Poglavlje 23.
Dobijam univerzitetsku diplomu
”Zanemaruješ zadatke iz filozofskih udžbenika. Bez sumnje se nadaš da
ćeš na ispitima proći oslanjanjući se na 'intuiciju'. Ali, ukoliko se ozbiljnije ne pozabaviš učenjem, pobrinuću se da ne položiš ove ispite.“
Profesor D.C.Ghoshal sa koledža u Seramporeu strogo mi se obratio. Ako bih pao na završnom pismenom ispitu na seminaru, ne bih mogao da izadjem na završne ispite. Ispitna pitanja sastavlja fakultet univerziteta u Kalkuti,
čiji je ogranak koledž u Seramporeu. Na indijskom univerzitetu student koji ne položi diplomski ispit iz samo jednog predmeta, mora iduće godine da polagaže ispite iz svih predmeta.
Moji predavači na koledžu u Seramporeu obično su prema meni bili ljubazni, a na moj su se račun pomalo i zabavljali. ”Mukunda je malo previše opijen religijom.“ Kada su stvorili takvo mišljenje, taktično su me štedeli neugodnosti da me na semirnarima ispituju. Uzdali su se u to da će me završni pismeni testovi eliminisati sa liste kandidata za diplomski ispit. Sud mojih drugova izražavao se u nadimku koji su mi nadenuli: 'Ludi monah'.
Setio sam se zgodnog načina da osujetim profesorove pretnje da ću pasti na ispitu iz filozofije. Kad su rezultati završnih testova trebalo da budu javno objavljeni, zamolio sam kolegu da pođe sa mnom u profesorovu radnu sobu.
”Molim te, dođi, treba mi svedok“, kazao sam drugu. ”Biću razočaran ako ne nadmudrim predavača.“
Profesor Ghoshal je odmahnuo glavom kada sam ga upitao kako je ocenio moj rad.
”Nisi među onima koji su prošli“, izjavio je pobedonosno. Preturao je po hrpi papira na svom pisaćem stolu. ”Tvoj rad nije uopšte ovde. U svakom slučaju pao si jer se nisi uopšte pojavio na ispitu.“
Nasmejao sam se. ”Bio sam tamo, gospodine. Mogu li sam da pogledam te papire?“
Profesor, sateran u škripac, dozvolio mi je. Brzo sam pronašao svoj rad na kome sam pažljivo izbegao svaki znak raspoznavanja osim ispitnog broja. Neupozoren 'crvenom krpom' moga imena, predavač je visoko ocenio moje odgovore iako nisu bili ulepšani citatima iz udžbenika.151
Kad je otkrio moje lukavstvo, profesor je zagrmeo: ”Puka sreća!“ Zatim
je dodao, ne gubeći nadu: ”Sigurno ćeš pasti na diplomskom.“
Za testove iz ostalih predmeta su me ponečemu podučavali, posebno moj dragi prijatelj i rođak, Prabhas Chandra Ghose,152 sin moga strica Sarade. Teškom mukom, ali uspešno, sa najnižim mogućim ocenama sam prošao na svim testovima. Sada sam, nakon četiri godine koledža, mogao pristupiti diplomskom ispitu. Uprkos tome, ni iz daleka nisam očekivao da ću iskoristiti to pravo. U poređenju sa strogim diplomskim ispitima na univerzitetu Kalkute, završni testovi na koledžu u Seramporeu bili su dečija igra. Moje gotovo
95 Moram da priznam da napeti odnosi između profesora Ghoshala i mene nisu nastali njegovom greškom, nego isključivo zato što ja nisam dolazio na predavanja i što sam na njima bio nepažljiv. Profesor Ghoshal je veliki predavač opsežnog filozofskog znanja. Kasnije smo se srdačno sprijateljili.
96 Premda moj rođak i ja nosimo isto porodično ime Ghosh, Prabhas svoje prezime u engleskoj
transkripciji obično piše Ghoshe, pa sam sledio njegovu transkripciju.
svakodnevne posete Šri Juktešvaru ostavljale su mi malo vremena za univerzitetske dvorane. Moje kolege klicale od čuđenja kad bih se pojavio, a ne kad me nije bilo.
