3

Desetog juna  1968.  pošao  sam  s  don  Huanom na jedno dugo   putovanje;   odredište  nam  je   bilo  jedan  mitote (sastanak)  na  kome  smo  želeli  da  učestvujemo.  Čekao sam  mesecima  na  tu  priliku,  a  ipak  nisam  bio  sasvim siguran  da želim  da  idem.  Verovatno  sam  oklevao  zato što sam se plašio da ću na tom sastanku koji se odnžava radi  pejotla  morati  i  ja  da  ga  uzmem,  a  to  nikako  ni­ sam želeo. Često sam o tome govorio  don Huanu.  U po­ četku  se  strpljivo  srnejao,  ali  na  kraju  mi  je  odlučno rekao  da  ne  želi  više  ni  reči  da  čuje  o  mom  strahu.

Što se mene  tiče,  mitote  je  bio  izvanredna  prilika za proveravanje shema koje sam  konstruisao.  Pre  sve­ ga, nikad nisam sasvim napustio ideju da na tim sa­ stancima  mora  da  postoji  neki  tajni   kolovođa  da  bi se među učesnicima postiglo prećutno sporazumevanje. Činilo mi se odnekud da je don Huan iz nekih svojih razloga odbacio tu moju ideju, pošto je smatrao da je celishodnije ako mi sve što se na nekom  mitoteu  do­ gađa  objašnjava  kao   da  se  to  zbiva  zato  što  ti  ljudi

»vide«. Pomislio sam da moja želja da nađem neko  za mene  prihvatljivo  objašnjenje   nije  u  skladu   sa   onim što on od mene očekuje, i da zato  mora  da  otkloni moje razumne razloge, kao  što je  činio  i  inače  kad  god se  oni  ne  bi uklopili  u  njegov  sistem.

Pre nego što smo pošli na put don Huan me  oslo­ bodio  straha  od  uzimanja  pejotla  rekavši  da  na  taj  sa-

stanak idem samo kao posmatrač. Laknulo mi je  pri duši. Tada sam bio gotovo potpuno uveren  da  ću otkri­ ti tajni postupak pomoću koga se  učesnici  sporazu- mevaju.

Bilo je kasno po podne  kad  smo  pošli;  sunce  se već gotovo spustilo na visinu  horizonta;  osećao  sam  ga na vratu i zažalio što na zadnjem prozoru kola nemam zavese. Sa jedne uzvišice video sam pred sobom veoma prostranu ravnicu; put je ličio na crnu traku koja se pružila po zemlji i vukla gore-dole po bezbrojnim bre­ žuljcima. Pratio sam je pogledom neko vreme  dok  ni­ smo  počeli  da  se  spuštamo;  išla  je  ka  jugu  i  tamo  se u daljini gubila iza jednog onižeg planinskog  venca.

Don Hua n je sedeo mirno i gledao preda  se.  Već dugo nismo ni reči progovorili. U automobilu je bilo suviše toplo. Otvorio sam sve prozore, ali ni to nije pomoglo  jer je  dan bio užasno  vreo.  Sve  mi  je  smetalo i  bio  sam  besan.  Počeli  da  se  žalim  na  vrućinu.

Don Hua n se namršti  i  pogleda me radoznalo.

»U celom Meksiku je toplo u ovo doba godine«, re­

če.  »Tu  ti pomoći nema.«

Nisam ga gledao, ali znao sam da on ne  skida  po­ gleda s  mene.  Kola  krenuše  brže  nizbrdo.  U  magnove- nju primetih na drumu  znak  s  natpisom  Vado  —  jaru­ ga. Kad sam je ugledao, već  sam  bio  u  velikoj  brzini  pa iako sam usporio, ipak smo osetili to udubljenje i od­ skočili  sa  sedišta.  Posle  toga  sam  dosta   usporio;   pro­ lazili smo krajem u  kome  je  stoka  slobodno  pasla  po­ kraj  puta  i  gde  je  strvina  kakvog  konja  ili   krave  koju je automobil  pregazio  na  drumu  bila  sasvim  obična stvar. Na jednom mestu morao  sam da  stanem da bih propustio  neke  konje  da  pređu  na   drugu   stranu   dru­ ma. Sad sam bio još bešnji i razdražljiviji. Rekoh  don Huanu da je to od vrućine, pa dodadoh da još od de- tinjstva  ne  volim  vrućinu,  jer  me  je  ona  svakog   leta gušila  tako  da  sam  jedva  disao.

»Sad više nisi dete«, reče on.

»Ali  vrućina  me  guši«,  odgovorih.

