6.

- Ako hoćete da vam kažem istinu, ja verujem da je Martin još kad su ga doveli bio u lošem stanju. Da

li ste čuli za šizofreniju, Fermine? To je jedna od novih omiljenih reči gospodina direktora.

- To je ono za šta ljudi vole da kažu „fali mu daska u glavi“.

- Ne treba se s time šaliti, Fermine. To je veoma teška bolest. Nije to moja specijalnost, ali upoznao

sam neke slučajeve i pacijenti često čuju glasove, vide i sećaju se ljudi ili događaja koji se nikada nisu

odigrali… Razum se malo-pomalo gubi, te pacijent više ne može da razlikuje stvarnost od fikcije.

- Kao sedamdeset odsto Španaca… Vi mislite da Martin boluje od te bolesti, doktore?

- Ne znam zasigurno. Kažem da to nije moja specijalnost, ali smatram da pokazuje neke od najčešćih

simptoma.

- Možda je u ovom slučaju bolest božji blagoslov…

- Nikada nije blagoslov, Fermine.

- A da li on zna da je, da kažem, napadnut bolešću?

- Luđak uvek misli da su luđaci ostali ljudi.

- To je ono što ja kažem za sedamdeset odsto Španaca…

Stražar ih je posmatrao iz visoke stražarnice kao da pokušava da im čita s usana.

- Tiše malo, inače ćemo nastradati.

Doktor je pokazao Ferminu da se okrenu i pođu ka drugom kraju dvorišta.

- U ovim vremenima čak i zidovi imaju uši - reče doktor.

- Kada bi pride imali bar pola mozga između ušiju, možda bismo se izvukli odavde - odvrati Fermin.

- Znate li šta mi je Martin rekao kada sam ga prvi put pregledao na zahtev gospodina direktora?

Doktore, mislim da sam otkrio jedini način za izlazak iz ove tamnice. Koji? Smrt. Nemate neki

praktičniji metod? Da li ste čitali Grofa Monte Krista, doktore? Kao momak. Jedva se sećam.

Pročitajte ponovo. Sve je tamo. Nisam hteo da mu kažem da je gospodin direktor naložio da se iz

zatvorske biblioteke sklone sve knjige Aleksandra Dime, zajedno s knjigama Dikensa, Galdosa i mnogih

drugih pisaca, zato što smatra da su to bljuvotine koje služe tome da zabave plebs neodnegovanim

ukusom, a zamenio ih je neobjavljenim kompletom romana i priča iz sopstvene produkcije i produkcije

nekih svojih prijatelja, pošto ih je Valenti, zatvorenik koji je došao s knjigovezačkom veštinom, uvezao u

kožu, a koga je, pošto je predao rad, ostavio da umre od hladnoće prisilivši ga da ostane u dvorištu na

kiši tokom pet januarskih dana zato što mu je palo na pamet da se našali na račun vrsnosti njegove proze.

Valenti je uspeo da izađe odavde Martinovim sistemom: mrtav. Otkako sam ovde, na osnovu razgovora

tamničara shvatio sam da je David Martin stigao u ovaj zatvor na zahtev samog gospodina direktora. Bio

je zatvoren u „Modelu“, optužen za niz zločina u koje verovatno niko nije mogao da poveruje. Između

ostalog, pričali su da je, obuzet ljubomorom, ubio svog zaštitnika i najboljeg prijatelja, dobrostojećeg

gospodina Pedra Vidala, pisca kao što je i on sam, i njegovu suprugu Kristinu. I da je hladnokrvno ubio

nekoliko policajaca i ne znam koga sve još. U poslednje vreme toliko ljudi optužuju za toliko stvari da

čovek više ne zna šta da misli. Meni je teško da poverujem da je Martin ubica, ali takođe je istina da sam

u ratnim godinama video mnogo ljudi s obe strane koji su skinuli maske i pokazali kakvi su zapravo, pa

ko će ga znati. Svako danas baci kamen, a onda nabedi komšiju.

- Kada bih vam ja ispričao… - nabacio je Fermin.

- Stvar je u tome što je otac tog Vidala moćan industrijalac i pun para do obrva; pričaju da je bio jedan

od glavnih bankara nacionalističke partije. Zašto ispada da sve ratove dobiju bankari? Uglavnom, taj

moćnik, Vidal, lično je tražio od Ministarstva pravde da uhvate Martina i da mu zajamče da će istrunuti u

tamnici zbog onoga što je učinio njegovom sinu i snahi. Martin je, izgleda, bio u bekstvu van zemlje skoro

tri godine i uhvatili su ga blizu granice. Rekao bih da nije baš mogao biti pri sebi kada se vratio u

Španiju, gde su ga čekali da ga razapnu na krst. I to još poslednjih dana rata, kada su hiljade ljudi

prelazile granicu u suprotnom smeru.

- Čovek se ponekad umori od bežanja - reče Fermin. - Svet je vrlo mali kada nemaš kuda da odeš.

- Pretpostavljam da je Martin morao tako misliti. Ne znam kako je uspeo da pređe granicu, ali meštani

iz Pudserde prijavili su ga Civilnoj gardi pošto su ga danima viđali kako luta po selu u ritama pričajući

sam sa sobom. Neki čobani su rekli da su ga videli na putu za Bolvir, nekoliko kilometara od sela. Tamo

je bila velika stara vila zvana Tore del Remei, koja je za vreme rata pretvorena u bolnicu za ranjenike s

fronta. Vodile su je neke žene koje su se verovatno sažalile na Martina, te su mu, držeći ga za vojnika

republikanske vojske, pružile utočište i hranu. Kada su ga kasnije potražile, više ga nije bilo, ali te noći

su ga našli na zaleđenom jezeru, kako pokušava da napravi otvor kamenom. Pomislili su da pokušava da

se ubije i odveli su ga u sanatorijum u Vilju San Antonio. Tamo ga je, izgleda, prepoznao neki lekar, ne

pitajte me kako, i kada je njegovo ime stiglo do ušiju vojnog zapovedništva, odveli su ga u Barselonu.

- U vučju jazbinu.

