3

Tokom 2 godine, i više, od dana kad je don Huan odlučio da me poučava o savezničkim silama i vremena kad je pomislio da sam zreo   o njima učiti na pragmatičan, suradnički način —, koji je on smatrao učenjem,  on mi je postepeno, u glavnim crtama, objasnio karakteristike tih dvaju saveznika. Pripremio me za neizbežni ishod svih verbalizacija i za utvrđivanje svega naučenog, tj. za stanja ne-obič- ne stvarnosti.

U početku je o moći saveznika govorio sasvim ležerno. Prvi pomeni o tome u mojim  beleškama nalaze se između drugih tema o kojima smo razgo­ varali.

Sreda, 23. avgust 1961.

„Đavolja trava (tatula) bila je saveznik mog dobrotvora. Mogla je biti i moja, ali nije mi se dopadala."

„Zašto ti se nije dopadala, don Huane?"

„Ima krupne mane."

„Je  li  gora  od  drugih  savezničkih  sila?"

„Nije. Nemoj me pogrešno razumeti. Moćna je kao bilo koji od onih najboljih saveznika, ali pri njoj ima nešto što ja lično ne volim."

„Možeš li mi reći šta je to?"

„Ona izopači ljude. Prerano im da da okuse moć,

a da im prethodno nije ojačala srca, i ti ljudi onda žele da vladaju drugima, i ne znaš kako će kad postupiti. Ona ih načini slabima u samom središtu njihove velike moći."

„Zar  se  to  nikako  ne  može  izbeći?"

„Može se savladati, ali ne izbeći. Svaki onaj ko postane  saveznik  te  biljke  mora  da  plati  tu  cenu."

„Kako se može savladati to dejstvo, don Huane?"

„Tatula ima 4 glave: koren, stablo i  lišće, cvetove, i seme. Svaka od njih je drukčija, i ko god postane njen saveznik, mora tim redom  da  uči  o njoj. Najvažnija glava  se  nalazi  u  korenju.  Moć tatule pobeđuje se kroz korenje. Stabljika i lišće su glava koja leči od raznih bolesti; ako se pravilno upotrebi, ta glava je blagodat za čovečanstvo. Treća glava je u cvetovima i ona se koristi  da  nekoga oteraš u ludilo, ili da  ga  nateraš na  poslušnost,  pa čak i da ga ubiješ. Onaj čiji je saveznik ta  trava nikada ne uzima cvetove, a isto tako ne uzima ni stabljiku s lišćem, osim kad je bolestan, ali uvek uzima korenje i seme, naročito seme; to  je  četvrta glava   đavolje   trave   i   najmoćnija   od   sve   4.

„Moj dobrotvor je imao običaj da kaže kako su semenke ,trezna glava' — jedini deo biljke kadar da ojača čovekovo srce. Tatula je stroga prema svojim štićenicima, govorio je često, zato što teži za tim da ih brzo ubije, a to joj obično i polazi za rukom pre nego što oni stignu do tajne 'trezne glave'. Međutim, priča se da su neki ljudi odgonetnuli tajnu trezne glave. Kakav izazov za čoveka od znanja!"

„Da li je tvoj dobrotvor otkrio takve tajne?"

„Ne, nije."

„Jesi li poznavao nekoga kome je to pošlo za rukom?"

„Nisam. Ali oni su živeli u vreme kad je takvo znanje  bilo  važno."

„Znaš  li  ikoga  ko  je  sreo  takve  ljude?"

„Ne, ne znam."

„Da li je tvoj dobrotvor poznavao nekoga od njih?"

„Jeste."

„Zašto on nije stigao do tajni trezne glave?"

„Od svega što znam najteže je ukrotiti  tatulu tako da ti postane saveznik. Za mene, na primer, to nikad nije postala, možda zato što je nikad nisam voleo."

„Možeš li njom da se koristiš kao saveznikom i pored  toga  što  je  ne  voliš?"

„Mogu, ali više volim da to ne činim. Možda će s tobom  biti  drukčije."

