Nove zatvorenike dovodili su noću, kolima ili crnim maricama koje su u tišini krstarile gradom od

se starim putem koji je vodio uz planinu Monžuik i nije samo jedan ispričao da je, ugledavši siluetu

tvrđave kako se ocrtava u visinama naspram crnih oblaka koji su se valjali s mora, znao da odatle nikada

neće izaći živ.

Tvrđava je bila usidrena na najvišem delu stene, obešena između mora na istoku, tepiha senki koje je

Barselona rasprostirala ka severu i beskrajnog grada mrtvih na jugu, starog groblja Monžuik čiji zadah se

podizao uz stenu i prodirao kroz pukotine u kamenu i rešetke u ćelijama. U drugim vremenima, tvrđava je

služila za topovsko bombardovanje grada, ali samo nekoliko meseci posle pada Barselone u januaru i

konačnog poraza u aprilu, smrt se tu ćutke ugnezdila i građani Barselone, uhvaćeni u najdužu noć svoje

istorije, više su voleli da ne dižu pogled ka nebu kako ne bi razaznali siluetu zatvora na vrhu brda.

Zatvorenicima političke policije na ulazu su dodeljivali broj, obično broj ćelije koju će zauzeti i u

kojoj će verovatno umreti. Za većinu stanara, kako je poneki tamničar voleo da ih zove, putovanje u

tvrđavu bilo je bez povratka. U noći kada je stanar broj trinaest stigao u Monžuik, padala je jaka kiša.

Tanki potoci crne vode krvarili su niz kamene zidine i vazduh je zaudarao na prevrnutu zemlju. Dva

policajca su ga sprovela do prostorije u kojoj nije bilo ničega osim metalnog stola i stolice. Gola sijalica

je visila s tavanice i treptala kako je slabio puls generatora. Tamo je skoro pola sata čekao stojeći u

mokroj odeći i pod prismotrom stražara naoružanog puškom.

Konačno su se začuli koraci, vrata su se otvorila i ušao je mlad čovek koji još nije mogao imati ni

trideset godina. Bio je u sveže ispeglanom štofanom odelu i mirisao je na kolonjsku vodu. Nije imao

ratnički izgled vojnika od karijere niti policajca. Njegove crte su bile blage, a pokreti uglađeni.

Zatvorenik je pomislio kako izigrava gospodske manire i kako odaje samilostan izgled nekoga ko ima

osećaj da je iznad mesta koje zauzima i dekora koji ga okružuje. Ono što je u njegovom izgledu najviše

privlačilo pažnju bile su njegove oči. Plave, prodorne, izoštrene zavišću i podozrivošću. Tek u njima,

preko one fasade prostudirane elegancije i ljubaznih kretnji, naslućivala se njegova priroda.

Okrugle naočare uvećavale su mu pogled, a kosa zalizana unazad davala mu je pomalo izveštačen

izgled koji se nije uklapao u taj zlokoban dekor. Lik je seo na stolicu za pisaćim stolom i otvorio fasciklu

koju je nosio u ruci. Letimično pregledavši sadržaj fascikle, sastavio je dlanove naslanjajući jagodice

prstiju ispod brade i dugo gledao u zatvorenika.

- Izvinite, mislim da je posredi greška…

Udarac kundakom u stomak presekao mu je dah i zatvorenik je pao na pod previjajući se.

- Govori samo kada te gospodin direktor pita - napomenu mu stražar.

- Na noge - naredio je gospodin direktor drhtavim glasom, još nenaviknut da zapoveda.

Zatvorenik je uspeo da ustane i da se suoči s nelagodnim pogledom gospodina direktora.

- Ime?

- Fermin Romero de Tores.

Zatvorenik se zagledao u one plave oči i pročitao u njima omalovažavanje i nezainteresovanost.

- Kakvo je to ime? Držiš me za budalu? Hajde, ime, pravo ime.

Zatvorenik, neuhranjen čovečuljak, pruži svoje papire gospodinu direktoru. Čuvar ih ote iz njegovih

ruku i odnese ih do stola. Gospodin direktor ih letimice pogleda i coknu jezikom smešeći se.

- Opet Eredijini… - promrmljao je pre nego što je bacio dokumente u korpu za otpatke. - Ti papiri ne

važe. Hoćeš li mi reći kako se zoveš ili ćemo morati da se uozbiljimo?

