zagrljaju, isto onako kao sto je drvo u stalnom zagrljaju sa zemljom. Samo sto je u drvetu evdCi zagrljaj dva pola. Drvo se maze odvojiti od hrane, cak ako ce ga to stajati zivota, drvo se maze izvaditi, zile se mogu pokidati ili iseupati iz zemlje. Dva se pola ne mogu razdvojiti jedan od drugoga, ne moie se izvaditi musko, ne moie se iskinuti iensko. Drvo se nalazi u onom stanju zivota gde polovi jos nisu raspoluceni. Vee postoje polovi, ne kao u kamenu gde nema ni traga seksu... vec SU vidljivi, drvo vec ima pol, ali dva pola... zajedno oba, Stopljeni u medusobnoj neraskidivoj vezi. Usvakom drvetu postoji brak za Citav zivot, neraskidiv brak koji stalno plovi na vrhuncu. Teziste je opet ovde na stalnosti, na neprekidnosti, uz odsustvo svake iestine, prekida, skoka, raskidivosti. Ra­ danje drveta je pocetak svadbe dva pola koji postoje u njemu. Svadba bez prekida traje. Da Ii je svadba sam rast? Mazda samo hranjenje? Da Ii se odatle potpuno maze razumeti vezanost drveta za zemlju? To Ii je tamno seme lienost drveta? To je privdena vezanost i veza kojom drvo prianja za hranu i tlo, koja neraskidivo povezuje dva pola. Da Iije samo odavde, cak i za drvo dostifoog sredista, shvatljiva sustina drveta? Je Ii to ono sto bi se moglo nazvati egzistencija drveta?

UDnevniku zavodnika Kjerkegor govori o predavanju koje nije prinuda, nije omama, nije pijanstvo, nije pad, ne prethodi mu nikakava kriza, i predavanje nije razresenje ove krize. u tom predavanju muskarac i zena vec preklinju kako bi se mogli predati, stoje na tacki kada mogu birati samo izmedu predavanja i ludila i celo se bice pretvara u razjapljeni i pomahnitali krik jednog za drugim. To Iije odnos polova u drvetu: nije. Jer u onome o cemu govori Kjerkegor jos postoji moguenost otpora, postoji: ne - iako ta mogucnost znaCi izjednacenje s potpunim krahom i padom u osamljenost. Jos postoji ono da se drugacije ne moie, da nema drugog puta, da je to jedini naCin daljeg Zivota i ako se ne ostvari, to nije smrt, nego poraznije iod same smrti. Ali ovo predavanje, preterano ddeCi u fahu svoju suprotnost, i ukus zadovoljenja daje pogled na nezadovoljenje, previse se utapa u moguenosti propasti ijedino s obzirom na poraz, na lorn, na pad moglo je postati tako iskljuCiva, tako elementarna patnja zanosne snage. Zadovoljenje gradeno na moguenosti pretece opasnosti nezadovoljenja. Perverznost. U drvecu nema moguenosti da se ne predaju i da se ne predaju potpuno, jer se ne javlja moguenost da ukus iskljuCivog sjedinjavanja, s obzirom na ovo polno sjedi­ njavanje, bude bezuslovan i potpun. Sjedinjavanje je smireno utapanje, uto­ nuce u drugo          upijanje i utonuce kao sto se   ulivaju i nestaju jedna u drugoj. Egzistencija bica vezana je za drugo bice, kako kaze Jaspers. U saobraeaju dolazi do izrafaja da bice ne moie samo po sebi biti ako ono drugo ne moie samo po sebi biti. Covek maze biti potpun samo onda ako je potpun i onaj s kime je u zajednici - sa fovekom koji ne moie iii nece da ostvari svoju potpunost fovek ne moie hteti ili zeleti svoju potpunost. Zato je ufasno proklet zivot. s partnerom koji nije potpun sam po sebi. Sprecava tada foveka da bude sam po sebi. A ovaj egzistenicjalni zakon nigde tako duboko ne obavezuje kao medu polovima. U odnosu polova jedino je sa­ vdeno umirujuce ako se fovek susrece sa samim sobom koji mu dolazi u susret - krece prema· nekom skrivenom svetu... ina pola puta nalazi sebe, kao nekoga ko otuda stize, susrece se i sjedinujuje s njim. Covek se samo sa samim sobom sjedinjuje potpuno slobodno, jedino se sebi predaje potpuno, jer se jedino sebe ne plasi. Covek se predaje potpuno samo onome koga se ne plasi, zato onaj koji odouda dolazi mora biti sam fovek. Svako drugo predavanje je delimieno... u svim drugim sjedinjavanjima unutar bica ostaje neka naorufana skrivena strafa spremna da jurne i ubija, zna da se ne maze predati bez ostatka. Ima u foveku straha, slabosti, opreza, predupredenja, uzdrfanosti, zapreke, zida, krutosti, udaljenosti, provalije. A gde postoji strah, tu je i slabost, tu se krifom grade utvrde i zidovi, okameni se slutnja, tu poCinje sve, sve se stvrdnjava i lomi, tu je sila:

