i mojih potreba. Zašt o i ne bih ? U mo m um u postojala je mal a granica iz- među onoga  što sam želeo i onog a što sam očekivao da ću dobiti. Verova o sam  da  bi  sve trebalo da bud e po mome .  Ba š sve.

Uključujući   i  planiranje  porodice .

Prve pokrete novo g života koji se začeo u njoj, moja mati je osetila ot- prilike kad sa m napuni o dve godine. Ta senzacija javila se u vidu dva za- sebn a "treperenja", tak o d a j e bila ubeđen a d a nos i blizance. Ti m gineko - loga-akušera uporn o ju je uveravao da greši, čak i ond a ka d je njen stoma k počeo da raste.. . i raste.. . i raste. Bila je visoka, mršav a žena. Otpozadi , mogli ste nazreti samo njenu visoku, vitku  siluetu,  ali  kad  biste  je  videli  sa strane, pojavljivao se profil tako ekstreman  da  ste  mirne  duše  mogli  da  joj stavite     poslužavnik   na    stomak.

Obožavao sam da priđem i osluškujem zvuke u maminom stomaku. Kad bih naslonio uvo na njega, unutra bi postajalo vrlo aktivno. To me je fasciniralo.

Nekoliko meseci kasnije, moja mati se ponovo našla u porođajnoj sali, ali ovog puta je dobila sredstvo protiv bolova. Nije čula nikakve motore i nije se otisnula ni na kakvu odiseju.

„Napregnite se", rekli su joj lekari, kroz jedva podnošljivu zbrku u glavi, i ona se napregla, a potom zaspala. Nedugo potom, probudili su je. "Čestitamo, rodili ste divnu dcvojčicu." Zadovoljna (i drogirana), klimnu-

la je glavom i ponovo zaspala. Nekoliko minuta kasnije, ponovo su je pro­ budili. „Napregnite se."

Okej, pomislila je, nije da nisam znala. Stoga im je ponovo izašla u susret.

Sledeće čega se seća bilo je: „Čestitamo, rodili ste divnog dečkića." Znajući da je obavila svoje, dopustila je sebi da sklizne u dubok san.

Ubrzo su je ponovo probudili. „Napregnite se."

„Nije valjda još jedno?!"

Nasmejali su se. „Ne, ne, ovo je zbog posteljice."

Kad su blizanci najzad stigli kući, mama se iznenadila ustanovivši da njen prvenac -j a - ne deluje naročito zadovoljno.

„Šta je bilo?", upitala me je.

„Nisam njih 'teo", rekao sam.

„Rekao si da ih želiš", odvratila je toplim glasom.

„Nisam."

„Rekao si da želiš batu i seku."

Raskoračivši se i čvrsto malom pesnicom podbočivši desni kuk, po­ gledao sam majku pravo u oči. „Rek'o sam da 'oću batu ili seku. Iiillllliii seku. Vrati im jedno."

Nisam imao pojma na kakve ću sve teškoće nailaziti prilagođavajući se na činjenicu da prostor koji je dotad bio samo moj moram da delim s bratom i sestrom. U narednim godinama, bio je to moj najveći izazov (haj­ de, i velika životna lekcija).

Otvori  vrata

Kada je reč o pametovanju, stvari stoje ovako: ponekad je simpatično, a ponekad baš i nije. Od najranijeg detinjstva, teško sam se mirio sa autori­ tetom starijih, a još teže izlazio na kraj s dosadom. Bila je to vrlo opasna kombinacija. Ako sam znao da postoji makar mala pukotina koju mi nije dozvoljeno da istražim, sva je prilika bila da ću se naći baš tamo. Ako mi je nešto bilo zabranjeno, latio bih se baš toga. Po rečima moje majke, da mi ne bi bilo dosadno, postao sam majstor za „štosove" i objašnjenja. San je bio samo način da obnovim snagu. A čak i tada sam se plašio da bih, dok spavam, mogao nešto da propustim.

