Dodatak

Sledeći pasusi su odlomci iz pisma koje je napisao Svami Tapasjananda iz Šri Ramakrišnine Misije. Jednom prilikom je objavljeno u Vedanta Kesari.

Maharši je na mene ostavio dubok utisak kao čovek kakav se retko sreće. Ne znam da li je on Gjani, ili nešto drugo. Jer, kako Vedanta kaže, Gjanija može da prepozna jedino Gjani, a ja to sigurno nisam. Međutim, ova ličnost, to svi mogu da osete, nije običan čovek. Danas svuda susrećemo ljude čija je jedina misao reforma sveta i slično. Ali ovde je čovek koji je savršeno svestan, što može da se zaključi po njegovom ponašanju i pokretima. On nema takvih misli, i smatra da  ništa ne treba da  se pridodaje sveukupnosti ljudske sreće. Izgleda kao da jednostavno postoji, ne čekajući ništa, ne zabrinjavajući se oko bilo čega. Posmatrajući ga, u meni je izazvano snažno sećanje na odlomak iz Gite koji počinje sa "Udanisavad" (Kao neko ko je nezainteresovan). Izgleda da se, koliko ja mogu da primetim, ne interesuje čak ni za Ašram koji je nikao u njegovoj okolini. On jednostavno tamo sedi. Stvari se odvijaju kao događaji koje oblikuju drugi ljudi. Jedina aktivnost u Ašramu za koju izgleda da se aktivno interesuje je kuvanje. On seče povrće u kuhinji i ako se kuva nešto posebno, tog dana će se sigurno okušati u pripremi jela. Stavljanje začina i ostali postupci kulinarske veštine se obavljaju prema njegovim uputstvima.

Drugo što je na mene ostavilo utisak je njegova tišina. Obično smo se međusobno u šali pitali zašto ugledni profesori koji su preplavili mora nisu održavali svoja predavanja o Vedanti tišinom. Ali ovde je čovek koji upravo tako prenosi svoje učenje Vedante. Kada sam tražio od njega da mi kaže nešto o duhovnosti, prva što mi je rekao bilo je da je tišina najviše učenje! Lepota ovog čoveka je u tome što ostaje veran toj ideji do krajnje moguće mere. Njegova ideja je da Advaitin nema gledište koje bi razlagao, niti Sidantu koju bi iznosio na razmatranje. Žao mi je što je danas čak i Advaita postala Sidanta, iako nije postojala takva namera. Razlog zašto postoji toliko vedantičke literature je sledeći: kada se u umu pojavi sumnja jer se naš intelekt razbudio, takva literatura pomaže da se

ona rasprši. Drugim rečima, Advaitin govori jedino da bi raspršio sumnju koja se možda pojavila u njemu ili u nekom drugom. Naš svetac ostaje veran ovoj ideji. On je uglavnom u tišini, i priča nešto malo ako ga o nečemu pitaju. Naravno da se šali i povremeno govori o drugim stvarima, ali nema neko dogmatsko učenje o Vedanti, koje bi iznosio. Kada sam ga pitao koliko su ideje, iznete u knjizi koju sam nabavio u tamošnjoj knjižari, verodostojne njegovom učenju, rekao mi je da je to veoma teško reći, jer on nema neko određeno učenje. Kako su ljudi razumeli, tako su i napisali, i mogu da budu u pravu sa određene tačke gledišta. Sam, rekao je, nema apsolutno nikakvu nameru ili sklonost da napiše knjigu, ali zbog usrdnih molbi nekih ljudi, napisao je nekoliko stihova. Rekao mi je da ga često uznemiravaju oni koji imaju sklonost da ih prevode na ovaj jezik (engleski - prim. prev.) ili neki drugi, i da ga pitaju o verodostojnosti prevoda.

Tako Maharši uglavnom ostaje u tišini, a ljudi dolaze, rade prostracije, sede pred njim nekoliko minuta ili sati, i odu, možda čak i ne razmenivši ni jednu jedinu reč! Lično sumnjam da ljudi imaju koristi od ovog učenja u tišini. Ali ipak, ljudi dolaze izdaleka da bi čuli ovu bezglasnu tišinu i vraćaju se zadovoljni.

Premda govori tek nešto malo, veoma je uputno gledati njegovo lice i oči. Nema ničeg posebno privlačnog u njegovoj pojavi, ali postoji sjaj i inteligencija i neuzburkana mirnoća u njegovim očima koje su jedinstvene. Telo mu je skoro nepokretno, sem kada povremeno menja položaj ili kada briše znoj. Pažljivo  sam posmatrao njegovo lice. Video sam da retko trepće i da nikada ne zeva. Ovo govorim da bih pokazao da me sasvim zadovoljava činjenica da kod njega odsustvo aktivnosti ne nastaje usled inertnosti.

Treće što je na mene ostavilo utisak je apsolutna odsutnost taštine i uobraženosti. Da nije njegove haljine koja je smanjena tek do veličine kaupine, posetilac bi možda video da je skoro nemoguće razabrati ko je Ramana Maharši. On jede istu hranu kao i svi ostali koji se tamo nalaze. Za njega se ne priprema ni jedno jedino posebno jelo i nema poseban tanjir. Naročito sam primetio da u razgovoru ne izbegava korišćenje prve lične zamenice, za razliku od nekih drugih vedantina koji koriste zamenicu "on" ili nešto slično. Ovo ističem da bih pokazao koliko je jednostavan. Njegova tišina,

uveren sam, ne treba da se shvati kao ozbiljnost njegove naravi koja proračunato drži ljude na pristojnoj udaljenosti. Jer, kada prekine tišinu, kao što čini kada ga ispituju, izgleda kao najljubazniji i najuslužniji čovek.

On ne pravi razlike između ljudi zbog njihovog bogatstva ili položaja u društvu. Video sam kako odlaze i seljaci i gospoda u automobilima i kako ih dočekuje ista tišina. Svi sede na podu i uživaju isto gostoprimstvo. Zapravo, izgleda da je Maharši potpuno ravnodušan prema bilo kakvom finansijskom dobitku koji bi Ašram imao ako bi obezbedio poseban tretman bogatim ljudima.

U Ašramu sam ostao tri dana. Maharši je sa mnom pričao veoma ljubazno i sasvim slobodno u vezi nekoliko pitanja koja sam mu postavio. Iako način na koji odgovara nije bio tako impresivan kao što sam očekivao, njegove misli su uvek jasne, jezgrovite i oslobođene svih uskogrudih ideja. Iako nije mnogo čitao, što mi je sam rekao jednom prilikom, ima odlično razumevanje svih teških i spornih pitanja Vedante. Moj utisak je sledeći: da li je on Gjani ili nešto drugo, ne mogu zasigurno da znam. Ali, ubeđen sam da je ljubazan i drag čovek koji ravnodušno gleda na sve stvari oko sebe, koji nema sopstvenih ciljeva, koji je uvek budan, čak i kada izgleda da je najdublje apsorbovan, i za koga se može reći da je potpuno oslobođen pohlepe i taštine. Videvši ga, zaista verujem da sam sreo jedinstvenu ličnost.