„Zašto  se  to  zove  tatula  ili  ,đavolja  trava'?"

Don Huan načini neki ravnodušan pokret, sleže

ramenima i poćuta neko vreme. Najzad  reče da je

,đavolja  trava'  njen privremeni  naziv  (su nombre de

leche).  Rekao  je  i  to  da  ima  i drugih imena  za

đavolju travu, ali da se ona ne smeju upotrebljavati,

zato  što  je  izgovaranje  nekog  imena  ozbiljna  stvar,

naročito onda  kad neko pokušava da ukroti jednu

savezničku  silu.  Pitao  sam  ga  zašto  je  izgovaranje

nekog  imena   ozbiljna   stvar.   Odgovorio  je  da  se

imenima treba služiti samo onda kad se neko doziva

u  pomoć,  u  trenucima  velike  muke  i  nužde,  i

uveravao  me  da  svako  ko  teži  za  znanjem  pre  ili

posle  doživljava  takve  trenutke.

Nedelja 3. septembar 1961.

Danas, tokom popodneva, don Huan je s polja doneo dve biljke Datura.

Sasvim neočekivano je u razgovoru pomenuo tatulu, đavolju travu, a onda me pozvao da s njim pođem u brda da je tražimo.

Odvezli smo se do obližnjih planina. Izvadio sam lopatu iz prtljažnika i zašao u jedan kanjon. Hodali smo dosta dugo, gacajući kroz chaparral  koji  je gusto  rastao  tu  u  peskovitom  tlu.  Zastao  je  pored

jedne male biljke s tamnozelenim lišćem i krupnim, beličastim cvetovima zvonastog oblika.

„Ovu", reče.

Odmah je počeo da kopa. Pokušao sam da mu

pomognem, ali on odbi energično odmahnuvši gla­

vom, pa produži da kopa u krug oko biljke: bila je

to kupasta rupa duboka na spoljnoj ivici dok je na

sredini kruga bilo uzvišenje. Kad je prestao da kopa,

kleknuo je pored same biljke i prstima očistio meku

zemlju  oko  nje  otkrivši  pri  tom  oko  četiri  palca

velikog,   gomoljičavog   i   račvastog  korena   čija   se

širina   očito   razlikovala   od   stabljike:   ova   je   u

poređenju bila  nežnija.

Don Huan pogleda u mene  i reče da je ta biljka

„muška"  zato  što  se  koren  račva  tačno  od  onog

mesta  iz  koga  izbija  stabljika.  Onda  ustade  i  pođe

odatle tražeći nešto.

„Šta to tražiš, don Huane?"

„Tražim jedan štap."

Počeh  i  ja da  gledam  okolo, ali on me zaustavi.

,,Ne  ti!  Ti  sedi  tamo."  Pokaza  mi  na  kamenje udaljeno  dvadesetak  stopa.  „Ja  ću  ga  naći."

Vratio se ubrzo s dugom, suvom granom. Služeći se kao motikom, pažljivo je skinuo zemlju sa dve račvaste grane korena. Očistio je oko njih do dubine od približno  dve stope. Što je  dublje kopao, zemlja je bivala sve tvrđa tako da dalje nije mogao  da prodre  štapom.

Zastao  je  i seo  da predahne. Ja sedoh do  njega. Dugo  nismo  ni  reči  progovorili.

„Zašto to ne iskopaš lopatom?" upitah.

„Mogao bih da zasečem i ozledim biljku. Morao sam naći štap iz ovog kraja tako da povreda, ako bih i udario u koren, ne bi bila tako teška kao kad bih je naneo lopatom ili kojim drugim stranim pred­ metom."

„Kakav si  štap  uzeo?"

„Svaka   suva   grana  drveta  paloverde  može  da

posluži.  Ako  nema  suvih,  moraš  odseći  zelenu".

„Možeš li da upotrebiš grane drugog drveća?"

„Rekao sam ti, samo paloverde i ništa drugo".

„A zašto to, don Huane?"

