DOBROTOLJUBLJE TOM 1

NEKOLIKO REČI O DOBROTOLJUBLJU

PREDGOVOR - Sveti Teofan Zatvornik

SVETI ANTONIJE VELIKI

Nekoliko reči o životu i spisima Svetog Antonija Velikog

1.  POUKE SVETOG OCA NAŠEG ANTONIJA O ŽIVOTU U HRISTU, PREUZETE IZ ŽIVOTOPISA KOJI JE SASTAVIO SVETI ATANASIJE I IZ 20 POSLANICA I 20 SLOVA PREPODOBNOGA

2.  POUKE O DOBROJ NARAVSTVENOSTI I O SVETOM ŽIVOTU U 170 POGLAVLjA

3.  USTAVOTŠELNIČKOGŽIVOTA

4.  IZREKE SVETOG ANTONIJA I KAZIVANjA O NjEMU

5.  OBJAŠNjENjE NEKIH IZREKA SVETOG ANTONIJA KOJE JE POSLE NjEGOVE SMRTI SAČINIO JEDAN STARAC

SVETI MAKARIJE VELIKI

Svedočanstva o životu i spisima Svetog Makarija

POUKE SVETOG MAKARIJA

1.  PRVOBITNO SVETLO STANjE

2.  MRAČNOSTANjEPALOGA

3.  GOSPOD, USTROJITELj SPASENjA

4.  STVARANjE ČVRSTE REŠENOSTI ZA SPASENjE U GOSPODU

5.  PODVIŽNIČKO STANjE

6.  STANjE ONIH KOJI SU PRIMILI DEJSTVENOST DUHA

7.  VIŠI STEPEN HRIŠĆANSKOG SAVRŠENSTVA

8.  BUDUĆIŽIVOT

PREPODOBNI AVA ISAIJA

Kratko svedočanstvo o prepodobnom ocu našem Isaiji,aviNitrijskom, i njegovim spisima

SLOVA PREPODOBNOG ISAIJE UČENICIMA

1.  Zapovesti ave Isaije bratiji koja živi sa njim

2.  O prirodnom zakonu

3.  O stanju početnika i keliota

4.  O putovanju keliota i o savesti

5.  O zapovestima vernima i o uređenju života onih koji hoće da žive u miru jedni sa drugima

6.  Savet onima koji žele da bezmolstvuju dobrim bezmolvijem da paze na sebe i da odbijaju lopove koji ih potkradaju, da ne troše svoje vreme u ropstvu i gorkim delima, niti da srce svoje predaju delima koja im ne priliče, zaboravljajući na grehe svoje

