DRUGO POGLAVLJE

U maloj prostoriji koja se graničila sa ateljeom Robert je bio zauzet
pranjem palete i ispiranjem snopa četkica. Uto se na otvorenim vratima
pojavio mali Pjer. Zastao je i neko vreme posmatrao šta se radi.
To je prljav posao izjavio je Inalo kasnije. Uopšte uzev, lepo je
slikati, ali ja ipak ne bih želeo da budem slikar.
Razmisli još malo o tome reče Robert budući da je tvoj otac tako čuven
slikar.
Ne odvrati dečak odlučno nije to za mene. Biti uvek umrljan, a i
boje imaju strašno jak miris. Malo tog mirisa mi prija, na primer, kad je u
sobi okačena neka nova slika i samo se pomalo oseća miris boje. Ali u
ateljeu bi mi bilo previše, zabolela bi me glava.
Sluga se ispitivački zagledao u mališana. U stvari je već odavna zaželeo da
tom razmaženom dečaku jednom kaže svoje mišljenje, a imao je dosta zamerki.
Ali čim bi se Pjer našao kraj njega i kad bi mu ugledao lice, on jednostavno
više nije bio u stanju da mu bilo šta prigovori. Mališan je bio tako svež,
lepuškast i ozbiljan, činilo se da je kod njega spolja i iznutra sve kako
treba i upravo mu je neobično dobro pristajala ta mala crta gospodstvene
blaziranosti ili starmalog držanja.
Sta bi ti, dečače zapravo hteo da budeš? upita Robert pomalo strogim
glasom.
Pjer obori pogled i poče da razmišlja.
Oh, u stvari ne bih želeo da budem ništa posebno. Jedino bih voleo da sam
već završio školu. Leti bih želeo da se oblačim isključivo u belo, da imam i
bele cipele, i na meni nikada ne bi smela da bude ni najmanja mrlja.
Glegle prekori ga Robert to sad kažeš. A kad si onomad išao s nama,
odjednom ti je belo odelo bilo puno mrlja od trešanja i trave, a i šešir
si izgubio. Sećaš li se?
Pjer se odjednom držao hladno. Stisnuvši oči, piljio je kroz sitan prorez
iza dugih trepavica.
Mama me je još tada izgrdila zbog toga procedi lagano i stoga ne verujem
da ti je naložila da mi to ponovo prebacuješ i da me gnjaviš.
Robert odluči da se vrati na stvar.
Ti bi, dakle, voleo da si uvek odeven u belo i da se nikad ne uprljaš?
Ponekad bih. Ti me uopšte ne razumeš! Katkad bih, naravno, voleo da se
valjam po travi ili senu, da preskačem barice i da se pentram po granama.
To je bar jasno. Ali ako bih koji put divljao i neobuzdano se jurcao, ne
bih hteo da me posle toga grde. Hteo bih da odem tiho u svoju sobu, da se
presvučem u čisto i opet bi sve bilo u redu. Znaš, Roberte, smatram da
grdnja ničemu ne služi.
To bi ti hteo, a? I zašto tako?
Pa evo: kad već činim nešto što ne valja, iza toga i sam znam da to nije u
redu i pomalo se stidim. Ali ako me grde, ja se stidim mnogo manje. Ponekad
dobijem grdnju i kada nisam uradio ništa loše, već samo zato što se nisam
odmah odazvao na poziv, ili zato što je mama zbog nečeg Ijuta.
Na to moraš računati, dečače nasmeja se Robert ali često činiš nešto što
je loše a što niko ne vidi, pa te i ne grde zbog toga.
Pjer mu ne odgovori. Uvek je bilo tako. Kad god bi se prevario da sa
odraslima govori o nečem što je zaista bilo važno, na kraju bi se sve
završilo sa razočaranjem, ili čak poniženjem.
Hteo bih još jedanput da vidim sliku reče tonom koji je odjednom stvorio
jaz između njega i sluge. a koji se Robertu mogao učiniti kako osornim, tako
i molećivim. Hajde, pusti me još za trenutak unutra.
Robert ga posluša. Otključao je vrata ateljea, pustio Pjera da uđe i ušao i
sam, jer mu je bilo strogo zabranjeno da bilo koga ostavi samog u njemu.