Stanar broj trinaest je pokušao da oblikuje reči, ali usne su mu drhtale i jedva je bio kadar da promuca

nešto razgovetno.

- Ne boj se, čoveče, mi ne jedemo ljude. Šta su ti napričali? Ima mnogo crvenih govana koja šire

klevete, ali ovde se s ljudima, ako sarađuju, postupa lepo; Španci smo. Hajde, skidaj se.

Stanar kao da se kratko premišljao. Gospodin direktor je spustio pogled, kao da ga cela ta situacija

inkomodira, te ga samo zatvorenikova tvrdoglavost zadržava tu. Uto ga je čuvar još jednom udario

kundakom, ovog puta u bubrege, i opet ga srušio.

- Čuo si gospodina direktora. Do gola. Nemamo celu noć.

Stanar broj trinaest je uspeo da klekne i da tako skine krvavu i prljavu odeću koja ga je pokrivala.

Kada je ostao potpuno go, čuvar mu je ugurao cev pištolja pod mišku i prisilio ga da ustane. Gospodin

direktor je podigao pogled sa stola i napravio izraz zgađenosti videvši opekotine koje su mu prekrivale

torzo, zadnjicu i dobar deo mišića.

- Naš šampion je, izgleda, stari Fumerov poznanik - prokomentarisao je stražar.

- Vi umuknite - naredio je gospodin direktor, ne baš ubedljivo.

Nestrpljivo je pogledao zatvorenika i utvrdio da plače.

- Hajde, nemoj plakati i reci mi kako se zoveš.

Zatvorenik je opet prošaputao svoje ime.

- Fermin Romero de Tores…

Gospodin direktor je uzdahnuo, smoren.

- Čuj, počinjem da gubim strpljenje. Hoću da ti pomognem i ne bih želeo da budem prinuđen da

pozovem Fumera i da mu kažem da si ovde…

Zatvorenik je počeo da cvili kao ranjeni pas i da se trese toliko snažno da je gospodin direktor, kome

je scena očigledno bila neprijatna i koji je želeo da okonča postupak što pre, razmenio pogled sa

stražarem i, ne prozborivši ni reč, zabeležio u registar ime koje mu je zatvorenik dao, tiho psujući.

- Ratna govna - mrmljao je za sebe dok su odvodili zatvorenika u njegovu ćeliju, vukući ga golog po

blatnjavim tunelima.

Ćelija je bila mračan i vlažan pravougaonik s malom rupom izdubljenom u steni kroz koju je dopirao

hladan vazduh. Zidovi su bili prekriveni žlebovima i znacima koje su urezali stari stanari. Neki su

zapisivali svoja imena, datume, ili ostavljali neki znak da su postojali. Jedan od njih zabavljao se

urezujući raspeća u tami, ali nebo se izgleda nije na to osvrnulo. Rešetke koje su zatvarale ćeliju bile su

od zarđalog gvožđa i ostavljale su rđu na dlanovima.

Fermin se sklupčao na krevetu, pokušavajući da pokrije golotinju parčetom dronjave tkanine koja je,

pretpostavljao je, izigravala i pokrivač, i dušek, i jastuk. Polumrak je bio bakarne boje, kao dah sveće na

izdisaju. Posle nekog vremena, oči su se privikle na tu neprestanu tamu i sluh se izoštrio dovoljno da

opazi lagane pokrete tela između litanije kapanja i eha, nošenih vazdušnom strujom koja je prodirala

spolja.

Pošto je tu proveo pola sata, Fermin je primetio da se u drugom kraju ćelije, u senci, nazire neka

gomila. Ustao je i polako joj se primakao da bi otkrio da je posredi vreća od prljave cerade. Hladnoća i

vlaga počele su da mu se uvlače u kosti i, mada miris koji je ispuštao taj zavežljaj prošaran tamnim

mrljama nije navodio na srećne pretpostavke, Fermin je pomislio da je u vreći možda zatvorska uniforma

za koju se niko nije potrudio da mu je uruči i, ako je sreće, pokrivač pod koji će se zavući. Kleknuo je

pored vreće i odvezao čvor koji je zatvarao jedan njen kraj.

Kad je sklonio ceradu, treperava svetlost uljanica koje su žmirkale u hodniku otkrila je nešto što je u

prvi mah držao za lice lutke, nalik na one koje krojači stavljaju u izloge da bi prikazivale njihova odela.