tvrdo i snaino pripada smrti, meko i slabo spada iivotu,

kako Lao Ce kaže:

slabo savlađuje snaižo, meko savlađuje tvrdo, svi na zemlji to znaju, niko po tome ne živi

samo drvo. Polovi omekSaju u njemu i postanu blagi, ostanu veCito nefoi, nefoi, puni zivota kao pupoljak i odojee, nefoi, svdi, osvefavajuCi, meki, vecito se kuvaju u svojim sokovima, jedno u drugom znoje miris svojih polova, oni znaju da ne pobeduje onaj koji os'taje tvrd, nego onaj koji omek.fa i popusti i primi i preda i oslobodi sebe, zna se da predavanje nije znak slabosti, nego znak snage... zna se kakva je strafoa ludost verovati da je gospodar situacije onaj koji manje voli, koji radije oeuva svoju pamet, koji ostaje hlad­ niji, koji ostaje na udaljenosti... to je zabluda na kojoj se lomi svaka sudbina: pobeda pripada onome koji vise voli, koji gubi snagu, koji se bolje zagreje, koji je blizi, koji se maze opustiti, koji ume da potone. Dete dobija pol onoga ko se dublje predaje u trenutku zagljaja - to je na njemu beleg, ako je zena umela da bude nefoija i mekSa, bice devojcica, ako je to muskarac, bice decak, pol deteta zavisi od dubine zaborava u sjedinjavanju, ono dobija pol onoga ko je bio neiniji, jer je taj bio jaci. Uvek pobeduje onaj koji ume da preda svoje Ja.

Drvo to ne zna. Jedino onaj zna ko ne zna. Drvo to ne zna. Jedino onaj zna ko ne zna. To je egzistencija drveta. To je lienost drveta. To je pre svega umirujuce u njemu. Od svih zivih bica ono ima zivotni plan izgraden na uta­ panju u zagrljaju. Drvo se grli sa zemljom, sa zivotom, u njemu su u neprekid­ nom zagrljaju dva pola i u neprekidnom stapanju. To je erotiena sustina u dubini drveta... otuda u njemu omama ... otuda smirenost... otuda nefoost... otuda snaga... zato je tiha, meka kultura, bujni zivot - two ways and one will, dva puta ijedno htenje. 

Pobeda

Ova lipa raste u jednoj dolini Bakonja, tamo gde se dolina sufava i gde se na prisojnoj strani padine pomaljaju stene od desetak tona. Seme je palo izmedu dve stene. Dok nije postiglo debljinu koju su mu stene dozvoljavale, drvo je gotovo neometano moglo da raste. Ali to nije potrajalo dugo. Tada se stablo uhvatilo u kostac s kamenom i potisnulo ga. Odozgo je na stablo pala stena veliCine kuce i pokrila ga. Lipa se izvukla. Zilama se oslonila na donje kamenje i pocela da gura stenu. Cepala je kamen koji joj se nafao na putu. Na dva mesta, neposredno uz stablo, pala su dva bloka velicine stola. Lipa ih je pokrila svojom korom, izlila se na njih kao ziva lava i jednostavno pojela dva bloka. Mrvila je kamenje ispod sebe na taj nacin sto ga je zilama zagrlila i stezala, poput dzinovske zmije, dok nije zadavila kamenje, odnosno rastoCila ga u komade, istisnula iz njega otpor u visegodifojem samrtnom zagrljaju. Sada lipa ima tri debele zile. Jedna od njih, posle vise zaokreta izmedu blokova stena, zariva se pravo u padinu. Druga se grana na cetr­ desetak ili pedesetak ogranaka, strahovita faka od pedeset prstiju od Cijeg zahvata stenje planinski greben. Treca zila je dopola ogoljena jer se ispod nje otkotrljalo kamenje a voda je isprala zemlju, ogolela zila lici na hrpu creva koja SU pokuljala iz rasporenog stomaka. A iznad je cetvorospratno pravo stablo, debelo koliko tri eoveka, siknulo u prostor, povelo sa sobom golemo mnostvo grana i listova, zivi poput besmrtnog smeha.

