4. ŠTO TI NE - DA, ALI

Teza. „Sto ti ne - Da, ali", zbog toga što je to bio početni impuls za čitav pojam igre, zauzima posebno mesto u analizi igara. To je bila prva igra koja je izvađena iz svog društvenog miljea.
A pošto je najstariji predmet analize igara, normalno je što spada i meñu najbolje proučene, To je, takoñe, igra koja se njačešće igra na skupovima i u grupama svih vrsta, uključujući i
terapeutske. Sledeći primer može da posluži za ilustrovanje njenih osnovnih karakteristika: Bela:  „Moj muž uvek insistira da će sam popraviti kad se nešto pokvari u kući, ali nikad mu ne
polazi za rukom da to uradi kako valja." Crni: „Sto ne nauči od nekoga?"
Bela: „Da, ali on nema vremena."
Plavi: „Što mu ti ne kupiš kompletan alat?" Bela: „Da, ali on ne bi umeo da ga koristi."
Crveni: „Sto ne zovete onda majstora?" Bela: „Da, ali to bi nas suviše koštalo."
Braon: „Što ti ne prihvatiš sve što on uradi kao najbolje što može?" Bela: „Da, ali šta bi mi to vredelo kad će nastat još veća šteta."

Posle ovoga obično nastaje tajac. Tišinu na kraju prekida Zeleni koji kaže nešto u smislu:
„Takvi su muškarci, uvek pokušavaju da dokažu kako su efikasni."

Igru ŠTNDA može da igra koliko god hoće igrača. Pokretač iznosi teškoću. Ostali počinju da predlažu rešenja, počinjući uvek sa „Što ti ne ...". Na svaki predlog Bela ima prigovor koji počinje sa „Da, ali...". Dobar igrač može da nadigrava sve ostale u beskraj, dok svi ne dignu ruke, čime Bela dobija. Dogaña se da ona, pre nego što zavlada ona mrtva tišina koja označava njenu pobedu i raščišćava teren za novu igru po istoj formuli, mora da izañe na  kraj sa po desetak i više ponuñenih rešenja. Tada  Zeleni može da prebaci „Što ti ne - Da, ali" na „Roditeljski sastanak" - podvrstu „Delikventan muž".

Pošto su sva rešenja, sa retkim izuzecima, odbačena, očigledno je da ova igra mora da služi nekim skrivenim svrhama. Igra STNDA se ne igra zbog, svoje iskazane svrhe (Odrasli zahtev za obaveštenjima ili rešenjima), nego da ohrabri i zadovolji Dete.
 
Doslovni dijalog može da zvuči Odraslo, ali u živom tkivu možemo primetiti da Bela prikazuje sebe kao Dete koje je nesposobno da izañe na kraj sa situacijom, dok su ostali pretvoreni u mudre Roditelje orne da utroše malo svoje razboritosti na njeno dobro.

Ovo je prikazano na slici 8. Igra može da se odvija zato što su na društvenom nivou i draž i odgovor - Odrasli, a na psihološkom nivou - komplementarni; od Roditelja ka Detetu ide draž („Što ti ne ...") koja izaziva odgovor Deteta Roditelju („Da, ali...).Psihološki nivo je obično nesvestan na obe strane, ali promena ego-stanja (od Odraslog na „nesposobno" Dete kod Bele, i od Odraslog na „mudrog" Roditelja kod ostalih) ne mogu uvek da promaknu iskusnom oku koje ih otkriva po promenama u držanju tela, mišićnom tonusu, visini glasa i rečniku.

Da bismo lepo videli kakvi su sve nagoveštaji skriveni u ovoj igri, korisno je dalje razviti primer koji smo već počeli da opisujemo.
Terapeut: „Da li je bilo ko predložio nešto što Vama dosad nije palo na um?"
Bela: „Ne, niko. U stvari, ja sam već i sama probala neke od stvari koje su oni pomenuli. Kupila sam mužu alat i on je pohañao jedan kurs za sitne opravke u kući."