7.  O vrlinama

8.  Izreke

9.  Zapovesti onima koji se odriču od sveta

10.  Druga reč(onima koji se odriču od sveta)

11.  O zrnu gorušičnom

12.  O vinu

13.  O onima koji se podvizavaju i koji su svoj podvig (dobro) svršili

14.  Dela plača

15.  O odricanju od sveta

16.  O radosti duše koja želi da služi Bogu

17.  O pomislima pri odricanju od sveta i stranstvovanju

18.  O nezlopamćenju

19.  O strastima

20.  O smirenoumlju

21.  O pokajanju

22.  O delima novog čoveka

23.  O savršenstvu

24.  O bestrašću

25.  AviPetru, svom učeniku

26.  Izreke koje je izneo avaP etar, učenikIsaijin, navodeći da ih je čuo od njega

27.  O [izreci]: "Pazi na sebe" (Pon.Zak.15,9).

28.  O granama zla

29.  Ridanja

PRAVILA I SAVETI MONASIMA POČETNICIMA

IZREKE AVE ISAIJE

O ČUVANjU UMA

POGLAVLjA O PODVIŽNIŠTVU I BEZMOLVIJU

SVETI MARKO PODVIŽNIK

Svedočanstva o životu i spisima Svetog Marka

1.  POSLANICA MONAHU NIKOLAJU

2.  POUKE SVETOG MARKAI ZVUČENE IZ OSTALIH NjEGOVIH SLOVA

3.  200 POGLAVLjA O DUHOVNOM ZAKONU

4.  O ONIMA KOJI MISLE DA SE OPRAVDAJU DELIMA

AVA EVAGRIJE

Svedočanstva o životu ave Evagrija

1.  POUKE EVAGRIJA MONAHA O PODVIŽNIŠTVU

2.  STO POGLAVLjA EVAGRIJA MONAHA O DELATNOM ŽIVOTU

3.  OBRIS MONAŠKOG ŽIVOTA OD EVAGRIJA MONAHA U KOJEM SE IZNOSI KAKO SE TREBA PODVIZAVATI I BEZMOLSTVOVATI

4.  33 POGLAVLjA - POREĐENjA EVAGRIJA MONAHA

5.  IZREKE EVAGRIJA MONAHA O DUHOVNOM ŽIVOTU PO AZBUČNOM REDOSLEDU

6.  DRUGE IZREKE EVAGRIJA MONAHA

7.  O OSAM POMISLI, ANATOLIJU

8.  NjEGOVE MISLI, POVEZANE SA IZLAGANjEM O OSAM STRASTI

9.  POUKE BRATIJI KOJI ŽIVE  U OPŠTEŽIĆU I GOSTOPRIMNICAMA

10.  NjEGOVE POUKE DEVSTVENICAMA

11.  POGLAVLjA O RAZLIČITIM RĐAVIM POMISLIMA

12.  IZREKE EVAGRIJA MONAHA

NEKOLIKO REČI O "DOBROTOLjUBLjU"

 

"Jevanđelje Božije to je poslanstvo Božije ljudima kroz Sina ovaploćenog, Koji onima koji Mu veruju daruje nagradu - večno oboženje". Ovim rečima Sveti Maksim Ispovednik i Sveti Grigorije Palama izražavaju sadržaj Jevanđelja Hristovog: večno dobro, blage i radosne vesti za svakog od nas ljudi i za čitav rod čovečanski. To i takvo Jevanđelje

doživeli su i u sebi ostvarili Sveti Oci Pravoslavne Crkve Hristove, od Svetih Apostola do Svetog Antonija i Maksima, do Svetoga Save i Grigorija Palame, i do naših dana žive ga i ostvaruju svi istinski pravoslavni hrišćani, svaki po meri vere" svoje, po "meri dara Hristova".

Kao što su Dela Apostolska nastavak Jevanđelja Hristovog, tako su i dela Svetih Otaca nastavak Jevanđelja i Dela i Poslanica Apostolskih. A sve što su Sveti Oci napisali, najpre su sami ispunili i ispunjavajući onda druge naučili, kako kaže Sveti Simeon Novi Bogoslov, potvrđujući tako jevanđelsku reč Spasiteljevu (Mt.5,19). Jer, Sveti Antonije Veliki je rekao: "Nema većeg bezobrazluka i drskosti nego tražiti od drugih ono što sam nisi ispunio". Zato su Sveti Oci pisali samo ono što su sami u ličnom i sabornom iskustvu doživeli i praktično na delu ispunili. Otuda su oni, uz Svete Apostole i Proroke, naši stalni učitelji i duhovni oci u Hristu Bogu i Spasu sviju.

Knjiga koja je pred nama, a zove se Dobrotoljublje, jeste produžetak i ostvarenje Svetog Jevanđelja Hrista Čovekoljupca, jedinog Spasitelja roda ljudskog i večnog Obožitelja čoveka. Šta sadrži Dobrotoljublje? Evo odgovora jednoga od prevodioca Dobrotoljublja na ruski jezik, Svetitelja Teofana Zatvornika: "Dobrotoljublje sadrži u sebi izjašnjenje (= izlaganje i tumačenje) skrivenoga u Gospodu Isusu života (Kol. 3,3). Skriveni u

Gospodu našem Isusu Hristu istinski hrišćanski život začinje se, raskriva se, i do savršenstva dohodi, u svojoj za svakoga meri, po blagovoljenju Boga Oca, dejstvom prisutne u hrišćanima (u Crkvi) blagodati Presvetoga Duha, pod vođstvom samoga Hrista Gospoda, Koji je obećao da će biti sa nama u sve dane neodstupno (Mt.28,20). U Dobrotoljublju je izneto i izraženo sve što se zbiva u duhovnom životu hrišćanina: đavolski napadi i iskušenja, borbe i odolevanja (=pobede), padovi i ustajanja, začinjanja

i utvrđivanja različitih projava duhovnog života, stupnjevi opšteg napredovanja i svojstveno svakom stupnju stanje uma i srca, uzajamno u svemu dejstvovanje slobode ljudske i blagodati Božije, osećanje blizine i udaljenosti Božije, osećanje promisaonog svedržiteljstva Božijeg i svoga predavanja - konačno i nepovratno - u desnicu Gospodnju, sa odlaganjem svih svojih načina dejstvovanja, a pri stalnom, usiljenom dejstvovanju (= podvizavanju)".