„Zato što tatula ima veoma malo prijatelja, a paloverde je jedino drvo u ovom kraju koje se s njom slaže — jedino koje može da je uhvati ili da se za nju zakači (lo unico que prende). Ako oštetiš koren lopatom, biljka ti neće rasti kad je presadiš, ali ako je oštetiš štapom, sva je prilika da biljka to neće ni osetiti".

„Šta ćeš sad da uradiš s korenom?"

„Preseći ću ga. Ti sad moraš ovde da me ostaviš. Idi, nađi drugu biljku i čekaj dok te ne pozovem".

„Zar nećeš da ti pomognem?"

„Možeš mi pomoći samo ako  ja  to  od  tebe budem  zahtevao!"

Udaljio sam se od njega i počeo da tražim drugu biljku da bih u sebi suzbio žarku želju da se šunjam oko njega i gledam šta radi. Pridružio mi se posle nekog vremena.

„Hajde sad da tražimo ženku", reče.

„Po čemu ih razlikuješ?"

„Ženka je viša i raste iznad zemlje tako da zaista liči na neko malo drvo. Mužjak je krupan i širi se nisko, pri zemlji, pa liči pre na gust grm. Kad iskopamo ženku, videćeš da ona ima samo jedan koren koji se duboko spušta u zemlju pre nego što počne da se račva. Mužjak, međutim, ima koren koji se račva odmah ispod stabljike".

Gledali smo zajedno po polju tatula.  Onda  on reče uprevši  prstom u jednu biljku: „To je ženka". Zatim je iskopavao isto  onako kao i  prvu. Kad je očistio koren, video sam da je onakav kako ga je maločas opisao. Opet sam se  udaljio kad je  trebalo da  ga  preseče.

Kad smo stigli njegovoj kući, otvorio je zavežljaj u koji je bio stavio biljke Datura (tatula, kužnjak). Uzeo je prvo onu veću, mušku, i prao je u velikoj metalnoj plitkoj zdeli. Veoma brižljivo je skinuo svu

zemlju s korena, stabljike i lišća. Posle  tog pedant­ nog čišćenja odsekao je stabljiku od korena, načiniv- ši prvo plitak rez kratkim reckastim nožem po celoj širini onog dela gde su se spajali a onda je prelomio. Sad je uzeo stabljiku i rastavio je na  delove odvajajući gomilice lišća, cvetova  i  bodljikavih  čau- ra, svaku gomilu posebno. Odbacio je sve što je bilo sasušeno, ili što su gliste oštetile i zadržao samo one delove koji su bili čitavi. Vezao je dve grane korena s dva komadića kanapa i prelomio ih napola pošto je prethodno ovlaš zasekao mesto gde se  sastavljaju i tako  dobio  dva  komada  korena  iste  dužine.

Onda uze komad grube sargije i stavi u nju prvo ona 2 korena vezana kanapom, na njih spusti lišće složeno u uredan svežanj, na to cvetove, čaure sa semenom pa na vrh svega stabljiku. Složi sargiju, pa uglove veza u čvor.

Istu radnju ponovio je s drugom, ženskom, biljkom, samo što je, kad je došao do korena, ostavio mesto gde se račva netaknuto, umesto da ga preseče kao u muškog korena, pa je sad taj koren ličio na izvrnuto slovo Y. Onda je sve delove stavio u drugi svežanj. Kad je završio, mrak je već bio pao.

Sreda,  6.  septembar  1961.

Danas, kasno popodne, vratili smo se razgovoru o tatuli.

„Mislim da bi trebalo opet da počnemo s tom biljkom", iznenada reče don Huan.

Upitah ga posle učtive pauze: „Šta ćeš da radiš s onim   biljkama?"

„Biljke koje sam ja iskopao i isekao moje su", reče, „To je isto kao da su one sam ja; s njima ću te učiti kako ćeš da ukrotiš đavolju travu".

„Kako ćeš me to učiti?"

„Đavolja  trava,  tatula,  izdeljena  je  na  delove

(partes).  Svaki od tih delova je drukčiji, i svaki ima

posebnu,      jedinstvenu      namenu      i     služi     nečem drugom".