Dobro bi bilo znati sta je ova lipa mislila o sebi dok je jos bila seme.·Htela je da bude pravilna i srazmerna kao i svako drvo, idealno drvo, kao i svako bice, idealno bice. Ali nije bila sanjalica. Sanjalicu bi potisnule stene. Ali nije bila ni hirovita. Hiroviti bi vec pobegao zbog svog nestrpljenja. PobeCi znaCi odreCi se svoje sudbine. OdreCi se sudbine znaci biti slab. Biti slab znaCi biti pobeden.

Mogu se videti istabla sanjalica koji sklopljenih ociju misle na jedan zivot ojeg nigde nema. Stabla izmucena lica, potonula u skrivena zadovoljstva. Zivot im je isuvise los, ne zato sto je los, nego sto je lakSe mastariti, sto je teze uhvatiti se u kostac sa sudbinom, kao sto grabljivica kandfama hvata mesa, kao sto bdljan svojim tamnim zagrljajem davi sve na svom putu. Mogu se videti hirovita stabla koja kao sumanuta uvreu svoje grane, cine bezumne pokrete, sulude korake, zbijaju fale na svoj racun, jer nisu istog misljenja sa samim sobom. Postoji pateticno drvece, postoji i sumorno, osamljeno. Postoji drvece idioti, opsceno, perverzno, glupo drvece. Konaeno, fizionomija drveca ne dovodi u zabludu.

Ova lipa je herojsko drvo. Nije lepa. Ali ova velieanstvenost zivotne snage ne postoji ni kod Homera, ni u vajarstvu, ni u Betovenovoj muzici, ni u Niceovoj filozofiji, niti u carskoj sudbini. Ova nema borba, koju je sama vo­ dila stotinu i pedeset godina ovde na nepovoljnoj padini, pod naletima kise, udarima vetra, izmedu skotrljalih stena, ispod ogromnih blokova u tesnacu suzene doline, - trebalo se napregnuti, izgubiti svaki oblik, prihvatiti kom­ promis, nije se smelo znati za milosrde, ni za tren, svirepom smirenoscu, vizionarstvom, istrajnoseu i istrajnoscu mogla je samo neprekidno da raste, a danas, kada je vec odnela pobedu, kada je bitka iza nje, naborana, istrosena, obogaljena ume ovako zdravo da se smeje, da se smeje. Sta joj se jos maze reCi 0 zivotu posle svega cemu se ona smeje? - cime joj zapretiti? - cega se jos maze uplasiti? Maze Ii se dogoditi jos nesto ufasnije sto ona vec nije pobedila i nije prezivela? Sta znaCi umreti? Sta znaci plasiti se smrti? Vee se ne plasi. Nikada, ni za trenutak nije bila srecna, ali se smeje onome koji je zbog toga fali. Ne zna sta je obilje. Ne zna, jedino u snu, sta je to spokojstvo. Mir joj je stran. Za bogatstvo i ne zna da postoji. Komfor? Sta je to? Mrfavo, suvonjavo, zilavo, prekaljeno bice. S okoreloscu jednog zloCinca i s obaz­ rivoseu jednog mudraca. Da je postala eovek zivela bi zivotom Atile ili Dzin­ gis-kana, ali bi jela kao Gargantua, smejala se kao Falstaf i ubijala mirno poput Bordzije. Da je postala zver, imala bi u sebi kraljevstvo lava, krvo­ loenost tigra, snagu pitona, smirenost slona, misicavost divokoze i sigurnost orla. Da je postala pesnik, pisala bi pesme od kojih bi se zapalila hartija. Karl bi pisala muziku, planine bi po njoj zaigrale. Karla bi danas fovek imao osecaj za uzviseno, ova lipa bi imala svog svdtenika, -vitkog mladica koji bi pevao i prinosio joj irtve, stajao pred njom u blistava letnja jutra, klanjao joj se i uzvracao smehom. 

