DOBROTOLjUBLjE

PREPODOBNI AVA ISAIJA

SLOVA PREPODOBNOG ISAIJE UČENICIMA

DRUGO SLOVO: O prirodnom zakonu

1.  Ne bih želeo, bratijo, da nemate poznanje o sledećem: U početku je Bog stvorio čoveka i smestio ga u raj. Čovek je tada imao zdrava osećanja, saglasna svom prirodnom ustrojstvu. Međutim, kada je poslušao obmanjivača, njegova osećanja (čula) su postala protivprirodna, i on je udaljen od slave svoje. Gospod naš je, po velikoj blagosti Svojoj, ukazao milost rodu čovečijem. Slovo postade telo (Jn.1,14), tj. On u svemu našem, osim greha, postade savršen čovek kako bi našu protivprirodnost promenio u prirodnost. Učinivši čoveku takvu milost, On ga opet vraća u raj - time što ga (palog) podiže ([naravno], ukoliko on ide za Njegovim stopama i zapovestima koje namje dao kako bismo pobeđivali one koji su nas nizvrgli sa slave naše), i time što mu pokazuje sveto služenje i čisti zakon kojim može da se povrati u svoje prirodno stanje, u kome gaje Bog sazdao.

2.  Prema tome, ko želi da dođe u svoje prirodno stanje i da se postavi u stanje [koje je u skladu sa] prirodom uma, neka odseca sve svoje telesne prohteve. Postoji u nama prirodna čežnja [za Bogom], bez koje nema ljubavi: zbog toga je Danilo nazvan mužem želje (Dan.9,23). Nju je neprijatelj [kod nas] izmenio u sramnu pohotu, u pohotu za svakom nečistotom. U umu po prirodi postoji revnost po Bogu, i bez nje nema napretka, kao što je napisano kod apostola: Revnujte za veće darove (1.Kor.12,31). Međutim, ta revnost po Bogu kod nas se izmenila u protivprirodnu revnost, u revnost jednog protiv drugog, u međusobnu zavist i laž. U umu postoji prirodan gnev i bez njega čovek ne može steći čistotu. Nju on neće postići ukoliko se ne bude gnevio na sve što u njega seje neprijatelj, kao što se Fines, sin Eleazarov, razgnevio i zaklao muža i ženu, posle čega je prestao gnev Gospodnji na narod (Broj.25,7-9). Međutim, on se kod nas promenio u drugi gnev - u gnev na bližnjeg zbog raznih nepotrebnih i beskorisnih stvari. Postoji u umu prirodna mržnja. Tako je Ilija, kada je ona naišla na njega, zaklao lažne proroke (Z.Car.18,40). Slično je postupio Samuilo sa Agagom, carem amalijskim (1.Car.15,33). Bez mržnje prema neprijateljima čast duše se neće projaviti. Međutim, ona se kod nas promenila u protivprirodnu mržnju prema bližnjem i u gnušanje sa odvratnošću. Ova mržnja iz nas izgoni sve vrline. Umu je svojstveno prirodno visokoumlje pred njegovim neprijateljima. Jov je, kad je ono naišlo na njega, svoje neprijatelje obasuo prekorom, govoreći im: Beščasni i hulnici, oskudni od svakog dobra, koje ne smatrah dostojnim da budu sa psima moga stada (Jov 30,1). Međutim, ono se kod nas izmenilo: mi smo se smirili pred neprijateljima, a držimo se visokoumlja u odnosu na bližnje, ranjavajući se međusobno i smatrajući sebe pravednijim od drugih. A zbog takvog visokoumlja Bog ljudima postaje neprijatelj. Eto šta je bilo sazdano sa čovekom, i šta se posle preslušanja u njemu izmenilo u toliko strašne strasti.

3. Postarajmo se, ljubljeni, da se pobrinemo o napuštanju (strasti) i da steknemo ono što nam je pokazao Gospod naš Isus Hristos u Svetom Telu Svom: jer, On je Svet i u svetima počiva. Pobrinimo se o sebi samima kako bismo ugodili Bogu po sili svojoj, upražnjavajući delatne sile svoje i (kao na vagi) utvrđujući sve udove svoje, sve dok ne dođu u svoje prirodno stanje. Tako ćemo obresti milost u čas iskušenja što nailazi na svet (Lk. 21,26), moleći neprestano Njegovu blagost da saputstvuje našem smirenju na spasenje od neprijatelja naših, jer je Njegova sila, i pomoć i moć u vekove vekova. Amin.