»Lepo,  mene je mučila  glad kad  sam  bio  dete«,  re­

če  on  tiho.  »Osećati  veliku  glad,  to  je  jedino  što  sam

kao  dete znao, i  od toga bih  toliko natekao  da ni ja ni-

sam mogao da dišem. Ali to je bilo  kad  sam  bio  dete. Sada više ne mogu  tako  da  se  gušim,  niti  mogu  da  se od gladi nadmem kao žaba.«

Nisam znao šta bih  mu  odgovorio.  Osećao  sam  da ću dospeti u  nemoguć  položaj  i  da  ću  uskoro  morati da branim nešto do čega mi uistinu  nije  stalo.  Vrućina nije bila baš toliko nesnosna. U stvari, ljutilo me to što ću morati da vozim  više  od  hiljadu  milja  da  bismo  sti­ gli tamo gde  smo  naumili.  Bilo  mi je  mučno  pri  pomi­ sli  na  toliki  napor.

»Hajde  da  negde  stanemo   i  da  nešto  pojedemo«, rekoh.  »Možda  neće  biti  toliko  toplo  kad  sunce  zađe.« Don Huan me pogleda s osmehom i reče da još  du­

go nećemo naići ni na jedan čist grad, i da mu se, osim toga, čini kako ja ne volim da kupujem  ništa za jelo sa tezgi  pored puta.

»Zar  se  više  ne  plašiš  proliva?«  upita  me.

Znao sam da mi  se podsmeva,  iako mu je lice  i  da­

lje   izgledalo  ozbiljno   i   ljubopitljivo.

»Po tome kako se ti ponašaš«, reče, »čovek bi po­ mislio da se proliv krije tamo negde i da samo čeka da iziđeš iz kola pa da te zgrabi. Na grdnoj si muci; ako izbegneš  vrućinu,  postaćeš  žrtva  proliva.«

Don Huan je to rekao tako  ozbiljno  da  sam  morao da se nasmejem. Zatim smo se dugo  ćutke  vozili.  Kad smo stigli do jednog mesta gde  staju  kamioni,  zvanog Los  Vidrios  —  Staklo  — mrak  je  već  bio  ovladao.

Don Huan viknu iz kola:  »Šta imate danas za jelo?«

»Svinjetinu«,  doviknu  mu neka  žena iz  krčme.

»Nadam se, tebe radi, da je to svinjče danas pre­ gaženo  na  drumu«,  reče  don  Huan  smejući  se.

Izišli smo iz  kola.  Duž  obe  strane  puta  protezalo se oniže pobrđe koje mi je ličilo na okamenjenu  lavu posle neke džinovske vulkanske erupcije. Crni, oštri  vr­ hovi ocrtavali su se prema nebu  u  pomrčini  podseća- jući  na  ogromne,  zastrašujuće  zidove  od  srče.

Za večerom rekoh  don  Huanu  da  razumem  zašto je to mesto dobilo  ime  Staklo,  i  dodadoh  da  taj  naziv, po mom mišljenju, očigledno potiče od  oblika  planina koji  liče  na  komade  razbijenog  stakla.

Don Huan mi ubedljivini tonom odgovori da je to mesto nazvano Los Vidrios zato što se tu prevrnuo ka­ mion pun stakla posle čega se još  godinama  srca  pote­ zala  po  drumu.

Pomislih da se  šali  i  zamolih  ga  da  mi  kaže  da  li je  to  pravi  razlog.

»Zašto  ne  pitaš  koga  od  ovih  ovde?«  reče.

Upitah  jednog  čoveka  koji  je  sedeo  za  stolom  do

našeg;  rekao  je,  izvinjavajući  se,  da ne zna.  Otišao  sam

zatim  u  kuhinju  i  pitao  žene  koje  su  tu  radile  znaju  li

šta  o  tome,  ali  one  sve  odgovoriše  da  ne  znaju;  mesto

se prosto zove  Staklo, i to je  sve.

»Verujem da sam ja u pravu« , reče don Hua n tiho.

»Meksikanci  nemaju  običaj  da  obraćaju  pažnju  na  ono

što  ih  okružuje.  Siguran  sam  da  oni  ne  mogu  da  vide

te tvoje staklene planine, ali mogu začelo da ostave srču

da  se  godinama  ovuda povlači.«

Ta slika na m je obojici bila smešna i mi se na- smejasmo.

Kad smo završili s večerom, don Huan me  upita kako se osećam. Dobro, rekoh mu, ali nije  bilo baš  sa­ svim tako. Don  Huan me  dobro  pogleda  i  meni  se uči­ ni  da je  otkrio  da mi nije  sve  potaman.