Zadah i gađenje su ga naveli da shvati da to nije nikakva lutka. Pokrivajući nos i usta rukom, povukao je

ostatak cerade i odskočio unazad, udarivši u zid ćelije.

Bio je to leš odrasle osobe neodređene dobi, između četrdeset i sedamdeset pet godina, koja nije imala

više od pedeset kilograma. Duga kosa i bela brada prekrivale su mu dobar deo skeletnog torza. Njegove

koštunjave ruke, s dugim i izvijenim noktima, ličile su na ptičje kandže. Oči su mu bile otvorene, a

rožnjače su izgledale naborano kao prezrelo voće. Usta su mu bila poluotvorena i jezik, nadut i crn, ostao

je zaglavljen između trulih zuba.

- Skinite mu odeću pre nego što ga odnesu - dopro je glas iz ćelije s druge strane hodnika. - Niko vam

neće dati drugu do sledećeg meseca.

Fermin je oslušnuo senku i opazio dva sjajna oka koja su ga posmatrala s ležaja druge ćelije.

- Bez straha. Jadnik više nikome ne može nauditi - tvrdio je glas.

Fermin se saglasio i ponovo se približio džaku, pitajući se kako da izvede tu operaciju.

- Izvinite - mrmljao je pokojniku. - Počivajte u miru i bog neka vam dušu prosti.

- Bio je ateista - obavestio ga je glas iz ćelije preko puta.

Fermin je klimnuo i ostavio se ceremonija. Hladnoća koja je preplavljivala ćumez rezala je do kostiju

i kao da je htela da kaže da je tu svako prenemaganje suvišno. Zadržao je dah i prionuo na posao. Odeća

skidanja leša pokazao se težim nego što je pretpostavio. Pošto je očerupao pokojnika, Fermin se potrudio

da ga ponovo pokrije džakom i zaveže mornarskim čvorom s kojim se ne bi izborio ni veliki Hudini.

Konačno, odeven u dronjavu i smrdljivu odeću, Fermin se ponovo skupio na svom ležaju pitajući se

koliko korisnika je već oblačilo tu uniformu.

- Hvala - reče naposletku.

- Ništa zato - odgovori glas na drugom kraju hodnika.

- Fermin Romero de Tores, na usluzi.

- David Martin.

Fermin je nabrao čelo. Ime mu je bilo poznato. Vrteo ga je po sećanju dok mu je ono odzvanjalo skoro

je provodio gutajući serijal knjiga opscenih korica i naslova.

Uzdah u tami.

- U ovoj zemlji više niko ne poštuje pseudonime.

- Oprostite zbog indiskrecije. Ali moje obožavanje vaših knjiga bilo je sholastičko, tako da sam

upoznat s tim da ste vi držali pero znamenitog Ignjatija B. Samsona…

- Na usluzi.

- Vidite, gospodine Martine, veoma mi je drago što sam vas upoznao, makar i u ovako zlosrećnim

okolnostima, jer ja sam već godinama vaš veliki obožavalac i…

- Hoćete li zaćutati, novajlije, ovde ima ljudi koji pokušavaju da zaspe - zaurlao je ljutit glas koji kao

da je dolazio iz susedne ćelije.

- Samo kad se javila radost kuće - upao je drugi glas, nešto dalje niz hodnik. - Ne obraćajte pažnju,

Martine. Ovde kad čovek zaspi, stenice ga živog pojedu, i to počev od stidnih delova. Hajde, Martine,

zašto nam ne ispričate neku priču? Neku o Kloe…

-To, pa da ljuljaš đoku, razvratniče - odvrati neprijateljski glas.

- Prijatelju Fermine - obavestio ga je Martin iz svoje ćelije - imam zadovoljstvo da vam predstavim

broj dvanaest, kome sve izgleda loše, šta god to bilo, i broj petnaest, besanog, učenog tipa i ideologa

galerije. Ostali slabo pričaju, pogotovo broj četrnaest.

- Govorim kada imam šta da kažem - umešao se dubok i leden glas za koji je Fermin pretpostavio da

mora pripadati broju četrnaest. - Kada bismo svi tako činili, imali bismo mirne noći.

Fermin je smatrao zajednicu veoma osobenom.

- Dobro veče svima. Ja sam Fermin Romero de Tores i drago mi je što sam vas upoznao.

- Zadovoljstvo je samo vaše - odvrati broj dvanaest.

