DOKTOROV RECEPT

Čovek se razboleo i otišao kod lekara po pomoć. Doktor ga je pregledao i napisao mu recept za neki lek. Čovek je čvrsto verovao u svog doktora. Vratio se kući i u sobi za molitvu postavio divnu doktorovu sliku: poklonio se tri puta, doneo cveće i mirišljave štapiće. Onda je izvadio recept, koji je doktor napisao, i počeo vrlo pobožno da recituje: Dve pilule ujutro! Dve pilule popodne! Dve pilule uveče! Po ceo dan, recitovao je recept, jer je čvrsto verovao u doktora, ali ipak recept mu nije pomogao.

Čovek je odlučio da sazna nešto više o svom leku, i zato je odjurio kod doktora i upitao ga: Zašto ste mi prepisali ovaj lek? Kako će mi on pomoći? Pošto je bio inteligentan, doktor je objasnio: – Pa, gledajte, ovo je vaša bolest, a ovo je osnovni uzrok vaše bolesti. Ako uzmete lek, koji sam prepisao, on će otkloniti uzrok vaše bolesti. Kada se otkloni uzrok, bolest će sama po sebi isčeznuti. Čovek misli: O, divno! Moj doktor je tako pametan! Njegovi recepti su tako korisni! Ode kući i počne da se svađa sa susedima i poznanicima, insistirajući: Moj doktor je najbolji doktor! Svi ostali doktori su beskorisni! Ali šta on dobija sa takvim argumentima? Može čitavog života nastaviti da se bori, ali to mu još uvek neće ni malo pomoći. Samo ako uzme lek, samo tada će se osloboditi patnje, bolesti. Samo tada će mu lek pomoći.

Svaki oslobođeni čovek je kao lekar. Iz saosećanja daje recept, savetujući ljude kako da se oslobode patnje. Ako ljudi razviju slepu veru u tog čoveka, staviće recept u knjige i počeće da se bore protiv drugih, izjavljujući da je učenje osnivača njihove religije najbolje. Niko ne mari za to da upražnjava učenje, da uzme prepisani lek da bi uklonio bolest.

Vera u doktora je korisna, ako ohrabruje pacijenta da sledi njegov savet. Razumevanje kako lek dejstvuje je korisno ako nas ohrabruje da uzmemo lek. Ali bez samog uzimanja leka, ne možemo se izlečiti od bolesti. Sami treba da uzmemo lek. Glava

VI VEŽBA KONCENTRACIJE

Upražnjavanjem sile cilj nam je da kontrolišemo svoj govor i fizičke akcije. Međutim, uzrok patnje leži u našim mentalnim akcijama. Obuzdavanje samo naših reči i dela nije od koristi ako um nastavlja da ključa u žudnji i odbojnosti, u nezdravim mentalnim akcijama. Tako podvojeni, nikad ne možemo biti srećni. Pre ili kasnije, žudnja i odbojnost će izbiti na površinu i prekršićemo silu, nanoseći zlo i drugima i sebi.

Intelektualno možemo shvatiti da nije dobro izvršavati nezdrave akcije. Na kraju, hiljadama godina sve religije propovedaju o značaju morala. Ali kada se pojavi, čežnja preplavi um i mi prekršimo silu. Alkoholičar može savršeno dobro znati da ne treba da pije, jer alkohol mu šteti, a ipak kada se pojavi žudnja on poseže za alkoholom i nastavlja da se truje. Ne može da se kontroliše jer ne vlada svojim umom. Međutim, kad naučimo da ne vršimo nezdrave mentalne radnje, postaje lako uzdržati se od nezdravih reči i dela.