»Kad si već  odlučio  da  dođeš  u  Meksiko,  trebalo je da odbaciš sve te tvoje beznačajne bojazni«, reče veo­ ma strogo. »Tvoja  odluka  da  dođeš  ovamo  trebalo  je da ih nadjača. Došao si  zato  što  si želeo  da  dođeš.  Ta­ ko ratnik postupa. Rekao sam ti već toliko put a da je ratnički način života najbolji. Brini se i razmišljaj  pre nego što doneseš bilo koju odluku, a kad se  već  od­ lučiš, onda pođi svojim putem  oslobođen  briga  i  mi­ sli; na tom put u čeka te još  bezbroj  drugih  odluka. Tako  ratnik  postupa.«

»Verujem da i ja to činim, don  Huane,  ba r  pone­ kad. Veoma mi je teško, ipak, da to stalno imam  na umu.«

»Ratnik misli na svoju  smrt  kad  mu  stvari  posta­ nu  nejasne.«

»To je još  teže,  don  Huane.  Za  većinu  ljudi  smrt je nešto neodređeno i daleko. Mi na to nikad ne mi­ slimo.«

»Zašto?«

»A  zašto  bismo   mislili?«

»Veoma prosto«,  odgovori.  »Zato  što  jedino  misao o  smrti  čeliči  naš  duh.«

Kad smo pošli iz Los Vidriosa bila je  takva  pomr­ čina da su se  obrisi  oštrih  planinskih  vrhova  potpu­ no stopili s tamnim nebom. Vozili smo se ćutke još je­ dan sat. Bio sam umoran. Činilo mi  se  da  ne  govorim zato što i nemam o čemu da govorim.  Bilo  je  veoma malo vozila  na drum u —  tek poneka kola bi prošla po­ red nas krećući se u suprotnom pravcu.  Izgledalo  je  da smo se samo  mi uputili  na jug.  To  mi  se  činilo  čudno pa sam svaki čas gledao u retrovizor da  vidim  ima  li koga iza nas, ali nikakvih kola nije bilo.

Posle  nekog  vremena  prestadoh  da  iščekujem  kola i počeh da razmišljam o tome šta li nas  očekuje  na ovom putovanju. Onda odjednom primetih da moji  fa­ rovi bacaju veoma jaku svetlost nasuprot pomrčini svud oko nas, pa opet pogledah u retrovizor.  Ugledao  sam prvo jarku svetlost a onda sam razaznao dve  svetle  tač­ ke koje kao da su iz zemlje iskrsle. To su bili farovi automobila koji se nalazio navrh jednog brda dosta da­ leko od nas.  Video  sam  ih  još  neko  vreme,  a  onda  su se izgubili u pomrčini kao da ih je neko sklonio; malo zatim pojavili su se  navrh drugog brda, a zatim su opet nestali. Dugo sam u ogledalu  pratio  njihovo  pojavljiva­ nje i nestajanje. U jednom trenutku pomislih da  nas  ta kola sustižu. Zaista su nam se približavala.  Njihovi  fa­ rovi bivali su  sve  veći  i  svetliji.  Namerno  pritisnuh  ja­ če papučicu za gas. Obuzela me neka  nelagodnost.  Uči­ nilo mi se  da  je  don  Huan  primetio  moju  zabrinutost, ili je, možda, samo zapazio da ubrzavam.  Pogledao  je prvo u mene, pa se okrenuo i gledao  u  te  farove  u  da­ ljini.

Upitao me šta mi je. Rekao sam  mu da već  satima nije bilo nikakvih automobila  iza  nas,  i  da  sam  odjed­ no m ugledao farove tog automobila koji nam se pri­ bližava.

Nasrne jao se prigušeno i upitao me mislim li ja za­ ista da je to automobil. Odgovorih  mu  da  to  ne  može biti ništa  drugo nego  automobil,  a  on  reče  da mu  je to

što sam se zabrinuo dokaz kako  osećam  da  je  to  iza nas nešto više od običnih kola. Uporno sam  mu  pona­ vljao kako sam mislio da je to na drumu prosto neki putnički  automobil,  ili,  možda,  kamion.

»Šta  bi  drugo  moglo  biti?«  rekoh  glasno. Don  Huanovo  ispitivanje  me  iznerviralo.

On se okrenu, pogleda me pravo u oči pa lagano klimnu glavom,  kao  da odmerava to  što  će  reći.

»To su svetlosti  na  glavi  smrti«,  tiho  reče.  »Smrt ih stavi na  glavu  kao  šešir pa  onda  krene  galopom.  To su svetlosti smrti  u  galopu  koja  nas  sustiže  i  sve  nam je bliža i bliža.«

Naježih se. Malo zatim  pogledah  opet  u  retrovizor, ali  onih  svetiljki  više  nije  bilo.

Rekoh don Huanu da su se ona kola morala zau­ staviti ili su skrenula s našeg puta na drugi. Nije se okrenuo  da  vidi,  samo  se  protegao  i  zevnuo.