- Može se reći. Suđenje nije trajalo ni dva dana. Spisak optužbi koje su mu imputirane bio je

beskonačan, a jedva da je bilo naznaka ili dokaza koji bi ih podržali, međutim, iz nekog čudnog razloga,

tužilac je uspeo da nađe brojne svedoke da svedoče protiv njega. Sudnicom je prodefilovalo na desetine

osoba koje su mrzele Martina ljubomorom koja je iznenadila i samog sudiju, a može se pretpostaviti da su

ti ljudi za to dobili neku milostinju od starog Vidala. Bivše kolege iz trećerazrednih novina, Glasa

industrije, kafanski literati, nesrećnici i zavidljivci svih sojeva izašli su iz kanalizacije da bi se zakleli

kako je Martin kriv i za sve za šta je optužen i za ono za šta nije. Znate kako ovde stvari funkcionišu. Po

naređenju sudije i savetu Vidala oca, konfiskovali su sva njegova dela i spalili ih smatrajući ih

subverzivnim materijalom koji se kosi s moralom i dobrim običajima. Kada je Martin na sudu izjavio da

je jedini dobar običaj za koji se on zalaže čitanje, a da je ostalo stvar svakog ponaosob, sudija mu je

dodao još deset godina zatvora na ono što mu je već bilo odrapljeno. Izgleda da je na suđenju, umesto da

ćuti, Martin bez dlake na jeziku odgovarao na ono što su ga pitali i da je sam sebi iskopao raku.

- U ovom životu sve je dozvoljeno, osim da se govori istina.

- Osudili su ga na doživotnu robiju. Glas industrije, vlasništvo starog Vidala, objavio je opširan tekst

s pojedinostima njegovih zločina i, kao da to nije bilo dosta, uvodnik. Pogodite ko ga je potpisao.

- Vrsni gospodin direktor, don Maurisio Valjs.

- On lično. Nazvao ga je najgorim piscem u istoriji i slavio je to što su njegove knjige uništene jer su

bile sramota za čovečanstvo i dobar ukus.

- To su govorili i za Palau de la musika [Na katalonskom Palau de la Mušica Catalana - koncertna dvorana u

Barseloni izuzetne lepote s kupolom i zidovima u vitražu (iz 1908). Na Uneskovoj je listi svetske kulturne baltine.] - bio je

precizan Fermin. - Ovde se slio sam cvet i šlag međunarodne intelektualne elite. Unamuno je već rekao:

neka oni pronalaze, a mi ćemo misliti.

- Nevin ili ne, Martin je, posle javnog poniženja i spaljivanja baš svake stranice koju je napisao,

završio u ćeliji „Modela“ gde bi verovatno umro za nekoliko nedelja da gospodin direktor, koji je pratio

njegov slučaj s velikim zanimanjem i iz nekog čudnog razloga bio opsednut Martinom, nije došao do

njegovog dosijea i tražio da ga premeste ovamo. Martin mi je ispričao da je, tog dana kada je stigao,

Valjs naredio da ga dovedu u njegovu kancelariju i održao mu jedan od svojih govora: Martine, iako ste

vi dokazani zločinac i sigurno ubeđeni subverzivac, nešto nas spaja. Obojica smo ljudi od pera i, mada

ste vi svoju promašenu karijeru posvetili pisanju smeća za neznalačku masu lišenu intelektualnog

vođstva, verujem da možda možete da mi pomognete i da se tako iskupite za svoje greške. Imam

komplet romana i poema na kojima sam radio poslednjih godina. Ta dela su na veoma visokom

literarnom nivou i, nažalost, sumnjam da u ovoj zemlji nepismenih ima više od trista čitalaca

sposobnih da razumeju i cene njihovu vrednost. Stoga sam mislio da vi, sa svojim bludnim zanatom i

svojom bliskošću s prostim svetom koji čita u tramvajima, možete da mi pomognete da načinim male

izmene da bih svoje delo približio tužnom nivou čitalaca u ovoj zemlji. Ako pristanete da sarađujete,

stojim vam da ću vaš život učiniti mnogo prijatnijim. Čak mogu postići da se vaš slučaj ponovo otvori.

Vaša slatka prijateljica… Kako se zove? A da, Izabela. Pravi dragulj, ako mi dozvolite komentar.

Uglavnom, vaša slatka prijateljica je dolazila k meni i ispričala mije kako je unajmila mladog

advokata, nekog Brijansa, i da je uspela da sakupi novac za vašu odbranu. Nemojmo se zavaravati:

obojica znamo da vaš slučaj nema nikakvog osnova i da ste osuđeni zahvaljujući diskutabilnim

svedočenjima. Izgleda da s neizmernom lakoćom stvarate neprijatelje, Martine, čak među ljudima za

koje verovatno i ne znate da postoje. Nemojte napraviti još jednu grešku i od mene načiniti

neprijatelja, Martine. Ja nisam jedan od tih nesrećnika. Ovde, među ovim zidinama, ja sam prosto

rečeno Bog. Ne znam da li je Martin prihvatio predlog gospodina direktora ili nije, mada moram da

mislim da jeste pošto je i dalje živ, a naš privatni Bog očigledno je zainteresovan da tako i ostane, barem

zasad. Čak mu je obezbedio papir i pribor za pisanje u ćeliji, da bi prepravio njegova veličanstvena dela,

pretpostavljam, te da bi se tako naš gospodin direktor popeo na Olimp književne slave i bogatstva za

kojima toliko žudi. Ja zaista ne znam šta da mislim. Moj utisak je da siroti Martin nije kadar da napiše ni

broj svojih cipela i da vreme mahom provodi u nekakvom čistilištu koje je s vremenom sazdao u svojoj

glavi i gde ga griža savesti i bol jedu živog. Iako je moje polje interna medicina i nije moje da postavljam

takve dijagnoze…

7.

Priča koju mu je ispričao dobri doktor zagolicala je Fermina. Veran svojoj trajnoj sklonosti ka

izgubljenim slučajevima, odlučio je da sprovede istragu za svoj račun i da se izbliza uveri u to s

Martinom, te da usput usavrši zamisao o bekstvu via mortis u stilu don Aleksandra Dime. Što je više

prevrtao tu stvar po glavi, više mu se činilo da Zatočenik Nebesa, bar posebno u tome, nije odlepio u

meri u kojoj su to drugi predstavljali. Kad god je bilo slobodnog vremena u dvorištu, Fermin bi se

potrudio da se približi Martinu i zapodene razgovor s njim.

- Fermine, počinjem da mislim da smo vi i ja verenici. Kud god se okrenem, eto vas.

- Izvinite, gospodine Martine, ali nešto me je zaintrigiralo.