On otvori levu ruku pa na podu izmeri rastojanje između  vrha  svog  palca  i četvrtog  prsta.

„Ovo je moj deo. Ti ćeš svoj izmeriti svojom rukom. E sad, da bi zagospodario tatulom, moraš početi time što ćeš uzeti prvi deo korena. Ali, pošto sam te ja njoj doveo, moraš uzeti  prvi deo korena moje biljke. Ja sam je izmerio za tebe pa ti u stvari moraš  na  početku  da  uzmeš moj deo".

Otišao je u kuću i doneo jedan od onih svežnjeva sargije. Sede i otvori ga. Primetio sam da je to muška biljka. Primetio sam i to da je tu bio samo jedan komad korena. On uze deo koji je preostao od ona dva pa ga držaše pred mojim licem.

„Ovo je tvoja prva porcija", reče. „Ja ti je dajem. Sam sam je za tebe isekao. Izmerio sam je kao svoju; sad  ti je dajem".

Za trenutak pomislih da ću morati to da grizem kao šargarepu, ali on stavi koren u malu, belu vrećicu od platna.

Otišli smo u zadnji deo kuće. Seo je na pod, prekrštenih nogu, i zaobljenom mano (tučkom) počeo da gnječi koren u vrećici. Udarao je to na ravnom kamenu koji mu je služio kao stupa. S vremena na vreme je prao ta dva kamena a tu vodu čuvao u malom, plitkom lavoru od izdubljenog drveta.

Dok je gnječio koren, pevao je neku nerazumlji­ vu pesmu, veoma tiho i jednolično. Kad je koren izgnječio tako da je tu sad u vrećici bila neka kaša, stavio je u drveni lavor. Opet je spustio kamenu stupu i tučak u lavor, napunio ga vodom pa ga zatim odneo u nešto kao pravougaoni valov za svinje pored ograde iza kuće.

Rekao je da koren treba da bude namočen svu noć i da mora da se ostavi izvan kuće kako bi uhvatio noćni vazduh (el sereno). „Ako sutra bude sunčan, topao dan, to će biti odličan znak", reče.

Nedelja, 10. septembar 1961.

Četvrtak, 7. septembar bio je veoma vedar i topao dan. Don  Huan je, izgleda, bio veoma zadovoljan tim dobrim znakom  i nekoliko puta je ponovio da sam se, verovatno, svideo tatuli. Koren je svu noć bio u vodi, i nas dvojica smo oko 10 časova otišli iza kuće. On izvadi lavor iz valova, spusti ga na zemlju, pa sede kraj njega. Uze potom onu vrećicu pa njom protrlja dno lavora. Držao je na rastojanju od nekoliko palaca iznad vode i cedio, a onda opet spustio u vodu. To je sve ponovio još triput, a onda bacio vrećicu u valov, i ostavio lavor na vrelom suncu.

Vratili smo se tu posle dva sata. On je sad doneo kotlić srednje veličine s ključalom žućka­ stom vodom. Nagnuo je lavor veoma pažljivo i odlio gornji sloj vode, ostavivši gusti talog koji se slegao na dnu. Nalio je ključalu vodu na talog i lavor opet ostavio na suncu.

Ta radnja ponovljena je triput u razmacima nešto dužim od jednog sata. Na kraju je izbacio gotovo svu vodu iz lavora, onda ga nagnuo prema suncu koje je zalazilo i tako ga ostavio.

Kad smo se vratili posle nekoliko sati, bio je mrak. Na dnu lavora nalazila se neka gumasta masa. Ličila je na nedokuvan škrob (štirak), beličast ili svetlosiv. Bilo je po prilici koliko za malu kašičicu. On je uneo lavor u kuću i dok je na vatru pristavljao vodu koja treba da proključa, ja sam s te mase skidao trunčice koje je vetar naneo. Smejao mi se.

„To malo trunja neće nikome škoditi".