- Dobro došli i nadam se da će vam boravak biti kratak - reče broj četrnaest.

Fermin je bacio još jedan pogled na vreću s lešom i progutao knedlu.

- To je bio Lusio, prethodni broj trinaest - objasni Martin. - Ne znamo ništa o njemu pošto je siromah

bio nem. Metak mu je razneo grkljan na Ebru.

- Šteta što je samo on bio takav - dodao je broj devetnaest.

- Od čega je umro?

- Ovde se umire od toga što si tu - odgovori broj dvanaest. - Ne treba ti ništa više.

Rutina je činila svoje. Po jedan sat dnevno, vodili su zatvorenike iz prve dve galerije u dvorište

odbrambenog jarka na sunce, kišu ili ono što ih zadesi. Hrana je bila pola šolje neke hladne, masne i

sivkaste kaše neođredene prirode i užeglog ukusa na koju bi se, posle nekoliko dana i uz grčeve od gladi

u stomaku, čovek na kraju navikao. Delili su je posle podne i s vremenom su zatvorenici naučili da željno

iščekuju njen dolazak.

Jedanput mesečno, zatvorenici su predavali svoju prljavu odeću i dobijali drugu koja je, načelno, bila

potapana na jedan minut u kotao s ključalom vodom, iako stenice izgleda nisu dobile potvrdu te mere.

Nedeljom je držana misa s preporučenim prisustvom i niko se nije usuđivao da prenebregne tu preporuku

jer je pop prozivao i beležio ako bi neko ime nedostajalo. Dva izostanka su se pretvarala u nedelju dana

posta, a tri u mesec dana odmora u jednoj od samica u kuli.

Galerije, dvorište i prostorije kojima su se kretali zatvorenici strogo su nadgledani. Četa stražara

naoružanih puškama i pištoljima patrolirala je zatvorom i, kada bi zatvorenici bili van svojih ćelija, bilo

je nemoguće pogledati u bilo kom pravcu i ne videti najmanje tuce njih budnog oka i s oružjem na gotovs.

Uz njih su tu bili tamničari, nešto manje pretećeg izgleda. Niko od njih nije ličio na policajca i opšte

mišljenje među zatvorenicima bilo je da je to grupa nesrećnika koji nisu mogli da nađu bolji posao u ta

sirotinjska vremena.

Svaka galerija je imala dodeljenog tamničara koji je, sa svežnjem ključeva, dežurao dvanaest sati

sedeći na stolici na kraju hodnika. Tamničari su mahom izbegavali zbližavanje sa zatvorenicima,

oklevajući čak i da im upute reč ili pogled više od neophodnog. Jedini izuzetak je bio paćenik s

nadimkom Bebo koji je izgubio oko u vazdušnom bombardovanju dok je bio noćni čuvar u fabrici u

Pueblu seku.

Pričalo se da Bebo ima brata blizanca zatvorenog u tamnici Valensije i da se možda zbog toga ophodi

prema zatvorenicima s izvesnom ljubaznošću i, kada niko ne gleda, daje im vode za piće, suvog hleba ili

već onoga što uspe da odvoji od plena u koji su stražari pretvarali pakete porodica zatvorenika. Bebo je

voleo da dovuče stolicu do ćelije Davida Martina i da sluša priče koje bi pisac ponekad pričao ostalim

zatvorenicima. U tom osobitom paklu, Bebo je bio nešto najsličnije anđelu.

Uobičajeno je bilo da, nedeljom posle mise, gospodin direktor uputi zatvorenicima nekoliko

okrepljujućih reči. Sve što se o njemu znalo bilo je da se zove Maurisio Valjs i da je pre rata bio

skroman književni aspirant koji je radio kao sekretar i potrčko lokalnog pisca izvesnog renomea i večitog

rivala nesrećnog don Pedra Viđala. U slobodno vreme, loše je prevodio klasike s grčkog i latinskog,

izdavao s još nekoliko srodnih duša pamflete visoke kulturne ambicije i niskog prometa i priređivao

salonske sedeljke na kojima je bataljon sličnih eminencija oplakivao stanje stvari i proricao da će se

svet, ako oni preuzmu kormilo, uzdići do Olimpa.