Pošto problem nastaje u umu, moramo ga rešavati na mentalnom nivou. Da bi to uradili, treba da počnemo sa praksom bhavane – doslovno, "mentalnog razvoja", ili, uobičajenim rečnikom, meditacije. Još od vremena Buddhe značenje reči bhavana postalo je nejasno kao što je i sama praksa počela da zastranjuje. U skorašnje vreme ovaj termin je korišćen da označi neku vrstu mentalne  kulture  ili duhovnog rasta, čak i aktivnosti kao što je čitanje, pričanje, slušanje ili razmišljanje o Dhammi. Najčešći engleski prevod reči bhavana je "meditacija", i još slobodnije se koristi za mnoge aktivnosti, od mentalne relaksacije, sanjarenja, slobodnih asocijacija, do samohipnoze. Sve je to veoma daleko od onoga što je Buddha podrazumevao pod rečju bhavana. On je taj termin koristio za specifičnu mentalnu vežbu, preciznu tehniku za izoštravanje i pročišćavanje uma.

Bhavana uključuje dve stvari: vežbanje koncentracije (samadhi) i mudrosti (pañña). Praksa koncentracije se drugačije zove "razvijanje mirnoće" (samatha- bhavana), a praksa mudrosti se zove "razvijanje uvida" (vipassana-bhavana). Praksa bhavane počinje koncentracijom, koja je drugi deo Plemenitog osmostrukog puta. To je zdrava akcija učenja kontrole mentalnog procesa, ovladavanje sopstvenim umom. Ovo

uvežbavanje  sastoji  se  iz  tri  dela:  ispravan  napor,  ispravna  svesnost  i  ispravna koncentracija.

Ispravan napor

Ispravan napor je prvi korak u praksi bhavane. Neznanje lako preplavi um, žudnja ili odvratnost lako ga  poljuljaju. Mi ga  nekako moramo ojačati, da postane čvrst i stabilan, koristan alat za istraživanje naše prirode na najfinijem nivou, da bi otkrili i zatim uklonili naše uslovljenosti.

Da bi ustanovio bolest pacijenta, doktor će uzeti uzorak krvi i staviće ga pod mikroskop. Pre ispitivanja, doktor mora prvo ispravno da izoštri mikroskop i učvrsti ga u žiži. Tek tada je moguće ispitati uzorak, naći uzrok bolesti i odrediti odgovarajući tretman za lečenje. Slično, moramo naučiti da izoštrimo um, učvrstimo ga i držimo na određenom objektu pažnje. Na taj način um postaje instrument  za istraživanje naše najfinije stvarnosti.

Buddha je davao različite tehnike za koncentraciju uma, uvek najpogodniju za dotičnu ličnost. Najpovoljnija tehnika za istraživanje unutrašnje realnosti, tehnika koju je i sam Buddha upražnjavao, je anapana sati, "svesnost disanja".

Disanje je objekat pažnje koji je lako dostupan svima, jer svi dišemo od kad smo se rodili pa do smrti. To je univerzalno dostupan, univerzalno prihvatljiv objekat meditacije. Da bi počeli vežbu bhavane, meditanti sednu, zauzmu udoban položaj, isprave leđa i zatvore oči. Treba da su u tihoj prostoriji, sa što manje mogućnosti da budu ometani. Okrećući se od spoljnjeg sveta ka unutrašnjem, nalaze da je najistaknutija aktivnost njihovo disanje. Zato obraćaju pažnju na taj objekat: dah koji ulazi i izlazi kroz nozdrve.

To nije vežba disanja, to je vežba svesnosti. Cilj nije kontrolisati dah, već umesto toga ostati svestan daha, onakvog kakav je on prirodno: dug ili kratak, težak ili lak, grub ili fin. Vežemo pažnju za dah što je moguće duže, ne dozvoljavajući da bilo šta prekine naš lanac svesnosti.

Kao meditanti, odjednom ćemo videti kako je to teško. Tek što pokušamo da vežemo pažnju za disanje, počnemo da brinemo zbog bola u nogama. Čim pokušamo da potisnemo sve misli koje nas ometaju, hiljadu stvari uskoči u um: uspomene, planovi, nade, strahovi. Jedna od tih stvari privuče našu pažnju i posle nekog vremena shvatimo

da smo potpuno zaboravili na disanje. Počnemo ponovo, sa obnovljenom odlučnošću i iznova posle kratkog vremena shvatimo da je um skliznuo a da to nismo ni primetili.