Kad je  voda provrela,  nalio je solju te ključale

vode u lavor. Bila je to ona ista žućkasta voda koju

je i ranije nalivao. Talog se od nje rastvarao i postao

nekakva mlečna masa.

„Kakva je to voda, don Huane?"

„Voda od cveća i voća iz kanjona".

Ispraznio  je  tečnost  iz  lavora  u staru zemljanu

solju koja je ličila na vazu. Bila je još topla i on je duvao u nju da je rashladi. Otpi gutljaj pa mi onda pruži solju.

,,Pij sada!" reče.

Prihvatio sam je automatski i bez oklevanja ispio svu vodu. Bila je malo gorka, mada se ta  gorčina jedva i osećala. Ono što sam naročito osetio bio je truli  zadah  vode.  Zaudarala  je  na  bubašvabe.

Počeh gotovo odmah da se znojim. Bilo mi je veoma toplo i krv mi je navrla u uši. Video sam crvenu mrlju pred očima, a stomačni mišići počeli su da mi se grče od bola. Posle nekog vremena, iako me više ništa nije bolelo, počela je da me obuzima hladnoća i bukvalno sam se kupao u znoju.

Don Huan me upita da li mi je crno pred očima ili možda vidim crne mrlje. Odgovorih mu da mi je pred očima crveno.

Zubi su mi cvokotali jer me obuzimala nesavladi­ va nervoza u talasima koji kao da su izbijali iz sredine mojih grudi.

Onda me upitao da li se plašim. Njegova pitanja učinila su mi se besmislena. Rekao sam mu da je očigledno da se plašim, ali on me opet pitao plašim li se nje. Nisam shvatio na šta misli i odgovorio sam potvrdno. Nasmejao se i rekao da nisam ozbiljno uplašen. Pitao je vidim li i dalje crveno. A sve što sam video bila je ogromna crvena mrlja pred mojim očima.

Osećao sam se bolje posle nekog vremena. Malo-

-pomalo nestalo je nervoznih grčeva i posle njih je

ostao   samo   malo   bolan,   prijatan  umor  i  jaka

pospanost.  Nisam  oči  mogao  da  držim  otvorene,

iako sam još čuo don Huanov glas. Zaspao sam. Ali

osećanje da sam potonuo u jako crvenilo potrajalo

je svu noć. Čak su mi i snovi bili crveno obojeni.

Probudio sam se u subotu oko 3 po podne. Prespavao sam gotovo 2 dana. Osećao sam laku glavobolju, muku u stomaku i povremeno veoma oštar bol u crevima. Kad se to izuzme, sve ostalo je

ličilo na uobičajeno buđenje. Našao sam don Huana gde sedi pred kućom i drema. Nasmešio mi se.

„Sve  je dobro  prošlo one noći", reče.  ,,Video si crveno  i  to je  jedino  važno."

„Šta  bi  se desilo  da  nisam  video  crveno?"

„Video bi crno, a to je rđav znak."

„Zašto rđav?"

„Kad neko vidi crno, to znači da tatula nije za

njega  i  taj  ispovraća svu utrobu, svu crnu i zelenu."

„Da li bi umro?"

„Ne mislim da bi iko umro, ali bi dugo bolovao."

„Šta  biva  s  onima  koji  vide  crveno?"

,,Oni   ne   povraćaju,   i   koren   u   njima   izaziva zadovoljstvo, što znači da su snažni i jaki po prirodi

—     nešto što ta biljka voli. Tako ona mami ljude. Jedino ne valja to što ljudi na kraju postanu robovi tatule za ljubav moći koju im ona pruža. Ali tu smo nemoćni. Čovek uči dok je živ. A ako uči, to čini zato što mu je tako suđeno, bilo to dobro ili zlo."

„Šta posle ovoga treba da radim?"

„Posle ovoga ćeš posaditi rasad (brote) koji sam odseko od druge polovine prvog dela korena. Pola toga si uzeo one noći, a sad treba drugu polovinu staviti u zemlju. Ona mora da poraste i da seme pre nego što možeš da se poduhvatiš pravog posla da ukrotiš biljku."

