DRUGA PLEMENITA ISTINA

Šta je plemenita istina o nastanku patnje? Želja je ta koja održava biće,   a prate je uživanje i požuda, uživanje u ovome ili onome: drugim rečima, želja za čulnim zadovoljstvima, želja za postojanjem, želja za uništavanjem.
Ali odakle se raña i razvija ta želja?
Gde god postoji nešto što je prijatno i izvor je zadovoljstva, tamo se ona raña i razvija. Ovo je plemenita istina o nastanku patnje: takva beše vizija, uvid, mudrost, znanje i svetlost
koji se u meni javiše o stvarima za koje do tada nisam znao.   Ovu plemenitu istinu treba spoznati napuštanjem izvora patnje...
Ova plemenita istina spoznata je napuštanjem izvora patnje: takva beše vizija, uvid, mudrost,
znanje i svetlost koji se u meni javiše o stvarima za koje do tada nisam znao.

(Samyutta nikaya LVI, 11)

Druga plemenita istina sa svoja tri aspekta je: "Postoji izvor patnje, a to je vezanost za želju. Želju treba napustiti. Želja je napuštena."

Druga plemenita istina kaže da postoji izvor patnje i da je izvor te patnje vezanost za tri vrste želje: želja za čulnim zadovoljstvom (kama tanha), želja da nešto bude (bhava tanha) i želja da nešto ne bude (vibhava tanha). To je tvrdnja druga plemenite istine, teza, pariyatti . O tome razmišljate: izvor patnje je vezanost za želju.

Tri vrste želje

Želju, ili tanhu na pali jeziku, jeste veoma važno razumeti. Šta je želja? Kama tanhu je veoma lako razumeti. Ova vrsta želje je želja za čulnim zadovoljstvima putem tela ili drugih čula i neprestano traganje za stvarima koje će uzbuditi ili zadovoljiti naša čula – to je kama tanha. Zaista ovo možete da posmatrate: kako izgleda kada imate želju za zadovoljstvom? Na primer, dok jedete, ako ste gladni i hrana je ukusna, možete biti svesni svoje želje da uzmete još jedan zalogaj. Uočite to osećanje dok jedete nešto ukusno; i uočite kako želite još toga. Ne uzimajte ovo samo zdravo za gotovo, doživite to. Ne mislite kako to već znate jer je tako bilo u prošlosti. Obratite pažnju na to kad budete jeli. Probajte nešto ukusno i posmatrajte šta se dešava: javlja se želja za još toga. To je kama tanha .

Posmatramo taj osećaj kada želimo da postanemo nešto. Ako je u nama neznanje, kada ne tražimo nešto ukusno da pojedemo ili neku prijatnu muziku da slušamo, možemo nas
 
obuzeti ambicija postizanja nečega – želja da postanemo. Obuzima nas težnja da budemo srećni, da postanemo bogati; ili možemo pokušati da svoj život načinimo značajnim pokušavajući da popravimo svet. Zato uočite to osećanje želje da postanete nešto druge u odnosu na ono što ste upravo sada.

Oslušnite bhava tanhu vašeg života: "Želim da meditiram kako bih se potpuno oslobodio svoga bola. Želim da postanem prosvetljen. Želim da postanem monah ili monahinja. Želim da se prosvetlim i bez zareñenja. Želim da imam ženu, decu i posao. Želim da uživam u čulnom svetu, ne odričući se bilo čega, a da u isto vreme postanem i prosvetljeni arahant."

Kada se umorimo od pokušaja da postanemo nešto, onda se javi želja da se otarasimo nekih stvari. Zato posmatrajmo vibhava tanhu, želju da se nečega otarasimo: "Želim da se oslobodim svoje patnje. Želim da se oslobodim svoje ljutnje. U meni je ljutnja i ja želim da je se otarasim. Želim da se oslobodim ljubomore, straha i napetosti." Uočite sve ovo kao odraze vibhava tanhe. Mi ne zauzimamo stav protivljenja želji da se oslobodimo nekih stvari, niti ohrabrujemo tu želju. Umesto toga, mi samo posmatramo: "To je tako; to je takav osećaj kad želimo da se oslobodimo nečega: moram se otresti svog besa, moram ubiti demona i osloboditi se pohlepe – a onda ću biti..." Iz ovog niza misli možemo uočiti da su postajanje i prestajanje veoma tesno povezani.

Zato imajte na umu da su ove tri kategorije: kama tanha, bhava i vibhava tanha samo prikladni načini za posmatranje želje. To nisu potpuno odvojeni oblici želje, već njezini različiti vidovi.

