Fermin je morao da sačeka tradicionalni nedeljni govor posle mise i kratko međuvreme pod vedrim

nebom u dvorištu da bi se približio Martinu i poverio mu šta je Salgado od njega tražio.

- Neće naškoditi planu - tvrdio je Martin. - Učinite to što traži. Sada ne možemo dopustiti da nas

otkuca.

Fermin, koji je provodio dane između mučnine i tahikardije, obrisao je hladan znoj koji mu je curio sa

čela.

- Martine, nije da nemam poverenja, ali ako je taj plan koji pripremate toliko dobar, zašto ga vi ne

upotrebite da izađete odavde?

Martin je klimnuo kao da je danima očekivao da čuje to pitanje.

- Zato što ja zaslužujem da budem ovde, a i da nije tako, nema za mene mesta izvan ovih zidina.

Nemam kuda da odem.

- Imate Izabelu…

- Izabela je udata za čoveka koji je deset puta bolji od mene. Jedino što bih postigao ako bih izašao

odavde bilo bi da je unesrećim.

- Ali ona čini sve da bi vas izvukla odavde…

Martin je odmahnuo.

- Morate mi obećati nešto, Fermine. To je jedino što ću tražiti od vas u zamenu za pomoć pri bekstvu.

- Šta god zatražite.

- Ako uspete da pobegnete, i ako to bude u vašoj moći, molim vas da je čuvate. Iz daljine, da ona to ne

zna, da ne zna čak ni da postojite. Čuvajte nju i njenog sina, Danijela. Hoćete li učiniti to za mene?

- Naravno.

Martin se tužno osmehnuo.

- Dobar ste čovek, Fermine.

- Već drugi put mi to kažete, i zvuči mi sve gore.

Martin je izvadio jednu od svojih smrdljivih cigareta i zapalio je.

- Nemamo mnogo vremena. Brijans, advokat koga je Izabela unajmila da vodi moj slučaj, juče je bio

ovde. Napravio sam grešku ispričavši mu šta Valjs traži od mene.

- Da prepravite one baljezganje…

- Upravo to. Molio sam ga da ništa ne kaže Izabeli, ali znam ga, kad-tad će to uraditi, a ona, nju još

bolje znam, pobesneće kao furija i doći će ovamo da preti Valjsu kako će na sve četiri strane rastrubiti

njegovu tajnu.

- I ne možete da je zaustavite?

- Pokušaj da zaustavite Izabelu isti je kao pokušaj da zaustavite teretni voz: misija za glupake.

- Što mi više pričate o njoj, to više želim da je upoznam. Meni se žene s karakterom…

- Fermine, podsećam vas na vaše obećanje.

Fermin je prineo ruku srcu i svečano klimnuo. Martin je nastavio.

- Da se vratim gde sam stao. Kada se to desi, Valjs može napraviti neku glupost. On je čovek koga

pokreću taština, zavist i gramzivost. Kada bude osetio da nema kud, načiniće neki nesmotren korak. Ne

znam koji, ali siguran sam da će nešto pokušati. Bitno je da vi tada već budete napolju.

- I ne žudim baš da ostanem, zaista…

- Ne razumete. Moramo ubrzati plan.

- Ubrzati? Za kada?

Martin ga je pogledao dugim pogledom kroz dimnu zavesu koja se podizala iz njegovih usta.

- Za noćas.

Fermin je pokušao da proguta pljuvačku, ali usta su mu bila puna prašine.

- Ali još ne znam ni kakav je plan…

- Dobro otvorite uši.

Tog popodneva, pre nego što se vratio u ćeliju, Fermin je prišao jednom od stražara koji ga je onda

vodio u Valjsovu kancelariju.

- Recite gospodinu direktoru da moram da razgovaram s njim.

- O čemu, ako se može znati?

- Recite mu da imam rezultate koje je očekivao. On će znati o čemu govorim.

Za manje od sata, stražar i njegov kolega pojavili su se na vratima ćelije broj trinaest da bi pokupili

Fermina. Salgado je sve to posmatrao s ležaja s psećim izrazom, masirajući svoj patrljak. Fermin mu je

namignuo i otišao pod stražom.

- Fermine, prijatelju moj, vrlo mi je drago što ste ponovo ovde kako bismo vodili pametan i

plodonosan razgovor. Sedite, molim vas, i služite se koliko god želite ovim finim izborom slatkiša koje

mi je donela supruga jednog zatvorenika.

Fermin, koji već danima nije bio kadar da okusi ni gram hrane, uzeo je jedan kolutić da ne bi odbio

Valjsa i držao ga je u ruci kao amajliju. Primetio je da je gospodin direktor prestao da mu govori „ti“ i

pretpostavio je da persiranje može imati samo zlokobne posledice. Valjs je nasuo sebi čašu brendija i

zavalio se u generalsku fotelju.

- Dakle? Razumeo sam da imate lepe vesti za mene - pozvao ga je gospodin direktor da govori.

Fermin je klimnuo.

- Povodom lepe književnosti, mogu potvrditi Vašoj prosvetljenosti da je Martin veoma nadahnut i

motivisan da obavi posao glačanja i peglanja koji ste od njega tražili. Štaviše, rekao mi je da je građa

koju ste mu dali toliko visokog kvaliteta i prefinjenosti da će njegov posao biti jednostavan jer je

dovoljno da stavi nekoliko uzvičnika na genijalnost gospodina direktora da bi se dobilo remek-delo

Valjs je zastao da bi apsorbovao brbljarije koje je ispalio Fermin, ali je samo ljubazno klimnuo ne

otkravljujući ledeni osmeh.