»Ne«, reče. »Smrt nikad ne staje. Ponekad samo pogasi  svoja  svetla,  i  ništa  više.«

Stigli smo u severoistočni Meksiko 13. juna.  Dve stare Indijanke koje su bile  veoma  slične,  po  svoj  pri­ lici sestre, i četiri devojke stajale su na okupu pred jednom  kućicom  od  čerpića.  Iza  kuće  je  bila  koliba, a od nekadašnjeg ambara ostao je samo jedan zid i deo krova. Žene su nas, izgleda, očekivale; sigurno su pri- metile moja kola  po  oblaku  prašine  koja  ih  je  pratila po seoskom putu, kad sam se pre dve milje odvojio od asfaltiranog druma. Ta kuća  se  nalazila  u  jednoj  du­ goj dolini; kad sam  s vrata  kuće  pogledao  na  drum, li­ čio mi je na dug ožiljak visoko gore  na  padini  zelenih boja.

Don Huan je izišao iz kola i porazgovarao  nekoliko minuta  sa  staricama.  One  su  mu  pokazale  neke  drvene stolice  pred  vratima.  Don  Huan  mi  dade  znak  da  pri- đem  i  mi  sedosmo.  Jedna  starica  sede  s  nama;  ostale uđoše  u  kuću.  Dve  devojke  ostadoše  pred  vratima,  po- smatrajući  me  radoznalo.  Mahnuh  im  rukom,  a  one  se zakikotaše  i  pobegoše  u  kuću.  Posle  nekoliko  minuta došla  su  dva  mlađa  čoveka  i  pozdravila  se  s  don  Hua­ nom.  Meni  nisu  uputili  ni  reči,  niti  su  me  pogledali. Malo  su  porazgovarali  s  don  Huanom;  zatim  on ustade

pa  svi,  zajedno  sa  ženama,  odosmo  pešice  u  jednu  ku­ ću,  možda  pola  milje  udaljenu  od  prve.

Tamo smo  sreli  drugu  grupu  ljudi.  Don  Huan  uđe u kuću, a meni reče da ostanem kraj vrata. Pogledah unutra i videh jednog starog Indijanca, možda don Hua- novih  godina,  gde  sedi  na  drvenoj  stolici.

Još se nije bilo sasvim smrklo. Grupa mlađih In­ dijanaca i Indijanki mirno je stajala oko jednog starog kamiona pred kućom. Obratio sam  im  se  na španskom, ali oni su očigledno izbegavali  da mi  odgovore;  žene  su se kikotale čim bih nešto rekao,  a  muškarci  bi  se  učti­ vo nasmešili i  odvraćali  pogled  od  mene.  Izgledalo  je da me ne razumeju, ali ja sam bio siguran da svi znaju španski, jer sam ih čuo kad su među sobom  razgo­ varali.

Posle nekog vremena don Huan i onaj drugi starac iziđoše iz kuće pa se popeše u kamion i sedoše pored vozača. To je, čini se, bio  znak  za  sve  ostale  da  se  po­ pnu  na zadnji  deo  kamiona.  Sa  strana  nije bilo  ograda, i kad je kamion krenuo, svi smo se držali za  dugi  ko­ nopac pričvršćen  za  neke kuke  na šasiji.

Kamion se kretao lagano  po  seoskom  putu.  U  jed­ no m trenutku zastao je  na  veoma  strmoj  uzbrdici  i  mi svi iskočismo pa pođosmo peške  za njim;  ubrzo  potom dva mladića opet skočiše na pod  kamiona  i  sedoše  na kraj ne hvatajući se za konopac. Žene su se smejale i hrabrile ih da i dalje ostanu u tom  nesigurnom  polo­ žaju. Don Huan i  onaj  drugi  starac  koga  su oslovljavali sa »don Silvio« koračali su jedan pored drugog ne obra­ ćajući pažnju na nestašluke mladih. Kad smo ponovo stigli  na ravniji  put,  svi  smo  se  opet  popeli na  kamion.

Vozili  smo  se  otprilike     1     sat.  Pod kamiona bio je veoma tvrd i neudoban, pa sam  zato  stajao  držeći  se za vozačku kabinu i tako sam se vozio  sve  dok  nismo stigli do nekih brvnara. I tu je bilo sveta, a kako je već bilo veoma mračno, mogao sam, pri žućkastoj svetlosti petrolejke okačene na otvorenim vratima, da razaznam samo  nekolicinu  ljudi.

Svi siđoše s kamiona i pomešaše se s ljudima u tim kućama. Don Huan mi opet reče da ostanem napolju. Naslonio  sam  se  na  prednji  branik  kamiona,  a  posle

nekoliko minuta pridružiše mi se 3 mlađa čoveka. S jednim od njih upoznao sam se pre  4  godine na jed­ nom mitoteu. On me zagrli, snažno me uhvativši za mišice.

»Sila  si«,  prošapta  mi  na  španskom.