Drugi uvid u drugu plemenitu istinu je: "Želju treba napustiti." Tako započinjemo praksu napuštanja. Uvideli ste da želju treba napustiti, ali taj uvid nije želja da se napusti bilo šta. Ako niste naročito dobro promislili i ne posmatrate istinski svoj um, lako ćete zaključiti: "Želim da se oslobodim, želim da napustim sve svoje želje" – ali to je samo još jedna želja. Meñutim, možete razmisliti o tome; možete videti želju da se nečega oslobodite, želju da nešto postanete ili želju za čulnim zadovoljstvima. Razumevajući te tri vrste želje, možete ih napustiti.

Druga plemenita istina ne traži od vas da mislite: "Ja imam tako mnogo želja da zadovoljim svoja čula" ili "Ja sam zaistav ambiciozan. U meni je jaka bhava tanha!" ili "Ja sam pravi nihilista. Hoću napolje iz svega ovoga. Ja sam pravi vibhava tanha fanatik. Eto takav sam." Druga plemenita istina nije to. Ona nema veze sa identifikovanjem sa željama na bilo koji način; ona govori o prepoznavanju želje.

Mnogo sam vremena proveo posmatrajući kako je veliki deo moje prakse u stvari želja da se postane nešto. Na primer, koliko je dobrih namera u mojoj meditaciji kao monaha proizlazilo zapravo iz želje da budem omiljen – koliki deo mojih odnosa sa ostalim monasima ili monahinjama ili sa nezareñenim sledbenicima je bio u vezi sa željom da budem omiljen ili priznat. To je bhava tanha – želja za pohvalom ili uspehom. Kao monah, imate tu bhava tanhu: želju da ljudi sve razumeju i počnu da cene učenje. Čak i te suptilne, skoro plemenite želje su bhava tanha.
 
A onda je tu vibhava tanha u duhovnom životu, i ona može biti veoma iskrena u odnosu na samog sebe: "Želim da se oslobodim, poništim i iskorenim te negativnosti." Zaista sam slušao sebe kako u sebi govorim: "Hoću da se oslobodim želje. Hoću da se oslobodim ljutnje. Neću da više ikada budem uplašen ili ljubomoran. Hoću da budem hrabar. Hoću da u mome srcu budu samo radost i vedrina."

Ovo vežbanje ne znači da mrzite sami sebe zato što imate takve misli, već da zaista vidite kako su one zapravo naučene reakcije vašega uma. One su nešto prolazno. Želja nije nešto što mi jesmo, već je ona način na koji mi obično reagujemo zbog neznanja, onda kada nismo razumeli ove četiri plemenite istine u njihova tri aspekta. Skloni smo da na sve tako reagujemo. To su normalne reakcije koje proizlaze iz neznanja.

No, ne moramo nastaviti da patimo. Mi nismo samo bespomoćne žrtve želje. Možemo dopustiti želji da bude ono što jeste i tako početi da je napuštamo. Želja ima moć nad nama i zavodi nas sve dotle dok se poistovećujemo sa njom, verujemo u nju i reagujemo na nju.

Poistovećivanje je patnja

Obično patnju poistovećujemo sa osećanjem, a osećanje nije patnja. Poistovećivanje sa željom jeste patnja. Želja ne izaziva patnju; uzrok patnje je poistovećivanje sa željom. O ovoj konstataciji treba razmisliti i analizirati je u kontekstu sopstevnog iskustva.

Zaista treba da ispitujete želju i razumete šta je ona. Treba da znate šta je prirodno i neophodno za preživljavanje i šta nije neophodno za preživljavanje. Možemo otići u drugu krajnost i sasvim idealistički zamišljati kako je čak i potreba za hranom jedna vrsta želje koju ne bi trebalo da imamo. Ljudima razne gluposti padaju na pamet u vezi sa tim. Ali Buda nije bio idealista, a nije bio ni moralista. Nije pokušavao bilo šta da osudi. Već je samo pokušavao da nas probudi za istinu, tako da smo u stanju da vidimo stvari jasno.

Kada jednom postoji takva jasnoća i gledanje na pravi način, tada ne postoji patnja. Još uvek možete osećati glad. Još uvek vam se javlja potreba za hranom, ali ona ne prerasta u želju. Hrana je prirodna potreba tela. Ali telo nije ja; potrebna mu je hrana, inače bi oslabilo i umrlo. Takva je priroda tela – u tome nema ničeg lošeg. Ukoliko postanemo zaslepljeni askezom i odemo u drugu krajnost, verujući da mi jesmo naša tela, da je glad naš problem i da ne bi trebalo ni da jedemo – to nije mudrost; to je ludost. Kada zaista vidite izvor patnje, shvatate da je problem u poistovećivanju sa patnjom, a ne u samoj želji. Kada se s njome poistovetimo, to znači da smo njome zavedeni, misleći da je ona zaista "ja" i "moja": "Ove želje su deo mene i nešto nije u redu sa mnom ako ih imam" ili "Ne sviña mi se kakav sam sada. Hoću da budem drugačiji" ili "Moram se nečega osloboditi pre nego što budem mogao da postanem ono što želim". Sve je to želja. Zato je posmatrate golom pažnjom, ne vrednujući je ni kao dobru ni kao lošu, već je jednostavno prepoznajući onakvu kakva jeste.
 

