DRAŽESNA LJUBAVNA PRIČA[15]

Ostao sam bez para po ko zna koji put ali ovog puta u francuskom kvartu Nju Orleansa, a Džo Blanšar, izdavač andergraund časopisa Uništenje poveo me je iza ugla do jedne od onih prljavih belih zgradurina sa zelenim roletnama i stepenicama koje idu gotovo vertikalno uvis. Bila je nedelja i čekao sam novac od autorskih prava, ne, samo akontaciju za jednu kvarnu knjigu koju sam napisao za Nemce, ali Nemci su stalno tupili nešto o vlasniku izdavačke kuće, ocu, pijanduri, bili su do njonje u govnima, jer je matori povukao sav kapital iz banke, ne, spiskao ga na piće i lolanje s kurvama, i zato su ostali bez kinte, ali čim srede matorog. . .
Blanšar je zazvonio.
Debela baba-devojka otvorila je vrata, težila je bar 120 kila. Nosila je
neku vrstu širokog čaršava kao haljinu, i imala je vrlo sitne oči. Mislim da je to jedino što je bilo sitno na njoj. Zvala se Mari Glaviano, vlasnica bistroa u francuskom kvartu, malog bistroa. To je bilo još nešto malo u vezi s njom: taj bistro. Ali bio je to lep bistro, crveno-beli karirani stolnjaci, skupa hrana i retki posetioci. Jedna od onih drevnih crnkinja stajala je na ulazu. Stara crna tetka bila je simbol starih vremena, dobrih vremena, dobrih starih vremena, ali ta su vremena prošla. Turisti su postali obični šetači. Samo se muvaju i razgledaju okolinu. Ne idu po kafeima. Čak se i ne opijaju. Ništa se više ne isplati. Dobra vremena su prošla. Niko ne haje ni za šta, i niko nema para, a
ukoliko ih ima, dobro ih čuva. Došlo je novo vreme, prilično nezanimljivo vreme. Svako samo posmatra revolucionare i gadove kako rastržu jedni druge. To je dobra i besplatna zabava, i ljudi tako sačuvaju pare u džepu, ako uopšte imaju para.
„Zdravo, Mari“, rekao je Blanšar. „Mari, ovo je Čarli Serkin. Čarli, ovo je
Mari.“
„Zdravo“, rekao sam.
„Zdravo“, rekla je Mari Glaviano.
„Mari, pusti nas da uđemo na minut“, rekao je Blanšar.
Popeli smo se strmim stepenicama, pošli za njom kroz jedan od onih
dugih dugih tesnih hodnika i našli se u kuhinji, seli smo za sto. Na stolu je bila vaza sa cvećem. Mari je otvorila tri piva. Sela je.
„Vidiš, Mari“, rekao je Blanšar, „Čarli je genije. Momentalno je u buli.
Siguran sam da će se izvući, ali u međuvremenu.. . u međuvremenu nema gde da prespava.“
Mari me je pogledala. „Vi ste genije?“
Otpio sam dug gutljaj piva. „Pa, iskreno, teško je reći. Češće se osećam kao neki poremećen tip. Možda zbog svih tih velikih belih luftova u mojoj glavi.“
„Može da ostane“, rekla je Mari.
Bio je ponedeljak, jedini njen slobodan dan i Blanšar je ustao i ostavio nas same u kuhinji. Onda se ulazna vrata zalupiše, otišao je.
„Čime se baviš?“ upitala je Mari.
„Živim od danas do sutra.“
„Podsećaš me na Martija“, rekla je.
„Martija?“ upitao sam i pomislio: o bože, evo nas opet. I bio sam u pravu.
„Eto, ružan si, znaš. Ovaj, ne mislim baš ružan. Mislim izubijan, znaš.