U jednom od tih mojih „štosova", glavnu ulogu odigrala je moja Na­ na, mamina mama. Jednog dana, nedugo nakon što su mog brata i sestru doneli kući, Nana je došla kod nas, da nas pazi. To je omogućavalo mojoj

majci preko potreban odmor. Brat i sestra ležali su u svojim krevecima, a mene su privremeno zabavljali nečim na televiziji. Na šporetu su burno krčkala tri velika aluminijumska lonca, jedan pun pelena, a druga dva bo- čica s hranom za bebe, dok se u mašini u podrumu upravo osušila nova go­ mila opranog veša. Nana je sišla dole da pokupi veš. Vredna, brza i prak- tična, nastojala je da to brzo obavi, jer je znala da nije baš najpametnije ostaviti me dugo samog. Naručja punog toplog, tek osušenog i uredno slo- ženog veša, krenula je uz stepenice. Izvirujući preko vrha gomile, odjed- nom je ugledala podrumska vrata koja počinju da se zatvaraju. Pokušala je da požuri, ali vrata su se bila zalupila pre no što je uspela da stigne do njih. Brava je škljocnula.

Naslonjena na vrata, s gomilom veša u naručju, Nana je oslobodila jednu ruku i probala kvaku. Nije mogla da je zakrene. „Erik, otvori vrata", rekla je umiljatim, kontrolisanim glasom.

,,A-a", odvratio sam, još umiljatije.

,,Hajde, otvori Nani vrata."

,,A-a."

Nana je znala - strog pristup kod mene neće uroditi plodom. Ali nije nameravala da dozvoli da je nadmudri dvoipogodišnji šmrkavac, koliko god pametan on bio za svoj uzrast - pogotovo s tri lonca ključale vode u jednoj i dvema usnulim bebama u drugoj sobi. Stoga je pokušala drugačiji pristup. „Kladim se da ne možeš da dohvatiš kvaku", rekla je, igrajući na kartu  moje tvrdoglavosti.

,,E, baš mogu."

„Čik da te vidim." Nisam odgovarao.

Nana je počela da se preznojava od muke. Gotovo da je mogla da čuje

zujanje točkića u mom mozgu dok analiziram situaciju. Međutim, napo- sletku, baš kao što se nadala, morao sam da se dokažem. Malčice sam za­

­­­­­­ kvaku. Čula je tih zveket.

„Kladim se da ne umeš da je otključaš", rekla je.

,,E, baš umem."

Ponovo me je izazvala, istim onim umiljatim glasom: „Čik da te vidim."

Usledila je još jedna duga pauza. Veš u njenom naručju postajao je sve teži. Mehanizam brave sastojao se od male okrugle kvake koja se gurne prema unutra i zakrene. Kad bi se otključala, začulo bi se tiho škljoc, i Na­

­­ vrebala taj zvuk. Morala je brzo da dela. Nije želela da me udari vra- tima ako ih suviše naglo otvori, ali to joj je bila jedina šansa.

Nisam odoleo.

Škljoc.

Nana je brzo gurnula vrata i otvorila ih brže nego što je očekivala. Još uvek topao i tek složen veš razleteo se po podu. Vrata su me oborila pre no što sam stigao da potrčim. Šokiran, sedeo sam na podu i plakao.

Nana je otrčala da skloni lonce s vatre, a potom se vratila da me uteši.

Imao sam samo dve i po godine i, već tada, Nana je znala da je njena karijera bebi-siterke zauvek gotova.