- Nema potrebe da mi to uvijate u oblande, Fermine. Dovoljno mi je što znam da će Martin uraditi ono

što treba da uradi. Obojica znamo da mu posao nije po volji, ali drago mi je što se uzeo u pamet i što je

shvatio da ćemo svi imati koristi ako olakša stvari. A sada, što se tiče drugih dveju tačaka…

- Tu sam stao. Što se tiče večnog počivališta izgubljenih tomova…

Fermin je potvrdio krajnje ubeđeno.

- Koliko sam uspeo da zaključim, spomenuta kosturnica je sakrivena iza lavirinta tunela i komora

ispod tržnice „Borne“.

Valjs je vagao to otkriće, vidno iznenađen.

- A ulaz?

- Nisam uspeo dotle da dođem, gospodine direktore. Zamišljam da je iza nekih vratanaca koja skriva

odbojan izgled i smrad neke tezge za prodaju povrća na veliko. Martin nije želeo da priča o toj temi i

mislio sam da će se, ako ga budem previše pritiskao, potpuno zatvoriti.

Valjs je polako klimnuo.

- Dobro ste učinili. Nastavite.

- I na kraju, u vezi s trećim zahtevom Vaše ekselencije, koristeći hropac i samrtnu agoniju podlog

Salgada, uspeo sam da ga ubedim da mi, u svom delirijumu, otkrije gde je sklonište masnog plena

njegovog zločinačkog pohoda u službi masonerije i marksizma.

- Vi, dakle, mislite da će umreti?

uzdigao do politbiroa budućnosti.

Valjs je tiho negodovao.

- Lepo sam rekao tim životinjama da silom od njega ništa neće iščupati.

- Tehnički, iščupali su neku gonadu ili ud, ali slažem se s gospodinom direktorom da je kod zveri kao

što je Salgado jedini ispravan način postupanja primenjena psihologija.

- Dakle? Gde je sakrio novac?

Fermin se nagnuo i zauzeo poverljiv stav.

- Komplikovano je to objasniti.

- Nemojte mi vrludati jer ću vas poslati u podrum da vam osveže oratorske veštine.

Fermin se onda potrudio da proda Valjsu onaj nesuvisli zaplet koji je čuo iz Salgadovih usta.

Gospodin direktor ga je slušao u neverici.

- Fermine, upozoravam vas: ako me lažete, pokajaćete se. Ono što su uradili Salgadu nije ni aperitiv za

ono što će uraditi vama.

- Tvrdim Vašem gospodstvu da sam od reči do reči ponovio ono što mi je rekao Salgado. Ako hoćete,

mogu da se zakunem u milost božju nad ovim Kaudiljovim verodostojnim portretom, koji obavlja veliku

nužnu stvar na vašem radnom stolu.

Valjs ga je gledao netremice. Fermin je izdržao pogled ne trepnuvši, kako ga je naučio Martin.

Konačno, gospodin direktor je sklonio osmeh i, dobivši informacije koje je tražio, tacnu s kolačima. Bez

ikakvog izigravanja srdačnosti, pucnuo je prstima i dvojica stražara ušla su da bi vratila Fermina u ćeliju.

Ovog puta, Valjs se nije zamarao pretnjama. Dok su ga vukli niz hodnik, Fermin je video direktorovog

sekretara, koji se mimoišao s njima i zastao na pragu Valjsove kancelarije.

- Gospodine direktore, Sanauha, lekar iz Martinove ćelije…

- Da. Šta?

- Kaže da je Martin izgubio svest i da bi moglo biti nešto ozbiljno. Traži dozvolu da ode do apoteke da

pronađe neke stvari…

Valjs je ustao, gnevan.

- I šta čekate? Hajde. Odvedite ga da uzme što mu je potrebno.

Po naređenju gospodina direktora, jedan tamničar je stajao ispred Martinove ćelije dok mu je doktor

Sanauha pružao pomoć. To je bio mladić od najviše dvadeset godina, nov u smeni. Pretpostavljali su da

će Bebo biti u noćnoj smeni, ali umesto njega i bez objašnjenja, pojavio se taj ušeprtljani novajlija koji

nije delovao dovoljno sposobno ni da se razabere u svežnju ključeva, nervozniji od svakog zatvorenika.

Bilo je oko devet uveče kada je lekar, vidno iscrpljen, prišao rešetkama i obratio se tamničaru.

- Treba mi još čiste gaze i hidrogena.

- Ne mogu da napustim stražarsko mesto.

- Ni ja ne mogu da napustim pacijenta. Molim vas. Gaze i hidrogena.

Tamničar se unervozio.

- Gospodinu direktoru se ne sviđa kada se ne držimo uputstava doslovno.

- Još manje će mu se sviđati ako se Martinu nešto desi jer me vi niste poslušali.

Mladi tamničar je vagao situaciju.

- Šefe, sigurno nećemo proći kroz zidove niti ćemo pojesti rešetke… - objašnjavao je doktor.

Tamničar je opsovao i odjurio. Dok se udaljavao u pravcu apoteke, Sanauha je čekao pored rešetaka.