„Kako  ću  je  ukrotiti?"

„Tatula se kroti preko korena. Moraš korak po korak naučiti tajne svakog pojedinog dela korena. Moraš ih uzimati da bi doznao tajne i nadjačao njihovu moć."

„Spravljaju  li  se  razni  delovi  isto  onako  kako si prve  spravljao?"

„Ne,  svaki  deo  je  drukčiji."

„Koja  su  posebna  dejstva  svakog  dela?"

„Već sam ti rekao: svaki te uči drugoj vrsti moći.

Ono što si preksinoć uzeo još nije ništa. To može

svako.  Ali samo brujo može da uzme dublje delove.

Ne mogu ti reći kako oni deluju zato što još ne znam da li će te ona primiti. Moramo da čekamo."

„Pa kad ćeš mi to reći?"

,,Kad tvoja  biljka poraste i donese seme."

„Ako svako može da uzme prvi deo, čemu on služi?"

,,U razblaženom stanju dobar je za sve što se tiče muškosti, za stare koji su izgubili snagu, za mlade u potrazi za avanturama, pa čak i za žene koje žele strast."

„Rekao si da taj koren služi samo za  sticanje moći, ali sad vidim da može da služi i za druge stvari osim moći. Jesam li u pravu?"

Gledao me je netremice, dugo, pogledom koji me doveo u nepriliku. Osetio sam da ga je moje pitanje naljutilo, ali nisam mogao da razumem zašto.

„Tatula koristi samo za moć",  reče najzad suvim, strogim glasom. „Čovek koji želi da mu se  vrati muška snaga, mladi koji žele da budu kadri izdržati zamor i glad, čovek koji želi da ubije drugog čoveka, žena koja želi ljubavnu strast — svi oni žele moć. I tatula će im je dati! Osećaš li da ti se ona sviđa?" upita  posle  kraće  pauze.

„Osećam čudnu snagu", rekoh, i to je bila istina. Primetio sam to čim sam se probudio, i osećao sam to i tada. Bilo je to neko naročito osećanje nelagod­ nosti, frustracije; celo moje telo kretalo se i istezalo neobično lako i snažno. Ruke i noge su me svrbele. Ramena kao da su mi natekla. a mišići na mojim leđima i vratu kao da su me gonili da guram drveće ili da se o njega češem. Osećao sam da bih mogao probiti zid kad bih grunuo u njega.

Nismo više govorili. Sedeli smo još neko vreme na tremu. Primetih da don Huan drema; dva-triput klimnu glavom, a onda jednostavno ispruži  noge, leže na pod stavivši ruku pod glavu i zaspa. Ja ustadoh i odoh iza kuće gde sam sagoreo višak svoje fizičke  energije  u  raščišćavanju  krša  i loma, setio

sam se kako je on jednom pomenuo da bi voleo da mu pomognem da raščisti prostor iza kuće.

Docnije, kad se probudio i došao iza kuće, ja sam se već više opustio.

Seli  smo  da jedemo  i  on  me  za vreme  večere triput  upitao  kako  se  osećam.  Pošto  to  nije  bilo uobičajeno,  na  kraju  ga  upitah:  „Zašto  se  toliko brineš kako sam, don Huane? Očekuješ li da imam neku lošu reakciju na to što sam popio onaj sok?" Nasmejao se. Pomislih da se ponaša kao kakav nestaško  koji  je  pripremio  neku  podvalu  pa  s vremena na vreme gleda kakve su njene posledice.

Smejući se i dalje, on reče:

„Ne izgledaš bolestan. Maločas si čak i grubo govorio sa mnom."

„Nisam, don Huane", negodovao sam. ,,Čak se i ne sećam da sam ti tako govorio." Bio sam veoma ozbiljan u tom trenutku jer se ne sećam da me je on ikada  naljutio.

„Istupio si u njenu odbranu."

,,U čiju odbranu?"