U  oblacima

Nana je bila mamina mama, a „Baba" je bila očeva. Baba je bila srdač­ na, jaka, slika i prilika bake iz Starog sveta koja je šakom i kapom delila one sočne, cmoktave poljupce u obraz - one od kojih bi i Huver pocrve- neo. Bila je puna života, s beskrajnom energijom i opakim smislom za hu­ mor, koji je često izazivao nelagodnost kod „konzervativnijih" rođaka. Na prazničnim večerama sedela je pored mene; kad bih malo duže boravio kod nje, izjutra bi me odvela u baštu da beremo jagode i drugo voće, a po­ sle toga pravila odličan, obilan doručak. Kasnije bi me uzela u naručje i nosala naokolo na jednoj ruci kao da sam perce, a za to vreme čistila, bri­ sala prašinu, usisavala i razgovarala telefonom. Voleo sam takvo kretanje, taj osećaj da putujem kroz prostor ne koristeći noge. Što više i što brže, sa­ mo sam to želeo. Bože, kako sam je voleo.

Jednog januarskog dana, Babaje otišla u bolnicu i više se nikad nije vratila.

Izgleda da je, dok je ležala u bolničkom krevetu, osetila bol u grudima i posegla za tasterom da pozove sestru - ali nije stigla da ga pritisne.

Moji roditelji morali su nekako da mi objasne Babin naprasni nesta­ nak iz mog života.

„Zaspala je", rekli su mi, ,,i više se neće probuditi."

Razmislio sam malo o ovom objašnjenju, a potom ga odbacio. „Ja mo­ gu da je probudim", rekao sam. „Ako joj stavimo tri aspirina u usta i ako joj skačem po stomaku, probudiće se." Skakanje po njenom stomaku bilo je moja rezervna strategija, za slučaj da aspirin koji joj se topi na jeziku ne bude dovoljan podsticaj da otvori oči i nastavi da živi.

Bio je to jedan od retkih trenutaka u kojima sam video oca kako plače. Ubrzo je održana sahrana, kojoj mi nisu dozvolili da prisustvujem.

Moji roditelji su smatrali da bi za mene, kao petogodišnjaka, bilo previše

se u sopstvenom      svetu. Pre isteka moje prve školske godine, toliko sam puta upao u nevolje da se moja mama rasplakala pred direktorom škole.

„Hoće li ovome ikad doći kraj?", jecala je, nenamerno ponavljajući re­

­i  koje je izgovorila dok me je rađala.

„Hoće, kad se bude zainteresovao za nešto", rekao je direktor.

,,A kad će to da bude?"

„Ko to zna?" Direktor je načas zaćutao, a zatim se bespomoćno na- smejao. ,,U slučaju mog sina, nije se dogodilo sve dok nije upisao fakul­ tet."

Nije da me ništa nije interesovalo; prosto se ta moja interesovanja ni­ su manifestovala u školi. Bio sam očaran kad mi je deda poklonio punu kutiju starih, pokvarenih ručnih satova. To je bilo vreme kad su ručni sa­ tovi bili složene misterije sastavljene od sićušnih, interaktivnih delova (pre digitalne revolucije). Kad god bi se neki njegov ručni sat pokvario a sajdžija ne bi uspeo da ga popravi, deda bi ga odložio u staru kutiju za ci­ gare, zajedno s ostalim koje je snašla ista sudbina. Jednog dana mi je do- neo taj svoj „kovčežić s blagom" u vidu pokvarenih satova. Nijedan nije radio i, dabome, svi su bili preveliki da bih ih nosio, ali to mi nije smeta­ lo. Svejedno sam želeo da se igram njima. To sam i uradio. Navio sam je­ dan, a on je počeo da kuca. Navio sam i drugi, i on je počeo, ali je onda stao. Treći nije mogao ni da se navije, pa sam ga malo protresao. Nekoli­ ko minuta sam čvrsto stezao onaj koji je počeo da radi, pa stao. Ponovo je proradio i nastavio da kuca. Držao sam isto tako onaj koji sam protre­ sao, pa je i on proradio. Uskoro sam „popravljao" stare satove svojih drugara. Valjda je to neki princip suprotan onom - koji god to bio - što izaziva da se satovi kvare ako ih određene osobe nose.