Obično bih polazio biciklom u pola deset ujutro. U jednoj bih ruci nosio dar za svoga gurua - nekoliko cvetova iz vrta mog Panthi pansiona. Pošto bi me srdačno pozdravio, učitelj bi me pozvao na ručak. Uvek sam spremno prihvatao radujući se što za taj dan mogu odbaciti pomisao na predavanja. Kada bih sa Šri Juktešvarom proveo sate i sate, slušajući kako teče njegova mudrost kojoj nije bilo premca, ili pomažući u ašramskim poslovima, nevoljno sam oko ponoći kretao u Panthi. Ponekad bih kod svog gurua ostao celu noć tako sretno obuzet njegovim rečima, da ne bih ni opazio kako se mrak pretvara u zoru.
Jedne večeri, oko jedanaest sati, dok sam obuvao cipele153 spremajući se
da se odvezem u pansion, učitelj me ozbiljno zapita: ”Kad počinje tvoj diplomski ispit?“
”Za pet dana, gospodine.“ ”Nadam se da si spreman.“
Ukočivši se od užasa zastao sam sa cipelom u vazduhu. ”Gospodine,“ protestovao sam, ”vi znate da sam svoje dane provodio sa vama, a ne sa profesorima. Zar ne bi bila farsa da se pojavim na tim teškim ispitima?“ Šri Juktešvar me prodorno pogledao. ”Moraš se pojaviti“, reče hladnokrvno, zapovednim tonom. ”Ne smemo tvom ocu i ostalim rođacima dati povoda da kritikuju to što više voliš život u ašramu. Obećaj mi samo da ćeš izaći na ispite. Odgovaraj kako budeš mogao.“
Nisam mogao zaustaviti suze koje su su mi potekle niz obraze. Osećao sam da je učiteljeva naredba nerazumna, ali je njegov interes bio predivan.
”Izaći ću, ako to vi želite,“ izgovorio sam između jecaja, ”ali nemam više vremena da se dobro spremim.“ Sebi u bradu promrmljao sam: ”Ispisaću papir vašom naukom.“
Kada sam idućeg dana u svoje uobičajeno vreme ušao u ašram, predao
sam mu cveće sa nekom žalosnom svečanošću. Kad me ugledao tako utučenog, Šri Juktešvar se nasmejao: ”Mukunda, da li te Gospod ikada izneverio na ispitu ili drugde?“
”Ne, gospodine“, odgovorio sam sa žarom. Navrla je bujica uspomena i isunila me dubokom zahvalnošću. ”U tome da postigneš univerzitetske časti nije te sprečila lenjost, nego vruća želja za Bogom“, reče moj guru ljubazno. Posle
čutnje, citirao je: ”Zato najpre tražite carstvo Božije i njegovu pravednost, a sve ostalo će vam se biti dato.“154
Po hiljaditi put sam osetio kako mi je u učiteljevoj prisutnosti teret pao s leđa. Kad smo završili rani obed, predložio je da se vratim u Panthi. ”Da li u tvom pansionu još stanuje tvoj prijatelj Romesh Chandra Dutt?“
”Da, gospodine.”
”Poveži se s njim. Gospod će ga nadahnuti da ti pomogne da se spremiš za ispite.“
”Dobro, gospodine, ali Romesh je izuzetno zaposlen. On je prvi čovek na našoj godini i mora da uči više od ostalih.“
Na moje prigovore učitelj odmahnu rukom: ”Za tebe će naći vremena. Sada idi.“
97 U indijskom ašramu učenik uvek skida cipele.
98 Matej 6, 33.
Odvezao sam se biciklom nazad u Panthi. Prva osoba koju sam tamo sreo bila je učeni Romes. Kao da ima mnogo slobodnog vremena, spremno je pristao na moj bojažljivi predlog.
”Naravno - stojim ti na usluzi.“ Tog popodneva je nekoliko sati proveo podučavajući me raznim predmetima, a tako je nastavio i sledećih dana.