Ko upravlja umom? Čim počnemo ovu vežbu, vrlo brzo postaje jasno da je um bez kontrole. Kao razmaženo dete koje uzme jednu igračku, dosadi mu, uzme drugu, zatim treću, tako i um stalno skače sa jedne misli, jednog objekta pažnje, na drugi, bežeći od stvarnosti.

To je urođena navika uma. To radi čitavog našeg života. Ali kada jednom rešimo da istražimo svoju pravu prirodu, bežanje mora prestati. Moramo promeniti mentalni kalup i naučiti da ostanemo u stvarnosti. Počinjemo, pokušavajući da vežemo pažnju za dah. Kada primetimo da je um odlutao, strpljivo i blago vratimo ga na dah. Ne uspevamo i pokušavamo opet i opet. Sa smeškom, bez napetosti, ne gubeći samopouzdanje, ponavljamo vežbu. Najposle, navika stvarana celog života, ne može se promeniti za par minuta. Zadatak zahteva stalno ponavljanje prakse kao i strpljenje i blagost. Tako razvijamo svesnost realnosti. To je ispravan napor.

Buddha je opisao četiri tipa ispravnog napora:

–  ne dozvoliti lošim, nezdravim stanjima da nastanu;

–  odbaciti ih ako bi nastala;

–  stvarati zdrava stanja koja još ne postoje;

–  održavati ih bez prekida, razvijajući ih do kraja, do savršenstva.

Vežbanjem svesnosti disanja, primenjujemo sva četiri ispravna napora. Sednemo i učvrstimo pažnju na dah, bez ometajućih misli. Radeći tako, započinjemo i održavamo zdravo stanje samosvesnosti. Sprečavamo skretanje pažnje, odsutnost, gubljenje pogleda na stvarnost. Ako se javi misao, ne sledimo je, već ponovo vraćamo pažnju na dah. Na taj način, razvijamo sposobnost uma da ostane izoštren na određeni objekat i da se suprotstavi ometanju – dva suštinska kvaliteta koncentracije.

Ispravna svesnost

Posmatranje disanja je i sredstvo za upražnjavanje ispravne svesnosti. Naša patnja potiče od neznanja. Reagujemo jer ne znamo šta radimo, ne znamo sopstvenu stvarnost. Um provodi najveći deo vremena izgubljen u fantazijama i obmanama, dajući oduške

prijatnim ili neprijatnim doživljajima, prihvatajući budućnost sa željom ili strahom. Dok se gubimo u takvim žudnjama i odbojnostima, nismo svesni šta se događa sada, šta radimo ovog trenutka. Međutim, sigurno, taj trenutak, sada, najvažniji je za nas. Ne možemo živeti u prošlosti, prošla je. Ne možemo živeti ni u budućnosti. Ona je uvek van našeg domašaja. Možemo živeti samo u sadašnjosti.

Ako nismo svesni sadašnjih akcija, osuđeni smo na ponavljanje grešaka iz prošlosti i nikad nećemo uspeti da ostvarimo snove o budućnosti. Međutim, ako razvijemo sposobnost da budemo svesni sadašnjeg trenutka, možemo  koristiti prošlost za usmeravanje budućih akcija, tako da možemo ostvariti cilj.

Dhamma je put za sad-i-ovde. Zato moramo razviti ličnu sposobnost da budemo svesni sadašnjeg trenutka. Potreban nam je metod za izoštravanje naše pažnje na stvarnost u ovom času. Tehnika anapana-sati je takav metod. Ona razvija svesnost o sebi sad-i-ovde: ovog trenutka udišemo, ovog časa izdišemo. Upražnjavanjem svesnosti disanja, postajemo svesni sadašnjeg trenutka.