Za neke ljude, međutim, sposobnost da popravljam satove ne otvara­ jući ih nije bila toliko važna kao sposobnost da bojim unutar linija i na­ pamet recitujem delove iz Dika i Džejn8 Ti moji akademski nedostaci smatrani su dovoljno ozbiljnim da je, kad sam išao u drugi ili treći raz­ red, socijalna radnica došla kod nas da bi proverila u kakvom okruženju živim i videla zašto sam loš u školi. Nedugo nakon što je došla, zamolio sam je da mi objasni šta je to beskonačnost. Uzrujana, đipila je sa stolice i izjurila iz kuće.

„Da znate da ću direktoru da kažem za ovo", doviknula je preko ramena. Čak i ako mu je rekla, nikada nismo saznali šta joj je odgovorio.

8 Dick andJane je serija slikovnica nastalaj još pedesetih godina prošloga veka. zamišljena kao

kombinacija lluatrovanog bukvara i početnog udžbenika iz poznavanja društva (prim. prev.)

01't1J.:II putn, kraj

l'u)>IOf'IOjc dobar razlog za razmisljanjc o be::;konacnosti,jer mi je ,bas

11 to v 1t:rnl!, predstujao novi gubitak: moj pas Silk. dobermanka, ima la je

c 11 tlvc godine kad sam se ja rodio, a ipak je dostojanstveno izdrzavala IIIIIW  dl!tinjc pona anjc, ukljucujuci inaviku dakoristimnjenu donju usnu I ht l u k u za koju sam se pridrtavao dizuci se na noge i saplicuci se uoko­ lu do :.nm u tio dahodam. Trzala se od bola, ali nije nikad  kljocnula ce­ lju tuna, pa cakni zarczala. Nekako je znala da sam mali ida mije potreb­ tHI IIJCIIa ljubav izaStita.

V oleo sam osecaj kada dodimemne to hladno, izmedu ostalog i Silk.i-

111' u q1. Kad bi spavala pored mog kreveta, prebacio bih ruk.u preko ivice i hhti{U stisn uo prstima njeno uvo. Dodir bi ga na kraju zagrejao ( to nije bi­ ll• c1no St o sam zeleo), pa bib se prebacio na drugo, i tako redom, kad god Itt M' uvo zagrejalo. Kad bi oba njena uva postala previse topla da bi bila

111111dji va, pustio bih Silk napolje da se rashladi. Posle nekih desetak mi­ llll hl , t.ncuo bi se k.ratak Javez s ulaznih vrata -njen signal- i znao sam da I' p,prc mnn da ude ida krenemo iznova. Poslc dva kompletna ciklusa ovog Uhlll la. bio bih spreman da utonem u san.

Knd sam napunio deset godina, Silkje imala dvanaest (to je ravno co­ '''"" st arom osarndeset cetiri godine) ibilaje loSeg zdravlja. Majka i otac u doguvorili da, kada vi e ni ta ne bude moglo da se ucini za nju, nece 1lutvuliti da pati; dace da je uspavaju.

'Iuj ,; bila najteta godina za Silk. Bilo je dana kad, iako se svojski

lludt lu, ta tivotinja koja mi je pomogla da nau <:;im da hodam jednostav- 1111 111jc uspeva la da se uspravi na noge. Iodraslima je bilo te ko da to l kdaju, a kamoli detetu. Ceo moj svct se uzdrmao. DoSio j e vremc da

,,.IHi v ,;dc mo kod veterinara ibili smo prilicno sigurni dace to biti onaj

tHJ JHt:tk.

Hdo jc t·o pred sam Dan zahvalnosti. Odlucili smo da sa<:ekamo da 111111111k prode. Na Dan zahvatnosti, majkaje data Silk veliki tanjirpun cu­ ltlulc sa sosom, pireom inadevom. Silk, cija se ishrana sastojala od veo- 11111 111alo hrane .,za Jjud e", oklevala je. Delovala j epomalo zbunjeno, dok

,,, l.1u?i Ia pogledom tra eCi odobrenje od nas, a zatim odlucila dane pravi

pll u nr c i poj el a svoj poslednji obrok.