U sredini velike prostorije na slikarskim nogarima pomaknutim u punu
svetlost stajala je u privremenom zlatnom okviru Veragutova nova slika. Pjer
stade pred nju, a Robert se zaustavi iza njega.
Sviđa li ti se, Roberte?
Naravno. Bio bih budala kad mi se ne bi svidela! Pjer je žmirkao gledajući
sliku.
Mislim da bi mi mogli pokazati mnoge slike reče zamišljeno a ja bih
odmah poznao ima li koja tatina među njima. Zato i volim te slike, jer
osećam da ih je tata naslikao. Ali, u stvari mi se dopadaju samo upola.
Ne govori gluposti! opomenu ga Robert gotovo uplašeno i prekorno pogleda
dečaka koji je jednako žmirkajući stajao pred slikom.
Vidi reče u onoi kući preko ima nekoliko starih slika koje mi se mnogo
više sviđaju. Hteo bih da jednom imam takve slike. Na primer, planine pri
zalasku sunca, kada je sve obasjano rumenilom i zlatom, zatim lepuškastu
decu, i žene, i cveće. Zapravo je to mnogo lepše nego ovakav stari ribar
koji nema ni pravo lice, ili ovaj crni dosadni čamac, zar ne?
Robert je u duši bio istog mišljenja i začudila ga je dečakova otvorenost
koja ga je obradovala, mada to nije hteo da prizna.
Ne razumeš ti to još preseče ga kratko. Hajde sad, treba da
zaključam vrata.
Tog trenutka iz pravca zamka dopre do njih neko brektanje i škripanje.
Gle, auto! povika Pjer radosno i potrča ispred kestenova zabranjenim
prečicama preko travnjaka, pres
kačući cvetne leje. Zadihan stiže do pošljunčane čistine ispred zamka, baš u
pravi čas da vidi oca kako izlazi iz kola u društvu nekog stranog gospodina.
Halo, Pjer povika otac i uze ga na ruke. Vidi, evo nam stiže jedan čika
koga ti više i ne poznaješ. Pruži mu ruku i upitaj ga odakle dolazi.
Dečak se pomalo zagleda u stranca. Pruživši mu ruku, ugledao je mrko,
preplanulo lice i bistre, vesele, sivkaste oči.
Odakle dolaziš, čiko? upita poslušno. Stranac ga podiže u naručje.
Momče, postao si mi pretežak uzdahnu šerelski i opet ga spusti. Pitaš me
odakle dolazim? Iz Đenove, a pre toga iz Sueca, a još pre iz Adena i iz.
Znam, iz Indije! Ti si čika Oto Burkhard. Jesi li mi doneo tigra, ili
kokosove orahe?
Tigar mi je pobegao, ali ćeš zato dobiti kokosovih oraha, a i školjke i
kineske slikovnice.
Uđoše kroz kućna vrata i Veragut povede svog prijatelja uza stepenice. Nežno
je položio ruku na rame prijatelja koji je bio znatno viši od njega. Gore u
hodniku došla im je domaćica u susret. Pozdravila je gosta odmerenom, ali
iskrenom srdačnošću, njegovo lice koje je odisalo vedrinom i zdravljem
podseti je na radosno vreme nepovratno minulih godina. On za trenutak zadrža
njenu ruku u svojoj i zagleda joj se u lice.
Nimalo niste ostarili, gospođo Veragut uzviknu pohvalno. Vi se držite
bolje od Johana.
A vi se nimalo niste izmenili reče ona Ijubazno.
Fasada je, dabome, još sva u cvatu, ali sam se vremenom odrekao plesa.
lonako je bilo uzaludno, još uvek sam neženja.
Nadam se da ste ovog puta došli da gledate mladu.
Nisam, gospođo, što je propušteno ostaje nedostižno. Osim toga, ne želim
da sebi pokvarim boravak u prijatnoj Evropi. Kao što znate, imam rođake i
polako postajem ujak koji ostavlja nasledstvo za sobom. U domovini se ne bih
smeo ni pojaviti sa ženom.
Kafa se služila u sobi gospode Veragut. Uz kafu i liker pričali su čitav sat
o putovanju morem, o plantažama kaučuka i kineskom porculanu. Slikar je iz
početka bio ćutljiv i donekle potišten. Mesecima nije bio kročio u tu sobu.
Ali ipak je sve dobro prošlo, činilo se da je Otovim prisustvom u kući
zavladala opuštenija, vedrija, gotovo detinja atmosfera.
