Dobrotvor

Dobrotvor je posrednik bez koga bi potvrđivanje pravila bilo nemogućno. Da bi se došlo do naročite saglasnosti, on obavlja dve dužnosti: 1) priprema teren  za  naročitu saglasnost za potvrđivanje  pravila, i  2)  rukovodi  naročitom  saglasnošću.

Pripremanje   naročite   saglasnosti

Dobrotvorova prva dužnost je da  pripremi  teren za dobijanje naročite saglasnosti za potvrđivanje pravila. Kao moj učitelj, don Huan mi je omogućio:

1) da doživim druga stanja ne-obične stvarnosti koja je objašnjavao kao sasvim drukčija od stanja izazva­ nih da bi se potvrdila pravila saveznika;  2)  da  sa njim učestvujem u izvesnim  naročitim  stanjima obične stvarnosti koja je, čini se, sam proizveo; i 3) da u tančine rekapituliram svaki taj doživljaj. Don Huanova dužnost u pripremi naročite saglasnosti sastojala se u tome da ojača i potkrepi potvrđivanje pravila dajući naročitu saglasnost za sastavne ele­ mente tih novih stanja ne-obične stvarnosti, i za sastavne elemente naročitih stanja obične stvarnosti.

Do drugih stanja ne-obične stvarnosti koja sam doživeo zahvaljujući don Huanu došlo je pošto sam jeo kaktus Lophophora williamsii, opštepoznat pod imenom pejotl.  Obično se odseče gornji deo kaktusa i ostavi sve dok se ne osuši, a onda se žvaće i jede, ali u izuzetnim okolnostima jede se i  kad  je  svež. Don  Huan  je  indirektno  rekao  da  spontana  stanja

ne-obične stvarnosti nastaju u naročitim uslovima, i on ih je nazivao poklonima kojima nas obdaruje sila iz  te  biljke.

Ne-obična stvarnost koja se doživljava pod dej- stvom kaktusa Lophophora williamsii (pejotl) ima 3 izrazite krakteristike: 1) veruje se da ona nastaje zahvaljujući nečemu što se zove „Meskalito"; 2) može  se  koristiti;  i  3)  ona  ima  sastavne  elemente.

Za Meskalito se tvrdi da je jedinstvena sila, slična savezniku po tome što dopušta čoveku da prevaziđe granice obične stvarnosti, ali on se u isti mah i veoma razlikuje od saveznika. Kao i saveznik, Meskalito se nalazi u određenoj biljci, u kaktusu Lophophora williamsii. Ali za razliku od  saveznika koji se samo nalazi u biljci, Meskalito i ta biljka u kojoj se on nalazi su  jedno isto;  toj  biljci  se otvoreno ukazuje poštovanje, i ona se iskreno obožava. Do n Huan je čvrsto verovao da  bi  u izvesnim okolnostima, kao na primer kad se čovek Meskalitu svesrdno potčini, obična činjenica da se čovek nalazi u blizini tog kaktusa dovela do stanja ne-obične  stvarnosti.

Ali Meskalito nema pravila, i on stoga nije saveznik, iako može čoveka da prenese van granica obične stvarnosti. Činjenica da Meskalito nema pravila ne samo što isključuje mogućnost, da se on upotrebi kao saveznik, jer se ne može zamisliti da bi se njim moglo manipulisati, nego se zato i njegova moć  veoma  razlikuje  od  moći  saveznika.

Neposredna posledica toga što Meskalito nema pravila je ta da je on dostupan svakome a da za to nije potrebno dugo učenje ili poštovanje manipula- tivne tehnike kao kod saveznika. I zato što se mogao uzimati bez prethodne obuke, Meskalito je smatran zaštitnikom. Biti zaštitnik znači biti svima dostupan. Ali Meskalito kao zaštitnik ipak nije dostupan svakome, i s nekim ljudima se nije nikako slagao. Po don Huanovom mišljenju, do tog neslaganja je dolazilo zbog razlike između Meskalitovog „nepoko-

lebljivog   morala"   i  sumnjivog  karaktera   dotičnog čoveka.

Meskalito je uz to i učitelj. Pretpostavlja se da on ima pedagošku funkciju. On upućuje čoveka, ukazu­ jući mu na pravi put. Meskalito ga uči kako valja živeti. Don Huan je to, čini se, shvatao tako da to treba da bude pristojan život, ne u smislu moralne pravičnosti, nego u težnji da se uproste oblici ponašanja imajući  na  umu  efikasnost koja  proizlazi iz njegovog učenja. Do n Huan je verovao da Meskalito čoveka uči da pojednostavi svoje pona­ šanje.