Salgado je spavao već dva sata, teško dišući. Fermin se prišunjao hodniku i ukrstio pogled s doktorovim.

Sanauha mu je potom dobacio paket, manji i od špila karata, umotan u komad platna i uvezan vrpcom.

Fermin ga je uhvatio u letu i brzo se povukao u senku u dnu ćelije. Kada se tamničar vratio s onim što mu

je Sanauha tražio, prišao je rešetkama i osmotrio Salgadovu siluetu.

- Na samrti je - reče Fermin. - Ne verujem da će dočekati jutro.

- Gledaj da ga održavaš u životu do šest. Neka me svinja ne zajebava i neka umre u smeni nekog

drugog.

- Biće učinjeno sve što je u ljudskoj moći - odvratio je Fermin.

Te noći, dok je Fermin u svojoj ćeliji raspakivao paket koji mu je doktor Sanauha doturio preko

hodnika, jedan crni studebejker vozio je gospodina direktora putem koji se spuštao s Monžuika do

mračnih ulica koje su oivičavale luku. Haime, šofer, posebno se trudio da izbegava rupe i bilo koju drugu

neugodnost koja bi mogla uznemiriti njegovog putnika ili prekinuti trans njegovih misli. Novi direktor nije

bio kao stari. Stari direktor je imao običaj da zapodene s njim razgovor dok su se vozili kolima, a

ponekad bi i seo napred, pored njega. Direktor Valjs ne bi mu uputio ni reč osim da bi mu izdao

naređenje i retko bi s njim ukrstio pogled ukoliko nije napravio neku grešku, nagazio kamen ili prebrzo

uleteo u krivinu. Tada su se njegove oči palile u retrovizoru, a izraz negodovanja pojavio bi se na

njegovom licu. Direktor Valjs nije mu dozvoljavao da uključuje radio jer je govorio da emisije koje se

slušaju vređaju njegovu inteligenciju. Takođe mu nije dozvoljavao da na komandnoj tabli drži fotografije

svoje supruge i svoje ćerke.

Srećom, u to doba noći više nije bilo saobraćaja i ruta nije priređivala iznenađenja. Za svega nekoliko

na večernju predstavu i Rambla je bila gotovo pusta. Šofer je izašao i, pošto se uverio da u blizini nema

nikoga, otvorio vrata Maurisiju Valjsu. Gospodin direktor je izašao i nezainteresovano pogledao

šetalište. Namestio je kravatu i rukama očistio ramena sakoa.

- Sačekajte ovde - rekao je šoferu.

Kada je gospodin direktor ušao, kafe je bio skoro pust. Sat iza šanka pokazivao je pet minuta do deset

uveče. Gospodin direktor je odgovorio na konobarov pozdrav klimanjem glave i seo za sto u dnu.

Brižljivo je skinuo rukavice i izvadio srebrnu tabakeru koju mu je poklonio tast za prvu godišnjicu braka.

Zapalio je cigaretu i razgledao stari kafe. Konobar mu je prišao s tacnom u ruci i prešao preko stola

vlažnom krpom koja je mirisala na varikinu. Gospodin direktor mu je uputio potcenjivački pogled koji je

konobar ignorisao.

- Šta gospodin želi?

- Dve kamilice.

- U istoj šolji?

- Ne, u odvojenim šoljama.

- Gospodin čeka društvo?

- Očigledno.

- Odlično. Želite li još nešto?

- Med.

- Da, gospodine.

Konobar je otišao bez žurbe i gospodin direktor je tiho progunđao nešto prezrivo. Radio sa šanka je

stola dalje, stariji čovek kao da je spavao s novinama u rukama. Ostali stolovi su bili prazni. Dve šolje

koje su se pušile stigle su pet minuta kasnije. Konobar ih je stavio na sto beskrajno sporo, a zatim je

spustio i teglu meda.

- Da li će to biti sve, gospodine?

Valjs je klimnuo. Sačekao je da se konobar vrati do šanka, a onda je izvadio bočicu koju je nosio u

džepu. Odvrnuo je poklopac i bacio pogled na parohijana koji je i dalje bio nokautiran štampom.

Konobar je, okrenut leđima, iza šanka brisao čaše.

Valjs je uzeo bočicu i sipao sadržaj u šolju koja je stajala na drugom kraju stola. Velikodušno usuvši

med, mešao je kamilicu kašičicom dok se med nije potpuno rastvorio. Na radiju su čitali ojađeno pismo

joj molitvu, čvrstinu duha i upotrebu ženskog oružja, ali u okviru strogih granica hrišćanske porodice.

Valjs je ponovo pogledao na sat. Bilo je deset i petnaest.

U deset i dvadeset, Izabela Sempere se pojavila na vratima. Bila je u jednostavnom kaputu, skupljene

kose, nenašminkana. Valjs ju je ugledao i podigao ruku. Izabela ga je načas posmatrala, a zatim je polako

prišla stolu. Valjs je ustao i pružio joj ruku, ljubazno se smešeći. Izabela je ignorisala ruku i sela.

- Bio sam slobodan da naručim dve kamilice; to najviše prija u nemirnoj noći kao što je ova.