Mislim da bi se moja žena sad malo odmorila reče slikar naposletku.
Pokazao bih ti tvoje sobe, Oto.
Oni se oprostiše i pođoše do gostinskih soba. Veragut je za svog prijatelja
pripremio dve sobe i sam se pobrinuo za njihovo uređenje, sam je rasporedio
nameštaj i mislio na sve, počev od slika po zidovima do izbora knjiga na
polici. Iznad kreveta je visila stara, izbledela fotografija, smešna i
dirljiva slika iz internata, snimljena sedamdesetih godina. Gostu je ona
odmah zapala za oko, pa se približio da je osmotri.
Bogo moj viknu iznenađen pa to smo mi kao šesnaestogodišnjaci! Mladiću,
zaista si dirljiv. Nisam je video pundh dvadeset godina.
Veragut se smeškao.
Znao sam da će te obradovati. Nadam se da ćeš naći sve što ti treba. Hoćeš
li se odmah raspakovati?
Burkhard sede na jedan od kabastih brodskih kofera čiji su uglovi bili
optočeni bakrom i zadovoljno se osvrnu oko sebe.
Prijatno je ovde. A gde si se ti smestio? U susednim prostorijama? Ili
gore?
Slikar se igrao ručkom jedne kožne torbe.
Ne reče ovlaš. Ja sad stanujem preko, kraj ateljea. Tamo sam nešto
dozidao.
Pokazaćeš mi to kasnije. Ali. da li tamo i spavaš?
Veragut ostavi torbu i okrenu se.
Da, spavam tamo.
Prijatelj je ćutao i razmišljao. Zatim se mašio džepa, izvukao otud veliki
svežanj ključeva i zazveckao njima.
Cuj, hajde da ponešto raspakujemo. Ti bi mogao da odeš po dečaka, njega će
to obradovati.
Veragut žurno ode i ubrzo se vrati sa Pjerom.
Imaš lepe kofere, čika Oto, ja sam ih već zagledao. I tolike nalepnice na
njima! Neke sam pročitao. Na jednoj piše Penang. Sta znači to: Penang?
To je grad u Indokini u koji povremeno odlazim. Pazi, otvori sad ovaj
ovde.
Pružio je detetu pljosnati ozubljeni ključić da sam otvori brave na jednom
od kofera. Čim je poklopac odignut, prvo što je palo u oči bila je obrnuto
položena i od šarenog malajskog pruća ispletena plitka korpa kad su je
izvadili i oslobodili papira, u njoj su se među hartijama i krpama nalazile
najlepše, najfantastičnije školjke kakve se mogu kupiti po egzotičnim lučkim
gradovima.
Pjer je dobio školjke na dar i zanemeo od sreće, iza toga je sledio još i
veliki slon od ebanovine i kineska igračka sa grotesknim pokretnim drvenim
figurama, a naposletku svitak kineskih slikovnica jarkih, blistavih boja
punih božanstava, đavola, kraljeva, ratnika i zmajeva.
Dok se slikar zajedno sa dečakom divio svim tim stvarima, Burkhard je
raspakovao kožnu torbu, rasporedivši po spavaćoj sobi papuče, rublje, četke
i slično. Zatim se vratio u sobu onoj dvojici.
Tako izjavi čilo za danas je dosta rada. Vreme je da se uživa. Da li
bismo mogli da odemo do ateljea?
Pjer diže pogled i ponovo je, kao u času kada su kola stigla, začuđeno
posmatrao očevo radosno, uzbuđeno i podmlađeno lice.
Kako si mi veseo, tata! reče zadovoljno.
Jesam klimnu glavom Veragut. Prijatelj, međutim, upita:
Zar tata inače nije veseo?
Pjer je zbunjeno gledao čas jednog, čas drugog.
Ne znam izusti snebivljivo. Ali se odmah zatim opet nasmeja i odlučno
izjavi: Zaista, još nikad nisi bio tako veseo.
irjei ui,ica sa K.orpom i sKoijKama. uto tmrknard uhvati prijatelja pod ruku
i iziđe s njim. Ovaj ga je preko parka odveo do kuće s ateljeom.
Da, ovo je dograđeno utvrdio je na prvi pogled. Ubotalom, izgleda veoma
lepo. Kad si to podigao?
Pre tri godine, čini mi se. Atelje je sad takođe prostraniji.