- Šta je uzrok tolike intrige?

- Vidite, da ne okolišim, ne razumem kako jedan pristojan čovek kao što ste vi pomaže onoj gnusnoj i

taštoj ćufti od gospodina direktora u njegovim podlim pokušajima da prođe kao salonski literata.

- Vidi, vidi, vi baš ne vrludate. Izgleda da u tom slučaju nema tajni.

- Ja, naime, imam poseban dar za razumevanje visoke intrige i druge detektivske zadatke.

- Onda sigurno znate da ja nisam pristojan čovek, nego zločinac.

- To je rekao sudija.

- I jedna i po armija svedoka pod zakletvom.

- Koje je potkupila hulja, sve bolesne od zavisti i raznih drugih niskosti.

- Recite mi, Fermine: postoji li nešto što vi ne znate?

- Gomila stvari. Ali ono što mi je od pre neki dan zagušilo filter u mozgu jeste pitanje zašto se družite s

onim kretenom koji se uzoholio kao da je Bog. Ljudi poput njega su gangrena ove zemlje.

- Takvih ljudi ima svuda. Niko nema ekskluzivnu privilegiju.

- Ali samo mi to shvatamo ozbiljno.

- Ne sudite toliko brzo. Gospodin direktor je složenija osoba nego što to izgleda u celoj ovoj komediji.

Taj kreten koji se uzoholio kao da je Bog, kako vi kažete, za početak je veoma moćan.

- Bog, ako se on pita.

- U ovom osobitom čistilištu, nije daleko od istine.

Fermin je nabrao nos. Nije mu se svidelo to što je čuo. Skoro mu se učinilo da Martin uživa u vinu

svoje propasti.

- Zato što vam je pretio? To je? Šta još može da vam učini?

- Meni ništa, osim da me nasmeje. Ali drugima, napolju, može mnogo da naškodi.

Fermin je dugo ćutao.

- Izvinite, gospodine Martine. Nisam želeo da vas uvredim. Nisam mislio na to.

- Ne vređate me, Fermine. Naprotiv. Mislim da previše velikodušno sagledavate moje prilike. Vaša

dobra vera govori mnogo više o vama nego o meni.

- Reč je o onoj gospođici, zar ne? Izabeli.

- Gospođi.

- Nisam znao da ste oženjeni.

- Nisam. Izabela nije moja supruga. Nije ni moja ljubavnica, ako to mislite.

Fermin je ćutao. Nije hteo da dovodi u sumnju Martinove reči, ali još dok ga je slušao kako o njoj

govori, postalo mu je potpuno jasno da je ta gospođica ili gospođa ono što jadni Martin najviše voli na

tom svetu, verovatno jedino što ga održava u životu u toj groznoj rupi. Najtužnije je pak bilo to što,

verovatno, nije to ni primećivao.

- Izabela i njen suprug drže knjižaru, koja za mene ima posebno značenje još otkad sam bio dete.

Gospodin direktor mi je rekao da će se, ako ne učinim to što traži, pobrinuti da ih optuže za prodaju

subverzivnog materijala, da će im eksproprisati radnju, da će ih oboje zatvoriti i da će im oduzeti dete

koje nema ni tri godine.

- Kurvin sin - promrmljao je Fermin.

- Nemojte, Fermine - reče Martin. - To nije vaš rat. Moj je. Zaslužio sam to zbog onoga što sam učinio.

- Vi niste ništa učinili, Martine.

- Ne poznajete me, Fermine. I ne treba. Ono na šta treba da se usredsredite jeste bekstvo odavde.

- To je druga stvar koju sam hteo da vas pitam. Razumeo sam da imate eksperimentalni metod u

razvoju za bežanje iz ovog nokšira. Ako vam je potrebno zamorče, mršavog tela ali s entuzijazmom koji

se preliva, smatrajte da sam vam na usluzi.

Martin ga je posmatrao, zamišljen.

- Da li ste pročitali Dimu?

- Od glave do pete.

- Onda već imate predstavu. Ako je tako, znaćete na šta ciljam. Slušajte me dobro.

8.

Navršavalo se šest meseci Ferminovog zarobljeništva kada je niz događaja suštinski promenio ono što

je do tada bilo njegov život. Počelo je tako što je tih dana, kada je režim još verovao da će Hitler,

Musolini i kompanija dobiti rat i da će Evropa uskoro biti iste boje kao Heneralisimove gaće, plima

netom preobraćenih, nekažnjenih i besnih ubica, doušnika i političkih komesara postigla da broj

zarobljenih, okrivljenih, optuženih ili građana u postupku nestajanja dostigne istorijske kvote.

Zatvori u zemlji nisu mogli da zadovolje potrebe i vojni autoriteti su naredili zatvorskim upravama da

udvostruče ili čak utrostruče broj zatvorenika kako bi apsorbovali najezdu osuđenika koju je izbacivala

ona poražena i bedna Barselona iz 1940. godine. S tim ciljem, gospodin direktor je u svom nakićenom

nedeljnom govoru obavestio zatvorenike da će, počev od tada, deliti ćelije. Doktora Sanauhu stavili su u

Martinovu ćeliju, verovatno da bi ga nadgledao i čuvao od samoubilačkih poriva. Ferminu je zapalo da

deli ćeliju broj trinaest sa svojim bivšim komšijom sa strane, brojem četrnaest, i tako redom. Svi

zatvorenici s galerije bili su upareni da bi se napravilo mesta za pridošlice koje su svake noći maricama

dovozili iz „Modela“ ili „Kampa de la Bote“.

- Nemojte se mrštiti, meni se ovo sviđa još manje nego vama - upozorio je broj četrnaest kada se

preselio kod novog cimera.

- Upozoravam vas da neprijateljstvo kod mene izaziva gasove - zapretio je Fermin. - Stoga se ostavite

bahaćenja a la Bafalo Bil i potrudite se da budete uljudni i da pišate licem prema zidu bez prskanja ili

ćete jednog od ovih dana osvanuti prekriveni šampinjonima.

Bivši broj četrnaest pet dana nije uputio Ferminu ni reč. Konačno, pobeđen sumpornim vetrovima koje

mu je Fermin upućivao od rane zore, promenio je strategiju.

- Ja sam vas upozorio - reče Fermin.