Stvarno si izubijan, gore nego što je bio Marti. A on je bio bokser. Jesi li i ti bio bokser?“
„S tim oduvek imam problema: nikada se nisam proslavio u tuči.“
„Svejedno, isti si Marti. Tukli su te, ali si dobar. Znam takve ljude. Znam
čoveka kad ga vidim. Sviđa mi se tvoje lice. Imaš dobro lice.“
Nisam znao šta da kažem o njenom licu, pa sam upitao: „Imaš li cigaretu,
Mari?“
„Kako da ne, dušo.“ Zavukla je ruku u taj široki čaršav od haljine, među
sise, i izvukla paklo. Mogla je da smesti zalihu namirnica za nedelju dana u ta nedra. Bilo je komično. Otvorila mi je novo pivo. Cimnuo sam gutljaj, zatim joj rekao: „Verovatno bih mogao da te raspametim kurcem.“
„Slušaj, Čarli“, rekla je, „sa mnom se tako ne razgovara. Ja sam fina
devojka. Moja me je majka lepo vaspitala. Nastaviš li tako, možeš slobodno da ideš.“ „Oprosti, Mari, samo sam se šalio.“
„Ja ne volim takve šale.“
„Naravno, shvatio sam. Imaš li nešto žestoko.“ „Skoč.“
„Može skoč.“
Iznela je gotovo punu flašu. I dve čaše za vodu. Natočili smo skoč i vodu
za nas dvoje. Ta žena je dosta toga proživela. Očigledno. Muvala se bar deset godina duže od mene. Sta sad, godine nisu zločin. Osim što većina ljudi ružno stari.
„Baš ličiš na Martija“, ponovo je rekla.
„A ti ne ličiš ni na koga u mom životu“, rekao sam. „Da li ti se sviđam?“
upitala je.
„Ne mogu da biram“, rekao sam, a ona nije odreagovala na taj
bezobrazluk. Pili smo još sat-dva, uglavnom pivo uz po neki gutljaj viskija, a onda me povela da mi pokaže krevet. Usput smo prošli pored jednog za koji je morala da kaže: „Ovo je moj krevet.“ Bio je prilično širok. Moj krevet je bio pored još jednog kreveta. Baš čudno. Ali to ništa nije značilo. „Možeš da spavaš u kojem god hoćeš“, rekla je Mari, „ili u oba.“
Bilo je nečeg obeshrabrajućeg u tim rečima. . .
E pa, naravno, osetio sam glavu ujutru i čuo Mari kako čangrlja po
kuhinji, ali ignorisao sam to kao svaki mudar čovek, i onda sam čuo kako uključuje televizor zbog jutarnjih vesti, držala je televizor na stolu u kuhinji, i osetio sam miris kafe, lep miris, ali nisam voleo miris šunke i jaja i prženog krompira, nisam voleo ni zvuk jutarnjih vesti, i pišalo mi se i bio sam žedan, ali nisam hteo da Mari zna da sam budan, i tako sam čekao, blago upišan (haha, da), s jedinom željom da ostanem sam, da imam čitav stan za sebe, a ona se i dalje muvala i muvala i najzad sam je čuo kako protrčava pored mog kreveta. . .
„Moram da idem“, rekla je. „Kasnim.“
„Aj’ zdravo, Mari“, rekao sam.
Kad su se vrata zalupila ustao sam, otišao u klozet, seo na šolju i pišao i
kenjao i sedeo tako u Nju Orleansu, daleko od kuće, gde god da je bila, a
onda sam snimio pauka kako čuči na mreži u ćošku, gledajući me. Taj pauk je već dugo bio tu, znao sam. Mnogo duže od mene. Pomislio sam prvo da ga ubijem. Ali bio je tako debeo i srećan i ružan, bio je vlasnik svoje gajbe.
Morao sam da sačekam neko pravo vreme za to. Ustao sam, obrisao dupe i pustio vodu. Kad sam izlazio iz klozeta, pauk mi je namignuo.