Činilo se da njegov život ide u pravcu sivog i gorkog bivstvovanja mediokriteta kojeg je Bog, u svojoj

beskrajnoj okrutnosti, obdario delirijumom veličine i titanskom nadmenošću. Međutim, rat je prepravio

njegovu sudbinu, kao i sudbinu tolikih drugih, kada je u odsudnom času, na pola puta između slučajnosti i

braka iz računa, Maurisio Valjs, do tada zaljubljen samo u svoj čudesan talenat i poseban rafinman,

stupio u brak sa ćerkom moćnog industrijalca čiji pipci su izdržavali dobar deo budžeta generala Franka i

njegovih trupa.

Mlada, osam godina mlađa od Maurisija, bila je vezana za kolica od svoje trinaeste, načeta urođenom

bolešću koja joj je proždirala mišiće i život. Nijedan muškarac nikada je nije pogledao u oči niti je

uhvatio za ruku da bi joj rekao kako je lepa i upitao kako se zove. Maurisio, koji je, kao svaki

netalentovan literata, u suštini bio čovek praktičan koliko tašt, bio je prvi i poslednji koji je to učinio i,

godinu dana kasnije, par je sklopio brak u Sevilji uz zvezdanu pojavu generala Keipa de Ljana i drugih

lučonoša nacionalnog aparata.

mora da podmetne leđa da bi se zaustavile marksističke horde koje žele da iskvare našu duhovnu rezervu

- izjavio je Kaudiljov pašenog, blistav u svojoj operetskoj uniformi admirala.

- Računajte na mene, Vaša ekselencijo - ponudio se Valjs. - Što god ustreba.

nego tamnice žalosne reputacije uzdignute na steni koja nadvisuje Barselonu. Spisak sledbenika i

miljenika za prestižna mesta bio je dug i izobilan, a Valjs, uprkos svojim naporima, bio je u donjem delu.

- Budite strpljivi, Valjse. Vaši napori biće nagrađeni.

Tako je Maurisio Valjs naučio svoju prvu lekciju kompleksne nacionalne veštine manevrisanja i

napredovanja posle svake promene režima: hiljade poslušnika i preobraćenika pridružile su se usponu i

konkurencija je bila veoma jaka.

Takva je, barem, bila legenda. Ta gomila nepotvrđenih sumnji, pretpostavki i glasina iz treće ruke

stigla je do ušiju zatočenika zahvaljujući nečasnim sredstvima prethodnog direktora, smenjenog pošto je

na funkciji proveo jedva dve nedelje, zatrovanog mržnjom prema došljaku koji mu je preoteo položaj za

koji se tokom čitavog rata borio. Odlazeći nije imao porodične veze i vukao je za sobom kobni prekršaj

da je uhvaćen pijan u izricanju sočnih komentara na račun Heneralisima sve Španije i da iznenađujuće liči

na Cvrčka Cvrču. Pre nego što su ga zakopali na mesto zamenika direktora zatvora u Seuti, izbljuvao se

po don Maurisiju Valjsu onima koji su hteli da ga slušaju.

Van svake sumnje beše to da niko nije sebi dozvoljavao da spomene Valjsa drugačije do rečima

pera priznatog ugleda, kultivisanog intelekta i prefinjene erudicije požnjevene tokom godina studija u

Parizu, te da on ima cilj i misiju da, nakon privremenog boravka u kaznenom sektoru režima, uz pomoć

izabranog kruga srodnih intelektualaca, obrazuje prost narod desetkovane Španije i da ga nauči da misli.

Njegovi govori često su obuhvatali opširne citate iz tekstova, poema ili pedagoških članaka koje je

revnosno objavljivao u nacionalnoj štampi, iz oblasti književnosti, filozofije i neophodne renesanse

zapadne misli. Ako bi zatočenici snažno tapšali na kraju tih maestralnih seansi, gospodin direktor bi

napravio velikodušan gest i tamničari bi delili cigarete, sveće ili kakav drugi luksuz od dela donacija i

paketa koje su slale porodice zatočenika. Najtraženije proizvode prethodno bi konfiskovali tamničari,

koji su ih nosili kući ili ponekad prodavali kažnjenicima, ipak su oni bili dobra srca.