Izabela je klimnula izbegavajući Valjsov pogled. Gospodin direktor ju je pažljivo posmatrao. Kao i

uvek kada je išla k njemu, gospođa Sempere se potrudila da se ne dotera i da prikrije svoju lepotu. Valjs

je posmatrao liniju njenih usana, puls njenog grla i zaobljenost njenih grudi ispod kaputa.

- Recite - kaza Izabela.

- Pre svega, dozvolite mi da vam zahvalim što ste došli na ovaj susret zakazan s tako malo vremena.

Dobio sam vaše pismo večeras i mislio sam da je bolje da popričamo o tome van kancelarije i van

zatvora.

Izabela je samo klimnula. Valjs je probao kamilicu i obliznuo se.

- Odlična. Najbolja u Barseloni. Probajte.

Izabela je ignorisala njegov poziv.

- Razumećete da nam je potrebna krajnja diskrecija. Mogu li da pitam da li ste nekome rekli da

večeras dolazite ovamo?

Izabela je porekla.

- Vašem mužu, možda?

- Moj muž pravi inventar u knjižari. Neće se vratiti do duboko u noć. Niko ne zna da sam ovde.

- Da vam naručim nešto drugo? Ako ne želite kamilicu…

Izabela je odbila i uzela šolju u ruke.

- U redu je.

Valjs se spokojno nasmešio.

- Kao što rekoh, dobio sam vaše pismo. Razumem vašu indignaciju i želeo sam da vam objasnim da je

posredi nesporazum.

- Ucenjujete jadnog duševnog bolesnika, svog zatvorenika, da vam napiše delo da biste stekli

reputaciju. Ne verujem da sam išta loše razumela do te tačke.

Valjsova ruka je kliznula do Izabele.

- Izabela… Mogu li tako da vas zovem?

- Ne dotičite me.

Valjs je povukao ruku, uz pomiriteljski gest.

- Dobro, razgovarajmo mirno.

- Nemamo o čemu da razgovaramo. Ako ne ostavite Davida na miru, odneću njegovu priču i vašu

obmanu do Madrida, ili dokle bude trebalo. Svi će saznati kakva ste vi osoba i kakva klasa pisca. Niko i

ništa me neće zaustaviti.

Suze su navrle u Izabeline oči i kamilica je drhtala u njenim rukama.

- Molim vas, Izabela. Popijte malo. Biće vam bolje.

Izabela je otpila nekoliko gutljaja, odsutna.

-Tako, s malo meda ima najbolji ukus - dodao je Valjs.

Izabela je popila još dva-tri gutljaja.

- Moram vam reći da vam se divim, Izabela - reče Valjs. - Malo ljudi bi imalo snage i čvrstine duha da

brani jadnog nesrećnika kao što je Martin… nekoga koga su svi napustili i izdali. Svi osim vas.

Izabela je nervozno pogledala na sat iznad šanka. Bilo je deset i trideset pet. Popila je još nekoliko

gutljaja i ispila šolju.

- Sigurno ga veoma cenite - osmelio se Valjs. - Ponekad se pitam da li ćete s vremenom, kada me bolje

upoznate, onakvog kakav jesam, i mene moći da cenite kao njega.

- Gadite mi se, Valjse. Vi i sav šljam poput vas.

- Znam, Izabela. Ali šljam poput mene uvek vlada ovom zemljom, a ljudi poput vas uvek ostaju u senci.

Nema veze koja strana drži uzde.

- Ne ovog puta. Ovog puta će vaši nadređeni saznati šta radite.

- Šta vas navodi na pomisao da ih to zanima, i ne mislite li da oni rade isto što i ja ili nešto mnogo

gore i da sam ja za njih samo amater?

Valjs se osmehnuo i izvadio presavijen list papira iz džepa sakoa.

- Izabela, želim da znate da ja nisam onakav za kakvog me držite. Da bih vam to dokazao, ovde je

nalog za oslobađanje Davida Martina, sa sutrašnjim datumom.

Valjs joj je pokazao dokument. Izabela ga je pogledala s nevericom. Valjs je izvadio nalivpero i, bez

oklevanja, potpisao dokument.

- To je to. David Martin je formalno slobodan čovek. Zahvaljujući vama, Izabela. Zahvaljujući

vama…

Izabela mu je uzvratila stakleni pogled. Valjs je primetio kako se njene zenice polako šire i kako joj je

znoj orosio naušnice.

- Jeste li dobro? Bledi ste…

Izabela je ustala ljuljajući se i čvrsto zgrabila stolicu.

- Imate vrtoglavicu, Izabela? Da vas otpratim?

Izabela je načinila nekoliko koraka unazad i naletela na konobara na putu ka izlazu. Valjs je ostao za

stolom uživajući u svojoj kamilici dok sat nije otkucao deset i četrdeset pet. Potom je stavio nekoliko

novčića na sto i polako se uputio ka izlazu. Kola su ga čekala na trotoaru, a šofer je držao otvorena vrata.

- Želi li gospodin direktor kući ili u tvrđavu?

Putujući po obećani plen, Maurisio Valjs, budući znameniti lik španske književnosti, posmatrao je

defile crnih i pustih ulica one uklete Barselone koju je toliko prezirao i lio suze za Izabelom i onim što je

moglo biti.