Nisam hteo da se zezam sa ostatkom viskija i samo sam sedeo u kuhinji, go, i pitao se: zašto mi ljudi tako veruju? Ko sam ja? Ljudi su bili maloumni, bili su naivni. To mi je davalo neku prednost. Očiglednu prednost. Živeo sam već deset godina bez posla. Ljudi su mi davali novac, hranu, stan. Nije mi bilo važno gledaju li me kao idiota ili kao genija. Ja sam znao šta sam. Ni jedno ni drugo. Nije me zanimalo šta je to što tera ljude da mi dele poklone. Primao sam ih bez pobedničkog osećanja ili osećanja prinude. Jedini moj stav bio je da ništa ne mogu da tražim. Povrh svega, kao da sam imao malu ploču koja mi se vrtela u mozgu i svirala stalno jednu istu pesmicu: ne trudi se, ne trudi
se. To mi se činilo sasvim prihvatljivo.
Kako god bilo, sedeo sam u kuhinji posle odlaska Mari, i ispio tri limenke piva koje sam našao u frižideru. Nikada nisam mario za hranu. Znam da mnogi ljudi luduju za hranom. Ali meni je hrana dosadna. U tečnom stanju može i da prođe, ali mi od čvrste hrane uvek pripadne muka. Volim da kenjam, volim govna, ali tako je užasan posao stvarati ih.
Posle tri limenke piva uočio sam torbicu na stolici pored sebe. Naravno,
Mari je pošla s drugom torbicom na posao. Zar bi mogla da bude toliko luda ili toliko dobra da ostavi novac? Otvorio sam torbicu. Unutra je bila
novčanica od deset dolara.
Lepo, Mari me proveravala i ja ću se pokazati dostojnim njene provere.
Uzeo sam novčanicu, vratio se u sobu i obukao se. Dobro sam se osećao.
Sta, na kraju krajeva, treba čoveku da bi preživeo? Ništa. Sušta istina. Cak sam i ključ od gajbe imao.
I tako sam izašao napolje i zaključao vrata zbog lopova, hahaha, i eto me ponovo na ulici, u francuskom kvartu, retko glupo mesto, ali morao sam da se snađem. Sve je moralo da mi posluži, tako to ide. I eto... a da, išao sam ulicom, a problem francuskog kvarta je što nema nijedne prodavnice pića kao u drugim pristojnim delovima sveta. Možda je to unapred smišljeno. Nije bilo teško pogoditi koliko to pomaže onim jezivim kloakama na svakom ćošku koje oni nazivaju barovima. Kad god bih ušao u neki od tih „otmenih“ barova francuskog kvarta došlo bi mi da povratim. Obično sam to i radio, sjurio bih se u smradni pisoar i rigao tone i tone prženih jaja i masnog, polupečenog krompira. I onaj povratak nakon bljuvanja: jedini usamljeniji i besmisleniji stvor od gostiju bio je barmen, pogotovo ako je i vlasnik lokala. Lepo, šetao
sam naokolo, znajući da su barovi prevara i znate li gde sam pronašao svoja tri pakovanja po šest limenki? U malom dućanu s bajatim hlebom i sličnim stvarima, čak se i farba ljuštila sa zidova, taj lascivni osmeh napuštenosti...pomozi mi, pomozi, pomozi.. .užasno, da, nisu mogli čak ni da osvetle mesto, struja košta, i eto mene, prvi lik koji kupuje pivo u poslednjih 17 dana i prvi koji kupuje tri pakovanja po šest limenki u poslednjih 18 godina, i bogte, žena samo što nije svršila preko registar-kase... Bilo je previše. Dočepao sam kusur i 18 visokih limenki i utekao na idiotsko sunce francuskog kvarta. . .
Gurnuo sam kusur u torbicu i ostavio je otvorenu tako da Mari može da je vidi. Onda sam seo i otvorio pivo.
Dobro je bilo biti sam. Ipak, nisam bio sam. Kad god sam morao da pišam video bih tog pauka i mislio: lepo, pauče, moraćeš uskoro da odeš, pod hitno.
Ništa mi se ne sviđa tvoj izgled u tom mračnom ćošku, dok loviš bube i muve i sisaš im krv. Vidiš, loš si ti, gosn Pauče. A ja sam dobar. Ako ništa drugo, sviđa mi se da tako mislim. Ti si samo mračna ledena bezumna izraslina smrti, eto to si ti. Jedi malo govna. Dosta te je bilo.