Veruje se da je Meskalito biće. I kao takav, kažu, ima određen oblik koji obično nije stalan ni predvi­ dljiv. Zbog te osobine, Meskalita različito vide ne samo razni ljudi nego i isti čovek u raznim okolnosti­ ma. Don Huan je to objašnjavao time što je Meskalito mogao da se pojavi u svakom mogućem obliku. Onima s kojima se slagao pak on se pojavljivao u istom obliku posle nekoliko godina u kojima  bi  ga  oni  uzimali.

Ne-obična stvarnost izazvana Meskalitom bila  je upotrebljiva, i u tom smislu bila je  ista  kao  i  ona koju su izazivali saveznici. Jedina razlika bila je u rationale (razlogu) kojim se don Huan služio u svom učenju prilikom njegovog izazivanja: čovek treba, pretpostavljao je on, da od Meskalita „traži pouke o pravom  načinu  (života)".

Ne-obična stvarnost prouzrokovana Meskalitom imala je takođe sastavne elemente, i u tome su opet ta stanja ne-obične stvarnosti, izazvana bilo Meskali­ tom ili nekim saveznikom, bila ista. U oba slučaja, ti sastavni elementi su bili:  stabilnost, jedinstvenost, i nepostojanje  saglasnosti.

Druga procedura kojom je don Huan pripremao teren za naročitu saglasnost bila je ta da me  navede da zajedno s njim učestvujem u naročitim stanjima obične stvarnosti.  Naročito  stanje  obične  stvarnosti je situacija koja bi se mogla opisati na način na koji

se opisuje običan život, osim što se za to možda ne bi mogla dobiti obična saglasnost u pogledu njenih sastavnih elemenata. Don Huan je  pripremao teren za naročitu saglasnost o potvrđivanju pravila dajući naročitu saglasnost za sastavne elemente naročitih stanja obične stvarnosti. Ti sastavni elementi bili su elementi svakodnevnog života i njihovo postojanje mogao je da potvrdi samo don Huan, preko naročite saglasnosti. Tako bar ja pretpostavljam, zato što je samo don Huan, kao saučesnik u naročitom stanju obične stvarnosti, mogao znati koji elemeti sačinja­ vaju  naročito  stanje  obične  stvarnosti.

Po mom ličnom sudu, naročita stanja obične stvarnosti izazivao je don Huan, mada sam to nikad nije rekao. Čini mi se da ih je  proizvodio veštom manipulacijom nagoveštaja i sugestija kojima  je uticao  na  moje  ponašanje.  Taj  sam  proces  nazvao

„manipulisanjem znakova". On je imao dva vida: 1) nagoveštaje u pogledu ambijenta, i 2) nagoveštaje o ponašanju.

U toku obuke don Huan  me  naveo  da  doživim dva takva stanja. Prvo je možda izazvao svojim nagovestajima o ambijentu. Do n Huanov rationale (razlog) da ga izazove bio je taj  da  je  trebalo proveriti da li su moje namere dobre, i tek kad mi je dao svoju naročitu saglasnost o sastavnim elementima tog stanja, pristao je da počne  s  mojom  obukom. Pod „nagovestajima  o  ambijentu"  podrazumevam to da  me don  Huan doveo  u  naročito stanje obične stvarnosti time što me je suptilnim sugestijama izdvojio iz elemenata obične stvarnosti koji su  bili deo moje neposredne fizičke okoline. Tako izolovani elementi stvorili su u ovom slučaju specifičnu vizuel- nu percepciju boje koju je don Huan prećutno potvrdio.

Drugo stanje obične stvarnosti možda je bilo izazvano procesom nagoveštaja o ponašanju. Do n Huanu  je,  zahvaljujući intimnom  druženju sa  mnom i  doslednom   sprovođenju  određenog  načina  pona-

sanja, pošlo za rukom da stvori jednu sliku  o  sebi, sliku koja mi je služila kao osnovna shema po kojoj sam ga mogao poznati. Zatim, reagujući na izvestan naročit način, nespojiv sa slikom koju  je  stvorio  o sebi, don Huan je mogao da izvitoperi onu osnovnu shemu po kojoj sam ga prepoznavao. To izvitopera- vanje pak moglo je da izmeni uobičajenu konfigura­ ciju elemenata vezanih za tu shemu u novu i neprikladnu shemu, koja se nije mogla podvrgnuti običnoj saglasnosti; don Huan, kao saučesnik tog naročitog stanja  obične  stvarnosti,  bio  je  jedina osoba koja  je  znala  koji  su  to  sastavni  elementi prema tome je  jedino  on  mogao  da  mi  potvrdi  da oni  postoje.

