DJeca i roditelji

Kahill Gibran kaze: "Nasa deca nisu nasa deca". Ona su Bozja deca. U najboljem slucaju samo smo ih malo pozajmili.

U stotinama hiljada skolskih sistema koji postoje u univerzumu, Zemlja je jedina skola koja se upisuje tako sto izlazis iz necijeg tela. U svim drugim sistemima ljudi se jednostavno pojave, izadju is skolskog autobusa.

Ranije inkarnacije su nas ubedile da nase telo pripada nama, pa zato verujemo da i sve sto izadje iz naseg tela pripada nama. Nije bas tako. To je potpuno bizarno.

Bice koje izlazi iz tela drugog bica, to je nesto sto postoji samo u naucno fantasticnim filmovima. Ne mozemo da shvatimo koliko je to uvrnuto.

Kada ljudi imaju decu kako bi popunili prazninu u svom zivotu, bol je neminovan. Ako je dete doslo u porodicu kako bi popunjavalo praznine, onda ce se svaka promena koja se desava dok dete odrasta, na roditelje odrazavati kao napad.

Kada dete napusti kucu, roditelji ce se osecati napusteno. Kada u nasem drustvu dete umre, porodica obicno nije svesna karmickog ugovora koji je potpisan pre rodjenja.

Nije nas posao da objasnjavamo nesrecnim roditeljima te stvari sa karmom, vec da ih jednostavno volimo. Ljubav isceljuje rane.

Na nivou duse, roditelji biraju decu i oni treba da raskinu stare šeme. Tu nema izuzetaka. Nasi roditelji apsolutno racunaju na cinjenicu da necemo igrati staru igru sa krivicom niti cemo nasedati na njihovu dramu.

Svako na nivou svesti misli: "Nadam se da mi moja deca nece dozvoliti da se provucem sa ovom podvalom koju sam smislio, jer ako me sada prevaspitaju, ustedece mi nekoliko zivota".

Kako bismo nasim roditeljima pokazali da ih volimo, moramo biti posteni prema sebi. Ali, ako pokusavamo da im udovoljimo, ostace u istom haosu u kakvom su sada, sve dok im jednog dana ili u ko zna kom drugom zivotu neko ne pomogne da raskinu stare seme.

Svako ko se na ovoj planeti inkarnira bira kada ce se inkarnirati i kakav ce biti njegov put. Svako ko se rodio posle 1990.g. zivece kao odrasla osoba u vreme dominacije energije Vodolije.

Ove duse su skoro kompletirale sve sto je bilo potrebno za diplomiranje. U Eri Vodolije nece biti ljudi koji nisu okrenuti saosecanju. Tek nekoliko ljudi doci ce na planetu jer ih pre svega interesuju kafanske tuce.

Deca koja se sada inkarniraju na planeti imaju enormno veliku ulogu u tranziciji Zemlje. Ne postoji ni jedno jedino dete koje nije svesno svoga ugovora pre rodjenja.

Gerald Jampolsky je ispricao pricu o mladom paru koji je doveo novorodjence kuci. Od trenutka kada su bebu pokazali svom trogodisnjem detetu, starije dete je pokusavalo da ostane nasamo sa bebom.

Roditelji su bili zbunjeni, plasili su se da bi starija devojcica mogla da povredi bebu. Konacno su napravili plan da pomocu interfona prisluskuju razgovor kada deca ostanu sama u sobi.

Evo sta je trogodisnja devojcica rekla bebi: "Bebo, pricaj mi o Bogu, pocinjem da zaboravljam".

Nasa deca ce nas do te mere obasjati da ce to biti cudesno. Ona imaju intuitivno razumevanje duhovnog morala koje znacajno nadrasta verziju morala starijih generacija. Zato su stare matrice koje postoje o vaspitanju dece potpuno neprimenjive. Deci koja se danas radjaju nije potrebna kontrola.

Mozemo da ih ucimo nekim prakticnim stvarima, na primer da ne pipaju vrelu pec, ali nece moci da usvoje nase ideje o moralnom ponasanju. Ne zanimaju ih nasi arhaicni pogledi na komunikaciju sa ljudima.

Ova deca ce do svoje dvanaeste godine znati vise o medjuljudskim odnosima nego sto je nasa generacija saznala za sve ove godine.

Staro verovanje da su roditelji odgovorni za svoju decu vise "ne pije vodu". Deca deluju neduzno i bespomocno. Lako je svakome ko ima imalo osecaja za kosmicku svest da ih uci da budu zavisna. Deca nisu naivna. Imaju za sobom vise miliona godina iskustva kao i bilo koja druga odrasla osoba na planeti.

Deca nisu bespomocna. Ona mudro biraju roditelje. Mi nismo odgovorni za drugo ljudsko bice. Ne mozemo da ih popravimo i da ih oblikujemo onako kako nama odgovara.

Jedina obaveza koju roditelji u Eri Vodolije imaju prema svojoj deci je da ih vole, da im obezbede hranu, odecu i skloniste i da im se sklone s puta. Nasa deca ce sama sebe dovoljno voleti i nece dopustiti da ih kontrolisemo ili manipulisemo.

Kada decu ucimo da govore, usadjujemo im ogranicenja. U jeziku ne postoje reci koje mogu da opisu kako je sve izgledalo pre rodjenja. Medjutim, deca pamte sve o tim drugim svetovima i kada dodju ovde komuniciraju telepatski, ali mi to ne mozemo sasvim da razumemo.

Pre nego sto progovore, ona su kanalisana na sve sto se desava u kuci, ukljucujuci i emocije svih ukucana. Jos u materici dete pocinje da se programira za strahove i limitacije, ili na ljubav, da bude bezopasno, na to kakvi su ljudi na planeti.

Na osnovu takve intuitivne sposobnosti lako je predvideti da ce deca novog doba biti losi djaci. Tradicionalni skolski sistemi su napravljeni tako da od dece naprave klonove. Tamo ih uce da zavise od intelekta, manipulacije, takmicenja, odvojenosti.

Nova deca nece tolerisati ovakvu vrstu obrazovanja. Skolski sistem ce morati u potpunosti da se promeni. Obrazovanje i ljubav nisu razlicite stvari. Dok se sistem ne promeni, znajte da se nasa deca nece uklopiti. Niko nece moci da ih natera da sede četrdeset pet munita u istom polozaju i slusaju lekcije koje predaju dosadni autoriteti.

Oni ce zahtevati akciju, boje, vitalnost, toplinu, ljubav. U novoj skoli umetnost, muzika, saosecanje i intuitivne funkcije nece biti podredjene intelektualnim predmetima i ucenju "tacnih" odgovora.

Deca nisu nova i nisu glupa. Ona su vec deset miliona godina provela u Zemljinom i u drugim skolskim sistemima. Ona su zrela i mudra u svakom smislu, jedino ne znaju kako da postupaju sa svojim fizickim telom. Ova bica dolaze sa mnogo boljom slikom o sebi od prethodnih generacija.

Ako ih tretiramo sa ljubavlju i postovanjem, i priznamo da su ona nasi ucitelji koji nas uce kako da medjusobno komuniciramo, da budemo saosecajni, da zivimo u harmoniji, imacemo divne odnose sa njima.

Nasa deca, deca nasih rodjaka, nasi unuci, bice izvori velike mudrosti ako igramo igru po novim pravilima.