Poglavlje   14.

Doživljaj kosmičke svesti

“Evo me, guruđi.” Moje posramljeno  lice  bilo  je  rečitije  od  mog pozdrava.

“Pođi sa mnom u kuhinju da vidimo šta ima za jelo.” Šri Juktešvar  se ponašao prirodno kao da su od našeg  poslednjeg  sastanka  prošli  sati,  a  ne dani.

“Učitelju, sigurno sam vas  razočarao  svojim  naglim  odlaskom.  Mislio  sam da  ćete  se  možda  na  mene  naljutiti.”

“Naravno      da      neću.   Ljutnja         izvire              samo iz        osujećenih                želja.       Pošto   od

drugih ništa ne  očekujem,  oni  ne  mogu  da  učine  ništa  što  bi  bilo  u  suprotnosti sa mojim željama. Nikada te ne bih iskoristio za lične ciljeve. Srećan sam samo ako  si  i  ti  istinski  srećan.“

“Gospodine, čovek uvek neodređeno sluša o božanskoj ljubavi, a danas u vašoj anđeoskoj osobi nalazim za  nju konkretan primer. U svetu čak ni otac ne oprašta sinu, ako ovaj bez upozorenja napusti porodični posao. A vi se ni najmanje ne ljutite iako mora da sam vas doveo u  veliku  nepriliku,  jer  nisam završio svoje zadatke.”

Pogledali smo  jedan  drugog  u  oči  u  kojima  su  sijale  suze.  Preplavio  me je talas blaženstva. Bio sam svestan da Gospod u liku mog  gurua  širi  male zanose  mog  srca  do  sveobuhvatnog dometa  kosmičke  ljubavi.

Nekoliko dana kasnije otišao sam rano u  praznu  učiteljevu  dnevnu  sobu. Hteo sam da meditiram, ali moje neposlušne misli se nisu mogle pohvaliti istom namerom.  Razletele  su  se  kao  ptice  pred  lovcem.

“Mukunda”, odjeknuo je učiteljev glas  sa  udaljenog  balkona.  Bio  sam buntovno  raspoložen,  kao  i  moje  misli.  “Učitelj   me   uvek   podstiče   da meditiram”,  promrmljao  sam.  “Ne  bi  smeo  da  me  uznemirava   kada   zna  zašto sam došao u ovu  sobu.”  Opet  me  je  pozvao,  ali  ja  sam  tvrdoglavo  ćutao.  Kada me  je  pozvao  po  treći  put,  u  glasu  mu  se  osećao  prekor.

“Gospodine,  ja  meditiram”,  viknuo  sam  protestujući.

“Znam kako meditiraš”, viknuo mi je  moj  guru,  “a  duh  ti  je  razbacan kao  lišće u  oluji!  Dođi  ovamo.”

Prekoren i razotkriven, tužno sam se uputio k njemu.

“Jadni moj dečko, planine ti nisu dale ono što  želiš.”  Učitelj  je  govorio blago, tešeći me. Spokojan pogled bio mu je nedokučiv. “Želja tvog srca će se ispuniti.”

Šri Juktešvar se retko zabavljao zagonetkama. Čudio sam se. Blago me je udario po grudima na mestu iznad srca. Telo mi se ukočilo, a ogromni magnet kao da mi je isisao dah iz pluća. Duša i duh istog trenutka  su  se  oslobodili telesnog ropstva, izlivajući se kao tekuće  prodorno  svetlo  iz  svake  moje  pore. Telo mi je bilo  kao  mrtvo,  pa  ipak  sam  intenzivno  znao  da  nikad  pre  nisam bio tako potpuno živ. Moj osećaj  identiteta  nije  se  više  ograničavao  na  moje telo, nego je  obuhvatao  i  sve  okolne  atome.  Ljudi  u  udaljenim  ulicama  polako su  se  kretali  po  mojoj  vlastitoj  dalekoj  periferiji.  Korenje  biljaka  i  drveća naziralo se kroz maglovitu providnost zemlje i mogao sam da razaberem kako u njemu teče sok. Ispred mene ležala je cela okolina. Moj normalni frontalni  vid izmenio se u obuhvatni sferni, koji je opažao  sve  simultano.  Zadnjim  delom glave video sam ljude kako šetaju ulicom Rai Ghat, a opazio sam i belu kravu koja se polako približavala. Kada je stigla do ašramskih vrata  kao  da  sam  je gledao fizičkim očima. Pošto je zamakla iza zida od cigala i dalje sam je jasno video. Svi predmeti koje je moj  pogled  obuhvatao,  treperili  su  i  titrali  kao  brzi film. Moje telo, učiteljevo telo, dvorište okruženo stubovima, pokućstvo  i  pod, drveće i sunce povremeno bi se uznemirili,  dok  se  sve  nije  rastopilo  u svetlucavom moru, kao što se u čaši vode rastope kristali šećera kada ih protresemo. Svetlo koje je sve ujedinjavalo, smenjivalo se s materijalizacijom oblika, a ti preobražaji  otkrivali  su  da  u  stvaranju  vlada  zakon  uzroka  i posledice.