Našao sam metlu na terasi i vratio se u kupatilo, srušio ga iz mreže i
usmrtio. U redu, priznajem, on me je u nečemu nadmašio, na neki način, ništa tu nisam mogao. Ali kako je Mari mogla da spušta svoje veliko dupe na tu dasku i kenja i gleda u to? Da li ga je uopšte videla? Možda i nije.
Vratio sam se u kuhinju i cimao još piva. Onda sam uključio televizor.
Papirni ljudi. Stakleni ljudi. Osetio sam kao da ludim i ugasio stvar. Ispio sam još piva. Onda sam skuvao dva jaja i ispržio dva šnita slanine. Uspeo sam da pojedem sve to. Čovek ponekad zaboravi na hranu. Sunce je probijalo kroz zavese. Pio sam čitav dan. Bacao sam prazne limenke u kantu. Vreme je prolazilo. Onda su se vrata otvorila. Širom su se razjapila. Mari.
„Isuse Hriste!“ ciknula je. „Znaš li šta mi se desilo?“
„Ne, ne znam.“
„O užasa!“
„Šta je bilo, dušo?“
„Izgorele mi jagode!“
Je l’?“
Vrtela se u krug po kuhinji, veliko dupe je poskakivalo. Luda žena.
Izgubila se. Sirota stara debela pička.
„U kuhinji su se kuvale jagode u šerpi, i uđe neka turistkinja, bogata
droca, dopali joj se šeširići koje pravim, znaš... Zgodna neka damica, i svi joj šeširi dobro stoje, i eto problema, a onda krenemo da pričamo o Detroitu, ona zna nekog iz Detroita koga i ja znam, i tako pričamo i najednom osetim!!!
JAGODE GORE! Utrčim u kuhinju, ali kasno... Kakav užas! Jagode prekipele i svuda se razlile, i taj smrad, sve izgorelo, tuga, i ništa nije moglo da se spase, ništa! Užas!“
„Zao mi je. Jesi li bar prodala šešir?“
„Prodala sam joj dva. Nije mogla da se odluči.“
„Žao mi je zbog jagoda. A ja sam ubio pauka.“ „Kog pauka?“
„Nisam ni mislio da znaš.“
„Sta da znam? Kakvog sad pauka?To su samo bube.“
„Kažu da pauk nije buba.To je nešto u vezi s brojem nogu. . . U stvari ne
znam i nije me briga.“
„Pauk nije buba? Koji je onda đavo?“
„Nije insekt. Tako kažu. Svejedno, ubio sam skota.“ „Otvarao si mi
torbicu.“
„Normalno. Ostavila si je tu. Morao sam da uzmem pivo.“
„Moraš li stalno da piješ pivo?“
»Da.“
„Biće problema s tobom. Jesi li jeo nešto?“
„Dva jaja, dva reda slanine.“
„Gladan si?“
„Da. A ti si umorna. Odmori malo. Popij nešto.“ „Kuvanje me odmara. Ali
moram prvo pod toplu vodu.“
„Samo napred.“
„Dobro“, nagnula se i uključila televizor a onda je otišla u kupatilo.
Morao sam da slušam TV-vesti. Savršeno ružan skot. Tri nozdrve. Savršeno odvratan skot odeven kao neka besmislena lutkica, znojio se i gledao u mene, izgovarajući reči koje teško da sam razumeo ili mario za njih. Znao sam da će Mari satima gledati TV, morao sam da se prilagodim tome. Kad se vratila iz kupatila buljio sam direktno u ekran, što ju je sigurno oraspoložilo. Delovao sam bezopasno kao čovek koji čita sportsku rubriku.
Mari se pojavila odevena u nešto novo. Možda je čak i zgodno izgledala,
ali bila je tako užasno debela. Šta sad, bar nisam spavao na klupi u parku.
„Hoćeš da ja skuvam nešto, Mari?“
„Ne, nema problema. Nisam više tako umorna.“ Počela je da priprema
jelo. Kad sam ustao po pivo, poljubio sam je iza uva.