Kada se Salgado probudio iz svoje obamrlosti i otvorio oči, prvo što je primetio bilo je da ga neko

nepomičan posmatra stojeći pored kreveta. Osetio je nagoveštaj panike i na tren pomislio da je još u sali

u podrumu. Treptaj svetlosti koji je lelujao s uljanice u hodniku ocrtao mu je poznato lice.

- Fermine, to ste vi? - upita.

Prilika u senci je klimnula i Salgado je duboko udahnuo.

- Suva su mi usta. Je li ostalo vode?

Fermin je polako prišao. Nosio je nešto u ruci: krpu i staklenu bočicu. Salgado je video kako Fermin

sipa tečnost iz bočice na krpu.

- Šta je to, Fermine?

Fermin nije odgovorio. Njegovo lice je bilo bezizražajno. Nagnuo se nad Salgadom i pogledao ga u

oči.

- Fermine, ne…

Pre nego što je uspeo da izgovori drugi slog, Fermin mu je stavio krpu na usta i nos i snažno je

pritisnuo dok mu je držao glavu na krevetu. Salgado se koprcao s malo preostale snage. Fermin je držao

krpu na njegovom licu. Salgado ga je gledao prestravljen. Nekoliko sekundi kasnije, izgubio je svest.

Fermin nije podizao krpu. Odbrojao je pet sekundi i tek tada ju je sklonio. Seo je na krevet leđima prema

Salgadu i sačekao nekoliko minuta. Tada je, kako mu je Martin rekao, prišao vratima ćelije.

- Tamničaru - viknuo je.

Čuo je novajlijine korake kako se približavaju hodnikom. Martinovim planom beše predvideno da

Bebo te noći bude na svom mestu, a ne da dežura taj kreten.

- Šta je sad? - pitao je tamničar.

- Salgado. Odapeo je.

Tamničar je zatresao glavom i napravio očajnički izraz.

- Jebem mu mater! I šta sad?

- Donesite vreću.

Tamničar je proklinjao svoju sudbinu.

- Šefe, ako hoćete, ja ću ga ubaciti - ponudio se Fermin. Tamničar je klimnuo uz blag nagoveštaj

zahvalnosti. - Ako mi odmah donesete vreću, vi možete javiti dok ga ja budem ubacivao i pokupiće nam

ga pre ponoći - dodao je Fermin.

Tamničar je opet klimnuo i pošao da nađe vreću od cerade. Fermin je ostao na vratima ćelije. S druge

strane hodnika, Martin i Sanauha su ga posmatrali u tišini. Deset minuta kasnije, tamničar se vratio držeći

vreću za jedan kraj, ne uspevajući da prikrije nagon za povraćanjem koji mu je izazivao onaj smrad trule

crkotine. Fermin se povukao u dno ćelije ne čekajući uputstva. Tamničar je otvorio vrata ćelije i ubacio

vreću.

- Javite im odmah, šefe, da nam skinu leš s vrata pre ponoći, inače će nam ostati ovde do sutra uveče.

- Sigurni ste da ga možete sami ubaciti u to?

- Ne brinite, šefe, već sam se izveštio.

Tamničar je ponovo klimnuo, ne poverovavši sasvim.

- Da vidimo da li ćemo imati sreće, jer patrljak je već počeo da se gnoji i to će smrdeti da ne možete

ni da zamislite…

- Jebem ti - reče tamničar udaljavajući se najbrže što može.

Čim je čuo da je stigao do kraja hodnika, Fermin se bacio na skidanje Salgada, a zatim se oslobodio

svoje odeće. Obukao je smrdljive rite lopova i navukao mu svoje. Namestio je Salgada na krevet

postrance, leđima prema zidu, i preko njega prebacio prekrivač pokrivši mu pola lica. Zatim je zgrabio

vreću od cerade i uvukao se u nju. Baš kad se spremao da zatvori džak, setio se nečega.

Brzo je izašao i prišao zidu. Grebao je noktima između dva kamena, tamo gde je Salgado sakrio ključ,

dok nije provirio vrh. Pokušao je da ga uhvati prstima, ali ključ je kliznuo i ostao zaglavljen između

kamenja.

- Požurite - dopro je Martinov glas s druge strane hodnika.

Fermin je zario nokte iznad ključa i snažno povukao. Nokat domalog prsta mu se odvalio i osetio je

oštar bol od koga je na nekoliko sekundi obnevideo. Fermin je ugušio krik i prineo prst usnama. Ukus

krvi, slan i metalan, ispunio mu je usta. Ponovo je otvorio oči i video da centimetar ključa viri iz

pukotine. Ovog puta je uspeo da ga izvuče s lakoćom.

Ponovo je navukao vreću od cerade i, koliko je mogao, zatvorio čvor iznutra, ostavljajući skoro pedalj

otvora. Zadržavao je nagon za povraćanjem koji mu se peo uz grlo i legao na pod, vezujući kanape iznutra

dok nije ostao otvor tek veličine šake. Prineo je prste nosu jer mu je draže bilo da udiše sopstvenu

Pueblo nuevo je bio uronjen u gustu i vlažnu tamu koja se valjala od naselja udžerica i koliba s plaže

izduženim cevima od senki koje su bacale fabrike, magacini i hangari, mračni i oronuli. Farovi

provirila iz magle. Dimnjaci i krovovi napuštenih paviljona i radionica ocrtavali su se u dnu ulice. Veliki

ulaz čuvala je ograda sa šiljcima; iza nje se naziralo neprohodno šiblje iz koga su provirivale olupine

napuštenih kamiona i zaprežnih kola. Šofer se zaustavio ispred ulaza u staru fabriku.