Stajali smo sasvim  mirno  pored  kamiona.  Bila  je topla,  vetrovita  noć.   Čuo   sam   tihi   žubor   potoka   koji je tekao  tu  negde  u  blizini.  Moj  prijatelj  me  šapatom upita da li imam cigareta. Ponudih i njega i ostale. Po­ gledah  u  časovnik  pri  žaru  cigarete.  Bilo  je  devet   sati.

Ubrzo  potom  iz  kuće  iziđe  grupa  ljudi  i   ona   tro­ jica se  udaljiše  od  mene.  Don  Huan  mi  priđe  i  reče  da je  svima  objasnio  zašto  sam   došao,   da  niko   nema  ni­ šta protiv toga, da slobodno mogu da prisustvujem  mi­ toteu i da ih služim vodom. Dodao  je  da  ćemo  ubrzo poći.

Grupa  od     10     žena i     11     muškaraca  iziđe iz kuće.  Njihov  predvodnik  bio  je  neki   mršav   čovek  koji je  imao  verovatno        50        i   koju  godinu.  Zvali  su  ga

»Moćo«; taj nadimak znači da je kratko  podšišan.  Ko­ račao je žustro, čvrsto. Nosio je  petrolejku  u  ruci  i  ma­ hao njome u  hodu  levo-desno.  U  početku  sam  mislio  da on njom tek tako maše, ali sam  posle  utvrdio  da  za­ mahne kad naiđe na kakav teži deo puta, ili na neku prepreku. Išli smo  više  od  jednog  sata.  Žene  su  ćereta- le i pokatkad se tiho smejale.  Don  Huan  je  s  onim  dru­ gim starcem bio  na  čelu  povorke,  a  ja  sam  bio  sasvim na kraju. Gledao sam dole, pokušavajući da vidim kuda koračam.

Protekle su već         4       godine otkako  smo  don Huan i ja poslednji put noću bazali po brdima,  i ja se više ni­ sam onako spretno kretao kao  nekada. Spoticao  sam se svaki  čas  i  nenamerno  odbacivao  nogama  omanje  ka­ menje.  Moja  kolena  više  nisu  bila  gipka;  kad  bih  nai­ šao na  strminu,  činilo  mi  se  da  se put ustremio na me­ ne,  a  kad  bi  se  staza  spuštala,  izgledalo  mi  je  da  to­ nem  zajedno  s  njom.  Hodao  sam  najbučnije  od  svih  i zbog  toga  i  protiv  svoje  volje  ispao  budala.  Neko  iz grupe  doviknuo  bi  »bum«  svaki  put  kad  sam  se  spota- kao,  na  šta  su  se  svi  smejali.  U  jednom  trenutku  je kamen  koji   sam  nogom  odbacio  udario  neku  ženu  u

petu,  i  ona,  na  opšte  uveseljenje,  glasno  reče:   »Dajte sveću tom jadniku!« Ali najgore mi je bilo kad sam po- srnuo i morao da se pridržim za onoga  ispred  sebe;  za­ malo  nije  izgubio  ravnotežu  i  namerno  je   vrisnuo   iz sveg grla.   Svi   su  se  smejali  toliko  da   su  morali  stati dok  se  ne  smire.

U jednom trenutku, predvodnik mahnu svetiljkom gore-dole. To je, čini se, bio znak  da  smo  stigli  kud smo naumili. Desno od mene u blizini su se nalazili obrisi oniže kuće. Ljudi iz grupe raziđoše se kud koji. Tražio sam pogledom don Huana. Teško ga je bilo naći po mraku. Posrtao sam bučno tumarajući tamo-amo dok ga  nisam našao  gde  sedi  na  jednom  kamenu.

On mi ponovi da  je  moja  dužnost  da  donosim  vo­ du ljudima koji će učestvovati na mitoteu. Još pre mno­ go godina naučio me kako se to radi. Iako  sam  se  ja svega dobro sećao, on je ipak želeo da me podseti i po­ kazao  mi je  šta  treba  da radim.

Posle toga smo otišli iza kuće gde  su  svi  muškarci bili na okupu. Naložili su vatru. Na petnaestak stopa od vatre prostor je  bio  raščišćen  i  prekriven  prostirkama od rogozine. Moćo, čovek koji  je  bio  na  čelu  povorke, seo je  prvi  na  prostirku;  primetio  sam  da  mu  nedosta­ je gornji rub levog uha, po čemu je  i  dobio  svoj  nadi­ mak. Don Silvio sede desno od njega, a on  Huan  levo. Moćo je sedeo licem prema vatri. Jedan mlađi  čovek priđe mu i stavi pred njega plitku pletenu kotaricu s pupoljcima pejotla, pa onda sede između njega i don Silvija. Drugi mladić donese dve male  kotarice,  stavi  ih pored  one  s  pupoljcima  pejotla  pa  sede  između  Moćoa i don Huana. Zatim još 2  mladića  sedoše  pored  don Silvija i don Huana i tako zatvoriše krug u kome se nalazilo     7     ljudi.  Žene su ostale u kući.    2    mladi­ ća morala su da održavaju vatru kako  bi  svu  noć  go- rela, a 1 dečak  i  ja  čuvali  smo  vodu  koju  ćemo docnije davati sedmorici učesnika  posle  njihovog ritu­ ala koji će trajati ćelu  noć.  Vatra  i  sudovi za vodu bili su jedni naspram  drugih,  na  podjednakoj  udaljenosti od  kruga u  kome  su  sedeli  učesnici  obreda.

