DONESI Ml LJUBAV[36]

Hari je sišao niz stepenice u park. Mnogi pacijenti bili su napolju. Na
prijemnom su mu rekli da je njegova žena, Glorija, napolju. Ugledao ju je
kako sedi sama za stolom. Prišao joj je zaobilazno, sa strane, gotovo s leđa.
Obišao je sto i seo preko puta nje. Glorija je sedela sasvim uspravno, bila je veoma bleda. Gledala je u njega, ali ga nije videla. Onda ga je primetila.
„Jesi li ti instruktor?“ upitala je.
„Instruktor čega?“
„Instruktor verovatnoće?“
„Ne, nisam.“
Bila je bleda, oči su joj bile blede, bledoplave.
„Kako ti je, Glorija?“
Sto je bio metalan, obojen u belo, sto koji će vekovima trajati. Na sredini
je bila vaza sa cvećem, uvelim mrtvim cvećem koje je visilo na tužnim,
mlohavim peteljkama.
„Ti si kurvojeb, Hari. Jebeš kurve.“
„To nije istina, Glorija.“
„Puše li ti, a? Puše li ti kitu?“
„Hteo sam da dovedem tvoju majku, Glorija, ali dobila je grip.“
„Matoroj slepici uvek nešto fali. . . Jesi li ti instruktor?“
Drugi pacijenti sedeli su za stolovima, ili su stajali naslonjeni na drveće,
ili su ležali na travi. Bili su nemi i nepomični.
„Kakva je hrana, Glorija? Imaš li neke prijatelje?“
„Grozna. Nemam. Kurvojeb.“
„Hoćeš li nešto za čitanje? Šta mogu da ti donesem za čitanje?“
Glorija je ćutala. Onda je podigla desnu ruku, pogledala je, stisnula šaku u pesnicu i udarila sebe pravo u nos, jako. Hari se nagnuo preko stola i uhvatio je za ruke. „Glorija, molim te!“
Počela je da plače. „Zašto mi nisi doneo čokoladu?“
„Glorija, rekla si mi da mrziš čokoladu.“
Suze su joj obilno curile niz lice. „Ja ne mrzim čokoladu! Ja volim
čokoladu!“
„Ne plači, Glorija, molim te. . . Doneću ti čokoladu, šta god zaželiš...
Slušaj, uzeo sam sobu u motelu, dve ulice odavde, samo da budem blizu
tebe.“
Njene blede oči se razrogačiše. „Sobu u motelu! Tamo si s nekom
odvratnom droljom! Gledate porniće zajedno, a preko celog plafona
ogledalo!“
„Biću nekoliko dana u blizini, Glorija“, pomirljivo je rekao Hari. „Doneću
ti šta god zaželiš.“
„Donesi mi onda ljubav!“ ciknula je. „Zašto mi jebiga ne doneseš Ijubav? “
Nekoliko pacijenata se okrenulo i pogledalo ka njima.
„Glorija, ubeđen sam da nema nikog ko toliko brine za tebe kao ja.“
„Hoćeš da mi doneseš čokoladu? Lepo, nabij tu čokoladu sebi u guzicu!“
Hari je izvadio karticu motela iz novčanika i pružio joj. „Daću ti sad ovo
da ne zaboravim. Smeš li da telefoniraš van zgrade? Samo me pozovi ako ti išta zatreba.“
Glorija je ćutala. Uzela je karticu i presavila je u kvadratić. Onda se sagla, skinula cipelu, gurnula karticu u nju i vratila cipelu na nogu.
Tada je Hari ugledao doktora Džensena koji je preko travnjaka išao ka
njima. Doktor Džensen je prišao, smešeći se i govoreći: „Vidi, vidi, vidi.“
„Zdravo, doktore Džensen“, rekla je Glorija bezbojnim glasom,
„Mogu li da sednem?“ upitao je doktor.
„Naravno“, rekla je Glorija.
Doktor je bio krupan čovek. Oko sebe je širio vonj težine, odgovornosti i
autoriteta. Obrve su mu delovale debelo i teško, bile su debele i teške. Kao da su htele da skliznu u njegova vlažna okruglasta usta i tamo iščeznu, ali im život nije dopuštao.
Doktor je pogledao u Gloriju. Doktor je pogledao u Harija.
„Vidi, vidi, vidi“, rekao je on. „Baš sam zadovoljan napretkom koji smo
postigli. . .“
„Jeste, doktore Džensen, baš sam pričala Hariju koliko se stabilnije sad
osećam, koliko su mi konsultacije i grupna terapija pomogli. Izgubila sam toliko svog nerazumnog gneva, svoje besmislene frustracije i tog
destruktivnog samosažaljenja. . .“
Glorija je sedela s rukama u krilu, smešeći se.
Doktor se nasmešio Hariju. „Glorija se izvanredno oporavlja!“
„Da“, rekao je Hari, „primetio sam.“
„Mislim da je sada potrebno samo još malo vremena i Glorija će ponovo
biti kod kuće s vama, Hari.“
„Doktore?“ rekla je Glorija. „Mogu li da dobijem cigaretu?“
„Ma naravno“, rekao je doktor i izvadio paklo skupih cigareta. Glorija je
uzela jednu, a doktor je ispružio svoj pozlaćeni upaljač, kresnuo ga. Glorija je povukla dim, izbacila ga. . .