Burkhard se osvrnu oko sebe.
Jezero je nenadmašno! Da proplivamo večeras po njemu. Lepo ti je ovde,
Johane. Ali sad bih da vidim atelje. Imaš li tu novih slika?
Ne mnogo. Ali moraš da pogledaš jednu koju sam tek prekjuče završio.
Mislim da je dobra.
Veragut otključa vrata. Visoka radna prostorija bila je svečano čista, pod
sveže oriban i sve je bilo raspremIjeno. Na sredini se nalazila nova slika.
Oni su ćutke zastali pred njom. Vlažno hladna, lepljiva atmosfera tmurnog
kišnog jutra bila je u suštoj suprotnosti sa blistavom svetlošću i vrelim,
suncem zasićenim vazduhom koji su dopirali kroz vrata.
Dugo su posmatrali gotovo delo.
Je li to poslednja slika koju si napravio?
Da. Tu još mora doći drugi okvir, inače na njoj nema više ništa da se
radi. Sviđa li ti se?
Prijatelji su se ispitivački gledali u oči. Viši i snažniji Burkhard, čije
je lice odisalo zdravljem a oČi bile pune topline i životne radosti, stajao
je kao dete pred slikarem, čiji je pogled bio oštar i strog, a lice umorno
pod prerano osedelom kosom.
Možda je to tvoja najbolia slika reče gost zamišljeno. Video sam i one u
Brislu, a i dve u Parizu. Ne bih verovao, ali ti si za ovih nekoliko godina
još napredovao.
To mi je drago. I meni se čini da je tako. Bio sam prilično marljiv, a
katkad pomislim da sam ranije zapravo bio samo amater. Kasno sam naučio kako
treba uistinu raditi, ali sad sam ovladao tim načinom. Više od
toga verovatno ne mogu postići. Neću moći da napravim ništa bolje od ovoga.
Shvatam. Međutim, stekao si dovoljno slave, čak se i na našem starom
prekookeanskom parobrodu govorilo o tebi, pa sam bio istinski ponosan. Kako
ti prija slava? Raduje li te?
Ne bih mogao reći da me raduje. Jednostavno nalazim da je to u redu. Ima
možda dvojica, trojica, četvorica živih slikara koji su verovatno veći i
mogu da daju više od mene. Nikad sebe nisam ubrajao među velikane
slikarstva, a to što literati kažu o tome samo je puko naklapanje. Polažem
pravo na to da me uzimaju ozbiljno i zadovoljan sam što je to tako. Sve
ostalo je novinska slava, ili pitanje novca.
No, da. Ali šta si mislio da kažeš sa "velikanima slikarstva"?
Mislio sam na kraljeve i kneževe. Ljudi našeg kova doteraju do generala
ili ministra, ali tu je granica. Vidiš li, mi ne možemo ništa do li da
budemo pregaoci i da prirodu shvatimo što je moguće ozbiljnije. Kraljevi su,
međutim, braća i drugovi prirode, oni se igraju s njom i mogu da
stvaraju tamo gde mi samo podržavamo. Kraljevi su, naravno, retki, u sto
godina se pojavi jedan.
Hodali su goredole po ateljeu. Tražeći reči, slikar je netremice gledao u
pod, prijatelj je išao uz njega i pokušavao da sa Johanovog mrkog,
suvonjavog, koščatog lica pročita njegove misli.
Na vratima susedne prostorije Oto zastade.
Otvori mi sad ova vrata zamoli hteo bih da vidim sobe. I daj mi, molim
te, cigaru.
Veragut otvori vrata. Prošavši kroz sobe baciše pogled i u susedne
prostorije. Burkhard pripali cigaru. Ušao je u prijateljevu malu spavaću
sobu, osmotrio njegov krevet i pažljivo razgledao nekoliko skromnih
prostorija, u kojima se posvuda nalazio pribor za slikanje i za pušenje. Sve
je to delovalo gotovo oskudno i odisalo radom i askezom, otprilike kao mali
stan siromašnog, vrednog neženje.
Tu si se, dakle smestio? upita bezličnim glasom. Ali video je i osetio
sve što se ovde zbilo proteklih godina. Sa zadovoljstvom je uočio predmete
koji su ukazivali na to da se domaćin bavi sportom, gimnastikom i jahanjem,
ali se snuždio što nigde nije bilo znakova udobnog života, komfora i
prijatne dokolice.