- Ostavite kola upaljena - naredio je gospodin direktor.

Snopovi svetlosti oba fara prodirali su u mrkli mrak iza ulaza, otkrivajući oronulost fabrike, u ratu

bombardovane i napuštene, poput mnogih građevina u ćelom gradu.

S jedne strane uočavale su se velike barake zapečaćene drvenim daskama, a naspram garaža koje su

izgleda bile žrtve plamena, uzdizalo se ono za šta je Valjs pretpostavio da predstavlja bivšu portirnicu.

Crvenkast dah sveće ili uljanice lizao je konture jednog zatvorenog prozora. Gospodin direktor je bez

žurbe posmatrao prizor sa zadnjeg sedišta automobila. Sačekavši nekoliko minuta, nagnuo se i obratio se

šoferu.

- Haime, vidite li onu kuću levo, naspram garaže?

Prvi put mu se gospodin direktor obratio njegovim krštenim imenom. Nešto u tom iznenada ljubaznom i

toplom tonu nagnalo ga je da poželi uobičajeno hladno i suzdržano ponašanje.

- Kućicu, kažete?

- Da, nju. Hoću da odete do nje i da pokucate na vrata.

- Želite da uđem? U fabriku?

Gospodinu direktoru se oteo uzdah nestrpljenja.

- Ne u fabriku. Slušajte me dobro. Vidite kuću, zar ne?

- Da, gospodine.

- Odlično. Dakle, priđete ogradi, uvučete se kroz otvor između rešetaka, odete do kućice i pokucate na

vrata. Do sada je sve jasno?

Šofer je klimnuo, ne baš poletno.

- Duruti?

- Ne prekidajte me. Ponovićete to što sam vam rekao. Daće vam nešto. Verovatno kofer ili zavežljaj.

Donećete ga i to je sve. Prosto, zar ne?

Šofer je bio bled i nije skidao pogled s retrovizora, kao da je očekivao da će se neko ili nešto svakog

časa pojaviti iz tame.

- Mirno, Haime. Ništa se neće desiti. To što tražim jeste lična usluga. Recite mi, jeste li oženjeni?

- Uskoro će biti tri godine otkako sam se oženio, gospodine direktore.

- Ah, divno. A imate li dece?

- Devojčicu od dve godine, a moja gospođa čeka bebu, gospodine direktore.

- Porodica je najvažnija, Haime. Vi ste dobar Španac. Šta kažete na to da vam unapred, kao poklon za

krštenje i u znak zahvalnosti za vaš izvrstan rad, dam sto peseta? A ako mi učinite ovu malu uslugu,

predložiću vas za unapređenje. Kako vam se čini posao u kancelariji Gradskog veća? Imam tamo dobre

prijatelje i kažu mi da traže karakterne ljude koji će izvući zemlju iz ponora u koji su nas bacili

boljševici.

Na spomen para i napredovanja, blag osmeh se pojavio na šoferovom licu.

- Da nije opasno ili…?

- Haime, reč je o meni, gospodinu direktoru. Da li bih ja od vas tražio da učinite nešto opasno ili

nezakonito?

Šofer ga je nemo pogledao. Valjs mu se osmehnuo.

- Hajde, ponovite mi šta treba da uradite.

- I idemo kući. Jednostavno.

Šofer je klimnuo i, pošto se načas premišljao, izašao iz kola i prišao ogradi. Valjs je posmatrao

njegovu siluetu kako prolazi kroz snop svetlosti farova i stiže do ulaza. Tamo se na tren okrenuo i

pogledao automobil.

- Hajde, imbecilu, ulazi - promrmljao je Valjs.

Šofer se provukao između rešetaka i, preskačući šut i šiblje, polako se primakao vratima kuće.

Gospodin direktor je izvadio revolver koji je nosio u unutrašnjem džepu kaputa i nategao oroz. Šofer je

stigao do vrata i zastao. Valjs je video kako dvaput kuca i ostaje da čeka. Prošao je gotovo minut, a ništa

se nije dogodilo.

- Još jednom - mrmljao je Valjs za sebe.

Šofer je gledao prema kolima kao da ne zna šta da radi. Odjednom je žuta svetlost pokuljala kroz dotad

zatvorena vrata. Valjs je video kako šofer izgovara lozinku. Još jednom se okrenuo prema kolima,

smešeći se. Hitac iz blizine razneo mu je slepoočnicu i prošao kroz lobanju. Oblak raspršene krvi je izbio

na drugu stranu i telo, sada već leš, još neko vreme je stajalo na nogama u kolutu dima, a onda se srušilo

na zemlju kao polomljen lutak.

table i nišaneći prema ulazu fabrike, ubacio je u rikverc i pritisnuo gas. Automobil se povlačio ka tami,

posrćući po rupama i barama kojima je put bio posut. Dok se udaljavao, video je blesak nekoliko hitaca

ispaljenih s vrata fabrike, ali nijedan nije pogodio automobil. Tek kada je prešao dvesta metara, napravio

je manevar da bi se okrenuo i, dajući gas do daske, udaljio se odatle grizući usne od besa.

Zatvoren u vreći, Fermin je čuo samo njihove glasove.

