4. ŽENSKA ČARAPA

Teza. Ovo je igra iz porodice „Femkanja", samo što je njena najupadljivija karakteristika egzibicionizam koji je histeričnog karaktera. Žena dolazi u novo društvo i posle vrlo kratkog vremena podiže nogu, otkrivajući se izazivački, i uzvikuje: „Oh bože, opet mi je pošla petlja na čarapi!" Ovo je sračunato na seksualno uzbuđivanje muškaraca i nerviranje žena. Svako neodobravanje ovakvog Belinog ponašanja bilo bi, naravno, dočekao dokazivanjem potpune nedužnosti ili protivoptužbama, i otud sličnost sa klasičnim „Femkanjem". Značajno je primetiti Belino odsustvo prilagoñavanja. Ona će retko sačekati da vidi sa kojom vrstom ljudi ima posla ili u kom trenutku može najefikasnije da plasira svoj manevar. Stoga je ovaj manevar svima krajnje providan, što ne ostaje bez uticaja na njene odnose sa novim poznanicima. I pored izvesne površne „pronicljivosti", ona ne uspeva da shvati šta se s njom dogaña u životu, jer ocenjuje ljudsku prirodu sa suviše ciničnog stanovišta. Belin cilj je da dokaže kako drugi ljudi imaju pokvarenu maštu, a njen sopstveni Odrasli je premuntan od strane njenog deteta i Roditelja (obično majka pokvarene mašte) da ne uzme u obzir ni svoje izazivačko držanje, ni zdrav razum velikog broja ljudi sa kojima dolazi u dodir. Zato ova igra ima tendenciju  da  bude  samouništavajuca.

Ovo je verovatno falička varijanta igre čiji sadržaj zavisi od društvenog poremećaja koji je u pozadini. Jedna „oralna" varijanta omiljena je meñu ženama sa dubljim poremećajima i  dobro razvijenim grudima. Takve žene obično sede sa rukama iznad glave kako bi što bolje isturile svoje grudi. Često im ni to nije dovoljno, nego skreću pažnju na svoje grudi i dodatnim primedbama o njihovoj veličini ili o nekim problemima u vezi s njima, kao što su kakva operacija ili žljezda. Neke vrste vrckanja verovatno predstavljaju analnu varijantu iste igre. Nagoveštaj ove igre jeste da je žena seksualno dostupna. Zato je u nešto više simboličnom vidu igraju i udovice koje na taj način nedvosmisleno pokazuju da su slobodne.

Antiteza. Uz slabo prilagoñavanje, ove žene pokazuju i odsustvo smisla za prihvatanje protivpoteza. Ako uigrana terapeutska grupa ignoriše njenu igru ili joj se suprotstavi, ona jednostavno više neće dolaziti u tu grupu. U ovoj igri treba pažljivo razlikovati protivotrov od odmazde, jer ovo poslednje je znak da je Bela pobedila. Žene se bolje snalaze sa protivpotezima u igri „Ženska čarapa" nego muškarci koji stvarno pokazuju vrlo malo inicijative za izlaženje iz igre. Zato je najbolje ovaj posao  prepustiti  ostalim  prisutnim ženama.

5. FRKA

Teza. Klasičan oblik ove igre igraju nametljivi očevi i njihove zadevojčene kćeri, a postoji i seksualno blokirana majka. Otac dolazi kući s posla i pronalazi kćerci neku falinku, a ona mu drsko odgovara. Ili kćerka povlači prvi potez tako što je drska prema ocu, a on joj onda pronalazi neku falinku. Oni podižu glasove i urnebes postaje sve aktivniji. Ishod zavisi od toga ko ima inicijativu.

Postoje tri mogućnost: a) otac se povlači na spavanje treskajući vratima, b) kći se povlači na spavanje treskajući vratima, c) oboje se povlače u svoje spavaće sobe, treskajući svako svojim vratima. U svakom slučaju, kraj igre „Frka" označen je treskanjem vrata. „Frka" pruža naporno ali efikasno rešenje seksualnih problema koji nastaju izmeñu očeva i zadevojčenih

kćeri u nekim domaćinstvima. Često njih dvoje mogu zajedno da žive pod istim krovom samo ako su ljuti jedno na drugo, a treskanje vrata podvlači svakome od njih činjenicu da imaju odvojene sobe.

U poremećenim domaćinstvima ovu igru moguće "je igrati na pokvareniji i prilično odvratan način. Otac sačekuje kćer uvek posle izlaska sa dečkom, pa je pažljivo ispituje i proverava joj odeću da bi bio siguran da nije imala snošaj. Ako naiñe i na najmanji osnov za sumnju, otac se tako razbesni da često ne može da se smiri sve dok ne izbaci kćer iz kuće usred noći. Vremenom će priroda učiniti svoje, razume se - ako ne te noći, onda sledeće ili one koja dolazi posle sledeće. Onda se pokazuje da su očeve sumnje bile oduvek „opravdane", što on s uživanjem nabija na nos devojčinoj majci koja je sve to vreme stajala „bespomoćno" po strani.

Uopšte uzev, meñutim, „Frku" mogu igrati i dve osobe koje žele da izbegnu seksualnu bliskost. To je, na primer, uobičajena faza igre „Frigidna žena". Relativno je retka izmeñu mladića i njihovih majki, iz prostog razloga što je mladićima lako da pobegnu neprimetno uveče iz kuće. Na nižim uzrastima braća i sestre mogu jedno drugom da postavljaju uspešne prepreke i da ostvaruju delimična zadovoljenja kroz fizičku bitku, oblik ponašanja koji zadovoljava različite motive na raznim uzrastima i predstavlja u Americi poluritualni oblik

„Frke" koji podržavaju televizija, pedagoški i medicinski autoriteti. U višim slojevima  Engleske ova forma igre je (ili je bila) smatrana odsustvom dobrih manira, pa je odgovarajuća energija kanalisana u dobro organizovanu „Frku" sportskog borilišta.

Antiteza. Igra nije tako ogavna ocu kao što on voli da misli, te po pravilu kćerka povlači protivpotez time što zasniva rani, često prevremeni ili nametnuti brak. Ako je ikako- psihološki moguće, majka će upotrebiti protivotrov u ovoj igri time što će dići ruke od svoje delimične ili potpune frigidnosti. Igra se može ugasiti i ako otac postane seksualno zainteresovan negde ustranu, ali to može da dovede do komplikacija druge vrste. Kad ovu igru igraju bračni parovi, onda je protivotrov isti kao i kod „Frigidne žene", odn. „Frigidnog muškarca". Pod odgovarajućim uslovima „Frka" sasvim prirodno vodi u „Tužakanje".