Kako to biva, to jest kako se hrišćanski istitinski živi i podvizava, i kako taj život napreduje i usavršava se do mere rasta i visine Hristove shodno Dobrotoljublju? - Pre svega:

verom i molitvom, podvigom i dugotrpljenjem, smelom nadom i smernom ljubavlju,

umrtvljenjem u sebi i svlačenjem sa sebe staroga paloadamovskog čoveka i

oživljavanjem u sebi bogolika i oblačenjem u novog čoveka koji se obnavlja po liku Hristovom (Kol.Z, 5.9.10), blagodaću Duha Svetoga Utešitelja, Koji se u nama moli uzdasima neiskazanim (Rm.8,26). "Ništa silnije od vere, ništa ravno molitvi", veli Sveti Jovan Zlatousti. "Vera je, veli isti Svetitelj, početak i temelj našeg novog bića i ipostasi u Hristu, jer smo njome postali u Hristu i sjedinili se sa Njime", a to sjedinjavanje i jeste istinski hrišćanski život - život sa Hristom i u Hristu. Hristos je "Načalnik (=3ačetnik) i Savršitelj vere" naše (Jev.12,2-3), a vera se, po Dobrotoljublju, ispoljava kao život i življenje, kao delo i delanje po Hristu i u Hristu, jer bez podvižničkog življenja i delanja vera je mrtva (Jak.2,17-20).

Vera, pak, po Dobrotoljublju, ispoljava se prvenstveno kroz molitvu, kao život u molitvi i molitvom. "Moliti se Bogu treba većma negoli disati", veli Sveti Grigorije Bogoslov. A njegov kasniji imenjak, poznati učitelj i duhovni vođ pravoslavnih isihasta na Balkanu u

14. veku (kada je i nastao zbornik svetootačkih tekstova koji danas zovemo Filokalija = Dobrotoljublje), Sveti Grigorije Sinait, ovako opisuje šta je molitva Isusova, poznata u Dobrotoljublju kao umnosrdačna molitva: "Molitva je kod početnika: kao oganj radosti koji izbija iz srca, a kod savršenih: kao miomirisna delotvorna svetlost. I opet: molitva je propoved Apostola, energija (=delovanje) vere, ili bolje reći sama neposredna vera, osnova i stvarnost onoga u šta se nadamo (Jev.11,1), dejstvujuća ljubav, pokret anđelski, snaga Bestelesnih Sila, njihova delatnost i radost, Jevanđelje Božije, uverenje i ispunjenost srca, nada spasenja, znamenje osvećenja, obeležje svetosti, poznanje Boga, projava svetog Krštenja, banja očišćenja, zalog Duha Svetoga, radost Isusova, veselje duše, milost Božija, znak pomirenja (s Bogom i ljudima), pečat Hristov, zrak duhovnog Sunca, zvezda Zornjača u srcu, potvrda Hrišćanstva, znamenje izmirenja s Bogom, blagodat Božija, premudrost Božija, ili bolje reći početak samomudrosti, Božije javljanje, delatnost i zanimanje istinskog hrišćanina, a osobito monaha, način življenja tihovatelja (=usamljenika, isihasta), povod molitvenog samovanja i tihovanja, dokaz anđelskog života na zemlji. I šta još treba mnogo govoriti? Molitva je sam Bog, Koji čini sve u svemu (1.Kor.12,6), i Koji sve deluje u Hristu Isusu, jer je jedna energija i dejstvo Oca i Sina i Svetoga Duha" (Dobrotoljublje, Glave o molitvi, 113).