Napuštanje

Ako posmatramo želje i osluškujemo ih, mi se zapravo više ne vezuje za njih; jednostavno im dopuštamo da budu ono što jesu. I tada shvatamo da taj uzrok patnje, želja, možemo ostaviti sa strane i napustiti.

Kako napuštate stvari? Tako što ih ostavljate onakvim kakve jesu: to ne znači da ih poništavate ili gurate od sebe. Taj proces više liči na to da ne posežete za njima, ali im dopuštate da i one postoje. Kroz praksu napuštanja shvatamo da postoji uzrok patnje, a to je vezanost za želju, i shvatamo da treba da napustimo te tri vrste želje. Potom uviñamo da smo napustili te želje; više nema bilo kakve vezanosti za njih.

Kada ste vezani za nešto, zapamtite da "napuštanje" ne znači "otarasiti se nečega" ili "odgurnuti nešto". Ako sam vezan za ovaj sat i vi kažete "Ostavi ga!", to ne znači "Baci ga". Mogao bih pomisliti da treba da ga bacim zato što sam vezan za njega, ali to bi bila samo želja da se nečega otarasim. Skloni smo za pomislimo kako otarasiti se nekog predmeta znači otarasiti se i vezanosti. Ali ako sam u stanju da malo razmotrim tu vezanost, tu važnost koju pridajem satu, shvatam da nema svrhe osloboditi ga se – to je dobar sat; ne kasni i nije ga teško nositi sa sobom. Nije problem u satu. Pa šta onda da uradim? Da ga odložim, stavim sa strane – da ga blago položim na sto bez i trunke averzije. Tada ga mogu ponovo uzeti, pogledati koliko je sati i vratiti ga lagano na mesto. Ovaj uvid o "napuštanju" možete primeniti na želju za čulnim zadovoljstvima. Možda želite da se ludo zabavljate. Kako da odložite tu želju bez i trunke averzije? Jednostavno prepoznajte tu želju, ne presuñujući kakva je ona. Možete posmatrati želju da je se oslobodite – jer osećate krivicu zbog toga što imate tako budalastu želju – ali je na kraju odložite. Tada, kada je vidite onakvom kakva jeste, prepoznajući da je to samo želja, više niste vezani za nju.

Tako je isto sa svakim trenutkom vašeg života. Kada se osetite potištenim ili neraspoloženim, samo trenutak odbijanja da se prepustite tom osećanju jeste jedno prosvetljujuće iskustvo. Kada to uvidite, nema potrebe da tonete u more depresije i očajanja i udavite se u njemu. Možete to sprečiti naučivši da želju ne podgrevate u svojim mislima.

Ovo morate učvrstiti tokom prakse meditacije, tako da ste u stanju sami da napustite izvor patnje. Možete li napustiti želju želeći da je napustite? Šta je to što u kontretnom trenutku napuštamo? Morate posmatrati to iskustvo napuštanja, zaista ga ispitivati i istraživati sve dok se ne pojavi uvid.. Istrajte u tome sve dok se ne pojavi uvid: "Ah, napuštanje, da, sada razumem. Napuštam želju." To ne znači da više nikada nećete imati želja, već da vam jeste pošlo za rukom da je napustite u tom trenutku i da ste to učinili sa punom svesnošću. U tom trenutku javlja se uvid. To je ono znanje nastalo na osnovu uvida. Na jeziku pali zovemo ga nanadassana i duboko znanje.
 
Svoj prvi uvid u napuštanje imao sam tokom prve godine meditacije. Na intelektualnom nivou znao sam da  treba sve napustiti i zato sam se pitao: "Kako to napuštamo?" Izgledalo je nemoguće napustiti bilo šta. Nastavio sam da razmišljam: "Kako napuštamo?" Onda bih sam sebi rekao: "Nešto napustimo tako što ga napustimo." "Pa napusti ga onda!" Zatim bih rekao: "Ali jesam li ga napustio?" i "Kako da ga napustim?" "Pa, jednostavno ga napusti!" Nastavljao bih tako, sve više frustriran. Ali na kraju je postalo očigledno šta se dogaña. Ako pokušavate da napuštanje analizirate do detalja, zapetljate se tako što sve to načinite krajnje komplikovanim. To nije nešto što dalje možete verbalno razlagati, već nešto što zapravo uradite. I tako sam ja napustio na trenutak, samo tako.