”Mislim da će se veliki broj pitanja iz engleske književnosti odnositi na put kojim je krenuo Childe Harold“, kazao mi je. ”Moramo nabaviti atlas.“
Požurio sam do svog strica Sarade i pozajmio atlas. Romesh je na karti Evrope označio mesta koja je posetio Bajronov romantični putnik.
Nekoliko kolega se skupilo da slušaju podučavanje. ”Romesh te pogrešno uči“, komentarisao je jedan od njih na kraju sastanka. ”Obično je pedeset posto pitanja o delima, dok je druga polovina o životima autora.“
Kada sam idućeg dana izašao na ispit iz engleske kljiževnosti, prvi pogled na pitanja izazvao je u meni suze zahvalnosti koje su okvasile papir. Nastavnik je prišao mom stolu i saosećajno me pitao da li nešto nije u redu.
”Moj guru je prorekao da će mi Romesh pomoći,“ objasnio sam mu, ”a na ispitnom formularu su upravo ona pitanja koja je Romesh naveo! Na moju sreću, ove godine je mali broj pitanja o engleskim piscima čiji su životi, što se mene tiče, velika tajna!“
Kad sam se vratio, celi pansion je brujao. Momci koji su ismejavali
Romeshov način podučavanja, gledali su me sa strahopoštovanjem, a čestitanjem su mi gotovo probili uši. U tih nedelju dana ispita provodio sam duge sate s Romeshom, koji je formulisao pitanja za koja je smatrao da će ih profesor verovatno postaviti. Dan za danom, Romeshova su se pitanja u gotovo identičnom obliku pojavljivala na ispitnim formularima. Koledžom se pročulo da se događa nešto slično čudu, i da će nepažljivi 'Ludi monah' izgleda uspeti. Uopšte nisam pokušavao da sakrijem činjenice. Lokalni profesori nisu mogli da promene pitanja koja je pripremio univerzitet u Kalkuti.
Razmišljajući o ispitu iz engleske književnosti, jednog jutra sinulo mi je da sam napravio veliku grešku. Jedan od niza pitanja bio je podeljen u dva dela. A ili B, i C ili D. Umesto da odgovorim na po jedno pitanje iz svakog dela, nemarno sam odgovorio na oba pitanja iz prvog dela, a pitanja iz drugog nisam ni pogledao. Najveći broj bodova koje sam tako magao sakupiti bio je 33, tri manje od potrebnih 36. Odjurio sam učitelju i izjadao mu se.
”Gospodine, napravio sam neoprostivu grešku. Ne zaslužujem božiji blagoslov koji mi dolazi preko Romesha. Naprosto ga nisam dostojan.“
”Umiri se, Mukunda.“ Šri Juktešvarov ton je bio lak i bezbrižan. Pokazao je na plavi nebeski svod. ”Verovatnije je da Sunce i Mesec zamene mesta u svemiru, nego da ti padneš na diplomskom ispitu!“
Napustio sam ašram nešto mirniji, iako je matematički bilo nepojmljivo
da mogu proći. Jednom ili dvaput zabrinuto sam pogledao nebo. Sunce - gospodar dana - bilo je čvrsto usidreno u svojoj uobičajenoj orbiti!
Čim sam stigao u Panthi, čuo sam kako jedan kolega kaže: ”Upravo sam saznao da je ove godine prvi put smanjen broj bodova potrebnih za prolaz iz engleske književnosti.“
Uleteo sam u mladićevu sobu takvom brzinom da me je on uplašeno pogledao.
”Dugokosi monaše,“ odgovorio mi je smejući se, ”otkud tvoj iznenadni interes za studije? Čemu vika u pet do dvanaest? Istina je, međutim, da je prolazna ocena upravo snižena na 33 boda.“
U nekoliko radosnih skokova vratio sam se u svoju sobu i pao na kolena hvaleći matematičku savršenost Božanskog Oca.