Melanholija

Ova jela se uzdize pored izvora u Alfotatrafiredu, pored bivseg dvorca Zici. Oko nje su sve niska stabla, ona je najvifa u celoj okolini. Njene grane delom skrivaju zgradu kuhinje dvorca. Zemlja je crna, meka i plodna. Izvor pored nje svojom svezinom napaja celu okolinu. Nema u njoj nikakvog umora, jer njene naizgled klonule grane nisu svele ni bolesne. Ovdafoji zitelji je zovu tu:lna jela.

U njenoj okolini nema uzroka za tugu, dobra zemlja, skrovito mesto, vla­ ga, bez suparnica. U samom drvetu takode nije uzrok, tri puta je vece od kuce, stablo je besprekorno lepo, izuzev nekoliko guka smole koje znace da je bilo manjih rana - sitnica. Nema u drvetu ni neurastenije, ova se gnjavafa javlja uvek u nekom sivilu i bezbojnosti. Jela je tamno zelena, dakle bice je dobrih nerava i zdrave krvi. Samo je tu:lna. Ne gleda u nebo, nego pred sebe, odnosno gleda u tacku koju posmatraju tu:lna bica. Bez gorCine, bez nemira, bez plahovitosti, gotovo bez strasti. Tuga zivotinja se ne vidi drugde sem u oCima. Postoje majmuni u kavezima, katakada im dosadi klovneraj pa se zagledaju preda se. To je pogled koji rastera posetioce ispred kaveza. Umorni stari konji, na ulici, dok cekaju, gledaju u tom pravcu. Direrova Melanholija tako gleda.

Ovo tako, ono ovde, ono kuda nije iznutra. To je mesto na svetu. Celo drvo to gleda. Svaka iglica, svaka grancica, krofoja, stablo gleda beskrajnu tugu zivota, mozda gleda kako je ufasna osamljenost, ali i kakva cena se placa ako je eovek odbaci. Iii mozda kako je dobro biti neosetljiv, jer tada se bar moze biti daleko. Ali kako je dobro zaroniti u stvarnost, jer tada se sve prima neposredno, radost, opijenost, veselje, patnja, narocito patnja. Kako je sve to dobro, i kako lose. U tuzi jele nema optuzbe. Nikoga ne poziva na od­ govornost, zna da to nije nesto sto ce se srediti ako se kaze uzrok. Nema uzroka. Frosto, to je tako. Ne objafojava je ni krv, ni sklop, ni karakter, ni uspomena, niti sudbina.

Ima u zivotu nesto potresno tu:lno i onaj kome zbog toga naviru suze ne zna koliko je ova tuga neizmenljiva. Voleo bi da pati, voleo bi kad bi ga sve to duboko ranilo i bolelo, voleo bi kad bi se bar razboleo i kako bi dobro bilo presvisnuti. Ali toliko je tufan da vec i ne pati, nista ga ne boli, nije bolestan, ne uzdise, nije nestrpljiv, - cak i ne zna hoce Ii iii nece, niti da Ii mu je svejedno iii nije. Vise i nije bez cilja. Nisu nedostatak radost i sreca, jer bi onda bio bolna praznina, prostor u cemu nema nista. Ova tuga je gusta i masivna, zapaljiva i plavna, neka vrsta tereta koji umeti podneti upravo znaCi biti tufan. Ostaviti iza sebe plac i patnje, razocaranja, lomove, ponifonja, padove, usamljenost, bolest. Ostaviti iza sebe smrt - biti tufan: biti ovde bez ikakvog smisla, noseCi u sebi ono od cega nikada nista biti nece, urasti u propadanje znajuci da je svaka radost plod u kojem se bas tamo gde se oce­ kuje najsladi ukus, tamo u sredini, javlja gorcina.

Ali ona ne negoduje zbog toga! - ali ne besni zato! - ali se ne buni! Kad bi jos mogla da se koristi sredstvima ovih bekstava, kad bi na taj nacin mogla da pobegne od tuge pa da negoduje, besni, buni se. Kako je suvifan svaki otpor, kako je jadan svaki beg. Kad bi jos bila raspolozena da bude bezvoljna. Kad bi jos verovala u evrstinu, iii bar verovala. Kad bi jos umela nesto da voli, iiibar da voli iii ume. Duboka tamna rupa sveje progutala, a ona gleda mirno i nepokretno, bez mefanja se izdize pred njom tama, bezdanja i beskrajna nocna dubina. Pogleda, a praznina je i ne privlaCi, isto kao sto je i ne plasi, ne boji se, ne raduje joj se, ne predaje joj se, ne zeli da je ostavi iza sebe, ne