- Imali smo sreće, ej ti - reče tamničar novajlija.

- Fermin je već zaspao - reče doktor Sanauha iz svoje ćelije.

- Neki baš imaju sreće - reče tamničar. - Evo ga, možete ga odneti.

Fermin je čuo korake oko sebe i osetio iznenadno drmusanje kada je jedan grobar razvezao čvor i

ponovo ga snažno vezao. Zatim su ga zajedno podigli i bezobzirno ga odvukli kamenim hodnikom. Fermin

se nije usuđivao da pomeri nijedan mišić.

Udarci stepenika, uglova i vrata nemilosrdno su mu probadali telo. Prineo je šaku ustima i zagrizao je

da ne bi vrištao od bola. Posle dugog putovanja, Fermin je primetio nagli pad temperature i nestanak onog

klaustrofobičnog eha koji je postojao unutar cele tvrđave. Bili su napolju. Vukli su ga nekoliko metara

preko tvrde kaldrme prekrivene barama. Hladnoća je brzo počela da se probija kroz vreću.

Konačno je osetio da ga podižu i bacaju u prazninu. Aterirao je na nešto što mu je delovalo kao drvena

površina. Koraci su se udaljili. Fermin je duboko udahnuo. U vreći je zaudaralo na izmet, trulo meso i

naftu. Čuo je kako se uključuje motor kamiona i, pošto se zatresao, osetio je kretanje vozila i

odskakivanje preko nekog uzvišenja koje je zakotrljalo džak. Shvatio je da se kamion, sporo tandrčući,

udaljava nizbrdo istim putem kojim je on došao nekoliko meseci ranije. Sećao se da je uspon uz planinu

bio dug i pun krivina. Ubrzo je, međutim, primetio da vozilo skreće i da ide nekim novim putem bez

uspona, neravnim i neasfaltiranim. Sišli su s puta i Fermin je bio siguran da zalaze u planinu umesto da se

spuštaju u grad. Nešto je pošlo po zlu.

Tek tada je pomislio da Martin možda nije sve predvideo, da mu je možda neki detalj promakao. Na

kraju krajeva, niko nije pouzdano znao šta rade s leševima zatvorenika. Martinu nije palo na pamet da ih

možda bacaju u kotao da bi ih se rešili. Mogao je da zamisli Salgada kako se smeje, probudivši se iz

svoje hloroformske obamrlosti, i priča kako je Fermin Romero de Tores, ili kako se đavo već zvao,

goreo u životu pre nego što je počeo da gori u paklu.

Put je trajao nekoliko minuta. Ubrzo, kada je vozilo počelo da usporava, Fermin ga je prvi put osetio,

smrad kakav dotad nije upoznao. Srce mu se skupilo i, dok ga je onaj neizrecivi zadah terao na

povraćanje, zažalio je što je poslušao ludog Martina i što nije ostao u svojoj ćeliji.

Kada je gospodin direktor stigao u Tvrđavu Monžuik, izašao je iz kola i žurno se uputio ka svojoj

kancelariji. Njegov sekretar je bio prikovan za svoj mali pisaći sto pred vratima i kucao je na pisaćoj

mašini dnevnu prepisku dvama prstima.

- Ostavite to i odmah mi dovedite kučkinog sina Salgada - naredio je.

Sekretar ga je pogledao, zbunjen, pitajući se da li da otvori usta.

- Šta sediš tu ukočen? Polazi.

Sekretar je ustao, u neprilici, i izbegao pogled gnevnog gospodina direktora.

- Salgado je umro, gospodine direktore. Noćas…

Valjs je zatvorio oči i duboko udahnuo.

- Gospodine direktore…

Bez želje da objašnjava, Valjs je pojurio i nije stao dok nije stigao do ćelije broj trinaest. Videvši ga,

tamničar se prenuo iz svoje noćne more i vojnički ga pozdravio.

- Ekselencijo, šta…

- Otvaraj. Brzo.

Tamničar je otvorio ćeliju i Valjs je ušao ne oklevajući. Otišao je do kreveta, ščepao za rame telo koje

je ležalo na krevetu i snažno ga povukao. Salgado je ostao opružen na leđima. Valjs se nagnuo nad telo i

omirisao dah. Onda se okrenuo prema tamničaru, koji ga je gledao prestravljen.

- Gde je telo?

- Odneli su ga oni iz pogrebnog…

Valjs mu je opalio šamar koji ga je oborio. Dva stražara su se pojavila u hodniku čekajući direktorove

instrukcije.

- Želim ga živog - reče.

Dva stražara su klimnula i otišla lakim korakom. Valjs je ostao tamo, naslonjen na rešetke ćelije koju

su delili Martin i doktor Sanauha. Tamničar, koji je ustao i nije se usuđivao ni da diše, poverovao je da

se gospodin direktor smeje.

- Vaša ideja, pretpostavljam, zar ne, Martine? - upitao je Valjs, konačno.

Gospodin direktor se lagano naklonio i, udaljavajući se hodnikom, polako zapljeskao.

Fermin je primetio da kamion usporava i prevaljuje poslednje prepreke neasfaltiranog puta. Pošto je

kamion nekoliko minuta cvileo po rupama, motor je prestao da radi. Smrad koji je prolazio kroz tkaninu

vreće bio je neopisiv. Dvojica grobara prišla su zadnjem delu kamiona. Čuo je škripanje prečke koja ga

je zatvarala i onda, iznenada, jako povlačenje džaka i pad u prazninu.