Po spokojnim beskrajnim obalama moje duše razlila se okeanska radost. Shvatio sam da je duh Božiji neiscrpno blaženstvo. Njegovo telo su bezbrojna svetlosna vlakna. Sjaj koji je bujao u meni počeo je da se rasprostire preko gradova, kontinenata, cele zemlje, sunčevih i zvezdanih sistema, proređenih maglina i lebdećih univerzuma. Ceo svemir je u blagom sjaju svetlucao u beskonačnosti mog bića, kao grad koji se noću vidi  iz  daleka.  Zaslepljujuće svetlo iza oštro ocrtane linije horizonta nekako je bledelo na najudaljenijim rubovima. Tamo sam mogao da vidim uvek isti blagi  sjaj.  Bio  je  neopisivo nežan. Slike planeta oblikovale su se od grubljeg svetla.

Božanski zraci su se izlivali u svim smerovima iz večnog izvora stvarajući galaksije preobražene neopisivim aurama. Video sam kako  se  stvaralački  zraci uvek ponovo zgušnjavaju u sazvežđa da bi se opet rastopilii u moru providnog plamena. Milijarde svetova ritmički su prelazile u  taj  providni  sjaj,  a  zatim  je vatra  opet  postajala  nebeski  svod.

Središte  ognjenog  neba  spoznao  sam  kao  tačku  intuitivne   percepcije   u svom srcu. Iz tog  mog  unutrašnjeg  jezgra  širio  se  sjaj  prema  svakom  delu svemirske  strukture.  Blažena  amrta,  nektar  besmrtnosti,  pulsirala  je  u  meni  tečno

kao živa. Čuo sam kako  stvaralački  Božiji  glas  odjekuje  kao  aum,103  titraj kosmičkog motora.

Iznenada mi se dah vratio u pluća. Sa skoro nepodnošljivim  razočaranjem shvatio sam da sam izgubio svoju beskonačnost. Opet sam bio ograničen na ponižavajući kavez tela  koji  se  teško  prilagođava  duhu.  Kao  izgubljeni  sin pobegao sam iz svog  makrokosmičkog  doma  i  sam  sebe  zatvorio  u  jadni mikrosvet.

Moj guru stajao je ispred mene nepokretan. Počeo sam da se spuštam ka njegovim svetim stopalima, zahvalan za doživljaj kosmičke  svesti  za  kojim  sam toliko dugo strastveno žudeo. Zadržao me  je  u  uspravnom  stavu  i  progovorio mirno  i  skromno:  “Ne  smeš  se  opiti  ekstazom.  U   svetu   te   čeka   još   mnogo posla.  Hajde  da  počistimo  pod  na  balkonu,  a  potom  ćemo  prošetati  duž Gange.”

Doneo  sam  metlu.  Znao  sam  da  me  učitelj  uvodi  u  tajnu  uravnoteženog

života. Duša mora da se protegne do kosmogonijskih ponora, dok telo obavlja svakodnevne dužnosti.  Za  vreme  kasnije  šetnje  još  uvek  sam  bio  neizrecivo ushićen. Naša dva tela video sam kao  dve  astralne  slike  koje  idu  putem  pored reke,  čija  je  suština  čisto  svetlo.