Posle toga ponovo se vratiše slici. Dakle tako su nastale slike koje su se
na svim izložbama i u svim galerijama nalazile na počasnom mestu i plaćale
se suvim zlatom nastale su u ovim prostorijama koje su znale samo za rad i
odricanje, u kojima nije bilo ničeg svečanog, ničeg nekorisnog, nikakvih
drangulija i sitnica, kojima nije provejavao miris cveća i vina, niti bilo
čega što bi podsećalo na žene.
Iznad uzanog kreveta bile su dve ekserima pričvršćene, neuokvirene
fotografije, na jednoj je bio mali Pjer, na drugoj Oto Burkhard. Ovaj je
odmah uočio loš amaterski snimak koji ga je prikazivao sa tropskim šlemom na
glavi, u pozadini se videla veranda njegove kuće u Indiji, a u visini prsa
slika se rasplinula u mističnim belim linijama, jer je svetlost bila pala na
fotografsku ploču.
Atelje je sad veoma lep. Uopšte si u svemu postao veoma marljiv. Pruži mi
ruku, mladiću, drago mi je što te opet vidim! Ali sad sam umoran, pa ću se
povući za jedan čas. Hoćeš li posle doći po mene, da bismo otišli na
kupanje ili u šetnju? U redu, hvala. Ne, ne treba mi ništa, za jedan sat
opet ću biti ol rajt. Do viđenja!
Laganim korakom se udaljavao ispod drveća prateći ga pogledom, Veragut je
uočio da njegova pojava, njegov hod i svaki nabor njegove odeće odaju
sigurnost i spokojnu životnu radost.
Burkhard je za to vreme, doduše, išao u pravcu zamka, ali je prošao kraj
svojih soba, popeo se stepenicama i zakucao na vrata gospođe Veragut.
Smetam li, ili mogu malo da vam pravim društvo?
Ona ga pusti unutra i nasmeši se, a njemu se kratki, retkl osmeh na tom
odlučnom, ozbiljnom licu učinio čudno bespomoćan.
Ovde u Roshaldeu je divno. Obišao sam park i jezero tamo preko. A kako je
tek Pjer porastao! Zbog tog zgodnog momčića gotovo da se kajem što sam
neženja.
Dobro izgleda, zar ne? Nalazite li da liči na moga muža?
Da, malo. U stvari, više nego malo. Nisam poznavao Johana kad je bio tog
uzrasta, ali se prilično dobro sećam kako je izgledao sa jedanaestdvanaest
godina. Uostalom, on mi deluje premoren. Kako? Ama ne, govorim o Johanu. Da
li je mnogo radio u poslednje vreme?
Cini mi se da jeste odvrati ona mirno. On retko govori o svom radu.
Sta slika sad? Pejzaže?
Često radi u parku, obično sa modelima. Jeste li videli njegove slike?
Jesam, one u Brislu.
Zar je izlagao u Brislu?
Dabome, mnoštvo slika. Poneo sam sobom katalog. Hteo bih, naime, da kupim
jednu od slika, pa bih želeo da čujem vaše mišljenje.
On joj pruži svesku i prstom pokaza malu reprodukciju jedne slike. Ona je
osmotri i poče da prelistava knjižicu, a zatim mu je vrati.
Moraćete se snaći sami, gospodine Burkhard, ne poznajem tu sliku. Mislim
da je prošlog leta naslikao u Pirinejima i da je nije držao ovde.
Posle kraće stanke, ona skrećući razgovor nastavi:
Lepo je od vas što ste darivali Pjera. Hvala vam.
Oh, to su sitnice. Ali dozvolite mi da i vama za uspomenu poklonim nešto
iz Azije. Hoćete H? Doneo sam neke tkanine, hteo bih da vam ih pokažem i da
vi izaberete šta vam se bude svidelo.
Pošlo mu je za rukom da, uprkos njenoj učtivoj uzdržanosti, raspali
isplaniranu šaljivu raspravu i da raspoloži tu krajnje zatvbrenu ženu. Iz
svoje riznice doneo
joj jc pune rukc indijskih tkanina, raširio pred njoni malajski batik i
rukom tkana platna, preko naslona stolica prebacio je čipke i svilu,
čavrljao je i pričao gde je video i cenkajući se budzašto kupio pojedine
tkanine, izlažući tako ceo jedan veseli, šaroliki mali bazar. Pitajući je za
mišljenje kačio joj je razne čipke preko ruku i objašnjavajući joj način
izrade naveo je da razastre najlepše komade, da ih osmotri i opipa, da ih
hvali i naposletku zadrži.