Sulradan smo jc odvcli vctc1inam. Marnaje ovog puta ostala kod ku­ ll' l'ltSl!Cnju CI sc osccnnja n cdovr ene pri ce kada sam izgubio Babu, insi­ l ltun M t ll1 na t ornc du podcm s occm .Dok sam sedeo u cekaonici s mcdi­

' ltl'lk tt11 miriliitnu t slik1111111 u stilu Nurman1·1 Rokvc la kojc su prikazivnlc

psc kako igraju karte, sve mise cinilo tako hladnim. Ondaje iza ao otac i rckao mi da je to to: uspavace Silk. Da li zelim da budem unutra? ISao sam sn occrn ivetcrinarom dok su vodili Silk starim hodnicima, pa kroz zadnja vrata u dvori te. Oprostio sam se s njom i potom posmatrao kako joj vete­ rioar daje injekciju. Posle nekoliko sekundi, lagano se sru ila na zemlju . Potom su je pod.igli iodneli u krematorijum.

Te i mnogo naredn ih noci ponovo sam plakao za nekim koga sam vo­

leo. Ovog puta, mcdutim, prica je imala svoj kraj. Beskona nost nije iz­ gledala taka dalcka, ni vccnost tako duga.

Priroda I vaspitanje

Kad sam iz predSkolskog presao u osnovnu skolu, moja svest se neka­ ko razvila. JoS uvek mi je sve brzo dosadivalo imnogo sam vremena pro­ vodio sanjareCi, ali u retkim prilikama kad bib dospeo kod istinski inspira­ tivnog ucitelja koji je umeo da podstice na razmisljanje, isticao sam se iz­ nad svih ocekivanja. Nazalost. tada kao idanas, takvi u6telji bili su izuze­ ci, a ne pravilo.

Atmosfera u kuci omogucavala mi je da budem napredan za svoje go­

dine. Roditelji su me tretirati kao odraslog: nisu mi se obracali s visine, vet su me ukljutivali u razgovore iodlu6vanje, priznajuci me kao li nost Cijc je misljenje vatno.

Svakog dana, jedva sam cekao da se vratim kuci iz $kole. Cinilo se da je uvek puna tascinantnog sveta. Moji roditelji imali su Sirok krug vrlo za­ nimljivih prijatelja: antropologa, psihologa. umetnika, lekara, advokata i tako dalje. (Da sve bude jos lepse. ova raznolika gmpa inspirisalaje ira­ znoliku kuhinju, pracenu biranim ukusima iaromama.)

BuduCi da sam odrastao u domu li§enom bilo kakvih predrasuda i bio u kontaktu sa tako razliCitim ljudima , bi lo je sasvim prirodno to §to su mi i dalje smetali pristrasni i diktatorski nastrojeni autoriteti- iii, bolje receno, ja sam nastavljao da smetam pristrasnim i diktatorski nastrojenim autori­ tetimn.

Moja gimnazija imalaje stroga pravila u pogledu ka njenja na nasta­ vu . A ja snm, iako sam zivco dovoljno blizu da sam mogao pesicc da dola­ lim u !lkoh1,vctito kasnio. Minul ovdc, dvH tam o -sitnica.ali nc i7.<1 pro-

fesore u mojoj gimnaziji. Učenik koji je stizao posle zvona morao je da ima posebnu dozvolu za ulazak na čas.

Problem je bio u tome što se ta dozvola dobijala isključivo uz pismeno opravdanje doneto od kuće. Uvek sam otezao do poslednjeg časa i nikad nisam bio siguran kad ću zakasniti, a pismeno opravdanje od kuće nisam mogao da donesem drugačije nego da se vratim kući i zatražim ga od maj- ke. Zbog toga, redovno sam propuštao polovinu prvog časa. Zašto mi je bilo tako teško da krenem tih 15 minuta ranije? Nije imalo logike - ali nije se ni menjalo,   takođe.  Kao da prosto nisam funkcionisao prema istom konceptu vremena kao svi ostali; računao sam da, ako izjutra izađem u

8:01 i hodam dovoljno brzo, u 7:50 mogu da stignem u školu.