“Božiji  duh  je  taj  koji  aktivno  podržava  svaki  oblik  i  svaku  silu  u svemiru. Međutim, On sam je transcendentan i odvojen u blaženoj nestvorenoj praznini  s  one   strane   svetova   vibrirajućih  pojava”,104   objasnio  je   učitelj.   “Sveci koji ostvare svoju  božanstvenost,  poznaju  sličnu  dvostruku  egzistenciju  čak  dok su još u telu. Svesno obavljajući zemaljske poslove, ostaju uronjeni u unutrašnje blaženstvo.

Gospod je sve ljude stvorio od beskrajne radosti  svog  bića.  Premda  su bolno sputane telom, Bog zna da će duše načinjene na njegovu sliku, na kraju prevladati  identifikaciju  s  čulima  i  ponovo  se  sjediniti  s  njim.”

Iz kosmičke vizije izvukao  sam  mnoge  trajne  poruke.  Danima  sam smirivao svoje misli, i oslobodio se varljivog uverenja  da  je  moje  telo  gomila mesa i kostiju koja se kreće po čvrstom tlu materije. Video sam da  su  dah  i nemiran um  kao oluje  koje na  okeanu  svetla podižu  talase  materijalnih oblika - zemlju, nebo, ljude, životinje, ptice, drveće. Nemoguće je da se beskonačno vidi kao jedno jedino svetlo, ukoliko se te oluje ne smire. Svaki put kada bih uspeo da potpuno umirim svoj dah i svoje misli, ugledao bih kako se  mnoštvo  talasa kreacije stapa u jedno blistavo more, baš kao što  talasi  okeana  kada  se  oluje smire spokojno nestaju u njegovom jedinstvu.

Božansko iskustvo kosmičke svesti učitelj daje  tek  kada  je  učenik  svoj duh  toliko  ojačao  meditacijom  da  ga  prostrani  vidici  ne  mogu  zgromiti.  To

95       “U početku beše reč, i reč beše u Boga, i Bog beše reč.” - Jovan  1,1

96       “Jer otac ne sudi nikome, nego sav sud dade sinu”- Jovan 5, 22. “Bog, koji je sazdao sve kroz Isusa Hrista.” - Efescima 3, 9. “Boga niko nije video  nikad:  jedinorodni  sin  koji  je  u naručju očevom, on ga javi.”- Jovan 1, 18. “Zaista, zaista vam kažem: koji veruje u mene, dela koja  ja  tvorim  i  on  će  tvoriti,  i  veća  će  od  ovih  tvoriti:  jer  ja  idem  k  ocu  svojemu.”-  Jovan  14,

12. “A utešitelj Duh sveti, kojega će otac poslati u ime moje, on će vas naučiti svemu i napomenuće vam sve što vam rekoh.”- Jovan 14, 26.

Te biblijske reči odnose se na trostruku prirodu Boga kao Oca, Sina i Svetog Duha  (u hinduskim svetim spisima sat, tat, aum). Bog Otac je apsolutno, nemanifestovano, s one strane vibrirajuće kreacije. Bog sin je Hristova svest (Brahma ]aitanja ili Kutastha  ]aitanja)  koja  je  u vibrirajućoj  kreaciji.  Ta  Hristova  svest  “jedino  je  rođena”  ili  jedini  odraz   nestvorenog Beskonačnog.  Spoljašnja  manifestacija  sveprisutne  Hristove   svesti,   njen   “svedok”   (Otkrovenje   3, 14), jeste aum, Reč  ili  Sveti  Duh,  nevidljiva  Božija  moć  koja  je  jedini  činilac,  jedina  stvaralačka sila  koja  vibracijama  održava  celi  stvoreni  svemir.  Aum,  blaženi  utešitelj  može  da  se   čuje   u meditaciji  i  otkriva   pokloniku  vrhovnu   istinu.

iskustvo se ne može steći pukom intelektualnom spremnošću ili  otvorenošću. Samo stanje proširene svesti koje se postiže vežbanjem  joge  i  predane  bhakti može da pripremi duh kako  bi  podneo  oslobodilački  šok  sveprisutnosti. Iskrenom pokloniku to  se  neizbežno  događa.  Njegova  intenzivna  žudnja  počinje da privlači Boga neodoljivom silom. Gospod, kao kosmička vizija, poklonikovim magnetskim žarom biva privučen u širinu njegove svesti.