Nemojte, molim vas nasmeja se ona na kraju ne bih želela da vas dovedem
do prosjačkog štapa. Zaista ne mogu da zadržim sve ovo za sebe.
Bez brige uzvrati joj on smejući se takođe. Nedavno sam zasadio još šest
hiljada kaučukovih stabala. pa sam na najboljem putu da postanem truli
bogataš.
Kada je Veragut došao po njega. zatekao ih je u vedrom ćaskanju. Iznenadio
se što mu je žena postala tako brbljiva i, pošto je bezuspešno pokušavao da
i sam učestvuje u razgovoru, stao da se divi poklonima.
Okani se toga, to su ženske stvari dobaci mu prijatelj. Hajdemo sad na
kupanje!
Njih dvojica napustiše zamak.
Tvoja žena zaista ne izgleda nimalo starija otkako sam je poslednji put
video izjavi Oto uz put. Upravo se pokazala veoma raspoložena. Prema tome,
kod vas je sve u redu, zar ne? Nedostaje samo još veliki sin. Šta on radi?
Slikar slegnu ramenima i nabra obrve.
Videćeš ga, treba da stigne ovih dana. Pisao sam ti o tome jednom
prilikom.
Odjednom se zaustavi, naže prijatelju i zagledavši mu se oštrim pogledom
pravo u oči, tiho reče:
Sve ćeš videti, Oto. Ne osećam potrebu da govorim o tome. Videćeš. Budimo
raspoloženi, stari moj, dok si tu! Hajdmo sad do ribnjaka hteo bih da se
takmičim s tobom kao u vreme kada smo bili dečaci.
Važi klimnu glavom Burkhard, koji kao da nije zapažao Johanovu nervozu.
Ti ćeš pobediti, što ti nekad nije uvek polazilo za rukom. Živa žalost, ali
ja sam pomalo pustio stomak.
Spuštalo se veče. Jezero se nalazilo u senci, povetarac se poigravao
krošnjama drveća, a preko uzanog plavog nebeskog ostrva koje je park
ostavljao nad vodom preletali su laki Ijubičasti oblaci, svi iste vrste i
oblika, u bratskom nizu, tanki i izduženi kao vrbovo lišće. Njih dvojica
stajali su pred kupališnom kućicom skrivenom među žbunjem, čija se brava
nikako nije dala otključati.
Da se ne petljamo! reče Veragut. Brava je zarđala jer se kućica ne
koristi.
Počeo je da skida odeću sa sebe i Burkhard se povede za njegovim primerom. U
trenutku kada su spremni da zaplivaju zastali na obali i za probu umakali
nožne prste u mirnu, senovitu vodu, obojicu zapahnu davno minuli, slatki
dašak sreće iz dalekih dečačkih dana, pa su koji minut uživali u
predosećanju lake i prijatne jeze pri kupanju, dok im se u duši otvarala
zelena, svetla dolina mladenačkih leta. Donekle zbunjeni zagazili su u vodu
i na mrkozelenoj površini posmatrali brze titraje polukrugova.
Burkhard u to brzo zaroni u vodu.
Oh, kako je prijatno uzdahnu zadovoljno. Uostalom, obojica izgledamo
prilično dobro i, ako ne računam svoj stomak, onda smo još obojica naočiti
momci.
Razmahnuvši rukama, on se strese i zaroni.
Ti i ne znaš kako ti je lepo! uzviknu sa zavišću. Mojom plantažom
protiče najlepša reka, ali kad bih zakoračio u nju, ostao bih bez noge. Puna
je prokletih krokodila. A sad napred, za veliki pehar
Roshaldea. Plivaćemo do stepenica i opet nazad. Jesi li spreman? Jedan.
dva. tri!
Otisnuše se uz šum vode, nasmejana lica i umerenim fempom, ali je dah iz
mladih dana još lebdeo oko njih pa su uskoro počeli da se takmiče ozbiljno,
napregnuta lica, blistavih očiju, mišice su im u širokom zamahu svet
lucavo izranjale iz vode. Istovremeno su stigli do stepcnica istovremeno se
odbili od njih da bi se žurno vraćali istom stazom, a tada je slikar sa
nekoliko snažnih zamaha stekao prednost i stigao na cilj nešto pre.