Na kraju sam upitao majku da li bi joj smetalo ako bih, onda kad mi zatrebaju, sam sebi pisao opravdanja za kašnjenje i potpisivao ih njenim imenom. Imajući u vidu da ovako propuštam skoro ceo čas šetajući ta­

­­ ovamo, nevoljno je pristala.

Jednog dana me je dežurni profesor uhvatio da sam sebi pišem oprav- danje. Bio je od onih nadobudnih tipova, bivši oficir, čiji je sopstveni sin bio školski primer problematičnog vladanja (da se čovek zamisli, zar ne?).

Upirući prstom u opravdanje koje sam pisao, ozlojeđeno je graknuo, sav važan: "Šta  to radiš?"

,, Pišem sebi opravdanje za kašnjenje", glasio je moj spokojan odgovor.

,,Ostaćeš danas na kaznenoj nastavi zato što si falsifikovao majčin potpis. "

„Ne, neću. Falsifikat je kad se to čini bez znanja i saglasnosti roditelja. A ja imam i jedno i drugo."

Odgovori poput ovog nisu me činili miljenikom profesora. „Kako se zoveš?", zahtevao je da zna dežurni profesor.

„Erik Perl." Ustao sam, pokupio svoje stvari i pogledao ga u oči.

„P-E-R-L." Potom sam se okrenuo i otišao na čas.

I tako, između tih događaja-tih lekcija-nastavljao se moj mlada- lački život. Moj otac je bio suvlasnik kompanije koja je proizvodila au- tomate za pića i hranu, zajedno sa svojim ocem i bratom. Bio je i dobro- voljni policajac. Mama je bila domaćica i podizala je nas troje. Takođe

je tu i tamo radila kao model i organizovala modne revije. Tata je izla­ zio iz kuće u 7 ujutru, upravo u vreme kad bi mama gurala nama troma doručak niz gušu, kao kad mama-ptica hrani svoje mlade. Nisi mogao da izađeš    iz kuće dok ne smažeš doručak i ne poneseš punu torbicu za užinu              sastavljenu od „sve četiri grupe namirnica" (paradigma na koju su se roditelji, to vreme,  još uvek  primali).  Sa trinaest godina,  imao

sam svoju bar-micvu.  Nedeljom sam ponekad odlazio u crkvu sa svo­ jim drugovima.

Predškolsko, osnovna škola, gimnazija: novi prijatelji, testovi, maturske večeri, dobijanje vozačke dozvole i, najzad, matura, prijemni ispit i koledž...

Odlazak

Ubrzo sam otkrio da položena matura ne znači i „slobodu"; moji rodi­ telji su bili rešeni da me zadrže u blizini. Kao i obično, ja sam imao druga­ čije ideje. Zašto da ostanem u Nju Džersiju? Hteo sam da upišem koledž u Kaliforniji. Pomislio bi čovek da sam rekao „na Severnom polu".

„To je predaleko", uporno su tvrdili moji roditelji. Razborita diskusija pretvarala se u rastuće neslaganje, a ono u opštu galamu.

Na kraju, dostignut je kompromis: mogu da se upišem na koledž u Majamiju, u Floridi. Moji roditelji su smatrali da je takav plan bezbedan - ne samo da je Majami duplo bliže kući od Kalifornije, već se i moj deda Zejda, očev otac - onaj koji mi je poklonio kutiju sa satovima kad sam bio klinac - preselio tamo nedugo nakon Babine smrti. Zamisao je bila da Zej­ da drži na oku svog unuka. Najzad, ipak sam bio prvorođeni sin prvorode- nog sina.

Na kraju se ipak ispostavilo da su me roditelji izgubili na celu jednu godinu.

Upisao sam se na Univerzitet u Majamiju.