Drugi razlog razvijanja svesnosti disanja je što želimo da doživimo krajnju stvarnost. Koncentrisanje na disanje može pomoći da istražimo o nama sve što nam je nepoznato, da postane svesno sve što je nesvesno. Disanje je kao most između svesnog i nesvesnog, jer disanje funkcioniše i svesno i nesvesno. Možemo odlučiti da dišemo na određeni način, da kontrolišemo disanje. Možemo čak i zaustaviti dah za neko vreme. A kada prestanemo da ga kontrolišemo, disanje se i dalje nastavlja bez prekida.

Na primer, možemo namerno početi da dišemo malo jače, da bi lakše učvrstili pažnju. Čim svesnost disanja postane jasna i stabilna, dozvoljvamo dahu da postane prirodan, težak ili mekan, dubok ili plitak, dug ili kratak, brz ili spor. Ne pokušavamo da ga usklađujemo, nastojimo samo da ga budemo svesni. Održavanjem svesnosti prirodnog daha, počeli smo posmatranje samostalnog funkcionisanja tela, aktivnosti koja je obično nesvesna. Od posmatranja grube stvarnosti namerog disanja, napredovali smo ka posmatranju finije stvarnosti prirodnog disanja. Počeli smo da se krećemo od površne stvarnosti prema svesnosti finije stvarnosti.

Još jedan razlog razvijanja svesnosti disanja je da postanemo svesni žudnje, odbojnosti i neznanja, kako bi ih se oslobodili. Na tom poslu disanje može pomoći jer je ono odraz našeg mentalnog stanja. Kada je um miran i blag, dah je pravilan i nežan. Čim

neka negativnost nastane u umu, ljutnja, mržnja, strah ili strast, disanje postaje grublje, teže i brže. Na taj način disanje nas upozorava na naše mentalno stanje i omogućava da ga uzmemo u razmatranje.

Postoji još jedan razlog za upražnjavanje svesnosti disanja. Pošto je naš cilj um oslobođen negativnosti, moramo paziti da svaki korak, koji preduzmemo prema tom cilju, bude čist i zdrav. Čak i na početnom stupnju razvijanja samadhija moramo koristiti zdrav objekat pažnje. Dah je takav objekat. Ne možemo imati žudnju ili odbojnost prema dahu, jer on je stvarnost odvojena od bilo kakvih obmana. Zato je to odgovarajući objekat pažnje.

U trenutku kad je um potpuno koncentrisan na disanje, slobodan je od žudnje, odbojnosti i neznanja. Koliko god da je kratak taj trenutak čistoće, veoma je moćan, jer on pokreće sve naše prošle uslovljenosti. Sve nagomilane uslovljenosti su uskomešane i počinju da se pojavljuju kao različite teškoće, fizičke kao i mentalne, koje ometaju naše napore da razvijamo svesnost. Možemo postati nestrpljivi u želji za napredovanjem, što je oblik žudnje; ili može nastupiti odbojnost u obliku ljutnje i razočaranja, jer napredak izgleda spor. Nekada nas preplavi letargija i zadrememo čim sednemo da meditiramo. Nekada smo toliko uznemireni da se vrpoljimo i tražimo izgovor da bi izbegli meditacju. Ponekad skepticizam nadjača volju za radom – opsesivna nerazumna sumnja u učitelja, ili učenje, ili naše sposobnosti da meditiramo. Kada se iznenada suočimo sa tim teškoćama, pada nam na pamet da potpuno odustanemo od meditacije.

U takvim trenucima moramo razumeti da ove smetnje dolaze kao reakcija na naš uspeh u upražnjavanju svesnosti disanja. Ako istrajemo, one će postepeno isčeznuti. Kada nestanu, posao postaje lakši jer čak i u tim ranim stepenima prakse, sa površine uma očišćeni su neki slojevi uslovljenosti. Na taj način, iako upražnjavamo svesnost disanja, počinjemo da čistimo um, da napredujemo prema oslobođenju.