:ludi za njom, samo je pogleda i tuma je, tu:lna. ,,Under all earth runs water, under all life runs grief ' - ispod cele zemlje struji voda, ispod sveg zivota struji tuga. Ispod zivota lezi tamno i nepokretno jezero, zivot ogleda lice u njemu, ugleda tugu za sebe, pije iz njega, pije tugu. Kada kroz grane jele prostruji vetar, oglasi se ovaj instrument noCi, ova crno-zelena harfa -kakav ton bez smeska. Kako u njemu gori tama. Koliko nepodnosljivo tefak ton, kako je mek i kako buja - preliva izvor, kueu, ostalo drvece, celu fomu, planinski greben, pomiluje bez ljubavi svojom plifanom rukom lakom poput pera, bez saosecanja, bez safaljenja, bez utehe, bez radosti, a na to se zagleda pred sebe brdo, planina, potok, jelen, tetreb, pod celim predelom se rastvori zemlja i u tamnom ogledalu se pojavi lice sveta. 

Devica

Ako se od zeleznicke stanice krene prema Provi, u dolini Hodoser, koja ostaje zelena i kad su leta najsufoija, na istoenoj padini nalazi se nekoliko breza. U sredini, opkoljena drugima, iako nije najveca, ali je takva da najpre pada u oci, toliko ocigledna da je eovek posmatra i tek posle izvesnog vre­ mena zakljucuje da ima vise drveca, odnosno i nema, jer je drugo drvece drugacije.

Zapravo to i nije drvo, nego cvet. Sta je pouka cveta? Cvetanje. Slatkim smeskom otvoriti se u svet. Samo kada bi eovek mogao imati stotinu ociju pa da sve to gleda.

Ako neko kaze da je breza devicanska, neizostavno gresi. Vise je, veoma retko, katkada, svefa i mlada devojka brezolika. Tako je vitka i tako blista rosom, tako je jednostavna, prozraena da joj se moguce pribliziti samo na jedan nacin, ne:lnoscu. Nevina je. Ni izdaleka u onom uvredljivom i moral­ nom znacenju koje ima u filozofiji morala, niti u onom brutalno irealnom smislu kojim se lekari sluze. Nevinost nije fiziolosko stanje, i ne zavisi od bilo kakve promene. Tamo gde postoji nevinost ona se ne mofo oduzeti, niti se mofo izgubiti. Kako Ii se moze u ljubavi izgubiti? Gubi se upravo ako nema ljubavi. Nema nevine ljubavi? Sveze i bezbri:lne. Jednostavne i ciste. Kao breza. Nema reci koje su tako ne:lne kao savitljivost grana? Nema pokreta koji je tako nefan kao befomno treperenje listova? Nema zagrljaja koji se tako razrasta ko sto breza izrasta iz zemlje? I to je nevina ljubav, ove ne:lne reci, taj mili osmeh dojenceta, taj brezoliki zagrljaj, zar ne cveta pouka? cvetati? otvoriti se u svet nemom belinom, zadubiti se u sopstvenu car, kao blistava zraka svetlosti na glatkom ogledalu vode?

Cistota moze biti i telesna. Jer nije istina da su bogovi od mramora, od tvrdog, blistavog, belog kamena sve do svoje unutrafojosti. Prava nevinost nije cistota mramora. Samo zivo telo maze biti nevino, ono koje daje ciste sokove, ciste niti, cisto mesa, cistu krv, cistu kosu, Cistu kožu

reines Herzens zu sein:

das ist das hochste, was Weise ersannen und Weisere taten -

 

ziveti cista srca, to je ono sto mudraci misle a jos mudriji cine. Zadrfala je cistotu radanja, podojila cistotu majcinog mleka, uzela je cistotu lica koja se na nju smese, sunca, vazduha, vode, hleba, ljubavi dragog, svoje dece, bogova i cistotu smrti. Kad bi je neko zapitao sta je to nevinost, pogledala bi ga kao ptica iii zvezda. Ako bi se tako pogledala bica na zemlji, samo bi postojala cista srca. Svet je proziran kao staklo, samo sto je to staklo meko i toplo i zivo, toliko zivo da bi nepodnosljivo bilo kad se ne bismo mogli smditi. Tama gde izvire zivot je cist i sladak -pleasure which there si in life itself - uzivanje koje je u zivotu samom. Ne otiCi od izvora znaCi ostati nevin. Etrurci su na nadgrobne belege svojih zena klesali cvetove, ne ime, ni ostalo, ni godine, niti polofaj. 0 cemu govori nadgrobni kamen? Ona koja pociva ovde bila je cvet, znala je da zivi ono o cemu su mudraci samo mislili. 