„Branio  si  tatulu.   Već  govoriš  kao  njen  lju­

bavnik."

Hteo sam još energičnije da negodujem, ali sam se savladao.

„Zaista nisam bio svestan da je branim."

„Razume se da nisi. Ne sećaš se čak ni šta si rekao, je li?"

„Ne, moram da priznam, ne sećam se."

„Eto vidiš. Takva je tatula. Prikrade ti se  kao žena. To čak i ne primetiš. Stalo ti je jedino do toga što se zahvaljujući njoj osećaš jak i moćan: mišići ti se napnu od snage,  svrbe  te  pesnice, a  tabani gore od želje da nekoga pojure.  Kad je čovek upozna, on se zaista razapinje od raznih želja. Moj dobrotvor je imao običaj da kaže kako tatula zadržava  za  sebe ljude koji žele moć, a odbacuje one koji ne  umeju njom da se služe. Ali tada je moć bila nešto običnije i više se tražila. Moj dobrotvor bio je moćan čovek,

a po onome što mi je pričao, njegov dobrotvor još je više žudeo za moći. Ali u ono vreme bilo je i razloga da se  bude  moćan."

„Misliš da čovek danas nema razloga da bude moćan?"

,,Moć je za tebe sad dobra. Mlad si. Nisi Indijanac. Možda će tatula biti u dobrim rukama. Izgleda da ti je prijala. Dala ti je osećanje moći. I ja sam sve to osetio. A ipak mi se nije svidela."

„Možeš li mi reći zašto, don Huane?"

,,Ja ne volim moć! Više nemaš za šta  da  je koristiš. U drugo vreme, kao što je bilo ono o kome mi je pričao moj dobrotvor, čovek je imao za šta da traži moć. Ljudi su činili čudesa, drugi su se divili njihovoj snazi, plašili su ih se i poštovali ih zbog njihovog znanja. Moj dobrotvor mi je pričao o zaista čudesnim stvarima koje su  ljudi  davno  nekad  činili. Ali sada mi Indijanci više ne tražimo moć. Danas se Indijanci tom biljkom služe  za  trljanje.  Lišće  i cvetove upotrebljavaju za druge stvari; kažu čak da njime leče čireve. Ali ne traže više njenu moć, moć koja deluje kao magnet koji je utoliko jači i teži za rukovanje ukoliko koren ide dublje u zemlju. Kad stigneš do dubine od četiri jarda  —  a  kažu  da  su neki stigli dotle — nađeš sedište trajne moći, neograničene moći. U prošlosti je veoma  malom broju ljudi to pošlo za rukom, a u naše vreme nije nikome. Kažem ti, moć koju daje tatula više nije potrebna nama Indijancima. Malo-pomalo nas je to prestalo da zanima i moć više nije važna. Ni ja je ne tražim, iako sam je nekada, kad sam bio u tvojim godinama, osećao kako buja u meni. Osećao sam se tako kao ti danas; samo  još  5  stotina puta  jače. Ubio sam čoveka jednim jedinim  udarcem  ruke. Mogao sam  da  bacam  stene, ogromne stene koje ni

20 ljudi ne bi moglo da pomakne  s  mesta. Jedanput sam skočio tako visoko da sam otkinuo lišće s kruna najviših stabala. Ali sve to nije bilo ni od  kakve  koristi!  Postigao  sam  jedino  to da sam

uplašio Indijance  — samo  Indijance.  Oni drugi koji o tome nisu ništa znali nisu to ni poverovali. Videli su ili ludog Indijanca, ili nešto što se kreće po krunama  drveća."

Dugo smo ćutali. Bilo mi je potrebno da nešto kažem.

„Bilo je drukčije kad je na svetu bilo ljudi", produži on, „ljudi koji su znali da čovek može postati gorski lav, ili ptica, ili prosto da može da leti. Zato više ne uzimam tatulu. Čemu? Da plašim Indijance? (Para que?  Para asustara los indios?)"

Video sam ga tužnog i to me duboko ražalostilo. Želeo sam da mu kažem nešto pa makar to bilo i banalno.

