DRUGO SLOVO O POSLUŠANJU

 

Veličini koja je skrivena u poslušanju učimo se na primeru našeg Isusa, koji se toliko smirio (unizio). Poslušanje nije jednostavna poslušnost starcu, nego i poslušnost svakoj zapovesti Božijoj. Starac ovde izdaje nareĎenja, ali prevashodno nareĎuje Bog Svojim zapovestima: "Učini to." Ako je čovek poslušan, kasnije će uživati plodove ovog poslušanja.

Hrist je smirio (unizio) Sebe zbog poslušanja NJegovom nebeskom Ocu. On je kao čovek bio poslušan da bi nas naučio uzvišenoj vrlini poslušanja, jer se bez smirenja čovek ne može približiti Bogu.

Vidimo da su Adam i Eva u raju bili srećni sve dotle dok su bili poslušni Bogu i dok su se pridržavali NJegove zapovesti da ne jedu zabranjeno voće. Bili su car i carica vascele tvorevine na zemlji i nad svim su vladali. Bili su srećni, osećali su i videli Boga. Živeli su najblaženijim životom. Imali su zaštitu Božiju i niko ih nije uznemiravao niti osuĎivao. Slobodno su se šetali po raju, bez straha i griže savesti. Zašto? Zato što još nisu počinili nijedan greh protiv Boga.

Kasnije, kad su zloupotrebili svoju slobodu i, kao slobodna bića, poželeli da prekrše zapovest, učinili su to i sagrešili protiv Boga.

Neposredno nakon njihovog sagrešenja, počela je da ih grize savest. Odmah posle njihovog pada, savest je počela da ih uznemiruje i da tišti njihove duše. Jasno je, da je prekorevanje savesti bilo ishod prestupa i sagrešenja.

Nakon pada, Adam i Eva su se našli u bezizlaznom položaju. I zaĉuše glas Gospoda Boga koji iĊaše po vrtu kad zahladi, kaže Sveto Pismo, i sakri se Adam i žena mu ispred Gospoda Boga... (Post. 3;8-9). Zašto se ranije, dok nisu sagrešili, nisu plašili Boga? Ili je to možda bilo jedino vreme kad je Bog išao po raju? Da li je to bilo jedino vreme kad im je pristupio kao prestupnicima? Zar ih nije i ranije posećivao i išao po raju, budući da su oni bili NJegova istinska deca? Nisu Ga se plašili jer ih nije mučila savest; ona je bila preispunjena mirom i spokojstvom, tako da su i njih dvoje prebivali u miru.

Dakle, kad je Bog išao po vrtu, oboje su se sakrili jer su se uplašili Boga. Bog im je tada rekao: "Adame i Evo, gde ste? Gde ste se sakrili?" Šta su sada mogli da kažu Bogu? "Uplašio sam se",

rekao je Adam, "čuo sam da ideš po vrtu i uplašio sam se."

"Zašto si se uplašio? Zar se plašiš svog Oca, Stvoritelja i Dobročinitelja? Zar se plašiš da ti pristupim Ja, koji sam ti iz Svoje beskonačne božanske ljubavi dao čitav raj? Zar se plašiš pristupanja same sreće, izvora života, Radosti i mira?"

"Da", odgovorio je Adam. "Plašim se jer sam pogrešio. To, meĎutim, nije moja greška, nego greška Eve, one žene koju si mi dao! Ona me je gurnula, ona me je podstakla i ja sam prekršio Tvoju zapovest, i jeo sam zabranjeno voće!"

"Evo", rekao je Bog, "zašto si prevarila svog muža? Zašto si jela ono voće?"

"To nije moja greška", rekla je Eva. "Nagovorila me zmija koju si, naravno, Ti stvorio i postavio ovde u raj! Rekla mi je da ćemo, ako budemo jeli ono voće, postati jednaki Bogu i da ćemo razlikovati dobro i zlo."

Ovde vidimo otvoreni egoizam i prigovaranje. Kao svoju posledicu, egoizam u srce i um unosi prigovaranje. On se podiže protiv Boga i posredno prebacuje krivicu na NJega.

Budući da Bog nije video pokajanje niti je začuo opravdanje, bez oklevanja je zapovedio da budu izgnani iz raja. Razgovor izmeĎu Boga i Adama i Eve prenosi nam dragocen savet i učenje o tome da Bog ne napušta čoveka kada ovaj prekrši NJegove zapovesti. On ga neće odmah osuditi, nego će mu pristupiti. Ali, kako će mu pristupiti? Čovek ne čuje Božije korake, kao što ih je čuo Adam! Ja ga, meĎutim, vrlo jasno čujem kako me prekoreva: "Ovde si rĎavo postupio. Tamo nisi dobro učinio. Zašto to radiš?" Bog se oglašava posredstvom naše savesti: "Pokaj se, ti si ljudsko biće!"

Čovek je nepostojan. Lako pada, promenljiv je, nestalan, sklon je padu. Bog to zna jer nas je On stvorio. On je načinio čoveka. MeĎutim, On nam je dao i blagodat da se pokajemo, dao nam je snagu da se podignemo. Zašto to ne učiniš? Kad te prekoreva posredstvom tvoje savesti ili te posredstvom Pisma poziva da se pokaješ a ti to ne učiniš, tada započinje osuda i kažnjavanje.

Promenimo sada temu i obratimo se našem načinu života. Ovde ponovo vidimo da čovek živi srećno sve dotle dok je poslušan. Savest ga ne prekoreva i ne muči, niti ga na bilo koji način uznemiruje.