Do n Huan je organizovao i drugo naročito stanje obične stvarnosti kao test, kao neku vrstu rekapitu­ lacije svog učenja. Činilo se da su oba ta naročita stanja obične stvarnosti označavala jedan prelaz u njegovom učenju. Izgleda da su to bile artikulacione tačke. I to drugo stanje možda je obeležavalo moj ulazak u novu fazu učenja čija je karakteristika bila neposrednija saradnja učitelja i učenika zato da bi postigli  naročitu  saglasnost.

Treći postupak kojim se don Huan služio da pripremi naročitu saglasnost sastojao se  u  tome  da mu ja potanko ispričam ono što sam osećao kao posledicu svakog stanja ne-obične stvarnosti i sva­ kog naročitog stanja obične stvarnosti, i da on potom naglasi izvesne probrane delove koje je izdvajao iz mog pričanja. Bitna činjenica bila je usmeravanje ishoda stanja ne-obične  stvarnosti, i moja implicitna pretpostavka u ovoj stvari je ta da su karakteristike sastavnih elemenata ne-obične stvarnosti — stabilnost, jedinstvenost i nepostojanje obične saglasnosti — bile inherentne u  njima  i  da nisu bile posledica don Huanovog delovanja. Ta pretpostavka zasniva se na mom zapažanju da su sastavni elementi prvog stanja ne-obične stvarnosti koje  sam doživeo  imali iste  te  3  karakteristike, ali

don Huan tada još nije gotovo ni počeo da me usmerava. Pretpostavljajući dakle, da su te karakte­ ristike inherentne u sastavnim elementima ne-obične stvarnosti uopšte, don Huanova  dužnost sastojala se u tome da ih upotrebi kao bazu za usmeravanje ishoda svakog stanja ne-obične stvarnosti izazvane biljkama Datura inoxia, Psilocybe mexicana, i Loph- ophora   williamsii.

Podroban izveštaj  koji sam  morao don Huanu da podnesem posle svakog stanja  ne-obične  stvarnosti bio je rekapitulacija tog doživljaja. Ona  je obuhva- tala pedantnu verbalnu reprodukciju onoga što sam video u toku svakog od tih stanja. Rekapitulacija je imala dva vida: 1) morao sam se setiti svega što se dogodilo i 2) morao sam opisati sastavne elemente kako sam ih video (ili čuo). Sećanje se odnosilo na događaje koje sam, kako mi se činilo, video (ili čuo) u toku doživljaja o kome  pričam:  to jest,  događaja koji su se, činilo mi se, zbili, i radnji koje sam, izgledalo mi je, obavio. Opisivanje opaženih sastav­ nih elemenata sastojalo se u tome da kažem koji su bili specifični oblici i specifične pojedinosti tih sastavnih  elemenata  koje  sam,  izgleda,  zapazio.

Iz svake te rekapitulacije don Huan bi izabrao izvesne jedinice procesom  1) pridavanja značaja izvesnim prikladnim delovima mog pričanja i 2) negiranja bilo kakve važnosti drugim delovima tog pričanja. Interval između stanja ne-obične stvarnosti bio je  ono vreme kad bi don Huan  govorio o rekapitulaciji  mojih  doživljaja.

Prvi proces sam nazvao  „naglašavanjem"  jer  je on povlačio ubedljivo razmišljanje o razlici između onoga što je don Huan zamislio kao ciljeve koje je trebalo da postignem u stanju ne-obične stvarnosti i onoga što sam ja sam opazio. Naglašavanje, dakle, znači da je don Huan izdvajao  jedan  deo  mog pričanja na taj način što je na njega usredsredio sve svoje razmišljanje. To naglašavanje bilo je  pozitivno ili negativno. Pozitivno naglašavanje značilo je da je

don Huan zadovoljan nečim naročitim što  sam zapazio zato što je to bilo u skladu sa ciljevima koje je, po njegovom očekivanju, trebalo da postignem u stanju ne-obične stvarnosti. Negativno naglašavanje značilo je da don Huan nije  zadovoljan  onim  što sam zapazio zato što to, možda, nije bilo ono što je on očekivao, ili što je to smatrao nedovoljnim. No i pored svega toga, on je i dalje  prvenstveno  razmi­ šljao o  tom delu moje rekapitulacije da bi podvukao negativnu  vrednost  moga  zapažanja.

Drugi selektivni proces kojim se don Hua n služio bio je taj da poriče svaki  značaj izvesnim delovima mog pričanja. Nazvao sam to „nepostojanjem nagla­ šavanja" zato što je to bilo suprotno naglašavanju, odnosno što je bila njegova protivteža. Činilo se da je negiranjem značaja onih delova mog pričanja koji su se odnosili na sastavne elemente koje je don Huan smatrao sasvim suvišnim što se tiče cilja njegovog učenja,, bukvalno zbrisao moje zapažanje istih elemenata u sledećim  stanjima ne-obične stvar­ nosti.