- Dobro, predajem se. Zovem se Sebastijan Salgado. Po zanimanju sindikalist. Dajte mi ruku i budimo

prijatelji, ali tako vam onoga što najviše volite, prestanite s tim vetrovima jer počinjem da haluciniram i

sanjam kako Noi del Sukre [Na katalonskom Noi del Sucre (u prevodu Šećerni Momak, pošto je radio u šećerani) - nadimak

Salvadora Segija Rubinata (1886-1923), harizmatičnog katalonskog anarhosindikalističkog vođe, ubijenog na ulici usred dana.]

igra čarlston.

Fermin je stisnuo Salgadovu ruku i primetio da nema mali i domali prst.

- Fermin Romero de Tores, drago mi je što sam vas najzad upoznao. Po profesiji, vršilac tajnih

obaveštajnih usluga za karipski sektor Ženeralitata Katalonije, trenutno van funkcije, ali po vokaciji

bibliograf i ljubitelj lepe književnosti.

Salgado je smoreno pogledao svog novog cimera i prevrnuo očima.

- Posle kažu da je luđak Martin.

- Lud je onaj ko sebe smatra razumnim i veruje da su nedotupavci drugačiji od njega.

Salgado se saglasio, poražen.

Druga okolnost stekla se nekoliko dana kasnije, kada su dva stražara uveče došla po njega. Bebo im je

otključao ćeliju, pokušavajući da prikrije zabrinutost.

-Ti, mršavi, ustaj - procedio je jedan stražar.

Salgado je na tren pomislio da su njegove molitve uslišene i da Fermina odvode na streljanje.

- Hrabro, Fermine - bodrio ga je smeškom. - Umreti za Boga i Španiju, pa od toga nema ničeg lepšeg.

Dvojica stražara su zgrabila Fermina, stavila mu lisice na ruke i noge i odvukla ga pred utučenim

pogledima cele galerije i uz Salgadov grohotan smeh.

- Iz ovoga se nećeš izvući ni vetrovima - reče njegov cimer, smejući se.

9.

Sproveli su ga kroz klupko tunela do dugačkog hodnika na čijem kraju su se videla drvena vrata.

Fermin je osetio mučninu i rekao sebi kako se tu završava bedno putovanje njegovog života i da ga iza tih

vrata čeka Fumero s let-lampom u svojoj slobodnoj noći. Na njegovo iznenađenje, kad je stigao do vrata,

jedan stražar mu je skinuo lisice, dok je drugi učtivo zakucao.

- Napred - odgovorio je prijateljski glas.

Tako se Fermin našao u kancelariji gospodina direktora, prostoriji luksuzno dekorisanoj tepisima

poharanim iz neke palate u Bonanovi i vrednim nameštajem. Scenografiju je dopunjavala velika španska

zastava s orlom, štitom i legendom, Kaudiljov portret retuširan više nego reklamna fotografija Marlen

Ditrih i gospodin direktor glavom, Maurisio Valjs, koji se osmehivao iza svog radnog stola dok je uživao

u uvoznoj cigareti i čaši brendija.

- Sedi, ne boj se - ponudio je.

Fermin je opazio da je pored njega tacna s tanjirom mesa, graška i krompir-pirea koji je mirisao na

topao puter.

- Nije priviđenje - blago reče gospodin direktor. - To je tvoja večera. Nadam se da će ti se svideti.

Fermin, koji sličnu divotu nije video od 1936, bacio se na proždiranje jela pre nego što ispari.

Gospodin direktor ga je posmatrao kako jede s izrazom gađenja i omalovažavanja ispod nameštenog

osmeha, nižući cigaretu za cigaretom i svakog minuta gladeći briljantin na svojoj frizuri. Kada je večera

bila pojedena, Valjs je naredio stražarima da se povuku. Nasamo, gospodin direktor je bio mnogo

zlokobniji nego s naoružanom pratnjom.

- Fermin, zar ne? - upitao ga je opušteno.

Fermin je polako klimnuo.

- Sigurno se pitaš zašto sam naredio da te dovedu.

Fermin se skupio na stolici.

- Ni zbog čega što bi trebalo da te zabrine. Naprotiv. Pozvao sam te jer želim da poboljšam tvoje

uslove života i, ko zna, možda izdejstvujem da se tvoja kazna preispita, pošto obojica znamo da optužbe

koje su ti pripisane ne stoje. Takva su vremena, ima mnogo mutne vode i ponekad pravednici stradaju

umesto grešnika. To je cena nacionalnog preporoda. Ova promišljanja na stranu, hoću da shvatiš da sam

uz tebe. I ja sam pomalo zatočenik ovog mesta. Verujem da obojica želimo da izađemo odavde što pre i

mislio sam da možemo da pomognemo jedan drugom. Cigaretu?

Fermin se plašljivo poslužio.

- Ako nemate ništa protiv, sačuvaću je za kasnije.

- Naravno. Evo, uzmi celu paklicu.

Fermin je stavio paklicu u džep. Gospodin direktor se nagnuo preko stola, s osmehom. „U zoološkom

vrtu živi ista takva zmija, ali ona jede samo miševe“, pomislio je Fermin.

- Kakav je tvoj novi cimer?

- Salgado? Draga osoba.

- Ne znam da li znaš da je taj podlac, pre ćorke, bio komunistički bandit i plaćeni ubica.

Fermin je odmahnuo.

- Meni je rekao da je bio sindikalist.

Valjs se lako nasmejao.

- Maja 1938, sam-samcit se uvukao u kuću porodice Vilahoana, u Aveniji Bonanova, i sve ih ucmekao,

uključujući i petoro dece, četiri sluškinje i babu od osamdeset šest godina. Znaš li ko su bili Vilahoane?

- Pa baš…

- Zlatari. U vreme zločina, u kući je bilo dvadeset pet hiljada peseta u nakitu i kešu. Znaš li gde je taj

novac sada?

- Ne znam.

- Niko ne zna. Jedini koji zna jeste drug Salgado, koji je odlučio da ga ne preda proletarijatu, te ga je

sakrio da bi posle rata živeo u velikom stilu. To se nikada neće desiti jer ćemo ga držati ovde dok ne

propeva ili dok ga tvoj prijatelj Fumero ne isecka na komadiće.

Fermin je klimnuo, povezujući priču.

- Primetio sam da mu fali nekoliko prstiju leve ruke i da čudno hoda.

- Jednom mu reci da skine gaće i videćeš da mu fale i druge stvari koje je izgubio usput zbog svoje

zadrtosti.