Ovim Bela pokazuje da postoje bar dva razloga zbog kojih ovu igru ne treba uzimati onako kako izgleda na površini. Prvo, u većini slučajeva Bela je stvarno isto toliko inteligentna kao i bilo ko drugi u grupi, te je malo verovatno da bi neko drugi mogao da predloži bilo šta što njoj samoj već nije palo na um. Kad bi se to ipak desilo i neko predložiostvarno originalno rešenje, onda bi Bela trebalo da mu bude zahvalna i da prihvati ako igra poštenu igru. Drugim recima, njeno „nesposobno" Dete ustuknulo bi ako bi neko od prisutnih dao dovoljno duhovitu ideju koja bi probudila njenog Odraslog.

Ali oni koji igraju iz navike, kao Bela iz gornjeg primera, retko igraju poštenu igru. Zato u takvim slučajevima treba biti na oprezu ako doñe do prebrzog usvajanja predloženih rešenja.

Možda igranje ŠTNDA služi samo kao maska za igru „Glupana" koja je glavna. Pomenuti primer je krajnje dramatičan, jer jasno pokazuje i drugu stvar. Čak i ako je Bela odistinski probala neka od ponuñenih rešenja, ona će ih ipak odbaciti. Svrha ove igre nije dolaženje do predloga nego njihovo odbacivanje. Mada svako voli da igra ovu igru, zbog onoga što pruža na planu strukturiranja vremena, ipak je pri pažljivijem proučavanju moguće otkriti izvesne zanimljive osobenosti onih koji su njeni naročiti ljubitelji. Pre svega, odlikuje ih to što sa istom lakoćom mogu da igraju, i stvarno igraju, obe uloge u igri. Ova razmenjivost uloga važi za sve igre.

Igrači iz navike mogu više da vole jednu nego neku drugu ulogu u igri, ali su u stanju da se trampe i spremni su da, ako dobiju neki nagoveštaj u tom smislu, igraju i svaku drugu ulogu. (Setimo se, na primer, šaltovanja sa Pijanca na Spasioca u igri „Alkoholičara".)

Zatim, u kliničkoj praksi otkriveno je da ljubitelji ŠTNDA spadaju u onu vrstu pacijenata kojima je neophodna hipnoza ili nešto slično kao metod za ubrzanje njihovog izlečenja. Kad igraju svoju igru, onda im je cilj da pokažu kako im niko ne može dati nikakav upotrebljiv predlog, što praktično znači da nikad neće odstupiti od svoga. Zato od terapeuta traže da ih stavi u stanje potpune prepuštenosti.

Iz toga je vidljivo da ŠTNDA predstavlja društveno prihvatljivo rešenje unutrašnjeg sukoba oko predaje. Preciznije rečeno, kao što pokazuje dijalog iz jedne terapije, ova igra je uobičajena meñu ljudima koji imaju strah da će pocrveniti:
Terapeut: „Zašto igrate ,Što ti ne - Da, ali' kad znate da je to foliranje?"
Bela: „Ako sa nekim razgovaram, onda sam zaokupljena onim što treba da ispričam. Kad ne mislim na to, pocrvenim. Sem u mraku. Ne podnosim mirovanje. Ja to znam, a zna i moj muž.
On mi je sam uvek o tome govorio."
 
Terapeut: „Hoćete da kažete da uvek kada Vaš Odrasli nije zaokupljen nečim, Vaše Dete iskoristi priliku da promoli glavu i dovede Vas u stanje zbunjenosti?"
Bela: „Tako je. Prema tome, ako ja stalno nekome dajem predloge ili mu dozvoljavam da mi
daje predloge, osećam se dobro, osećam se zaštićeno. Sve dok mogu da držim svog Odraslog na kormilu, mogu i da odlažem zbunjenost."
Ovde Bela jasno pokazuje da strahuje od nestrukturiranog vremena. Njeno Dete sprečeno je da se aktivira sve dok je Odrasli zaokupljen društvenom situacijom, a igra pruža prihvatljivu strukturu za Odraslo funkcionisanje. Ali da bi zadržala njenu zainteresovanostl za igranje, igra
mora biti na podesan način motivisana. Njen izbor ŠTNDA izvršen je pod uticajem principa ekonomičnosti: ona pruža maksimalne unutrašnje i spoljašnje prednosti njenom Detetu za
rešavanje sukoba oko fizičke pasivnosti. Ona može sa istim oduševljenjem da igra i neukrotivo Dete kome ništa nije moguće nametnuti, i mudrog Roditelja koji pokušava da ukroti Dete u
nekom drugom ali mu to ne polazi za rukom. Pošto je osnovno načelo ŠTNDA da nijedan predlog nikada ne bude usvojen, Roditelj nikada ne može uspeti u svom naumu. Moto ove igre
je: „Ne uznemiravaj se, Roditelj nikad ne uspeva."