Ispravna koncentracija

Vezivanje pažnje za disanje  razvija svesnost sadašnjeg trenutka. Ispravna koncentracija je održavanje te svesnosti, od trenutka do trenutka, što je moguće duže.

U svakodnevnim radnjama u životu, koncentracija je takođe potrebna, ali ne baš obavezno takva kao ispravna koncentrcija. Neko se može koncentrisati na zadovoljenje

čulne želje ili na obuzdavanje straha. Mačka čeka svom pažnjom koncentrisana na mišju rupu, spremna da skoči čim se miš pojavi. Džeparoš je usredsređen na nečiji novčanik, čekajući priliku da ga ukrade. Dete noću u krevetu uplašeno bulji u najmračniji ugao sobe, zamišljajući čudovišta sakrivena u senci. Nijedna  od ovih nije ispravna koncentracija, koncentracija koja može poslužiti za oslobođenje. Samadhi mora biti izoštravanje na objekat koji je potpuno slobodan od žudnje, odbojnosti, obmana.

Vežbajući svesnost disanja vidimo koliko je teško održavati neprekidnu pažnju. I pored čvrstog opredeljenja da držimo pažnju vezanu za dah, nekako neprimetno ona sklizne. Mi smo kao pijanac koji pokušavajući da ide pravo, stalno skreće na jednu ili drugu stranu. U stvari, jesmo opijeni sopstvenim neznanjem i iluzijama i zato stalno skrećemo u prošlost ili budućnost, žudnju ili odbojnost. Ne uspevamo da ostanemo na pravom putu neprekidne pažnje.

Kao meditanti, bićemo mudri da ne postanemo depresivni ili obeshrabreni, kada se suočimo sa ovim teškoćama, već da razumemo da je potrebno vreme da bi se uklonile mentalne navike ukorenjene tokom godina. To se može ostvariti samo ako radimo neprekidno, posao ponavljamo, strpljivo i istrajno. Naš posao je jednostavno da vratimo pažnju na disanje, čim primetimo da je odlutala. Ako u tome uspemo, preduzeli smo važan korak prema menjanju lutajuće prirode uma. Stalnom vežbom, u stanju smo da pažnju vraćamo sve brže i brže. Postepeno, periodi odsutnosti postaju kraći, a periodi neprekidne pažnje – samadhi – postaju duži.

Kako koncentracija jača, počinjemo da se osećamo opušteni, srećni i puni energije. Malo po malo, dah se menja, postajući mekan, ujednačen, lagan i plitak. U stvari, kako dah postaje mirniji, telo se takođe smiruje i metabolizam se usporava, tako da nam je potrebno manje kiseonika.

Na tom  nivou, neki od  onih koji vežbaju svesnost disanja, mogu imati razne neobične doživljaje: mogu videti svetlo ili slike, iako sede zatvorenih očiju. Mogu čuti posebne zvuke. Svi ti takozvani ekstrasenzorni doživljaji samo su znak da je um ostvario povećani stepen koncentracije. Same za sebe te pojave nisu bitne i ne treba im pridavati posebnu pažnju. Disanje ostaje objekat svesnosti. Sve ostalo je skretanje. Takve doživljaje ne treba očekivati. U nekim slučajevima se dešavaju, u drugim ne. Svi ti ekstrasenzorni doživljaji samo su znaci progresa na putu. Nekada su skriveni, ili smo

možda toliko obuzeti putem da prođemo pored njih ne primećujući ih. Ali, ako ih uzmemo za krajnji cilj i "zalepimo" se za njih, tada potpuno prestajemo da napredujemo. Najzad, ima bezbroj ekstrasenzornih doživljaja koje možemo imati. Oni koji praktikuju Dhammu, ne priželjkuju takve doživljaje, već uvid u svoju vlastitu prirodu, kako bi se oslobodili patnje.