„Možda je to, don Huane, sudbina svih ljudi koji žude za znanjem?"

„Možda", reče on mirno.

Četvrtak, 23. novembar 1961.

Nisam video don Huana da sedi na  tremu kad sam kolima stigao do njegove kuće. To mi se učinilo čudno. Glasno sam ga zvao i njegova snaha iziđe iz kuće.

„U kući je", reče.

Doznao sam da je iščašio gležanj pre nekoliko meseci. Sam je sebi napravio kalup namočivši trake platna u masu načinjenu od kaktusa i kosti stucane u prah. Te trake, čvrsto omotane  oko  njegovog gležnja, osušile su se postavši lak,  elastičan  kalup koji je imao čvrstinu gipsa, ali nije bio  tako glomazan.

„Kako se to desilo?" upitah.

Odgovorila mi je njegova snaha, Meksikanka sa Jukatana,  koja  ga  je  negovala.

„Nesrećan slučaj! Pao je i bezmalo slomio nogu!"

Don Huan se nasmeja, pa sačeka da žena iziđe iz kuće i tek mi onda odgovori.

„Nesrećan slučaj, nije nego! Imam neprijatelja u blizini. Ženu. ,La Catalina!' Gurnula me u trenutku slabosti pa sam pao."

„Zašto  je  to  učinila?"

„Htela je da me ubije, eto zato."

„Je  li bila  ovde s  tobom?"

„Jeste."

„Zašto  si  je  pustio  u  kuću?"

„Nisam je pustio. Uletela je."

„Kako, molim?"

„Ona je kos (chanate). I to joj odlično polazi za rukom. Uhvatila me na prepad. Odavno već pokuša­ va da mi dođe glave. Ovog puta je malo trebalo pa da  to  i postigne."

„Hoćeš da  kažeš da  je ona  kos? Mislim  — je  li ona  ptica?"

„Opet ti s tvojim pitanjima. Ona je kos! Isto kao što sam ja gavran. Jesam li ja čovek ili ptica? Ja sam čovek koji ume da se pretvori u pticu. Nego da se vratimo ,1a Catalini', to je gadna veštica! Njena želja da me ubije  toliko je jaka da ja s mukom mogu da je suzbijem. Kos je iz daljine doleteo čak do moje kuće,  i ja  ga  nisam  mogao  zaustaviti."

„Možeš li ti da postaneš ptica, don Huane?"

„Mogu!  Ali  o  tome  ćemo  razgovarati  kasnije."

„Zašto  je  htela  da  te  ubije?"

„Eh, to su neki naši stari računi. Izmakao sam joj

i sad izgleda  da ću ja njoj  morati da smrsim konce,

da ne bi ona meni."

„Hoćeš li se služiti magijom?" upitah s velikom radoznalošću.

„Ne budi lud! Njoj nikakva magija ništa ne može. Drugo sam naumio. Reći ću ti to jednog dana."

„Može  li  tvoj  saveznik da  te  od  nje  sačuva?"

„Ne!  Dimčić  me  samo  upućuje  šta  da  činim. Onda sam moram da se štitim."

,,A šta je s Meskalitom? Može li te on sačuvati od nje?"

„Ne! Meskalito je učitelj a ne moć kojom se možeš služiti u lične svrhe."

,,A  đavolja trava — tatula?"

„Rekao sam ti već da moram da se zaštitim slušajući uputstva mog saveznika,  dima.  Koliko znam, dim može svašta da učini. Ako želiš da saznaš bilo šta o nečemu o čemu razbijaš glavu, dim će ti reći. I snabdeće te ne samo znanjem nego će te uputiti i kako da postupaš. To je najdivniji saveznik koga  čovek  može  imati."

„Da  li  je  dim  najbolji  saveznik  za  svakoga?"

„Nije isti za svakoga. Mnogi ga se plaše i neće da

ga dirnu pa čak ni da mu se približe. Dim je kao i

sve  drugo;  nije  stvoren  za  svakoga."