Šri Juktešvar me je naučio kako da dozovem blaženi osećaj kada god  to poželim, i  da  ga  prenesem  drugima  ako  su  im  intuitivni  kanali  dovoljno razvijeni. Mesecima sam svakog dana ulazio u stanje ekstatičnog sjedinjenja razumevajući  zašto  se  u  Upanišadama105    kaže  da  je  Bog  rasa,  “najslađi”.

Međutim, jednog dana sam izašao s tim problemom pred učitelja. “Gospodine,  želim  da znam  kada  ću  naći Boga.”

“Pa,  našao  si  ga.”

“O, ne, gospodine, mislim da nisam!”

Moj  guru  se  nasmešio.  “Znam  da  ne  očekuješ  starca  na   prestolu   u nekom antiseptičnom  kutku  svemira.  Međutim,  vidim  da  smatraš  kako  je posedovanje  moći  poznavanje  Boga.  Nije  tako.  Čovek  može  da  poseduje  sav svemir,  a  da  mu  Gospod  ipak  izmiče!  Duhovni  napredak  se  ne  sme  meriti moćima,  već  samo  jačinom  blaženstva  u  meditaciji.

Bog  je  uvek  nova  radost. On  je   neiscrpan. Ako   budeš nastavio da

meditiraš  godinu  za  godinom,  očaraće   te   beskrajnom   domišljatošću.   Poklonici kao  što  si  ti,  koji  su  pronašli  put  ka  Bogu,  ni  ne   pomišljaju  da   ga   zamene nekom  drugom  srećom.  Niko  se  s  njim  ne  može  takmičiti  u  zavodljivosti.

Tako brzo se umaramo od zemaljskog uživanja. Želja  za  materijalnim nema kraja. Čovek nikada nije u potpunosti zadovoljan, pa sledi jedan  cilj  za drugim. Ono “nešto drugo” što on traži jeste  Bog,  jer  samo  on  može  da  pruži trajnu sreću.

Zemaljske želje izbacuju nas iz unutrašnjeg raja. One nam nude lažna uživanja koja se izdaju za  duševnu  radost.  Ipak,  božanskom  meditacijom izgubljeni raj može  opet  brzo  da  se  pronađe.  Pošto  je  Bog  uvek  nov,  ne  može da nam dosadi. Da li se možemo zasititi blaženstva čiji se raskošni ukus bez prestanka menja?”

“Sada  razumem,  gospodine,  zašto  sveci  Boga  zovu  nedokučivim.  Čak  ni

život koji  bi  večno  trajao,  ne  bi  bio  dovoljan da  prodremo u njegovu  tajnu.” “Tako  je.  Ali  on  nam  je  blizak  i  drag.  Kada  duh  krija  jogom  ukloni

čulne prepreke, meditacija pruža dvostruki dokaz o Bogu. Uvek nova radost pokazuje  da  on  postoji,  jer  su  u  to  uvereni  svi  atomi  našeg  tela.  U  meditaciji

čovek nalazi i njegovo neposredno vođstvo, pravo rešenje svakog problema.” “Vidim,  guruđi,  da  ste  vi  rešili  moj  problem.”  Zahvalno  sam  se  smeškao.

“Sad  razumem  da  sam  našao  Boga,  jer  kad  god  bih  zauzet  poslom  podsvesno

osetio radost meditacije, na suptilan  način  bih  bio  podstaknut  da  krenem ispravnim  smerom  čak  i  kada  se  radilo  o  detaljima.”

“Ljudski život pritisnut je  tugom  sve  dok  ne  naučimo  kako  da  se uskladimo  s  Božijom  voljom,  čiji  'pravi  smer'  često  zbunjuje  egoističnu inteligenciju. Samo Bog može da  dâ  nepogrešiv  savet.  Ko  nosi  teret  svemira, ako  ne  on?”

97         Pitanja o Upanišadama i drugim indijskim svetim spisima  postavljaju  mi  učenici  iz  celog sveta. Svete knjige Istoka koje je priredio Max Miler (Oxford) u 34 toma sadrže prevode Upanišada i mnogih drugih indijskih religioznih tekstova. Mnogi zapadni  naučnici,  kao  ni  hindu panditi ne tumače Vede pravilno.  Te  drevne  rasprave,  namenjene  upućenim  brahmanskim učiteljima,  ne otkrivaju lako svoje tajne.  Sam intelekt tu nije dovoljan.