One koji bi umrli prirodnom ili neodređeno izazvanom smrću, uglavnom su imali od jednog do tri

mrtva nedeljno, kupili su u ponoć, osim vikendom ili zapovednim praznicima; tada bi leš ostajao u ćeliji

do ponedeljka ili sledećeg radnog dana, obično praveći društvo novom stanaru. Kada bi ga zatvorenici

obavestili da se neki od njihovih drugova preselio u bolji život, tamničar bi prilazio, proveravao puls ili

disanje i stavljao ga u jednu od vreća od cerade koje su tome služile. Pošto bi džak bio vezan, ležao je u

ćeliji i čekao da pogrebno preduzeće sa obližnjeg groblja na Monžuiku dođe da ga pokupi. Niko nije znao

šta rade s njima, a kada su pitali Beba, on je odbio da odgovori spustivši pogled.

Svakih petnaest dana održavali su najpreči preki sud i osuđeni su streljani u zoru. Ponekad streljački

vod nije uspevao da pogodi nijedan vitalni organ usled lošeg stanja pušaka ili municije i samrtna

kuknjava streljanih i palih u raku čula bi se satima. Nekad bi se pak začula eksplozija i krici bi se smesta

utišali. Prema teoriji koja je kružila među zatvorenicima, neki od policajaca bi ih dokrajčio granatom, ali

niko nije bio siguran da je to pravo objašnjenje.

Druga glasina koja je kružila među zatočenicima bila je da gospodin direktor ima običaj da prima

žene, ćerke, verenice ili čak tetke, strine i bake zatvorenika u svojoj kancelariji petkom pre podne. Bez

burme, koju je sklanjao u prvu fioku svog pisaćeg stola, slušao je njihovo preklinjanje, odmeravao

njihove molbe, nudio maramicu za suze i primao poklone i usluge druge vrste, pružene u zamenu za

obećanu bolju ishranu i bolje postupanje ili zajamčeno preinačenje sumnjivih presuda, što se nikada ne bi

ostvarilo.

Drugom prilikom, Maurisio Valjs bi ih jednostavno poslužio čajnim kolačićima i čašom tamjanike, a

ako su, uprkos onovremenoj bedi i lošoj ishrani, još lepo izgledale i ako ih se imalo za šta uštinuti, čitao

bi im neki od svojih tekstova, poveravao im kako je njegov brak s bolesnicom sveto mučeništvo, razdirao

se pričajući o tome kako prezire svoje mesto tamničara i žalio im se na poniženje čoveka koji je, uprkos

visokoj kulturi, rafinmanu i vrlini, bačen na to podlo mesto umesto da, u skladu sa svojom prirodom,

sačinjava elitu zemlje.

Veterani tog mesta savetovali su da se gospodin direktor ne spominje i da se, ako je moguće, i ne misli

na njega. Većina zatvorenika više je volela da priča o porodicama koje su ostavili za sobom, o svojim

ženama i o životu kojeg su se sećali. Neki su imali fotografije verenica ili supruga koje su čuvali kao

blago i branili životom ako bi neko pokušao da im ih otme. Više zatvorenika reklo je Ferminu da su

najgora prva tri meseca. Potom, kada jednom izgubiš svaku nadu, vreme počinje da juri a dani bez smisla

da uspavljuju dušu.

Nedeljom, posle mise i govora gospodina direktora, neki zatvorenici su se okupljali u osunčanom uglu

dvorišta da bi podelili koju cigaretu i slušali priče koje im je, kada je bio dovoljno priseban, pričao

pridruživao im se i puštao mašti na volju. Ali Martin često nije bio kadar ni da izbroji do pet, te su ga

ostavljali na miru dok je on po ćoškovima pričao sam sa sobom. Fermin ga je pažljivo posmatrao i

ponekad išao za njim jer je bilo nečega u tom jadničku od čega mu se stiskala duša. Svojim veštinama i

cirkuskim smutnjama, Fermin je pokušavao da mu nabavi cigarete ili čak kocke šećera koje je obožavao.

- Fermine, vi ste dobar čovek. Potrudite se da to prikrijete.

Martin je uvek sa sobom nosio staru fotografiju koju je voleo dugo da gleda. Na njoj su bili gospodin u

belom i devojčica od desetak godina koji su se držali za ruke. Oboje su posmatrali sumrak s kraja malog

drvenog mola koji se provlačio plažom kao modna pista pružena nad prozirnom vodom. Kada ga je

Fermin pitao za fotografiju, Martin je ćutao i samo se nasmešio, a onda je sklonio fotografiju u džep.

- Ko je devojka sa slike, gospodine Martine?

- Nisam siguran, Fermine. Pamćenje me ponekad izda. To se vama ne dešava?