Starešina Moćo  zapeva svoju pesmu pejotlu; nje­ gove  oči  bile  su  zatvorene,  a  telo  kao  da  je  odskakalo

gore-dole.  Bila  je  to  veoma  duga   pesma.   Nisam   razu- meo jezik kojim je pevao. A onda  su  svi,  jedan  za  dru­ gim, otpevali  svoje  pesme  pejotlu.  Izgledalo  je  da  ne pevaju nekim unapred utvrđenim redom.  Činilo  se  da pevaju  onda  kad  osete  potrebu   za   tim.   Moćo   potom uze u ruke kotaricu  s  pejotlom,  izvadi  iz  nje  dva  pupolj­ ka, pa je opet vrati  u  sredinu  kruga;  don  Silvio  uze  pe- jotl posle njega, a zatim i  don  Huan.  Ona  četiri  mladića koji su, izgleda,  sačinjavali  zasebnu  grupicu,  uzeše  svaki po dva pupoljka pejotla, i to  redom  koji  se  kretao  prav­ cem  suprotnim   od   kazaljke   na   časovniku.

Svaki od te sedmorice  učesnika  pevao  je  i  pojeo po    2    pupoljka  pejotla     4     put a  za  redom,  a  zatim su jedan drugom dodavali druge dve kotarice sa osu­ šenim voćem  i  mesom.

Ponovili su taj ciklus  nekoliko  puta  u  toku  noći, ali meni nikako nije pošlo za rukom da otkrijem bilo kakav skriveni red  u njihovim postupcima. Nisu razgo­ varali; činilo se da je tu svaki od njih potpuno sam, jedinka za sebe. Nisam nijednom primetio  da  je  bilo koji  od  njih  obraćao  pažnju  na  to  šta  rade  oni  drugi.

Poustajali su pre zore  i  onaj  dečak  i  ja  dali  smo im vode. Posle toga sam malo prošetao da bih se ori- jentisao. Ta kuća bila je u stvari koliba  sa  jednom  so­ bom, niska građevina od čerpića s krovom od opletene slame. Predeo oko nje delovao je veoma deprimirajuće. Koliba se nalazila u ravnoj pustolini s mešovitim rasti- njem. Zbunje i kaktusi rasli su jedni pored drugih,  ali nigde nije bilo nijednog drveta. Nisam se usudio da se udaljim  od  kuće.

Žene su  otišle  do  podne.  Ljudi  su  se  ćutke  kretali u neposrednoj blizini kuće. Oko podne smo svi opet po- sedali onim istim redom kako smo sedeli i prethodne večeri. Kotarica sa suvim mesom  isečenim  na  komadi­ će, tako da su  po  veličini  bili  isti  kao  i  pupoljci  pejot­ la, išla je od ruke do ruke. Neki od prisutnih pevali su svoje pesme pejotlu. Po  isteku,  otprilike,  jednog  sata svi su poustajali  i razišli se na  razne  strane.

Žene su za vodonoše i one koji treba da  paze  na vatru ostavile lonac kaše. Jeo sam malo, a zatim pre­ spavao  gotovo  celo  popodne.

Kad se smrklo, mladići čija je dužnost bila da se staraju o vatri naložiše je opet i krug uzimanja pejotla ponovo započe. Sve se zbivalo uglavnom  istim  redom kao  prethodne noći  i  završilo  se u zoru.

U toku noći trudio sam se da pratim i  zabeležim svaki pokret svakog pojedinog od  tih  7  učesnika, nadajući  se  da  ću  otkriti  makar  i   najmanji   mogući znak sistema za verbalno ili bilo kakvo drugo opštenje među njima. Međutim, u njihovim postupcima i pona­ šanju nije bilo ničega što bi ukazivalo da takav sistem postoji.

Pred veče je opet počeo krug uzimanja pejotla.  Uju­ tro  mi  je  bilo  jasno  da  sam  potpuno  poražen  u  svom nastojanju  da  otkrijem  bilo  šta  što  bi  ukazivalo  na  to da  među  njima  postoji  neki  tajni  predvodnik,  ili  kakav tajni  način  međusobnog  sporazumevanja.  Taj  dan  sam kasnije  proveo  sam  i  pokušao  da  sredim  svoje  beleške.