MeĎutim, kada čovek nije sasvim poslušan, njegova savest ga prekoreva i kaže: "Ovde nisi

dobro postupio!" Čovekov egoizam uzvikuje: "Nije tako", ali se savest ponovo oglašava: "Moraš se pokajati!" Tako se pojavljuje nemir i započinje rat, a u čovekovoj duši se javlja stanje preispitivanja.

Ovo stanje nemira i preispitivanja ne pojavljuje se kod dobrog poslušnika. On živi u miru i spokojstvu, s nadom u buduće večno vaspostavljanje u Bogu.

Sada smo u kinovitskom (opštežitejnom) manastiru u kojem je ustanovljen odreĎeni poredak, zakon, ustav, disciplina, poučavanje i poslušanje. Kada poslušnik ne primenjuje poredak, poučavanje i zapovesti, kako Božije tako i starčeve, u sebi oseća grižu savesti.

Oci se pridržavaju poslušanja s takvom preciznošću da je čak i zapisano da bi trebalo da pitaju: "Oče, smem li da popijem deset gutljaja vode dnevno?" Šta pokušavaju da nam kažu ovim učenjem, savetima i opomenama? Pokušavaju da nas nauče koliko preciznosti moramo imati u izvršavanju starčevih saveta i nareĎenja.

Osim toga, oci nas uče da sebe izvrgavamo ruglu kada napustimo roditelje, svet i slobodu, a zatim pravimo dramu pred Bogom, angelima, ljudima i demonima kada nas vide da se svaĎamo zbog igle, konca ili najobičnije sitnice.

Pred Bogom smo se zavetovali na samoodricanje. Šta podrazumeva samoodricanje? Ono podrazumeva odricanje od naših strasti i vascele naše volje. Misliš li da pokazujemo

neposlušnost kada tvorimo svoju volju i bez blagoslova činimo ono što he nas zadovoljiti i služiti nama samima?

Ako ćemo Bogu dati odgovor za svaku praznu reč, zar onda nećemo dati odgovor i za čin samovolje?

Kad se zamonašimo, zavetujemo se na samoodricanje i poslušanje do smrti. Kako ćemo se onda opravdati pred smirenim i najposlušnijim Isusom, kad nam pokaže rane od klinova i raspeća? Kada nam kaže: "Pogledaj koliko sam Ja bio poslušan nebeskom Ocu i koliko sam odsekao sopstvenu volju. Ja svoju volju nisam odsekao zbog igle, konca ili neke neznatne zapovesti, nego zbog smrti i to smrti na krstu" (v. Filiplj. 2;8).

Kada, na primer, dobijemo prekor zbog nekog samovoljnog postupka, istog časa se uznemirimo i u nama započinje rat. Kad se nešto sukobi sa željom za samovoljom, u nama dolazi do silne pometnje.

Vidimo našeg Hrista kako prima zapovest i kaže: "Ako je moguće, neka me u ovom času mimoiĊe ĉaša ova i neka se čovek spase na drugi način" (v. Mt. 26;39). Ali, Očev odgovor je bio: "Ne, nastavićeš put ka Krstu i Golgoti!" "Neka bude volja Tvoja!"

Zbog toga moramo biti veoma obazrivi u pogledu svoje savesti i ništa nećemo činiti bez starčevog znanja. Iako smo srećni kad tvorimo svoju volju, iako smo time zadovoljni i ispunjavamo želju svog srca, sasvim je izvesno da će doći čas kad ćemo se naći u vrlo teškom

položaju. Tad ćemo se setiti svoje prošlosti i tražićemo vreme za pokajanje i popravljanje, ali će biti isuviše kasno! Sad, kad smo u mogućnosti da popravimo stvari, učinimo to! Ne činimo ništa bez blagoslova.

U Stareĉniku (Izrekama pustinjskih Otaca) piše da je jedna monahinja otišla u baštu i bez blagoslova ubrala i pojela salatu. Istog trenutka, Ďavo je ušao u nju. Od tog doba ponašala se kao Ďavoimana, zbog čega su pozvali jednog starca da je isceli. Starac je prekoreo demona i upitao ga: "Zašto si ušao u ovu sestru?" "To nije moja greška", odgovorio je demon. "Samo sam sedeo na salati, a ona me je pojela!"

Demon je u ovu monahinju ušao telesno, dok u nas, kad činimo slična dela i ponašamo se samovoljno, demon ulazi na drugi način, putem osećanja krivice. To je mnogo gore, jer je u onom slučaju demon bio vidljiv i privukao je starčevu pažnju i monahinja je bila isceljena. MeĎutim, kad mi prestupimo, demon ostaje u nama i to je mnogo gore.

Sveti Oci kažu: "Nije velika stvar za čoveka da odagna demona, ali je daleko veće dostignuće da odagna demonske strasti." Svetitelji mogu odagnati demona, ali proterivanje strasti zahteva lični podvig.

Upravo iz tog razloga ne bi trebalo da se uzaludno trudimo, da gubimo vreme i da se prelešćujemo, misleći da koračamo pravim putem monaškog života i da smo poslušni. Ne bi trebalo da budemo zadovoljni i da se uspavljujemo u samouverenosti, dok smo u stvari prestupnici. Možda nam se podsmevaju naše pomisli ili naša nadmenost, govoreći: "To nije

ništa, to ništa ne znači. Nije važno ako i ja to učinim." MeĎutim, u stvarnosti to znači prestupanje božanskog zakona. Iako ga mi možemo prilagoditi, ne zaboravimo da je zakon Božiji nepromenljiv, postojan i stalan i da će se jednog dana u potpunosti primeniti, kad nam se po njemu bude sudilo!