Roditelji su mi uvek govorili da mogu da budem sve što želim da budem, da mogu da radim sve za šta se odlučim. Bio je to odličan koncept za odrasta­ nje, ali za mene, nedostatak unutrašnjeg kompasa postajao je sve veći prob­ lem što sam bivao stariji i počinjao da razmišljam o nalaženju karijere. Biti sve i raditi sve nije me baš najpreciznije usmeravalo. Stvar je bila u tome što me ništa nije interesovalo, tako da nije bilo onoga za šta bih se „odlučio".

I tako sam se smesta posvetio... potpuno nepovezanim studijama. U samo jednoj školskoj godini, razmatrao sam čak tri različita predmeta stu­ diranja: psihologiju, uvod u pravo i moderni ples. Nisam imao pojma šta želim da radim. I, kao i uvek, ništa nije uspevalo da me zainteresuje na du­ že staze.

Zejda je uočio da sam, živeći samostalno u Majamiju, počeo da evolu­ iram - i želeo je da se taj proces nastavi. Ne tražeći dozvolu od mojih rodi-

9     i >i'ivd iniuljiolja Icvrojukih doCaka (prim, prev.)

telja, predložio je mogućnost da drugu godinu studija provedem na Medi- teranu. Bila je to vrlo uzbudljiva perspektiva. Dok su se mojoj glavom ro- jile vizije Rima i Atine, Zejda je pobliže „definisao" Mediteran. Imao je za njega ime od milja. Zvao ga je Izrael. Korak ispred situacije, kao i uvek, Zejda je izvadio iz džepa brošuru o jednogodišnjim studijama u Izraelu, programu za razmenu namenjenom američkim studentima. Potom je po- nudio da finansira celu stvar. Da li su uopšte moji roditelji i mogli da odbi- ju tako nešto?

Više od meda i mleka

Studenti koji su putovali u Izrael uglavnom su odlazili tamo očekujući da Bog siđe s nebesa, a da ulicama teku med i mleko. I bivali su razočara­ ni. Ja sam, međutim, otišao tamo očekujući malo više od puke godine pro- vedene izvan SAD, te tako bez nerealnih očekivanja koja bi se isprečavala preda mnom - i zaljubio se u ama baš sve. Put u Svetu zemlju bio je naju- pečatljivija  godina mog dotadašnjeg života. I dan-danas se budim iz snova u kojima sam još uvek tamo, među onim ljudima, drevnim hramovima i nestvarnim pogledom sa  Sinajske gore.

Po povratku u Sjedinjene Države, zakoračio sam u isti onaj život koji sam ostavio za sobom. Šta god da sam otkrio u Svetoj zemlji, nije otkrivalo svoju svrhu - ili možda jeste, ali je ja nisam prepoznavao. Vratio sam se, da-

kle, i ponovo suočio sa svojom dilemom: izborom predmeta studija.

Ideja mi je pala na pamet godinu dana pre no što sam otišao na svoje putovanje. U toku one godine koju sam proveo u Majamiju, imao sam ne- ka iskustva s rolfingom, vrstom masaže dubokih tkiva osmišljene radi opuštanja telesne muskulature.10 Neki moji prijatelji prošli su kroz deset preporučenih seansi rolfinga i video sam fizičke promene koje su bile re- zultat toga. Njihove slike „pre" i „posle" bile su dovoljne da se i ja podvrg- nem "rolfovanju".