Fermin je progutao pljuvačku.

- Hoću da znaš da su meni takve grubosti ogavne. To je jedan od razloga za to što sam naredio da

Salgada prebace u tvoju ćeliju. Verujem da se ljudi u razgovoru razumeju. Želim da utvrdiš gde je sakrio

novac porodice Vilahoana i plen svih krađa i zločina koje je počinio poslednjih godina, i da mi kažeš.

Fermin je osetio da mu se srce spušta u pete.

- A drugi?

- Drugi razlog je to što sam primetio da si se u poslednje vreme sprijateljio s Davidom Martinom, što

mi se čini odličnim. Prijateljstvo je vrednost koja oplemenjuje čoveka i pomaže pri rehabilitaciji

zatvorenika. Ne znam da li si znao da je Martin pisac.

- Načuo sam nešto u vezi s tim.

Gospodin direktor mu je uputio ledeni pogled, ali zadržao je pomirljiv osmeh.

- Martin nije loša osoba, ali vara se povodom mnogih stvari. Jedna od njih je naivna ideja da treba da

štiti nepoželjne osobe i tajne.

- Zato što je vrlo čudan i ima svoje bubice.

- Naravno. Zato sam mislio da bi možda bilo dobro da budeš pored njega, dobro otvorenih očiju i

ušiju, i da mi pričaš šta kaže, šta misli, šta oseća… Sigurno postoji nešto što ti je ispričao i što ti je

privuklo pažnju.

- Pa sad kad gospodin direktor kaže, u poslednje vreme se dosta žali na jednu bubuljicu koja mu je

izašla na dupetu od trenja gaća.

Gospodin direktor je uzdahnuo, tiho negodujući, vidno smoren od trošenja tolike ljubaznosti na jednu

tako nedostojnu osobu.

- Vidi, mamlaze jedan, ovo možemo uraditi na lep i ružan način. Ja pokušavam da budem razuman, ali

dovoljno je da podignem telefonsku slušalicu i tvoj prijatelj Fumero biće ovde za pola sata. Pričali su mi

da u poslednje vreme, osim let-lampe, u jednoj od ćelija u podrumu ima i stolarski alat kojim pravi

bravure. Jesam li bio jasan?

Fermin je stisnuo ruke da bi prikrio drhtanje.

- Savršeno. Izvinite, gospodine direktore. Toliko je vremena prošlo otkako nisam jeo meso, pa mora

da su mi proteini udarili u glavu. Neće se ponoviti.

Gospodin direktor se nasmešio i nastavio kao da se ništa nije dogodilo.

- Posebno me zanima da li je nekad spomenuo neko groblje zaboravljenih ili mrtvih knjiga, ili tako

nešto. Razmisli dobro pre nego što odgovoriš. Da li ti je Martin nekada pričao o tom mestu?

Fermin je odmahnuo.

- Kunem vam se, gospodine, da nikada u životu nisam čuo za to mesto od gospodina Martina, niti od

bilo koga drugog…

Gospodin direktor mu je namignuo.

- Verujem ti. Ako ga spomene, reći ćeš mi. A ako ga ne spomene, ti ćeš nabaciti temu i saznaćeš gde je.

Fermin je više puta klimnuo.

- Još nešto. Ako ti Martin bude pričao o mojoj narudžbini, ubedi ga da je, za njegovo dobro i pogotovo

za dobro izvesne dame prema kojoj gaji visoko poštovanje, kao i za dobro njenog supruga i sina, bolje da

se ne štedi i da napiše svoje remek-delo.

- Govorite o gospođi Izabeli? - upitao je Fermin.

- Ah, vidim da ti je pričao o njoj… Morao bi je videti - reče brišući naočare maramicom. -

Devojčurak, devojčurak, s čvrstim telom školarice… Ne znaš koliko puta je sedela tu gde si ti sada,

preklinjući za jadnog nesrećnika Martina. Neću ti reći šta mi je nudila jer ja sam džentlmen, ali neka

ostane među nama: obožavanje Martina od strane te devojke kao da potiče iz bolera. Kladio bih se da to

dete, Danijel, nije dete njenog muža, nego Martinovo, koji ima grozan ukus za književnost ali izvanredan

za ženske.

Gospodin direktor je zastao primetivši da ga zatvorenik posmatra neprobojnim pogledom koji mu se

nije dopadao.

- Šta ti gledaš? - izazivao je.

Nekoliko puta je kucnuo zglobovima prstiju po stolu i vrata iza Fermina su se istog časa otvorila. Dva

stražara su ga zgrabila za ruke i podigla ga sa stolice kako bi mu stopala dotakla tlo.

- Seti se šta sam ti rekao - reče gospodin direktor. - Za četiri nedelje hoću opet da te vidim ovde. Ako

mi doneseš rezultate, uveravam te da će tvoj boravak ovde biti promenjen nabolje. Ako ih pak ne

doneseš, rezervisaću ti termin u Fumerovoj ćeliji u podrumu, punoj njegovih igračaka. Jasno?

- Kao dan.

Zatim je, načinivši gest gnušanja, pokazao svojim ljudima da odvedu zatvorenika i ispio čašu brendija,

zgađen time što iz dana u dan mora da se bavi tim nekulturnim i iskvarenim šljamom.

10.

Barselona, 1957.

- Danijele, vi ste potpuno pobeleli - promrmljao je Fermin, budeći me iz transa.

Sala za ručavanje „Kan Ljuisa“ i ulice koje smo prešli do nje iščezle su. Jedino što sam video bila je

ona kancelarija u Tvrđavi Monžuik i lice onog čoveka koji o mojoj majci izgovara reči i insinuacije koje

me peku. Osetio sam nešto hladno i oštro kako krči put kroz moju dušu, bes kakav nikada nisam osetio. Na

tren sam više nego išta na svetu poželeo da taj podlac bude preda mnom, da mu zavrnem vrat i da ga

gledam dok mu ne prsnu vene u očima.

- Danijele…

Načas sam zatvorio oči i duboko udahnuo. Kada sam ih otvorio, ponovo sam bio u „Kan Ljuisu“, a

Fermin Romero de Tores me je gledao skrhan.

- Oprostite mi, Danijele.

Usta su mi bila suva. Sipao sam sebi čašu vode i popio naiskap nadajući se da će mi reči doći na usne.

- Nemam šta da vam oprostim, Fermine. Niste krivi ni za šta od onoga što ste mi ispričali.