Sastavljač i izdavač grčke Filokalije, Sveti Nikodim Svetogorac, naziva Dobrotoljublje: "riznicom duhovnog bdenja i trezvljenja, čuvarem čistote uma, mističkom školom umne molitve, knjigom obrazaca prakse i podviga, neobamanljivim vođom duhovnog sozrecanja, rajem Svetih Otaca, zlatnom pletenicom svetih vrlina, knjigom prepunom Isusovog radovanja i uživanja, trubom koja nam ponovo doziva blagodat; i zbirno rečeno: samim organom oboženja" - blagodaću Duha Svetog (Predgovor Filokaliji). Sveti pisci Dobrotoljublja naglašavaju svuda u svojim spisima, sabranim u ovom čudesnom Saborniku-Zborniku rajskih cvetova i plodova: da je vera i molitva, prava (=pravoslavna) vera i iskrena umnosrdačna molitva istovremeno delatnost rečju i mišlju, srcem i umom, dušom i telom, voljom i snagom, "teorijom" {=duhovnim sozercanjem i prozrenjem) i praksom, tj. samožrtvenim življenjem i podvizavanjem, ličnom askezom i delatnom ljubavlju, onom koja se ispoljava kao hristoljublje i bogoljublje i onom koja se projavljuje kao delatno bratoljublje i čovekoljublje. Jer samo život i delo, u sveživotonom i sveličnom sabornom jedinstvu, čine punoću pravoslavnog duhovnog Predanja, zabeleženog i zasvedočenog u Dobrotoljublju. I još nešto: Dobrotoljublje je nastalo u monaškim sredinama, ali nije ni iz daleka namenjeno samo monasima, nego svima hrišćanima, pa ma gde oni bili i ma kojim se poslom bavili. Jer, po Svetom Pismu, svima

nam je jedan posao i jedno delo i jedna služba: živeti, raditi i služiti Bogu na slavu i sebi i ljudima na spasenje. Zato je u Pravoslavnoj Crkvi na Istoku, od od Jerusalima do Mesopotamije, od Sirije i Male Azije do Balkana i do pravoslavnog Zapada, od Egipta do Moravske i Zavoložja, Dobrotoljublje bilo tako saborno, svepravoslavno prihvaćeno i čitano i praktikovano, kao primljeno Jevanđelje, kao nauka i praksa Pravoslavlja, kao Ortodoksija i Ortopraksija.

Reč filokalija (=dobrotoljublje) u hrišćanskoj literaturi sretamo najpre kod Klimenta Aleksandrijskog (2-3 vek,) u njegovom Pedagogu, kojije u stvari označava Hrista: "Čovek je po prirodi uzvišeno i delatno živo biće koje željno traži dobro, jer je stvorenje Dobroga (Boga), i zato je istinskom dobrotoljublju i prelepim zadovoljstvima tuđ onaj neslavni život u uživanjima koji mnogi ljude provode" (Pedagog, 3,7). Ljubav, dakle, prema istinski lepom i dobrom jeste dobrotoljublje, jer u grčkom i slovenskom jeziku lepo i dobro skoro su sinonimi. Istinska lepota uvek je i dobrota, i pravo dobro uvek je i lepo. Najveća Lepota i najveće Dobro i jeste Ljubljeni Sin Božiji i Sin Čovečiji, Bogočovek Isus Hristos. Zato je On krajnja meta svakog dobrotoljublja.

Međutim, izraz Dobrotoljublje u značenju zbirke lepih i dobrih tekstova upotrebljen je prvi put od Svetih Kapadokijaca, Vasilija i Grigorija, kada su, polovinom 4. veka, podvizavaući se kraj reke Irisa u Pontu, pravili književno-bogoslovski izbor iz dela mudrog i učenog Origena poletno se učeći na dobrotoljubivim delima mladog Aleksandrijca, no vešto izbegavajući potmule jelinske zamke u filosofiji i zablude u nedelatnoj i nespasonosnoj praksi.

Filokalija je, dakle, ljubav prema lepom i dobrom. No za Svete Oce Kapadokijce, a onda i za sve kasnije istinske hrišćanske mislioce i podvižnike, kao usotalom i za Jevanđelje Hrista Bogočoveka i Njegovih Apostola i Proroka, uvek su nerazdvojno spojeni i sjedinjeni slovensnost delatna i delo slovesno. Zato su za vođe i učitelje hrišćanskog života uzimani, čitani, prepisivani i u zbornike sabirani, samo umno-srdačni, sozercateljno-praktični podvižnici misli i delatnosti jevanđelske i pravoslavne, kakvi su bili veliki Oci hrišćanskog Istoka, kako oni učeni bogoslovi u svetu, najčešće na episkopskim službama u narodu Božijem po gradovima, tako i oni "građani pustinje", koji su svojim bogougodnim životom i podvizima pustinju "anđelima u telu" nastanili i "zemlju onebesili", kao što su bili Sveti Antonije i Makarije i plejade egipatskih, palestinskih, sirijskih, maloazijskih, carigradskih i južnoitalijanskih podvižnika, sve do sveštenih isihasta Svete Gore i Balkana u 14. veku.