- Naravno da mi se dešava. Svima nam se dešava.

Govorkalo se da Martin nije sasvim kako treba, ali ubrzo pošto je počeo da se druži s njim, Fermin je

počeo da podozreva da je jadnik mnogo ćaknutiji nego što ostali zatvorenici pretpostavljaju. Tu i tamo je

bivao lucidniji od svih, ali često kao da nije shvatao gde se nalazi i govorio je o mestima i osobama koje

su očigledno postojale samo u njegovoj mašti ili u njegovom sećanju.

Fermin se često budio u zoru i tada je mogao da čuje Martina kako priča u svojoj ćeliji. Ako bi se u

tišini prikrao rešetkama i naćulio uši, mogao je jasno da čuje kako se Martin raspravlja s nekim koga je

pokvarena osoba.

Jedne od tih noći, Fermin je upalio ono što mu je ostalo od poslednje sveće i podigao upaljeni okrajak

u pravcu ćelije preko puta da bi se uverio da je Martin sam i da oba glasa, njegov i Korelijev, dolaze s

istih usana. Martin je hodao ukrug po ćeliji i, kada se njegov pogled ukrstio s Ferminovim, Ferminu je

bilo jasno da ga njegov drug s galerije ne vidi i da se ponaša kao da zatvorske zidine ne postoje i da se

njegov razgovor s onim čudnim gospodinom vodi veoma daleko odatle.

- Ne obraćajte pažnju na njega - promrmljao je broj petnaest iz senke. - Svake noći isto. Samo šušketa.

Nesnosan je.

Sledećeg jutra, kada ga jc Fermin pitao za tog Korelija i njihove ponoćne razgovore, Martin ga je

začuđeno pogledao i samo se zbunjeno nasmešio. Drugom prilikom, kada nije mogao da zaspi od

hladnoće, Fermin se ponovo prikrao rešetkama i čuo Martina kako priča s nekim nevidljivim prijateljem.

Fermin se te noći usudio da ga prekine.

- Martine? Ja sam, Fermin, komšija od preko puta. Jeste li dobro?

Martin je prišao rešetkama i Fermin je video da mu je lice u suzama.

- Gospodine Martine? Ko je Izabela? Malopre ste pričali o njoj.

Martin ga je dugo gledao.

- Izabela je jedino dobro koje je ostalo na ovom govnjivom svetu - odgovorio je s nekom oporošću

koja mu nije bila svojstvena. - Da nije nje, vredelo bi truda zapaliti ga da gori dok od njega ne ostane ni

pepeo.

- Izvinite, Martine. Nisam želeo da vas uznemirim.

Martin se povukao u senku. Sledećeg dana su ga pronašli kako drhti u lokvi krvi. Bebo je zaspao u

svojoj stolici i Martin je to iskoristio, te je grebao rukama po kamenu dok nije rasekao vene. Kada su ga

odneli na nosilima, bio je toliko bled da je Fermin mislio da ga više neće videti.

- Ne brinite za svog prijatelja, Fermine - reče broj petnaest. - Da je posredi neko drugi, išao bi pravo u

džak, ali Martina gospodin direktor ne pušta da umre. Niko ne zna zašto.

Ćelija Davida Martina bila je prazna pet nedelja. Kada ga je Bebo doneo, na rukama i u beloj pižami

kao da je dete, ruke su mu bile umotane do lakata. Nije se nikoga sećao i proveo je prvu noć pričajući

sam sa sobom i smejući se. Bebo je postavio svoju stolicu ispred rešetaka i pazio na njega cele noći,

dajući mu kocke šećera koje je ukrao iz policijske sobe i sakrio u svojim džepovima.

- Gospodine Martine, molim vas, nemojte govoriti takve stvari, Bog će vas kazniti - šaputao mu je

tamničar između dve kocke šećera.

U stvarnom svetu, broj dvanaest bio je doktor Roman Sanauha, šef internog odeljenja kliničke bolnice,

čestit čovek izlečen od ideoloških zapaljenja i delirijuma, koga su njegova savest i odbijanje da izda

svoje prijatelje poslali u tamnicu. Prema pravilu, nijedan zatvorenik među tim zidinama nije imao pravo

na zanimanje i beneficije, ukoliko dato zanimanje nije moglo da donese određene beneficije gospodinu

direktoru. Za doktora Sanauhu brzo je ustanovljeno da je koristan.