- Kriv sam što sam to morao da vam ispričam, za početak - reče on jedva čujnim glasom.

Video sam kako je spustio glavu, kao da se ne usuđuje da me pogleda. Shvatio sam koliki ga je bol

ophrvao dok se sećao te epizode, kad je morao da mi otkrije istinu, te sam se postideo zbog mržnje koja

je ovladala mnome.

- Fermine, pogledajte me.

Fermin je uspeo da me pogleda krajičkom oka i ja sam mu se nasmešio.

- Želim da znate da sam vam zahvalan što ste mi ispričali istinu i da razumem zašto ste pre dve godine

smatrali da je bolje da sve prećutite.

Fermin je blago klimnuo, ali nešto u njegovom pogledu stavilo mi je do znanja da mu moje reči nisu

nikakva uteha. Naprotiv. Ćutali smo neko vreme.

- Ima još, zar ne? - upitah konačno.

Fermin je potvrdio.

- I ono što dolazi još je gore?

Fermin je ponovo potvrdio.

- Mnogo gore.

Skrenuo sam pogled i osmehnuo se profesoru Alburkerkeu, koji je već odlazio, ali ne bez pozdrava.

- Onda, da naručimo još jednu vodu i da mi ispričate ostatak? - upitah.

- Bolje vino - smatrao je Fermin. - Neko najobičnije.

11.

Barselona, 1940.

Nedelju dana posle razgovora između Fermina i gospodina direktora, dve individue koje niko nikada

nije video na galeriji i koje su na kilometar mirisale na Socijalnu brigadu, odvele su Salgada s lisicama

ne prozborivši ni reč.

- Bebo, da li znaš kuda ga vode? - pitao je broj dvanaest.

Tamničar je odmahnuo, ali u očima mu se videlo da je nešto načuo i da ne želi da zalazi u to. U

nedostatku drugih vesti, Salgadovo odsustvo je odmah postalo predmet debate i spekulacija među

zatvorenicima, koji su smišljali svakakve teorije.

- Taj je bio nacionalistički špijun koji se ovde infiltrirao da bi od nas izvukao informacije s pričom da

su ga ćorkirali kao sindikalistu.

- Da, zato su mu iščupali dva prsta i znaj pa ti šta još, da bi sve bilo ubedljivije.

- Sada je već sigurno u „Amaji“, tovari se oslićem na baskijski način sa svojim pajtosima i smeje se

svima nama.

- Ja mislim da je otpevao nešto što su hteli od njega i da su ga bacili u more, na dubinu od deset

kilometara, s kamenom oko vrata.

- Imao je falangističko lice. Dobro je što ja nisam nešto lanuo, a vas će sada na tihu vatru.

- Da, čoveče, možda će nas strpati u zatvor.

U nedostatku druge razbibrige, diskusija se produžila sve dok ga, dva dana kasnije, iste individue nisu

vratile. Prvo što su svi zapazili bilo je to da se Salgado ne drži na nogama i da ga vuku kao zavežljaj.

Drugo, da je bled kao leš i obliven hladnim znojem. Zatvorenik se vratio polunag, prekriven mrkim

krastama koje su izgledale kao mešavina zgrušane krvi i njegovog izmeta. Ubacili su ga u ćeliju kao vreću

balege i otišli ne otvorivši usta.

Fermin ga je uzeo u ruke i ispružio ga na krevetu. Polako je počeo da ga pere trakama platna koje je

napravio cepajući svoju košulju i vodom koju mu je Bebo krišom doneo. Salgado je bio pri svesti i teško

je disao, ali oči su mu sijale kao da je u njihovoj unutrašnjosti goreo plamen. Gde je do pre dva dana

imao levu šaku, sada je pulsirao patrljak ljubičastog mesa nagoreo katranom. Dok mu je Fermin brisao

lice, Salgado mu se nasmešio s ono malo zuba što mu je ostalo.

- Zašto već jednom ne kažete tim kasapima ono što hoće da znaju, Salgado? To je samo novac. Ne

znam koliko ga imate sakrivenog, ali ne vredi ovoliko.

- I još više - frfljao je sopćući. - Taj novac je moj.

- Biće da je to novac svih onih ljudi koje ste pobili i opljačkali, izvinite na preciznosti.

- Nisam nikog opljačkao. Oni su pre toga opljačkali narod. I ako sam ih likvidirao, delio sam pravdu

koju je narod tražio.

- Da, da. Dobro je što ste se pojavili: Robin Hud iz Matadepere koji će ispraviti svetsku nepravdu.

Pravi hrabri pravednik.

- Taj novac je moja budućnost - ispljunuo je Salgado.

Fermin mu je vlažnom krpom prešao preko hladnog čela išaranog ogrebotinama.

- Budućnost se ne želi, ona se zaslužuje. Vi nemate budućnosti, Salgado. Ni vi, ni zemlja koja stvori

štetočine poput vas i gospodina direktora, a onda gleda na drugu stranu. Budućnost smo svi zajedno

sravnili sa zemljom i jedino što nas čeka jeste sranje poput ovog koje curi iz vas i koje mi je već

dosadilo da perem.

Salgado je ispustio nekakav grlen jecaj za koji je Fermin pretpostavio da je grohotan smeh.

- Poštedite me govora, Fermine. Još ćete se dati u heroje.

- Neću. Heroja je previše. Ja sam obična kukavica. Ni manje ni više - reče Fermin. - Ali barem to

znam i to prihvatam.

Fermin je nastavio da ga briše koliko je mogao, u tišini, a zatim ga je pokrio nekakvim vajnim

zajedničkim prekrivačem postavljenim stenicama, koji je zaudarao na mokraću. Ostao je pored lopova

dok nije zatvorio oči i utonuo u san. Fermin nije bio siguran da će se probuditi.

- Recite mi da je već umro - dopro je glas iz broja dvanaest.

- Primaju se opklade - dodao je broj sedamnaest. - Jednu cigaretu da će odapeti.

- Svi na spavanje ili u kurac - ponudio je Fermin.

Sklupčao se u drugom kraju ćelije i pokušao da zaspi, ali ubrzo je shvatio da će tu noć provesti bez

sna. Promolio je glavu kroz rešetke i pustio ruke da mu vise preko metalne šipke koja ih je povezivala. S

druge strane hodnika, iz senke ćelije preko puta, posmatrala su ga dva oka u svetlosti žara cigarete.