Stajali su u vodi dišući duboko, trljali oči i zadovoljno se i ćutke
smeškali jedan drugome, pa se obojici učinilo da su tek sad opet uspostavili
staro drugarstvo i da tek sad među njima iščezava mali, fatalni jaz izazvan
gubitkom navika i dugim rastankom.
Pošto su se obukli, sedeli su sveži, ispunjeni prisnim osećanjima jedan kraj
drugoga na plitkim kamenim stepenicama koje su se spuštale do jezera.
Pogleda uperena u tamnu površinu vode, koja se s one strane ovalnog zaliva
zaklonjenog šibljem već gubila u mrkom sutonu, sladili su se čvrstim
svetlocrvenim zrnima trešanja koje im je sluga bio dodao u mrkom papirnom
omotu, iščekujući laka srca da se spusti veče, dok ih je sunce na zalasku
kroz stabla obasjavalo kosim zracima i na krilima vilinih konjica palilo
zlatne plamičke. Više od jednog časa ćaskali su bez predaha i razmišljanja o
vremenu provedenom u internatu, o učiteljima i tadašnjim školskim drugovima,
i šta je ko od njih postao.
Bože zausti Oto Burkhard spokojnim i svežim glasom koliko je vremena od
tada prošlo! Zna li se šta je bilo sa Metom Hajleman?
Oh da, Meta Hajleman! upade Veragut žustro. Bila je doista lepa
devojka. Svi moji podmetači za pisanje bili su puni njenih portreta koje
sam za vreme časova nastave krišom crtao po upijačima. Nikad mi nije uspelo
da joj nacrtam kosu. Sećaš li se, nosila je skupIjenu nad ušima u obliku
dva puža.
Znaš li što o njoj?
Ne. Kada sam se po prvi pui vratio iz Pariza, bila je verena s nekim
advokatom. Sreo sam na ulici njenog brata i sećam se koliko sam bio besan na
sebe što sam smesta pocrveneo i što sam uprkos brkovima i pariskoj
prekaljenosti sam sebi izgledao kao đače. Smetalo mi je jedino što se zvala
Meta! Oduvek mi je to ime bilo mrsko.
Burkhard je sanjarski odmahnuo okruglom glavom.
Nisi bio dovoljno zaljubljen, Johane. Za mene je Meta bila divna, po meni
je mogla da se zove i Eulalija, ja bih za jedan njen pogled išao i u vatru.
Oh, bio sam i ja prilično zaljubljen. Jednom kad sam se vraćao sa našeg
redovnog izlaska u pet časova namerno sam zakasnio, bio sam sam i nisam
mislio ni na šta drugo na ovom svetu već samo na Metu, pa mi je stoga bilo
savršeno svejedno što ću po povratku biti kažnjen ona mi je došla u susret
kod onog okruglog zida.
JIšla je pod ruku sa jednom prijateljicom i kada sam odjednom pomislio kako
bi bilo da umesto te glupače mene drži pod ruku, tako mi se zavrtelo u glavi
i toliko sam bio smeten da sam neko vreme stao, oslonivši se na zid, a kada
sam se naposletku vratio, kapija je, naravno, već bila zaključana, morao sam
da zvonim i da za kaznu odsedim jedan sat u zatvoru.
Burkhard se nasmešio pomislivši da su se prilikom njihovih retkih susreta
obojica više puta setili Mete. U prvoj mladosti su sa puno lukavstva i
brižno uzajamno krili svoju Ijubav, i tek pošto su prošle godine i oni zašli
u muževno doba, povremeno bi otkrili svoja osećanja i razmenjali neke male
doživljaje. Pa ipak je tu i danas još bilo nekih tajni. Oto Burkhard se
upravo setio da je tada mesecima držao uza se i obožavao jednu Metinu
rukavicu koju je bio našao, zapravo ukrao nekom prilikom, a da njegov
prijatelj do današnjeg dana nije za to znao. Razmišljao je da li da mu sad
oda i tu zgodu, ali naposletku se samo šeretski nasmešio i ćutao. Dopalo mu
se da tu poslednju malu uspomenu i nadalje zadrži za sebe.