Zbornici slični nama danas poznatom Dobrotoljublju nastajali su već u 4. i 5. veku, kao što je Otečnik, pa sve do 11. veka, kao što je tada nastali Evergetinos, sastavljen od monaha Pavla, osnivača manastira Bogorodice Evergetide u Carigradu, onog manastira u kojem će kasnije boraviti Sveti Sava Hilandarac, filokalijski molčalnik koji će postati Arhiepiskop svih Srpkih i Primorskih zemalja i u sebi spojiti pustinju i grad, molitvu i praksu, lepo i dobro, umno delanje i delatno sozercanje.

Današnja, pak, Filokalija=Dobrotoljublje, kao bogata zbirka tekstova "svetšenih trezvenjaka", sastavljena je najvećim delom u vreme procvata pravoslavnog isihastičkog pokreta u Svetoj Gori i Balkanu, naročito posle trijumfa isihazma, i kao pravoslavnog bogoslovlja i kao pravilne podvižničke prakse, na velikom saboru u Carigradu 1351. g.

O tome svedoče brojni svetogorski i drugi grčki i slovenski rukopisi iz 14. i 15. veka (napr. u Hilandaru i drugde po Svetoj Gori i po bibliotekama Balkana, Rusije i Zapadne Evrope). Ovu zbirku je iz rukopisa prebrao, sabrao i proširio Episkop Korintski Makarije

Notaras (1731-1805), pa ju je godine 1777, kada je posetio Svetu Goru, predao tada još mladom no učenom i iskusnom podvižniku Nikodimu Svetogorcu (1749-1809) daje on sredi, dopuni i prepisane tekstove uporedi sa svetogorskim rukopisima, te tako pripremi za štampu, što je Sveti Nikodim i učinio u toku svega dve godine. Potom je tako sređeni Zbornik Sveti Nikodim vratio Svetom Makariju Korintskom, a ovaj je, sretnuvši u Smirni blagočestivog kneza Moldovlahije Joanisa Mavrokordata, uspeo da od njega dobije saglasnost i novac, te grčka Filokalija bude prvi put bude štampana u Veneciji 1782. g. Sa ovog grčkog izdanja preveo je na slovenski jezik (verovatno koristeći i već postojeće slovenske prevode mnogih svetootačkih tekstova koji su ušli u grčku Filokaliju) ceo zbornik Dobrotoljublja (bez naročitih izmena) Sveti Pajsije Veličkovski (1722-1794) i štampao ga u Petrogradu 1793. g.

Nepun vek kasnije, 1876. g. veliki ruski bogoslov i profesor teologije, episkop i isihasta, Sveti Teofan Zatvornik (Govorov), preveo je na ruski i izdao I tom Dobrotoljublja, i dalje do 1890. svake godine izdavao po jednu knjigu ovog petotomnog proširenog (skraćenjima, izostavljanjima i dodavanjima izmenjenog) kapitalnog dela. (Ukratko: u ruskom Dobrotoljublju, za razliku od grčkog i slovenskog, skraćena su Poglavlja Maksima Ispovednika; izostavljeni: Petar Damaskin, Silogističke glave Kalista Katafigiota, Praktična i teološka poglavlja Grigorija Palame, itd; ali je zato dodat velik broj dela Jefrema Sirina, Varsanufija i Jovana, Lestvičnika, Ave Doroteja, Teodora Studita i dr).

Naši vredni monasi Hilandarci, krenuli su ovom prvom knjigom, u prevod sa ruskog i izdavanje na srpskom jeziku ovog Teofanovog Dobrotoljublja, ništa manje značajnog i čak obimnijeg od grčkog i sloveskog. Time oci Hilandarci nastavljaju svešteno živo predanje svetih Hilandaraca: Svetog Save, Domentijana, Starca Isaije, i drugih Bogu poznatih svetih isihasta i dobrotoljubaca roda našeg krstonosnog i hristočežnjivog. Neka ovo štampano objavljivanje srpskog Dobrotoljublja naših srpskih Svetogoraca, kao ono Svetog Makarija i Nikodima Svetogorca bude na opštu polzu pravoslavnih hrišćana.