„Imate predivne ruke, doktore Džensen“, rekla je. „O, hvala vam, mila
moja.“
„I dobrotu koja spasava, dobrotu koja leči. . .“ „Eto, trudimo se da damo
sve od sebe. . .“ ljubazno je rekao doktor Džensen. „A sad, ako mi oprostite, morao bih da porazgovaram sa još nekim pacijentima.“
Lako je podigao svoju masu sa stolice i uputio se ka stolu gde je neka
druga žena bila u poseti nekom drugom muškarcu.
Glorija je piljila u Harija. „Svinja debela! Jede sestrama govna iz dupeta
za ručak. . .“
„Glorija, bilo je mnogo lepo što sam te video, ali dugo sam vozio i treba mi malo odmora. A mislim da je doktor korektan. I ja sam primetio neki
napredak.“ Smejala se. Ali to nije bio radostan smeh, bio je odglumljen, kao nešto naučeno napamet. „Nema nikakvog napretka kod mene, u suštini sam regresirala. . .“ „To nije istina, Glorija. . .“
„Ja sam pacijent, Riboglavi. Ja mogu bolje da postavim dijagnozu od bilo
koga drugog.“
„Šta ti je to ‘Riboglavi’?“
„Zar ti još niko nije rekao da imaš glavu kao riba?“ »Ne.“
„Kad se sledeći put budeš brijao, pogledaj. I pripazi da ne posečeš škrge.“
„Idem sad. . . Ali posetiću te opet, sutra. . .“ „Sledeći put povedi
instruktora.“
„Sigurno nećeš da ti donesem nešto?“
„Samo bežiš u taj motel da jebeš neku drolju!“
„Da ti donesem neki časopis, Njujorker recimo? Nekada si volela da ga
čitaš. . .“
„Ma jebo te Njujorker, nabij ga sebi u dupe, Riboglavi! Možeš i Tajm
usput!“
Hari se nagnuo i stegao joj šaku kojom se lupila u nos. „Saberi se, potrudi se malo. Ozdravićeš uskoro...“ Glorija nije dala nikakav znak da ga čuje. Hari je naglo ustao, okrenuo se i pošao ka stepenicama. Kad je došao do pola stepeništa, osvrnuo se i mahnuo Gloriji. Sedela je, nepomična.
★ ★ ★
Bili su u mraku, dobro im je išlo, kad je zazvonio telefon.
Hari je terao dalje ali je i telefon terao dalje. Baš je smetao. Kita mu je
ubrzo pala.
„Jebiga“, rekao je i prevrnuo se na stranu. Uključio je lampu i podigao
slušalicu.
„Halo?“
Bila je to Glorija. „Jebeš neku drolju!“
„Glorija, zar te puštaju da zoveš tako kasno? Zar ti ne daju tabletu za
spavanje ili nešto?“
„Zašto ti je toliko trebalo da podigneš slušalicu?“ „Zar ti nikada ne vršiš
nuždu? Baš sam to radio, baš je dobro išlo kad si me prekinula.“
„Ne sumnjam... Hoćeš li da svršiš kad me otkačiš s telefona?“
„Glorija, samo te je tvoja prokleta paranoja smestila tu gde si sad.“
„Riboglavi, moja paranoja najčešće je bila samo najava verovatne istine.“
„Slušaj, to što pričaš nema nikakvog smisla. Bolje odspavaj malo. Doći ću sutra da te vidim.“
„Važi, Riboglavi, dovrši ti svoju jebačinu!“
Glorija je prekinula vezu.
Nen je bila u negližeu, sedela je na ivici kreveta sa čašom viskija na
komodi pored sebe. Pripalila je cigaretu i prekrstila noge.
„Lepo“, rekla je, „i kako ti je ženica?“
Hari je natočio piće i seo pored nje.
„Žao mi je, Nen. . .“
„Žao ti je? Zbog čega, zbog koga? Zbog nje ili mene ili čega?“
Hari je ispio svoj viski. „Hajde, nemojmo sad da pravimo jebenu dramu od ovoga.“
„Ma nemoj? A šta bi ti pravio od toga? Još malo valjuškanja po krevetu?
Možda bi da svršiš? Ili bi radije u kupatilo da izdrkaš?“
Hari je pogledao u Nen. „Jebeš ga, nemoj da mi se praviš pametna. Dobro si znala situaciju, isto koliko i ja. Ti si bila ta koja je htela da pođe!“
„Samo zato što sam znala ako ne pođem, sigurno ćeš da vodiš neku
drolju!“
„E jebiga“, rekao je Hari, „opet ta reč.“
„Koja reč? Koja reč?“ Nen je ispraznila čašu i bacila je u zid.
Hari je ustao, podigao čašu, natočio piće, pružio je Nen, zatim natočio u
svoju.
Nen je pogledala u čašu, otpila gutljaj, spustila je na komodu. „Sad ću da
je zovem, sve ću da joj kažem!“ „Samo probaj!To je bolesna žena!“
„A ti si bolesni degenerik!“
Baš tada je telefon ponovo zazvonio. Bio je na podu, nasred sobe, gde ga je Hari ostavio. Oboje su skočili sa kreveta ka telefonu. Na drugo zvono oboje su se sručili na aparat, dočepavši svako po jedan kraj slušalice. Valjali su se tamo-amo po tepihu, teško dahćući, noge i ruke i tela u očajničkoj borbi, odraženi u ogledalu preko čitavog plafona.