„Lafica si ti, Mari.“
„Imaš li dovoljno pića za ovu noć?“ upitala je. „Naravno, dušo. A ima još
viskija u flaši. Sve je kako treba. Samo ću da sedim i gledam te-ve i slušam kako pričaš. Može?“
„Naravno, Čarli.“
Seo sam. Nešto je spremala. Dobro je mirisalo. Bila je očigledno dobra
kuvarica. Zidovi su upijali topli miris kuvanja. Nije čudo što je bila debela: dobar kuvar dobro hasa. Mari je pravila šerpu gulaša. Dodala bi svaki čas ponešto. Luk. Kupus. Šargarepu. Znala je. A ja sam pio i gledao tu veliku, debelu, matoru devojku kako sedi i pravi čudesne šešire, njene su ruke sezale u korpu, uzimale traku jedne boje, zatim druge, ovu dužinu trake, zatim onu, onda ih je uvrtala, prišivala ih na šešir, a ta slama je bila magična. Mari je stvarala remek-dela koja nikada neće biti otkrivena dok šetaju ulicom na glavama nekih droca.
Dok je radila i mešala gulaš, pričala je.
„Nije kao što je nekad bilo. Ljudi uopšte nemaju novac. Sve sami čekovi,
čekovne knjižice i kartice. Ljudi jednostavno nemaju novac. Ne nose ga. Sve je na kredit. Čovek dobija ček od plate koja je već pojedena. Zalažu čitav svoj život i zakopavaju se da bi kupili šugavu kuću. A onda moraju da napune tu kuću govnima i kupe kola. Pecaju se na kuće i poreznici to znaju, pa ih do smrti deru porezima na imovinu. Niko nema para. Sitan biznis teško može da preživi.“
Navalili smo na gulaš i bio je savršen. Posle večere smo izneli viski, a ona mi je donela dva tompusa, pa smo gledali u ekran i nismo mnogo pričali.
Osećao sam se kao da sam već godinama tu. Ona je i dalje pravila šešire, tu i tamo bi ponešto rekla, a ja bih rekao: aha, tačno, ili: tako znači? A šeširi su samo leteli iz njenih ruku, remek-dela.
„Mari“, rekao sam joj, „umoran sam. Moram u krevet.“
Rekla mi je da ponesem viski, što sam i uradio. Ali umesto da legnem u
svoj krevet, zbacio sam pokrivač s njenog kreveta i zavukao se. Posle
svlačenja, naravno. Pristojan madrac. Savršen krevet. Jedan od onih
starinskih kreveta s drvenim baldahinom, ili kako se to već zove.
Pretpostavljam da je prava stvar ako jebeš sve dok se baldahin ne sruši na tebe. Nikada ne bih mogao da srušim taj baldahin, osim uz pomoć bogova.
Mari je i dalje gledala u ekran i pravila šešire. Onda sam čuo kako je
isključila televizor, ugasila svetlo u kuhinji, ušla u sobu, prošla kroz sobu a da me nije videla, i otišla pravo u kupatilo. Kratko je ostala unutra, onda sam je posmatrao kako se svlači i oblači veliku ružičastu spavaćicu. Zezala se malo s licem, odustala, stavila nekoliko papilotni, zatim se okrenula, pošla prema krevetu i videla me.
„Isuse bože, Čarli, ti si pogrešio krevet.“
»Jok ja.“
„Slušaj, ljubavi, nisam ja od tih žena.“
„Nemoj sad da kenjaš nego upadaj!“
Došla je. Bogte, bila je sve samo meso. U suštini, bio sam pomalo
isprepadan. Šta da se radi sa tolikim mesom? Bio sam u klopci. Čitava njena strana kreveta ulegla se pod njom.
„Slušaj, Čarli. . .“
Dohvatio sam njenu glavu i okrenuo je. Kao da je plakala. Onda su se
moje usne našle na njenim. Ljubili smo se. Da ga jebeš, kita mi se krutila. Bog te vido. Šta ćemo sad?