Kad su se ljudi  opet okupili za tu četvrtu noć, znao sam  odnekud  da  će  se  sastanak  njom  završiti.  Niko  mi o tome nije  rekao  ni  reči,  ali  ja  sam  ipak  znao  da  će se sutradan svi  razići.  Sedeo  sam  opet  kraj  vatre,  dok su  ostali  posedali  po  već utvrđenom  redu.

Ponašanje one sedmorice ljudi u krugu bilo je  sa­ svim isto kao i prethodne noći. Budno sam i dalje mo­ trio na njihove pokrete, kao i ranije. Želeo sam da za­ beležim  sve  što  čine,  svaki  njihov  pokret,  reč,  ili  gest.

U jednom trenutku začuh tiho,  isprekidano  zuja­ nje; bilo je to obično zujanje u ušima i zato  se  na  to nisam ni osvrtao. Međutim,  zujanje  se  pojačavalo,  ali još nije  prevazišlo  ono  uobičajeno.  Sećam  se  da  je  mo­ ja  pažnja  bila  podeljena  između  motrenja  na  prisutne i osluškivanja  tog  zujanja  u  mojim  ušima.  A  onda  se, u jednom trenutku, ozariše  lica  tih  ljudi;  činilo  se  kao da je tog  časa  upaljena  neka  svetiljka.  Ali  to  nije  ličilo na električnu svetiljku, ni  fenjer,  a  isto  tako  ni  na  od­ raz vatre na njihovim licima. To  je,  moglo  bi  se  reći, bilo neko zračenje, neka  ružičasta  svetlost,  veoma  bla­ ga, ali ipak uočljiva s mesta na kome sam se nalazio. Zujanje kao da se sve više pojačavalo.  Pogledah  u  de- čaka  koji  je bio  sa mnom,  ali  on  je  spavao.

Tada se ona ružičasta svetlost već više zapažala. Pogledah u don Huana, ali on je bio  sklopio  oči,  kao  i don Silvio i Moćo. Nisam mogao  da  vidim  oči  četvo­ rice mlađih ljudi zato što su dvojica od njih  sedela  na­ gnuta napred, dok su mi druga dvojica bila okrenuta leđima.

Motrio sam ih još pažljivije. Nisam, ipak, bio  pot­ puno svestan činjenice da u stvari  čujem  zujanje  i  vi­ dim ružičastu svetlost kako lebdi nad ljudima. Malo docnije  zapazio  sam  da  su  ona  blaga  ružičasta  svetlost i zujanje veoma uporni. Za trenutak sam bio veoma zbu­ njen, a onda mi je kroz  glavu  prostrujala  misao  koja nije bila ni u kakvoj vezi s prizorom  koji  sam  posma- trao, niti sa svrhom mog prisustva na tom mestu. Setio sam se nečega što  mi  je  majka  rekla  jednom  kad  sam još bio dete. Ta misao bila je veoma neprikladna i od­ vlačila je moju  pažnju;  pokušao  sam  da  je  odbacim  i da se opet unesem u to što  posmatram,  ali  nisam  mo­ gao. Ta misao mi  se opet vratila, ali ovog put a još sna­ žnija, upornija, a onda sam jasno čuo glas  moje  majke kako me  doziva.  Čuo sam je kako vuče papuče u hodu, i zatim i njen smeh. Okrenuh se, tražeći je pogledom; učinilo mi se da ću se u nekoj vrsti halucinacije ili fa­ tamorgane prebaciti u prošlost i da  ću je  videti,  ali  vi­ deo sam jedino usnulog  dečaka  pored  sebe.  Ugledavši ga, trgnuo sam se i osetio da mi je za trenutak-dva lakše, da mi  je  glava  bistra.

Opet pogledah u onu grupu ljudi. Nisu nimalo pro- menili položaj — sedeli su isto  kao  i  pre.  Međutim, one svetlosti više nije bilo, a  ni  u  mojim  ušima  više nije zujalo. Osetio sam da mi je lakše. Pomislih da je završena i ona halucinacija s glasom moje majke.  Njen glas je bio tako jasan, tako živ. Ponavljao sam sebi ne­ prestano da me njen glas za časak gotovo potpuno ob­ manuo. Primetih, kao uzgred, da don Hua n  gleda  u mene, ali to nije bilo važno. Bio sam, u stvari, još pod utiskom glasa moje majke koja me  dozivala.  Upinjao sam se svom snagom  da  mislim  na  nešto  drugo.  A  on­ da opet čuh njen glas, i to tak o jasno kao  da je ona tu, iza mene. Dozivala me po imenu. Hitro se okrenuh, ali videh  samo  tamne  obrise  kolibe  i  žbunje  iza  nje.