Seanse su promenile moje držanje tela i kao da su me otvorile prema širem načinu gledanja na svet. Izgrađena na konceptu fidbek petlje izme­ đu uma i tela, teorija koja stoji u osnovi rolfinga kaže da on oslobađa vaše pojedinačne mišiće i u tom procesu oslobađa nataloženi bol - fizički i

10 Rolfing predstavlja kombinaciju masaže dubokih tkiva sa psihološkim savetovanjem..

Po ovoj metodi, svi mišići imaju „memoriju", koja može da izazove probleme ukoliko

je pacijent ne kontroliše (prim. prev.)

emocionalni, stari i novi. Dok prolazite kroz te seanse, često se dešava da proživljavate iskustva iz prošlosti u procesu, u kojem vas napušta nela­ godnost koju su ona u vama izazivala. Kao rezultat, neretko dolazi do fi­ zičkog, ali i emocionalnog preobražaja. To novo postojanje, oslobođeno mnogih starih patnji, omogućava vam da se krećete, stojite i držite sasvim drugačije. A kad se drugačije držite - to jest, kad zauzimate drugačiji fi­ zički prostor - zauzimate i drugačiji emocionalni prostor.

Impresioniran i konceptom i rezultatima, razmišljao sam o tome da i sam postanem rolfer. Međutim, moji roditelji su smatrali da bi rolfing mo­ gao da bude samo trenutna moda, a potom padne u zaborav i ostavi me profesionalno nasukanog. Možda bi, nagovestili su, trebalo da razmotrim neku dokazaniju oblast zdravstvene profesije: kiropraktiku. Ako ništa drugo, barem ću imati u rukama diplomu koja će ublažiti eventualni pad.

Pristao sam da otputujem u Bruklin i razgovaram s kiropraktičarom s kojim me je upoznao porodični prijatelj. Doktor mi je preneo bazičnu filo­ zofiju na kojoj se temelje umeće i nauka kiropraktike. Objasnio je da postoji univerzalna inteligencija koja održava organizaciju i ravnotežu kosmosa; i da u svakom od nas postoji produžetak te inteligencije, zvan urođena inteli­ gencija, koji nas drži u životu, zdravlju i ravnoteži. Ova urođena inteligen­ cija, ili životna sila, komunicira sa ostatkom našeg fizičkog bića preko na­ šeg mozga, kičmene moždine i preostalog dela nervnog sistema - sistema koji kontroliše ceo naš organizam. Sve dok postoji otvorena i slobodna ko­ munikacija između našeg mozga i tela, zadržavamo optimalno zdravlje.

Kad se jedan od pršljenova pomeri ili izmesti, to može da rezultuje pritiskom na naše nerve i time inhibiše ili preseče komunikaciju između mozga i dela tela koji konkretni nervi napajaju. Kao rezultat ovog ometa­ nja, može da dođe do razaranja ćelija ili slabljenja imunološkog sistema, što izaziva nelagodnost koja prethodi bolesti. Kiropraktičar otklanja smet­ nju izazvanu ovim razmeštanjem pršljenova (zvanim subluksacija) u na­ šoj kičmi i omogućava životnoj sili da ponovo preuzme kontrolu, vraćaju­ ći nas tako u zdravo, uravnoteženo stanje. Drugim rečima, ovo je lečenje koje otklanja uzrok, umesto da pokriva ili leči simptome.

Kad mi je odjednom postalo jasno da glavobolje kod ljudi nisu rezul­ tat urođenog nedostatka aspirina u krvi - kao što TV reklame pokušavaju da nas ubede - i da zaista mogu da učinim nešto da pomognem, odlučio sam da postanem kiropraktičar. Nisam zastao da razmislim o tome koliko je to ogroman korak, niti sam predvideo ulogu koju će to na kraju odigrati u mom životu. Tada mi nije bio u svesti koncept sinhroniciteta.

Odjednom je sve „leglo" na svoje mesto. Preplavile su me uspomene na fantazije iz detinjstva - ili su to bile vizije? - da pomažem ljudima kao prorok iz Delfa. Možda je to za mene bio način da učinim nešto u tom smeru. Sve što sam u tom trenutku znao bilo je da je nešto što je doktor re­ kao pogodilo

u žicu. Nešto u vezi s tim delovalo je savršeno - i to mi je bi- lo sasvim dovoljno. Predstojao mi je prvi korak u novom pravcu - onaj koji će me naposletku primaći bliže mojoj sudbini.