Ukratko rečeno: mada bismo mogli reći da je Beloj svaki potez zabavan, jer joj pruža ono sitno zadovoljstvo u odbacivanju predloga, ipak je pravi dobitak ona prava ili maskirana tišina koja nastaje pošto su svi baldisali, tražeći neko prihvatljivo rešenje. Ta tišina pokazuje  i Beloj i ostalima da je ona izašla kao pobednik, jer je dokazala da su oni, u stvari, nesposobni, a ne ona. Ako tišina nije zamaskirana, može potrajati i nekoliko minuta. U osnovnom obrascu igre Zelena skraćuje trijumf Bele, zbog  svoje nestrpljivosti da što  pre započne sopstvenu igru (što je nju i sprečavalo da učestvuje u igri Bele). Kasnije tokom  seanse Bela nije prikrivala svoje antipatije prema Zelenoj zbog tog njenog gesta.

Još jedna neobična odlika ŠTNDA je što se spoljašnje i unutrašnje varijante igre igraju na potpuno istovetan način, samo sa zamenjenim ulogama.

U spoljašnjoj varijanti, koju možemo posmatrati na klinici, Dete Bele pojavljuje se u ulozi nesposobnog molioca za pomoć, a pored njega učestvuje i više drugih  igrača. U unutrašnjoj verziji koja se igra kod kuće, u intimnijoj atmosferi, samo sa mužem - njen Roditelj stupa na pozornicu kao mudar delitelj saveta. Meñutim, do ovog obrta dolazi tek kad je završen medeni mesec, pošto pre toga, još od vremena njihovog zabavljanja pre braka, ona igra ulogu bespomoćnog Deteta. Šefovski nastrojen Roditelj počinje, kako se venčanje približava, s vremena na vreme da se pomalja, ali njen mladoženja ne pridaje tome značaja, jedva čekajući da otpočne nov život sa svojom pažljivo odabranom  mladom.

Ako mu, pak, ti nagoveštaji ne promaknu, može doći do otkazivanja venčanja iz „ozbiljnih razloga", a Bela će - tužnija, ali ne i mudrija – nastaviti svoje traganje za odgovarajućim životnim saputnikom.

Antiteza: Jasno je da oni koji odgovaraju na prvi potez Bele, na njeno izlaganje svog
„problema", igraju u stvari jednu verziju igre „Hoću samo da ti pomognem" (HSDTP). Mogli bismo reći da je ŠTNDA samo obrnuta HSDTP. U HSDTP postoji jedan terapeut i mnogo pacijenata, a u STNDA - jedan pacijent i puno „terapeuta". Klinički protivotrov za ŠTNDA, prema tome, ne može biti HSDTP.

Ako otvaranje ima oblik: „Šta ti radiš kad ...", onda je najbolji odgovor: „To jeste težak problem. Kako ti misliš da izañeš na kraj sa njim?" Ako je otvaranje drukčije: „To i to nije upalilo", odgovor onda treba da bude: „To je stvarno strašno". Oba ova odgovora su dovoljno ljubazno sročena, tako da Bela može da podnese gubitak, ili će bar biti izazvana unakrsna transakcija; pa će se ispoljiti njeno nezadovoljstvo prekidom igre, a onda je mogućno pozabaviti se njim. U terapeutskoj grupi je za povodljive pacijente preporučljivo da se uzdrže odigranja HSDTP, iako dobiju poziv. U tom slučaju pouke od kontra-ŠTNDA moći će da izvuku i
 
ostali i ne samo Bela. Pri tom biće jasno da je kontra-ŠTNDA, u stvari, samo druga strana igranja kontra-HSDTP.