To što sam čuo svoje ime bacilo me u dubok očaj. Zacvileh i protiv  svoje  volje.  U  tom  trenutku  osetih  da mi je potreban  neko  ko  će  se  starati  o  meni.  Okrenuh se i pogledah u don Huana; on je netremice zurio  u mene. Nisam želeo da ga vidim i zato  sklopih  oči,  a onda ugledah majku. To nije bila  misao  o  njoj,  niti sam je video onakvu kakvu je obično  viđam  kad  mi­ slim o  njoj.  Sad  sam  je  ugledao  sasvim  jasno:  stajala je pored mene. Bio sam očajan. Drhtao sam i želeo da pobegnem. Vizija moje majke bila je suviše uznemiru­ juća, suviše strana ovome čemu sam težio na tom sa­ stanku u čast pejotla. Činilo se da to nikakvim svesnim naporom nisam mogao izbeći. Možda sam  mogao  otvo­ riti oči, da sam zaista želeo  da  ta  vizija  iščezne,  ali  ja sam je, naprotiv, podrobno zagledao.  Nisam  samo  gle­ dao u nju; bilo  je  to,  moglo  bi  se  reći,  prinudno,  veo­ ma pažljivo posmatranje i utvrđivanje  činjeničnog  sta­ nja. Obuzelo me neko neobično osećanje, kao  da  na mene deluje neka spoljna sila, i  ja  odjednom  osetih užasni teret koji je za mene  predstavljala  majčina  lju­ bav. Kad sam čuo  svoje  ime,  bio  sam  rastrzan;  sećanje na majku ispunilo me očajem i tugom, ali kad sam se zagledao u nju, postalo mi je jasno da je nikad  nisam voleo. To saznanje  me  je  porazilo.  Misli  i  slike  navre- še kao bujica. Vizija moje majke morala je nestati u međuvremenu; više nije ni bila važna. Više me nije za­ nimalo ni šta  Indijanci  rade. U  stvari — zaboravio  sam na mitote. Bio sam obuzet mnoštvom neobičnih misli, neobičnih zato što je to bilo nešto više  od  misli:  pot­ pune celine osećanja koje su u stvari bile emocionalna izvesnost, neosporni dokazi prirode mog odnosa sa majkom.

U jednom trenutku te neobične misli presahnuše. Primetio sam da više nisu bile  onako  fluidne  i  da  to više nisu potpune celine osećanja. Već sam počeo da razmišljam i o drugim stvarima. Moje misli su lutale. Mislio sam na druge članove svoje najuže porodice, ali nikakve slike nisu pratile te misli. Onda pogledah u don Huana. Stajao je; stajali su i svi ostali, a onda zajedno pođoše ka  vodi.  Sklonio  sam  se  i  gurnuo  dečaka,  koji je još  spavao,  da  ga  probudim.

Ispričao sam don Huanu sve  o  svojoj  viziji  čim  je seo u moj automobil.  Smejao  se  oduševljeno  i  rekao da je moja vizija znak, omen, važan  isto  koliko  i  moje prvo iskustvo s Meskalitom. Sećam se da je  don  Huan moje reakcije na prvo  uzimanje pejotla tumačio kao iz­ vanredno važan omen; u stvari, na osnovu toga  je  od­ lučio  da  na  mene  prenese  sve  svoje  znanje.

Don Hua n reče da je te poslednje noći mitotea Meskalito lebdeo iznad mene tako očigledno da su svi morali da  se  okrenu  prema  meni;  zato  je  onako  zurio u  mene kad  sam ga pogledao.

Želeo sam da čujem  kako  tumači  moju  viziju,  ali on nije hteo da govori  o  tome.  Rekao  je  da  je  sve  to što  sam  doživeo  glupost u  poređenju  s  omenom.

Don Hua n je i dalje govorio o tome kako je  Meska- litova  svetlost  lebdela nada  mno m i  kako  su  je  svi  videli.

»To je zaista bilo nešto«, reče. »Ne bih mogao da tražim  nikakav   bolji  znak.«

Don  Huanove  i  moje  misli  kretale  su  se,  očito,  u

2  različita   pravca.   Njega   je   zanimao   značaj         događaja

koji je tumačio  kao neki predznak, a ja sam bio  obuzet

pojedinostima   vizije  koju   sam   imao.

»Ne tiču me se  nikakvi  predznaci«,  rekoh.   »Hoću da  znam  šta  se  to  sa  mnom  zbilo.«

On se namršt i kao da se  naljutio,  i  ostade  sasvim krut i ćutljiv neko  vreme.  Onda  pogleda  u  mene.  Nje­ gov glas bio je  veoma  ubedljiv.  Reče  da  je  važno  jedi­ no  to  što  je  Meskalito  bio   veoma   dobar   prem a  meni, što  me  sa  svih  strana   potpuno   obasuo   svojom   svetlo- šću i dao mi pouku za koju nisam morao nimalo da se potrudim   osim,   prosto,   da   se   nađem   tu   gde   sam  bio.