- Niste mi rekli zašto vas je Valjs pre neki dan pozvao - reče Martin.

- Možete zamisliti.

- Neki neuobičajen zahtev?

- Želi da izvučem od vas nešto o nekakvom groblju knjiga ili nešto u tom stilu.

- Zanimljivo - prokomentarisao je Martin.

- Fascinantno.

- Da li vam je objasnio motiv svog zanimanja za tu temu?

- Iskreno, gospodine Martine, naš odnos nije tako prisan. Gospodin direktor se ograničio na to da mi

zapreti da će dati da me svestrano osakate ako ne budem ispunio njegovo naređenje za četiri nedelje, a ja

sam se ograničio da kažem da hoću.

- Ne brinite, Fermine. Za četiri nedelje, bićete napolju.

- Da, na plaži na Karibima s dve dobro uhranjene mulatkinje koje mi masiraju stopala.

- Imajte vere.

Ferminu se oteo uzdah malodušnosti. Između luđaka, plaćenih ubica i samrtnika delile su se karte

njegove sudbine.

12.

Te nedelje, posle svog govora u dvorištu, gospodin direktor je bacio na Fermina pogled inkvizitora

upotpunjen osmehom, od čega je osetio žuč na usnama. Čim su stražari dozvolili zatočenicima da pokvare

vrstu, Fermin se prikrao Martinu.

- Briljantan govor - prokomentarisao je Martin.

- Istorijski. Kad god taj čovek progovori, istorija zapadne misli doživi kopernikanski obrt.

- Ne stoji vam sarkazam, Fermine. Protivreči vašoj prirodnoj nežnosti.

- Idite dodavola.

- Radim na tome. Cigaretu?

- Ne pušim.

- Kažu da pušenje pomaže da se brže umre.

- Onda dajte, da ne zaostanem.

Fermin nije uspeo da ode dalje od prvog dima. Martin mu je oduzeo cigaretu i udarao ga po leđima sve

dok Fermin nije iskašljao i sećanje na prvu pričest.

- Ne znam kako možete to da gutate. Smrdi na oprljene kerove.

- To je najbolje što se ovde može nabaviti. Kažu da ih prave od opušaka koje sakupljaju po hodnicima

„Monumentala“.

- A mene, zamislite, taj buke više podseća na pisoar.

- Duboko dišite, Fermine. Je li vam bolje?

Fermin je klimnuo.

- Hoćete li mi ispričati nešto o tom groblju da bih bacio neku kosku pred onog glavnokomandujućeg

psa? Nije neophodno da bude istina. Poslužiće mi svaka budalaština koja vam padne na pamet.

Martin se osmehnuo izdišući onaj smrdljivi dim kroz zube.

- Kako je vaš cimer Salgado, zaštitnik siromašnih?

- Vidite, mislio sam da već imam dosta godina i da sam sve video u ovom cirkusu od sveta. A kada mi

se jutros učinilo da je Salgado već otegao papke, čujem ga kako ustaje i prilazi mom krevetu, kao vampir.

- Ima nešto od toga - saglasi se Martin.

- I priđe mi tako i pilji u mene. Ja se pravim da spavam i, kada je Salgado progutao udicu, vidim ga

kako, klisnuvši do ćoška ćelije, preostalom rukom počinje da čeprka po onome što medicinska nauka

zove rektum ili poslednji deo debelog creva - nastavi Fermin.

- Kako, kako?

- Kao što čujete. Dobri naš Salgado, rekonvalescent posle nedavne seanse srednjovekovnog sakaćenja,

odlučuje da proslavi to što je kadar da ustane istraživanjem tog napaćenog kutka ljudske anatomije koji je

priroda skrila od sunčeve svetlosti. Ja ne verujem, ne usuđujem se ni da dišem. Prolazi minut i Salgadu

kao da su unutra dva ili tri prsta, svi koji su mu ostali, u potrazi za kamenom mudrosti ili nekim dubokim

hemoroidom. Sve to praćeno prigušenim jaucima koje ne bih reprodukovao.

- Skamenio sam se - reče Martin.

- Onda sedite za veliko finale. Pošto je minut-dva analitički ispitivao analnu teritoriju, ispusti uzdah a

la Sveti Jovan od Krsta [San Juan de la Cruz (1542-1591) - mistik i veliki španski pesnik.] i dogodi se čudo. Vadi prste

odozdo s nečim sjajnim za šta, čak i iz ćoška u kome se nalazim, mogu garantovati da nije uobičajen

izmet.

- Šta je onda?

- Ključ. Ne francuski, nego jedan mali ključ, kao od akten-tašne ili ormarića svlačionice.

- I onda?

- I onda uzima ključ, trlja ga pljuvačkom do sjaja, jer ne verujem da je baš mirisao na divlje ruže, i

onda prilazi zidu gde, pošto se uveri da i dalje spavam, što dokazujem vrlo uspelim hrkanjem poput

kučeta bernardinca, sakriva ključ uglavljujući ga u pukotinu između dva kamena koju zatim pokriva

blatom i, ne odbacujem mogućnost, možda još nekim nusproizvodom svog čeprkanja po dubinama.

Martin i Fermin se u tišini pogledaše.

- Mislite li isto što i ja? - ispitivao je Fermin.

Martin je potvrdio.

- Šta mislite, koliko novca taj nežan cvetak krije u svom gnezdu pohlepe? - upita Fermin.

- Dovoljno da misli da mu to tajno skrovište nadoknađuje gubitak prstiju, šake, delova testisa i bog zna

čega još - izložio je Martin.

- I šta sad ja da radim? Naime, pre nego što dozvolim da ono zlo od gospodina direktora stavi svoje

pandže na Salgadov trezorčić i njime finansira objavljivanje svojih dela u tvrdom povezu i fotelju u

Kraljevskoj akademiji za jezik, progutaću ključ ili ću ga, ako je potrebno, i ja staviti u niske delove svog

crevnog trakta.

- Zasad nemojte ništa raditi - uputio ga je Martin. - Proverite da li je ključ i dalje tamo i čekajte moje

instrukcije. Samo još da utanačim detalje vašeg bekstva.

- Bez uvrede, gospodine Martine, prekomerno sam vam zahvalan na savetu i moralnoj podršci, ali reč

je o mom vratu ili nekom drugom voljenom dodatku i, u svetlu najrasprostranjenije verzije prema kojoj vi

važite za šenulog, uznemirava me ideja da svoj život stavim u vaše ruke.