Blagoslov

Iznad Korcule, kad se mine groblje, pram jugoistoku, na nevelikom trav­ natom prostoru nalazi se smokva. Tri debele grane odvajaju se na tri strane odmah iznad tla, zatim se uzdifo i savijaju. U avgustu rada aromaticne, tam­ noljubicaste, socne, medene smokve. Trava je u njenoj senci, smokva uzima u zastitu prostor oko sebe i svakoga ko stupi na travu. Tu lezi velika kvocka, pod krila joj se moie skriti ko god hoce. Ko se nade u blizini drveta, stupa u prostor neposredne toplote majcinog tela: zasticen je, pod zastitom je koju moie stvoriti samo onaj ko foveku ieli dobro.

Covek i sam sebi moie pozeletivdobro. I ta zelja, ako je jaka, ostvaruje se. Da, zelja stoji nasuprot potrebe. Zelja je nausprot ananke. Hoce vise. Kad bi samo potreba postojala, ceo zivot bi se odigravao po zakonima fizike, hemije, bologije. Ali ielja ga prevazilazi, hoce vise nego sto ananke hoce da dopusti.; Zelja hoce nemoguce. Maze da bude takva da probija zakone po­ trebe. Zelja maze biti tako velika da rascini ananke, rastopi potrebu u vatri strasti, tada zakon nestaje, ielja se ostvaruje.

Ali ielja, ako je fovek sam sebi pozeli, ima neiskazivu opasnost. Opasnost je sto se zelja ostvaruje i tada fovek postize ono sto zeli. Postize i uvida sta je bilo ono sto je trazio i zahtevao i zeleo. Dobija to i treba da ga upozna. Izgleda kao da je poklon. A od sto slucajeva gotovo u svih sto: kazna - eto, dobio si. Da Iije to ono sto si ieleo? Jeste. ·Evo ti, moras to koristiti, moras ziveti s njim i s njegovim posredstvom. I tek sada.se ispostavlja da je ielja bila lazna. Nisi to ieleo. Trebalo bi postaviti zabranu: ne pozeli sebi nista sto svojim ostvarenjem maze postati teret, jer ce ti se zelja ostvariti i ono sto zelis dobicd. Zato nije dobro kada fovek sam sebi ndto pozeli. On ne zna i ne maze znati sta je to za cime fodi. A kad to dobije, on tuguje i razocaran je. Malopre je jos zeleo, sada je vec prezeleo, potom ponovo zeli.

Zato je dobro kad postoji neko ko umesto samog foveka pozeli nesto: kada ima zastitnika, pirjatelja, oca, draganu. Blagoslov svog sopstvenog zivota fovek nikada ne nosi u sebi. Zato je dobro kada postoji majcinsko bice kao ova smokva koja foveku ieli dobro. Kad sam pod njenom zastitom, znam da je suvifoo da pozelim sebi bilo sta: nije potrebno da zelim. Ono sto ona zeli s time se mogu pomiriti i bolje je nego da ja pozelim. Bolje od mene zna sta hocu. ,,Ako ti luda ponudi zivotvornu vodu, prospi je. Ako ti mudrac da otrov, mirno ga ispiF' Jer mudrac zna da je otrov <lobar. Covek ovde zivi pod mudroscu smokve. Sta prufa? Kakva je to dobra zelja koju meni ieli? Sta to ona umesto mene bolje zna od mene samog? Ne vredi razmisljati o tome. Dobieu. Verovatno nece biti nikakvog vidljivog znaka. Ostvarivanje najvecih zelja fovek i ne oseca. Jedino oseca da uz njega postoji neko, privija se. Oseca da se i on sam pretvorio u smokvu: vec i ne ieli za sebe nego za druge; i ostali ce mi priCi i podvuCi se, jer znaju da cu umesto njih poieleti dobro. Sesce pod zracenje blagoslova, jesce voce koje postaje sve slade, protegnuce se na travi i spavace ispod zelenih senovitih grana, poput embriona.