„Čarli“, rekla je, „ne moraš.“
Uzeo sam njenu ruku i smestio je na kitu.
„Užas“, rekla je. „Užas!“
Onda me poljubila, jezikom me ljubila. Imala je mali jezik bar je nešto
bilo malo uvlačio se i izvlačio, vlažan od pljuvačke i strasti. Odvojio sam se.
„Šta je sad?“
„Čekaj malo.“
Ispružio sam ruku, dohvatio flašu i otpio dugačak gutljaj viskija, onda
spustio flašu i zadigao tu ogromnu roze spavaćicu. Osetio sam nešto i nisam znao šta sam ubo, ali izgleda da je to bila ona stvar, mada veoma mala, ali na pravom mestu. Da, bila je to njena pička. Nabadao sam je kurcem. Onda je pružila ruku dole i uvela me u sebe. Još jedno čudo. Bila je uska. Gotovo mi je zgulila kožicu. Počeli smo da se ljuljamo. Očekivao sam dugotrajnu ševu, ali to više nije bilo važno. Osvojila me je. Bila je to jedna od najboljih jebačina u mom životu. Ječao sam i dahtao, zatim svršio, prevrnuo se na stranu. Neverovatno. Otišla je u kupatilo i, kad se vratila, pričali smo malo a onda je zaspala. Ali hrkala je. Morao sam da se preselim u svoj krevet.
Probudio sam se ujutro kad je kretala na posao.
„Moram da požurim, Čarli“, rekla je.
„Nema problema, dušo.“
Čim je izašla, otišao sam u kuhinju i popio čašu vode. Ostavila je torbicu.
Deset dolara. Nisam ih uzeo. Otišao sam u kupatilo i na miru se iskenjao, bez pauka. Onda sam se okupao. Pokušao sam da operem zube, povratio malo.
Obukao sam se i ušetao u kuhinju. Našao sam negde parče papira i olovku: 

Mari, volim te. Mnogo si dobra prema meni. Ali moram da odem. Ne znam tačno zašto. Lud sam, šta znam. Zbogom.
Čarli

Prislonio sam poruku uz televizor. Nisam se osećao dobro. Plakalo mi se.
Bilo je tiho unutra, tiho na način koji volim. Čak su i šporet i frižider delovali humano, mislim nekako toplo kao da su imali ruke i glasove koji govore: ostani, druškane, dobro je ovde, može da ti bude veoma dobro ovde. Našao sam ostatak viskija u spavaćoj sobi. Ispio sam ga. Onda sam našao limenku piva u frižideru. Ispio sam je. Ustao sam i prošao tim uskim hodnikom kao da je bio sto metara dug. Došao sam do ulaznih vrata i onda se setio da je ključ kod mene. Vratio sam se i stavio ga pored poruke. Onda sam opet gledao onu banku u torbici. Nisam je uzeo. Ponovo sam dugo išao hodnikom. Kad sam stigao do vrata znao sam da mi, ako izađem, nema više povratka. Izašao sam.
To je bio kraj. Onda stepenice. Opet sam bio sam i nikoga to nije
interesovalo. Hodao sam niz ulicu, onda skrenuo desno. Hodao sam, hodao i izašao iz francuskog kvarta. Prešao sam Kanal strit. Išao sam dalje, zatim skrenuo u nekom pravcu i prešao preko jedne ulice i krenuo njom. Nisam znao kuda idem. Prošao sam pored neke zgrade, a čovek koji je stajao na ulazu rekao je:
„Ej, šefe, hoćeš li da šljakaš?“
Pogledao sam u ulaz i video niz ljudi kako stoje poređani ispred drvenih
stolova i drže čekiće i udaraju neke školjke, razbijaju školjke i rade nešto s njihovim mesom, mračno je bilo unutra i činilo se kao da ljudi tuku sebe čekićima i odbacuju ono što ostane od njih i onda sam rekao čoveku:
„Ne, neću da šljakam.“
Sunce mi je obasjavalo lice dok sam koračao. Imao sam 74 centa.
Sunce je bilo dobro.