Zato nastavljamo obraćanjem pažnje samo na disanje. Kako um postaje koncentrisaniji, dah postaje sve finiji, teže ga je pratiti, i zato je potreban još veći napor da bi zadržali pažnju. Tako nastavljamo da poliramo um, da izoštravamo koncentraciju, da od nje pravimo alat kojim ćemo prodreti iza očigledne stvarnosti da bi posmatrali najdublju unutrašnju stvarnost.

Postoje mnoge druge tehnike za razvijanje koncentracije. Možemo se koncentrisati na reč, ponavljajući je, ili na neku sliku, ili stalno ponavljati neku fizičku akciju. Na taj način bivamo apsorbovani u objektu pažnje i doživljavamo blaženo stanje transa. Iako je to stanje veoma prijatno dok traje, kada prođe nađemo se ponovo u svakodnevnom životu sa svim starim problemima. Ove tehnike razvijaju sloj mira i radosti na površini uma, ali uslovljenosti u njegovim dubinama ostaju nedirnute. Objekti koji se koriste u takvim tehnikama nisu povezani sa našom stvarnošću iz trena u tren. Blaženstvo koje se ostvaruje nametnuto je, namerno ostvareno, ne dolazi spontano iz dubine pročišćenog uma. Ispravan samadhi ne sme biti duhovno zagađivanje. Mora biti oslobođen svega veštačkog, svih obmana.

Čak i u Buddhinom učenju ima raznih stanja transa –  jhana – koja se mogu ostvariti. Sam Buddha znao je osam stanja mentalne apsorpcije, pre nego što je postao prosvetljen, i nastavio je da ih upražnjava čitavog života. Međutim, sama stanja transa ne bi ga oslobodila. Zato kada je podučavao stanja apsorpcije, naglašavao je da ona služe samo kao krajputaši za obeležavanje stepena razvoja uvida. Meditanti ne razvijaju sposobnost koncentracije da bi doživeli blaženstvo ili ekstazu, već da bi iskovali um u instrument kojim će ispitati sopstvenu stvarnost i ukloniti uslovljenosti koje izazivaju patnju. To je ispravna koncentracija.

Pitanja i odgovori

Pitanje: Zašto učite studente da upražnjavaju anapanu koncentrišući se na nozdrve, a ne na stomak?

S.N.Goenka: Zato što mi praktikujemo anapanu kao pripremu za Vipassanu, a za ovu vrstu Vipassane potrebna je posebno jaka koncentracija. Što je manja oblast pažnje, koncentracija će biti jača. Za razvijanje tog stepena koncentracije, stomak je previše velik. Više odgovara oblast nozdrva. Zato nas je Buddha usmeravao da radimo sa tom oblašću.

Da li je, za vreme upražnjavanja svesnosti disanja, dozvoljeno brojanje daha ili da kažemo "unutra", dok udišemo i "napolje", dok izdišemo?

Ne, ne treba stalno govoriti. Ako sve vreme dodajete reč svesnosti disanja, postepeno reč postaje dominantna i potpuno ćete zaboraviti na disanje. Bez obzira da li udišete ili izdišete, reći ćete "Unutra!" Bez obzira da li izdišete ili udišete, reći ćete "Napolje!" Reč će postati mantra. Samo ostanite sa dahom, čistim dahom, samim dahom.

Zašto vežbanje samadhija nije dovoljno za oslobođenje?

Zato što je čistota uma kroz samadhi postignuta uglavnom potiskivanjem, a ne eliminisanjem uslovljenosti. To je kao kad neko čisti rezervoar mutne vode dodavanjem sredstva za taloženje, na primer aluminijumskog praha. Aluminijumski prah pokupi nečistoće iz vode, one se natalože na dno i voda ostane kristalno čista. Slično, samadhi pročisti gornje slojeve uma, ali gomila nečistoća ostane u podsvesti. Te latentne nečistoće moraju se ukloniti da bi ostvarili oslobođenje. A da bi se uklonile nečistoće sa dna uma, mora se raditi Vipassana.

Nije li štetno potpuno zaboraviti na prošlost i budućnost i poklanjati pažnju samo sadašnjem trenutku? Najzad, zar životinje ne žive na taj način? Ko god zaboravi na prošlost sigurno će je ponoviti.