Fermin je postrance udario u zemlju. Tup bol mu je prožeo rame. Pre nego što je stigao da reaguje,

dvojica grobara su pokupila vreću s kamenitog tla i, držeći je za po jedan kraj, stala da je vuku nizbrdo.

Zaustavili su se nekoliko metara dalje. Pustili su vreću da ponovo padne i Fermin je čuo kako je jedan od

njih kleknuo i počeo da odvezuje čvor koji je zatvarao džak. Koraci drugog su se udaljili nekoliko metara

i čuo je kako uzima nešto metalno. Fermin je pokušao da dođe do vazduha, ali onaj smrad mu je pržio

grlo. Zatvorio je oči. Hladan vazduh dotakao mu je lice. Grobar je dograbio vreću sa zatvorene strane i

snažno je povukao. Ferminovo telo se zakotrljalo po kamenju i blatnjavom tlu.

- Idemo, na tri - reče jedan od njih.

Četiri ruke su ga uhvatile za članke i zglavke. Fermin se borio da zadrži dah.

- Ej, ovaj kao da se znoji?

- Kako, do kurca, može da se znoji mrtvac, budalo? To je od bare. Idemo: jedan, dva i…

Tri. Fermin je osetio da se ljulja u vazduhu. Trenutak kasnije, leteo je i prepuštao se svojoj sudbini.

Otvorio je oči u letu i ono što je mogao da zapazi pre udara beše to da se survava ka dnu jarka iskopanog

u planini. Na mesečevoj svetlosti mogao je da razabere samo nešto beličasto što je prekrivalo zemlju.

Fermin je bio siguran da je to kamen i mirno, pola sekunde pre nego što će pasti, odlučio je da mu nije

važno što će umreti.

Nežno se prizemljio. Osetio je da je njegovo telo palo na nešto meko i vlažno. Pet metara iznad njega,

jedan grobar je držao lopatu koju je ispraznio u vazduh. Beličast prah se raspršio u sjajnoj izmaglici koja

mu je pomilovala kožu i, sekund kasnije, počela da je izjeda kao kiselina. Dvojica grobara su se udaljila i

Fermin se uspravio otkrivši da se nalazi u otvorenoj raci, u zemlji, prepunoj leševa prekrivenih živim

krečom. Pokušao je da otrese taj prah koji ga je pekao i uzverao se preko leševa dosežući zemljani zid.

Peo se zarivajući ruke u zemlju, ne obraćajući pažnju na bol.

Kada je stigao do vrha, uspeo je da se odvuče do bare s prljavom vodom i da spere kreč. Ustao je i

video svetla kamiona kako se udaljavaju u noći. Okrenuo se na tren da bi pogledao iza sebe i video da se

raka prostire od njegovih nogu kao okean prepletenih leševa. Pao je na kolena ophrvan užasnom

mučninom, povraćajući žuč i krv po rukama. Zadah smrti i panika gušili su ga. Tada je začuo buku u

daljini. Podigao je pogled i video farove automobila kako se približavaju. Potrčao je do padine i stigao

do male zaravni s koje se moglo videti more u podnožju planine i far svetionika na kraju lukobrana.

Tvrđava Monžuik se uzdizala među crnim oblacima koji su se vukli i prekrivali mesec. Buka

automobila se približavala. Ne razmislivši dvaput, Fermin se bacio niz padinu. Padao je i kotrljao se

između stabala, kamenja i šiblja koje ga je udaralo i pretvaralo mu kožu u dronjke. Više nije osećao ni

bol, ni strah, ni umor; stigao je do puta, odakle je potrčao u pravcu lučkih hangara. Trčao je bez pauze i

daha, bez osećaja za vreme i svesti o ranama koje su mu prekrivale telo.

Zora je svitala kada je stigao do beskonačnog lavirinta koliba koje su prekrivale plažu Somorostro.

Jutarnja magla se valjala s mora i krivudala oko krovova. Fermin je zalazio u uličice i tunele grada

siromašnih dok nije pao između dve gomile šuta. Tu su ga pronašla dva odrpana dečaka koja su vukla

neke drvene kutije i zastala da razgledaju tu priliku nalik na kostur što kao da je krvarila iz svih pora.

Fermin im se nasmešio i prstima pokazao znak pobede. Dečaci su se pogledali. Jedan je rekao nešto

što Fermin nije uspeo da čuje. Prepustio se umoru i poluotvorenim očima video kako ga četiri osobe

podižu sa zemlje i polažu na krevet pored vatre. Osetio je toplotu na koži i polako je povratio osećaj u

stopalima, šakama i rukama. Bol je došao kasnije, kao spora ali neumoljiva plima. Oko njega, prigušeni

glasovi žena šaptali su nerazumljive reči. Skinule su mu ono malo dronjaka što beše ostalo na njemu.

Krpe natopljene toplom vodom i kamforom milovale su beskrajnom blagošću njegovo golo i izlomljeno

telo.

Zaškiljio je kada je osetio ruku starice na čelu i umoran i mudar pogled na svom.

- Odakle si došao? - upitala ga je ta žena za koju je Fermin, u svom delirijumu, pomislio da je njegova

majku.