- Nažalost, ovde ne raspolažem željenim lekarskim resursima - objasnio mu je gospodin direktor. -

Reč je o tome da režim ima druge prioritete i malo mu je bitno ako neko od vas istrune od gangrene u

svojoj ćeliji. Posle mnogo borbe, izdejstvovao sam da mi pošalju loše opremljenu priručnu apoteku i

jednog priučenog lekara koga verovatno ne bi primili ni da briše pod na veterinarskom fakultetu. Ali to je

ono što imamo. Koliko znam, pre nego što ste podlegli prevari o neutralnosti, vi ste bili lekar izvesnog

renomea. Iz razloga o kojima ne bih govorio, posebno mi je lično stalo do toga da nas zatvorenik David

Martin ne napusti pre vremena. Ako pristanete da sarađujete i da pomognete da ostane u dovoljno

razumnom zdravstvenom stanju, s obzirom na okolnosti, tvrdim vam da ću vaš boravak na ovom mestu

učiniti podnošljivijim i da ću se lično postarati za to da se vaš slučaj preispita s ciljem da vam se smanji

kazna.

Doktor Sanauha je klimnuo.

- Došlo mi je do ušiju da neki zatvorenici pričaju kako je Martin malo odlepio, kako vi kažete. Da li je

to tačno? - upitao je gospodin direktor.

- Nisam psihijatar, ali po mom skromnom mišljenju, Martin je vidno neuravnotežen.

Gospodin direktor je vagao tu procenu.

- A koliko, prema vašem lekarskom mišljenju, može trajati? - pitao je. - Živ, hoću da kažem.

- Ne znam. Zatvorski uslovi nisu dobri po zdravlje i...

Gospodin direktor ga je prekinuo gestom dosade, klimajući.

- A prisebnost? Koliko dugo Martin može zadržati svoje umne sposobnosti?

- Ne dugo, pretpostavljam.

- Razumem.

Gospodin direktor mu je ponudio cigaretu, koju je doktor odbio.

- Vi ga cenite, zar ne?

- Jedva ga poznajem - odgovori lekar. - Izgleda da je dobar čovek.

Direktor se nasmešio.

- I veoma loš pisac. Najlošiji koga je ova zemlja imala.

- Gospodin direktor je međunarodni stručnjak za književnost. Ja se ne razumem u to.

Gospodin direktor ga je hladno pogledao.

- Za manje drskosti slao sam ljude na tri meseca u samicu. Oni koji to prežive, a takvih je malo, vrate

se u stanju gorem od onog u kom se nalazi vaš prijatelj Martin. Nemojte misliti da vam vaša diploma daje

bilo kakvu privilegiju. Vaš dosije kaže da napolju imate ženu i tri ćerke. Vaša sudbina i sudbina vaše

porodice zavise od toga koliko ćete mi biti korisni. Da li sam dovoljno jasan?

Doktor Sanauha je progutao knedlu.

- Da, gospodine direktore.

- Hvala, doktore.

S vremena na vreme, direktor je tražio od Sanauhe da baci pogled na Martina. Zli jezici su govorili da

se ne uzda previše u zatvorskog nazovilekara, šarlatana, koji je od silnog izdavanja umrlica izgleda

zaboravio pojam preventivne nege, i kojeg je, uostalom, ubrzo otpustio.

- Kako je pacijent, doktore?

- Slab je.

- Da. A njegovi demoni? Da li i dalje priča sam sa sobom i zamišlja stvari?

- Nema promene.

- Pročitao sam u novinama ABC sjajan članak svog dobrog prijatelja Sebastijana Hurada u kome on

govori o šizofreniji, bolesti pesnika.

- Nisam osposobljen da postavim takvu dijagnozu.

- Ali jeste osposobljeni da ga održite u životu, zar ne?

- Pokušavam.

- Učinite više od pokušavanja. Pomislite na svoje ćerke. Tako su mlade. Tako su nezaštićene, a toliko

je bezdušnika i toliko crvenih koji se još posvuda skrivaju.

Kako su meseci prolazili, doktor Sanauha je zavoleo Martina i jednog dana, dok su delili opuške,

ispričao je Ferminu ono što je znao o tom čoveku koga su neki, šaleći se na račun

njegovog položaja zvaničnog zatvorskog umobolnika, prozvali Zatočenik Nebesa.