Kod ličnih problema i opsesija, njihovo napuštanje je baš tako. Ono nije stvar analiziranja i neprestanog naduvavanja problema, već vežbanja da stvari ostavimo onakvim kakve jesu, da ih napustimo. U početku ih ostavimo, a onda ih ponovo uzmemo, jer je navika poistovećivanja veoma snažna. Ali ste barem dobili neku ideju o celom procesu. Čak i kada sam imao taj uvid u napuštanje, napustio bih na trenutak, a onda se počeo poistovećivati razmišljajući: "Ja to ne mogu, toliko mnogo loših navika imam!" Ali ne verujte tom zanovetajućem, omalovažavajućem glasu u sebi. On zaista nije vredan poverenja. Jer čitava tajna je u vežbanju napuštanja. Kako budete sve više uviñali na koji način da ga sprovodite, tako ćete biti sposobnoji da održite stanje nevezivanja.

Postignuće

Važno je znati kada ste napustili želju: kada je više ne vrednujete ili pokušavate da je se oslobodite; kada shvatite da ona upravo takva kakva jeste. Kada ste zaista spokojni i smireni, tada ćete ustanoviti da nema vezanosti za bilo šta. Niste u klopci, pokušavajući da nešto dobijete ili da se nečega oslobodite. Blagostanje je jednostavno posmatranje stvati onakvim kakve one jesu, bez osećanja potrebe da ih prosuñujemo.

Mi sve vreme govorimo sami sebi: "Ovo ne bi trebalo da je ovako!", "Ja ne bi trebalo da sam takav!" i "Ti ne bi trebalo da si takav i ne bi trebalo to da radiš!" i tako u beskraj. Siguran sam da bih mogao da vam kažem kakvi bi vi trebalo da budete – a i vi biste mogli da meni kažete kakv bi ja trebalo da budem. Trebalo bi da budemo ljubazni, puni ljubavi, velikodušni, dobronamerni, vredni, marljivi, hrabri i saosećajni. Uopšte ne moram da vas poznajem da bih vam to rekao! Ali da bih vas zaista upoznao, ja bi trebalo da se otvorim pred vama, a ne da krenem od jedne idealne slike o tome kakvi bi muškarac i žena trebalo da budu, kakav bi budista ili hrišćanin trebalo da budu. Nije stvar u tome da mi ne znamo kakvi bi trebalo da budemo.

Naša patnja izvire iz naše vezanosti za ideale i iz komplikovanja stvari onakvih kakve one jesu. Prema našim najstrožijim idealima, mi nikada nismo onakvi kakvi bi trebalo da budemo. Život, drugi, zemlja u kojoj živimo, svet u kojem živimo – stvari nikada ne izgledaju onakve kakve bi trebalo da budu. Postajemo veoma kritični prema svemu oko nas i prema sebi: "Znam da bi trebalo da sam strpljiviji, ali jednostavno NE MOGU!"...
 
Osluškujte sve te "trebalo bi" i "ne bi trebalo", kao i želje: želju za zadovoljstvima, želju da postanemo nešto ili želju da pobegnemo od ružnog i bolnog. To je kao da slušamo nekoga s druge strane ograde kako govori: "Hoću ovo i neću ono. Trebalo bi ovako da bude i ne bi trebalo onako da bude." Zaista odvojite vreme da oslušnete um koji se žali; osvestite taj monolog.

Često sam to radio kad sam se osećao nezadovoljnim ili kritički raspoloženim. Sklopio bih oči i počeo da razmišljam. "Ne sviña mi se ovo, a ne sviña mi se ni ono". "Ona osoba ne bi trebalo da je takva" i "Svet ne bi trebalo da je ovakav".Nastavio bih da slušam tu vrstu kritičkog demona kako blebeće bez prestanka, kako kritikuje mene, vas i čitav svet. A onda bih pomislio: "Želim sreću i udobnost; želim da se osećam bezbednim; želim da budem voljen!" Namerno bih mislio o tim stvarima i osluškivao ih, jednostavno da bih te misli uvideo kao različita stanja svesti. Zato, fiksirajte ih u svom umu – sve nade, želje i primedbe. Osvestite ih. Tada ćete upoznati želju i biti u stanju da je ostavite sa strane.

Što više posmatramo i istražujemo poistovećivanje, sve više se učvršćuje uvid: "Želju treba napustiti." Tada, kroz praksu i razumevanje šta je napuštanje u stvari, stižemo do trećeg uvida u drugu plemenitu istinu, a to je: "Želja je napuštena." Mi smo tada zaista upoznali napuštanje. Ono nije teorijsko napuštanje, već neposredan uvid. Znate da je napuštanje obavljeno. U tome je sva praksa.