Tehnika vas neće naučiti da potpuno zaboravite prošlost i da uopšte ne razmišljate o budućnosti. Sadašnji mentalni model je da stalno ronimo u sećanja ili žudnje, planove ili strahove za budućnost i da ostanemo nesvesni sadašnjosti. Ta nezdrava navika čini nas

nesrećnim.  Kroz  meditaciju  učite  da  čvrsto  stojite  u  sadašnjosti.  Sa  tom  solidnom osnovom možete koristiti iskustva prošlosti i ispravno planirati budućnost.

Video sam da kada meditiram i um odluta,pojavi se žudnja i onda razmišljam da ne treba da žudim i postajem uznemiren zato što žudim. Kako da postupim u tom slučaju?

Zašto bi se uznemirili zbog žudnje? Samo prihvatite činjenicu: Pazi, evo žudnje – i to je sve. I izaći ćete iz toga. Kada ustanovite da je um odlutao, konstatujte: Pazi, um je odlutao, i sam po sebi, on će se vratiti na disanje. Ne stvarajte napetost zbog toga što se pojavila žudnja ili zato što je um odlutao. Ako to radite, stvarate novu odbojnost. Samo to prihvatite. To prihvatanje je dovoljno.

Sve budističke meditativne tehnike su već poznate u jogi. Šta je zaista novo u meditaciji koju je podučavao Buddha?

Ono što se danas zove joga je, u stvari, nastalo kasnije. Patanđali je živeo oko 500 godina posle Buddhe i prirodno je da u svojim Yoga sutrama pokazuje uticaj Buddhinog učenja. Naravno, yoga je bila poznata u Indiji i pre Buddhe, a i on sam je sa njom eksperimentisao pre nego što je postao prosvetljen. Međutim, sve te prakse bile su ograničene na silu i samadhi, koncentracija do nivoa osme jhane, osmog stanja apsorpcije, koje je još u oblasti čulnih doživljaja. Buddha je otkrio devetu jhanu a to je Vipassana, razvijanje uvida koji će meditanta odvesti do krajnjeg cilja van čulnih doživljaja.

Znam da sam sklon omalovažavanju drugih. Koji je najbolji način za rešenje tog problema?

Rešavajte ga meditacijom. Ako je ego jak, pokušaćemo da omalovažimo druge, da umanjimo njihov značaj i povećamo vlastiti. Ali meditacija prirodno rastvara ego. Kada se ego rastvori, nećete više raditi ništa što bi povređivalo druge. Meditirajte i problem će se sam rešiti.

Povremeno osećam krivicu za ono što sam uradio.

Osećanje krivice vam neće pomoći, samo će vam naškoditi. Krivici nema mesta na putu Dhamme. Kada shvatite da ste pogrešno postupili, jednostavno prihvatite činjenice, bez pokušaja da sudite ili to skrivate. Možete otići kod nekog koga poštujete i reći: Pa, pogrešio sam. Paziću da to ubuduće ne ponovim. Onda meditirajte i videćete da ćete se osloboditi težine.

Zašto stalno pojačavam ovaj ego? Zašto stalno pokušavam da budem "Ja"?

To je  ono  što je um,  iz neznanja,  naviknut da radi. Ali  Vipassana vas može osloboditi te štetne navike. Umesto da uvek misite o sebi, naučite da mislite o drugima.

Kako se to radi?

Prvi korak je da uvidimo koliko smo sebični i egocentrični. Dok ne shvatimo tu istinu, ne možemo se osloboditi ludosti samoljublja. Sa više prakse shvatićete da je čak i ljubav prema drugima u stvari samoljublje. Razumećete: Koga ja volim? Volim nekoga zato što očekujem nešto od njega. Očekujem od njega da se ponaša na način koji meni odgovara. U trenutku kad počne da se ponaša na drugi način, nestaje sva moja ljubav. Da li onda zaista volim tu osobu ili sebe? Do odgovora ćete doći, ne intelektualiziranjem, već kroz praksu Vipassana meditacije. Kada to jednom budete jasno razumeli, počećete da se oslobađate sebičnosti. Onda ćete razvijati pravu ljubav za druge, nesebičnu, jednosmernu ljubav: davanje bez očekivanja da dobijemo bilo šta za uzvrat.

