DIVAN

Divan-e [ams-e Tabrizi (Divan [emsa Ta- brizija, Veliki divan, [emsov divan) je

trebljava po svaku cenu svečane i kurtoa- zne lekseme kao njegovi prethodnici, u to vreme uveliko ustaljene u persijskoj poe- ziji; on se sasvim komotno opredeljuje za

stihona je ugledalo svetlo dana. Poeme u

Divanu potpisane su imenom [emsa, u

čast Mevlaninog velikog prijatelja i du- hovnog pokrovitelja. Postoji nekoliko ob-

hovnim mentorom. U tom slučaju, Divan bi zapravo bila zbirka [emsovih kazivanja izrečenih kroz usta Mevlane. Pominje se i da Rumi pre susreta sa [emsom nije izre-

najpoznatije Rumijevo delo posle

Mesne-

svakodnevne, obične reči, pa i sintagme

jašnjenja za to; jedno je da je Rumi svoje

kao ni jedan stih i da su sve njegove pe-

vije. To je pesnička zbirka sa oko trideset i

šest hiljada distiha u formi gazela, rubaija i drugih klasičnih pesničkih formi. Divan je hronološki nastao pre Mesnevije i u nje- mu se jasno vidi Rumijev duhovni preo- bražaj u zanesenog pesnika ljubavi, od dotadašnjeg uglednog verskog autoriteta i propovednika, preobražaj koji je incirao susret i druženje sa tajanstvenim dervi-

koje su malo poznate svakodnevnici. Za- to su u vokabular Divana ušle i reči kao što su kuvana repa, jarac, praziluk, vreća, korpa, košara i čekrk, mada često zna da u gazele ubaci i turske, a ponekad i grčke reči.

Konceptualno i idejno, njegovi gazeli pokrivaju veoma širok spektar o čemu se ne može govoriti ukratko. Zapravo, takvo konceptualno bogatstvo i raznolikost su

duhovno nadahnuće pretočio u stihove zahvaljujući nadahnuću i duhovnoj bli- skosti sa [emsom iz Tabriza, i zato je sa- svim logično da njegovo najobimnije delo ponese ime po ovom čoveku. Drugo, sklonije mističnom gledanju, kaže da se Rumi na kraju identifikovao sa svojim du-

sme i sva poetska dela nastala u poznijim godinama, nakon susreta sa [emsom, i da je zbog toga Mevlana većinu svojih gaze- la posvetio [emsu Tabriziju.

+++

šom, iz koga se izrodila unutrašnja alhe- mija ljubavi. Njegovi gazeli25 u Divanu no- se upečatljivo svedočanstvo o snazi ljuba- vi, predanosti i nadahnuću koje nastaje kada se sretnu dve duše koje su istinski

žedne istine.

Gnostička književnost je, s pravom se može reći, doživela vrhunac upravo u Rumijevoj Mesneviji, a gnostički gazel u njegovom Divanu, u dva dela nenadmašna po ekstatičnom stilu. Na taj način, pravac koji je započeo sa Sana’ijem i nastavljen i razvijen Atarom, kulminirao je sa Mevla- nom sa čijim gnostičkim intuitivnim isku- stvima je usavršen.

Osnovna stilska odlika Mevlaninog ga- zela leži u njegovoj muzikalnosti. Mevla- nino fascinantno poznavanje muzike i či- njenica da su se izvodili na duhovnim koncertima (sama’), dali su posebnost nje- govim gazelima i učinili ih izuzetnim. Me- vlana je u svojim gazelima koristio razne, najčešće taktirane (zarbi) i melodične (malhun) ritmove u heksametru i oktame- tru. Prozodičke stope njegovih gazela su uglavnom jednake, i on je veoma retko koristio ritmove sa nejednakim stopama. Ovi ritmovi su karakteristični po tome što ostavljaju utisak ushićenja i vatrenosti.

Leksika u Divanu čini se da je pažljivo odabrana i usklađena. Mevlana ne upo-

jedna od njegovih intelektualnih karakte- ristika. Gazeli su umetnuti u okvir ljubavi, u isti onaj okvir u koji je stavljena celo- kupna gnostička poezija. U ovom slučaju radi se o plamtećoj, pročišćenoj i tran- scendentnoj ljubavi, jer je takvu ljubav Mevlana prepoznao u biću [emsa Tabrizi- ja u trenucima njegovog ekstatičkog sago- revanja u Ljubljenom. Kada je kasnije [ems nestao iz njegovog života, ta ljubav je, usled razdvojenosti i udaljenosti, za- zvučala tugom i setom koja će od tada po- stati lajt-motiv u Divanu.

Mevlanini gazeli se, gledano sa aspek- ta forme i idejnog koncepta, mogu pode- liti u dve kategorije: u prvoj su oni napi- sani u ekstatičkom duhu i stanju ekstrem- ne gorljivosti, dok se drugi bave antropo- loškom hijerarhijom i pitanjima vezanim za pročišćenje duše. Druga kategorija ga- zela često zna da bude veoma narativna i te priče se, nekada, mogu odvijati i u vidu dijaloga ili navođenja citata.