Svaki put kada bi me Romesh podučavao, jasno sam osećao kako me kroz njega vodi duhovna prisutnost. U vezi s ispitom iz bengalskog dogodilo se nešto značajno. Romesh, koji me je tek malo podučio u tom predmetu, pozvao me u trenutku kada sam iz pansiona polazio na ispit.
”Eno te zove Romesh“, reče mi nestrpljivo jedan od kolega. ”Nemoj da se vraćaš. Zakasnićemo na ispit.“
Ne obazirući se na njegov savet otrčao sam natrag u pansion.
”Naši bengalski dečaci obično s lakoćom polože ispit iz bengalskog jezika“, rekao mi je Romesh. ”Malopre sam, međutim, osetio da ove godine profesori nameravaju da prorede studente pitanjima iz udžbenika koji se malo
čitaju.“ Moj prijatelj mi tada ispriča ukratko nekoliko priča iz udžbenika, među kojima dva događaja iz života Vidyasagara, bengalskog filantropa sa početka XIX veka.
Zahvalio sam Romeshu i brzo se biciklom odvezao do ispitne dvorane. Pokazalo se da ispitno pitanje iz bengalskog jezika sadrži dva dela. Prvo je uputstvo glasilo: Navedi dva primera Vidyasagarovih dobrih dela.“155 Dok sam na papir prenosio znanje koje sam ga nedavno stekao, prošaputao sam nekoliko reči zahvalnosti za to što sam se vratio na Romeshov poziv u poslednjem trenutku. Da nisam saznao za Vidyasagarova dobročinstva za čovečanstvo (kome sam i sâm pripadao), ne bih mogao da položim ispit iz bengalskog, a pad iz jednog predmeta prisilio bi me da dogodine iznova polažem ispite iz svih predmeta. Jasno je da bi mi takav ishod bio mrzak.
Drugi zadatak je glasio: ”Napiši na bengalskom jeziku esej o životu
|
filozofiji.156 Uzdajući se u svoje dugogodišnje školovanje kod Šri Juktešvara, nisam se obazirao na objašnjenja u udžbenicima. Najvišu ocenu sam dobio iz filozofije. U svim ostalim predmetima jedva sam skupio potreban minimalan broj bodova.
Sa zadovoljstvom beležim da je moj nesebični prijatelj Romesh Chandra Dutt diplomirao cum laude (lat.:sa pohvalom).
Očevo se lice naboralo od osmeha kada sam doneo diplomu. ”Nisam se ni usudio da pomislim da ćeš da položiš, Mukunda“, priznao mi je. ”Toliko si vremena provodio sa svojim guruom.“ Učitelj je tačno naslutio očevu neizrečenu kritiku.
Godinama sam sumnjao da ću ikada doživeti dan kada će iza mog imena stajati titula filozofskog fakulteta. Retko je upotrebljavam, a pritom uvek pomislim kako je ona božanski dar darovan iz ponešto nejasnih razloga. Povremeno čujem kako neki akademski obrazovan čovek kaže da je zapamtio
99 Ne sećam se tačnih reči uputstava, ali znam da ih ne bih mogao ispuniti bez Romeshove prethodne pomoći.
100 Indijska filozofija sa svojih šest ”ortodoksnih“ ili na Vedama utemeljenih sistema namenjena je praktičnoj upotrebi. Svaki od tih šest sistema zahteva moralnu čistotu kao nužan preduslov bavljenja filozofijom. Taj zahtev koji se odnosi na ličnost, i koji je na Zapadu zanemaren, hrani indijske discipline trajnom vitalnošću.
vrlo malo od nabubanog znanja. To me priznanje donekle teši zbog mojih nesumnjivih nedostataka.
Onoga dana kada sam u junu 1914. godine dobio diplomu Univerziteta u Kalkuti, kleknuo sam pred svojim učiteljem i zahvalio mu za sve blagoslove kojima me je tokom godina obasuo.157
”Ustani, Mukunda“, rekao je on blago. ”Bogu je naprosto bilo lakše da te progura na ispitu, nego da zameni mesta Sunca i Meseca!“
bglavac
edin.kecanovic