Radim u delu grada gde ima puno uličara koji drže pruženu ruku i kažu: Udelite nešto?

Znači toga ima i na Zapadu. Mislio sam da prošenje postoji samo u siromašnim zemljama!

Znam da se mnogi od tih uličara drogiraju. Ne znam da li ih, davanjem novca, navodimo na to.

Zato morate voditi računa da se svaka pomoć koju date, pravilno upotrebi. Inače, ona nikom ne pomaže. Ako, umesto da im dajete novac, pomognete da se oslobode

sopstvene zavisnosti, onda im zaista činite uslugu. Svaka akcija koju preduzmete mora biti mudra.

Kada kažete – Budite srećni, druga strana toga mi liči na – Budite tužni.

Zašto biti tužan? Oslobodite se tuge!

U redu, ali mislio sam da težimo ravnoteži.

Ravnoteža vas čini srećnim. Ako niste uravnoteženi, tužni ste. Budite uravnoteženi, budite srećni!

Mislio sam da je – Budite uravnoteženi, budite ništa.

Ne, ne. Zbog ravnoteže ste srećni, a ne ništa. Postajete pozitivni kad vam je um uravnotežen.

ISKRIVLJENI PUDING

Dva mala dečaka, veoma siromašna, živela su proseći hranu od kuće do kuće, u selu i u gradu. Jedan je bio slep od rođenja, a drugi mu je pomagao. Tako su uvek išli zajedno.

Jednog dana slepi dečak se razboleo. Drug mu reče: – Ostani ovde i odmaraj se. Ja ću prositi za obojicu i doneću ti hranu. I on ode da prosi.

Desilo se da je tog dana dobio vrlo ukusnu poslasticu: khir, puding na indijski način. To nikada ranije nije probao i veoma mu se dopalo. Pošto, na žalost, nije imao u čemu da ponese puding svom drugu, sam je sve pojeo.

Kada se vratio slepom drugu, reče: – Žao mi je, danas sam dobio divnu poslasticu, puding, ali nisam mogao da ti je donesem.

Slepi dečak ga upita: – Šta je to puding?

–  O, beo je, kao mleko.

Slep od rođenja, njegov drug nije razumeo.

–  Šta znači belo?

–  Zar ne znaš šta je belo?

–  Ne, ne znam.

–  Belo je suprotno od crnog.

–  A šta je to crno? Nije znao ni šta znači crno.

–   O, probaj da razumeš, belo! Ali slepi dečak nije mogao da razume. Njegov drug pogleda okolo i ugleda belog ždrala. Uhvatio je pticu i doneo je slepom dečaku govoreći:

–  Belo je kao ova ptica.

Nemajući oči, slepi dečak je počeo da ispituje pticu prstima. – E sada razumem šta je belo! To je mekano.

–  Ne, ne, to nema nikakve veze sa mekoćom. Belo je belo! Pokušaj da shvatiš.

–   Ali ti si mi rekao da je to kao ovaj ždral, ja sam ga ispitao i on je mekan. Znači puding je mekan. Belo znači mekano.

–  Ne, nisi razumeo. Probaj ponovo.

 

Slepi dečak ponovo je ispitivao ždrala, prelazeći rukom od glave, preko vrata i tela sve do repa. – E, sad sam shvatio. On je iskrvljen! Puding je iskrivljen!

Ne može da razume, jer nema sposobnost da iskusi šta je belo. Isto tako, ako nemate sposobnost da doživite stvarnost onakvu kakva zaista jeste, ona će za vas uvek biti iskrivljena.