Kad se ova igra igra u društvu, prijateljski i bezopasno, nema razloga da se ne učestvuje. Protivotrov treba primeniti tek ako doñe do pokušaja iskorišćavanja stručnog znanja, ali i tada je to nepopularna mera jer dovodi do razotkrivanja Belinog Deteta. Pod tim okolnostima najuputnije je izvući se nekako posle uvodnog poteza i vrebati priliku za podsticajnu igru
„Femkanja" u najblažoj formi.

Familija. „Što ti ne - Da, ali" treba razlikovati od njene suprotnosti „Što si ti - Ne, ali" (ŠSTNA), u kojoj Roditelj dobija a defanzivno Dete se na kraju povlači u neredu, mada na čisto verbalnom nivou sve deluje suvo faktografski, racionalno i kao od Odraslog Odraslome. Igra ŠSTNA je vrlo bliska igri „Staviše".

Obrnuta forma ŠTNDA liči u početku na igru „Seljanka". Ovde Bela zavodi terapeuta da joj da neke predloge za rešenja, koje ona umesto da ih odbaci odmah usvaja. Tek kada je uvučen do guše, terapeut shvata da mu Bela radi o glavi. Ono što je izgledalo kao „Seljanka" završava u jednoj intelektualnoj verziji igre „Femkanje". Klasičan primer za to nalazimo u preokretu sa pozitivnog na negativan transfer u toku ortodoksne psihoanalize.

Igru ŠTNDA moguće je igrati i oštrije. „Učini nešto za mene" je ista igra samo za stepen grublja. Pacijentkinja odbija da radi po kući, na primer, i svake večeri, kad se muž vrati sa posla, otpočinje igru ŠTNDA. Ali može on da priča što god hoće, ona se tvrdoglavo drži svoga. U nekim slučajevima tvrdoglavost može biti maligna i zahtevati pažljivu psihijatrijsku procenu. Meñutim, u svemu ovome ne treba zanemariti ni elemenat igre, jer se postavlja pitanje zašto je muž izabrao takvu životnu saputnicu i kako on sam doprinosi produžavanju te nemoguće situacije.

Teza. Da vidimo možeš li da predložiš neko rešenje kojem neću naći zamerki. Cilj: Ohrabrenje.
Uloge: Bespomoćna osoba, Savetodavci. Dinamika: Sukob predaje (oralno).
Primeri: 1) Da, ali ja sada ne mogu da posvršavam  kućne poslove, jer... 2) Bespomoćna
žena.
Društveni  model:   Odrasli-Odrasli. Odrasli: „Ste ti radiš kad...?"
Odrasli: „Šta ti ne... ?"
Odrasli: „Da, ali..."
Psihološki model:  Roditelj-Dete.
Roditelj: „Mogu da  te nateram da mi budeš zahvalan za moju pomoć." Dete: „Samo izvoli, probaj."
Potezi: 1) Problem-Rešenje. 2) Odbacivanje-Rešenje.
3) Odbacivanje-Raspadanje.
Prednosti: 1) Unutrašnje psihološke - Ohrabrenje. 2. Spoljašnje psihološke - Izbegavanje predaje.
3) Unutrašnje društvene - ŠTNDA, uloga Roditelja. 4) Spoljašnje društvene - ŠTNDA, uloga De-
leta. 5) Biološke - Razumna rasprava. 6) Egzistencijalne - Svako bi hteo da mi se nametne.

BIBLIOGRAFIJA
1. von Chamisso, Adelbert, Peter Schlemiel, Calder, 1957.
2. de Kock, Paul. Jedno od najčitanijih  dela ovog  libretiste i romansijera iz devetnaestog veka je Dobričina, priča o čoveku koji suviše daje.