- Ako se ne pouzdate u pisca, u koga ćete se pouzdati?

Fermin je gledao Martina kako odlazi dvorištem obavijen pokretnim oblakom dima cigarete

napravljene od opušaka.

- Majko božja - promrmljao je u vetar.

13.

Jezivi kazino s opkladama koje je organizovao broj sedamnaest produžio se tokom nekoliko dana u

kojima je Salgado čas bio na izdisaju, čas ustajao da bi se dovukao do rešetaka ćelije, gde je recitovao

urlajući na sav glas strofu „Pičkejednenećetemiizvućinipare-jebemvammajku“ i slične uobičajene

varijacije dok ne bi ostao bez glasa i pao na zemlju beživotan, pa je Fermin morao da ga podiže i vraća

na krevet.

- Je l’ crkla bubašvaba, Fermine? - pitao je broj sedamnaest čim bi čuo kako se prućio.

Fermin se više nije trudio da daje lekarski izveštaj o svom cimeru. Ako okolnosti budu takve, već će

videti džak od cerade.

- Vidite, Salgado, ako ćete umreti, umrite već jednom, a ako ste planirali da živite, molim vas da to

činite u tišini jer mi je već dozlogrdilo vaše zapenjeno recitovanje - govorio je Fermin pokrivajući ga

komadom prljave cerade koju je, u Bebovom odsustvu, uspeo da dobije od jednog tamničara pošto mu se

dodvorio tobože naučnim receptom za odobrovoljavanje procvetale petnaestogodišnjakinje izluđivanjem

na bazi slatkog krema od mleka s cimetom i krofnica.

- Nemojte mi glumiti milosrđe, vidim ja šta smerate i da ste isti kao ta zbirka lešinara koji se klade do

gaća da ću umreti - odgovarao je Salgado, koji izgleda beše rešio da zadrži svoju zlu ćud do poslednjeg

časa.

- E pa vidite, ne iz želje da protivrečim samrtniku u njegovom poslednjem ili bar skoro poslednjem

hropcu, ali znajte da nisam uložio ni pare u tu partiju i da, kada bih jednog dana hteo da se odam poroku,

to ne bi bile opklade na život ljudskog bića, iako vi od ljudskog imate koliko ja od tvrdokrilca - izrazio je

svoje mišljenje Fermin.

- Nemojte misliti da ćete me tim brbljanjem zbuniti - odvratio je Salgado, pakostan. - Savršeno mi je

jasno šta smerate vi i vaša srodna duša Martin s celom tom pričom o Grofu Monte Kristu.

- Ne znam o čemu govorite, Salgado. Odspavajte malo, a možete i godinu dana, nikome nećete

nedostajati.

- Ako mislite da ćete pobeći odavde, onda ste ludi kao on.

Fermin je osetio ledeni znoj na leđima. Salgado mu se iskezio svojim osmehom, bezubim od batina.

- To znam - reče.

Fermin je tiho poricao i otišao da se šćućuri u svom ćošku, što dalje od Salgada. Mir je trajao jedva

minut.

- Moje ćutanje ima cenu - izjavio je Salgado.

- Trebalo je da vas ostavim da umrete kada su vas doveli - promrmljao je Fermin.

- Kako bih dokazao svoju zahvalnost, spreman sam da vam dam popust - reče Salgado. - Samo vas

molim da mi učinite poslednju uslugu i čuvaću vašu tajnu.

- Kako da znam da je poslednja?

- Tako što će vas ukebati kao sve koji su pokušali da pobegnu odavde i, pošto vas budu džarali

nekoliko dana, ubiće vas od batina u dvorištu za nauk ostalima i onda neću moći ništa da tražim od vas.

Šta kažete? Mala usluga i moja puna saradnja. Dajem vam svoju reč.

- Svoju reč? Čoveče, što niste ranije rekli? To menja celu stvar.

- Priđite bliže…

Fermin se premišljao na tren, ali rekao je sebi da nema šta da izgubi.

- Znam da vas je ono pseto Valjs zadužilo da saznate gde sam sakrio novac - reče. - Nemojte se truditi

da poričete.

Fermin je samo slegnuo ramenima.

- Hoću da mu kažete - uputio ga je Salgado.

- Kako vi naredite, Salgado. Gde je novac?

- Recite direktoru da mora da ide sam, lično. Ako neko bude s njim, neće izvući ni pare. Recite mu da

ode u staru fabriku „Vilardelj“ u Pueblu nuevu, iza groblja. U ponoć. Ni ranije, ni kasnije.

- To zvuči kao misteriozna jednočinka Karlosa Arničesa, Salgado.

- Slušajte me dobro. Recite mu da treba da uđe u fabriku i nađe bivšu portirnicu pored tkačnice. Kada

je nađe, neka pokuca na vrata i, kada ga pitaju ko je, neka kaže: „Duruti [José Buenaventura Durruti Dumange

(1896-1936) - španski sindikalista, revolucionar, anarhista. Ubijen na ulici usred dana.] živi.“

Fermin je gušio smeh.

- To je najveća glupost koju sam čuo od poslednjeg direktorovog govora.

- Vi se samo potrudite da mu ponovite to što sam vam rekao.

-A kako ne znate da neću ja otići s tim vašim zapletom i lozinkom iz petparačkih serija i pokupiti

novac?

Gramzivost je gorela u Salgadovim očima.

- Ne morate mi reći: zato što ću biti mrtav - završio je Fermin. Reptilski osmeh se razlio po

Salgadovim usnama. Fermin je proučio njegove oči izjedene žeđu za osvetom. Tada je shvatio šta

Salgado namerava.

- To je zamka, zar ne? - Salgado nije odgovorio. - A ako Valjs preživi? Niste se zapitali šta će vam

uraditi?

- Ništa što mi već nisu uradili.

- Rekao bih da imate muda kada mi ne bi bilo poznato da vam je ostao samo deo jednog, a ako vam

ova nameštaljka propadne, nećete imati ni toliko - lanuo je Fermin.

- To je moj problem - presekao ga je Salgado. - Na čemu smo onda, Monte Kristo? Dogovoreno?

Salgado je pružio jedinu šaku koja mu je ostala. Fermin ju je gledao nekoliko trenutaka, a onda ju je

bezvoljno stisnuo.