Rumijevi gazeli odnosno [emsovi ga- zeli (Gazalijat-e [ems) u Velikom divanu (Di- van-e kabir) imaju posebnu draž. Rumi ih potpisuje književnim nadimkom „Hmuš“ ([uteli), a ponekad ih potpisuje samo [emsudinovim imenom. Zahvaljujući na- porima profesora Foruzanfara kritičko iz- danje Divana koje sadrži preko 36000 di-

Bez svih se može opstati, bez tebe opstanka nema, opeklina mi zbog tebe na srcu, ne da drugom ono mesto.

Oko uma opijeno je tobom, kružić sferin ponižen pred tobom, uho je rukom tvojom zaigralo; bez tebe opstanka nema.

Duša zbog tebe ključa, srce se tobom naslađuje, um se sav razbesni; bez tebe opstanka nema.

Vino moje i opijenosti moja, bašto moja i proleće moje, sanku moj i smiraju moj; bez tebe opstanka nema.

Slava i veličina moja si ti, vlast i imućstvo moje si ti, voda bistra moja si ti; bez tebe opstanka nema.

Nekad se u odanost daš, nekad se u okrutnost daš, ma moj si ti, gde to hoćeš? Bez tebe opstanka nema.

Srce daju, istrgneš ga, pokaju se, ti osujetiš, sve ovo sam ti činiš; bez tebe opstanka nema.

Bez tebe ako opstane se, prevrnuće se sve u svetu, bašta Irema pakao biće; bez tebe opstanka nema.

Ako si ti glava, stopalo ja biću, ako budeš uporište, uskrsnuću, ako odeš, nestaću; bez tebe opstanka nema.

San meni razbio si, obris moj oprao si,

od svih si me odvojio; bez tebe opstanka nema.

Kad ti ne bi drug moj bio, kvaran bi mi posao bio, prisni meni saučesniče moj; bez tebe opstanka nema.

Bez tebe mi život nije drag, bez tebe mi smrt nije draga.  Glavu iz tuge za tobom kako izvući? Bez tebe opstanka nema.

Sve što kažem, moj oslonu, neće biti bez dobra i loša,

i ti kaži, otmenošću tvojom, da bez tebe opstanka nema.

(Gazel br. 553 u: Gazalijat, tom 2; preveo Seid Halilović)

+++

Ako ti je krv uzavrela od ljubavne draži tada skromnost zaboravi i Voljenog traži.

Sve poznato, shvati, daleko je od znanja, Otvori srce za ljubav i budi rob tog stanja.

Zar će ašik, lud od ljubavi, ludost svoju otkriti? Zar će neukrotivi čovek vetra srce svetu pokloniti?

U vatri aška on će Voljenog dozivati,

Nogu bosih i razderan s čežnjom smrt očekivati.

Pauk svoju mrežu plete, majstor je svog zanata,. U svoje mreže aška i nas Voljeni hvata.

On imade Lejlino lice, rujno vino ljubavi,

Al’ naše usne ostaše suve, čovek vetra nas ostavi.

Jeste li čitali knjige starostavne u kojima ašk vrije, Tu se pamet gubi, tu krv gori, tu se vino pije!

Strah je smočit’ stopala, o ti jadni stvore, a znaš dobro da moraš uroniti u more!

Opijenost, bolna čežnja, suština su sušta, Ašk ne leti prema nebu, ašk se s neba spušta.

Na tesbihu ašika bićeš biser i ti,

Rob ljubavi postani, mi ćemo ti teslim biti.

Zar ne vidiš kako zemlja nebu robuje? Zar ne vidiš kako duh nad telom caruje?

Zemlju svako gazi a ona daje plodove,

Mašuku će ašik dati sve, zbog tog će sve da dobije!

Ne skrivaj se, o ašiku, ispod svoga jorgana! Prospi krv po pustinji, tražeći svog Dragana!

Srce moje, ti poslušaj kako gorko nej tuguje,

Rad Voljenog raspamećen je, s bolnom čežnjom druguje.

Kada se srce raspukne i porastu ptiću krila, To se krv uzavrela od ljubavi opila.

Tad nebesa igraju, plešu sjajne zvezdice, Celi svemir uzdiše od ljubavne groznice!

Srce sija od aška, svetlost tamu prekrila, U ekstazi ljubavi sva se bol izgubila.

Ja sam nem pred Tobom, o Voljeni, Ti govori,   Zbog Tvog lica ceo svemir od ljubavne čežnje gori!

(Gazel 18 u: Divani [ems Tabrizi; preveo Ahmed Ananda)

+++

Na nebu se pojavi Mesec, u praskozorje, Siđe sa visoka i zagleda se u mene.

Kao vešti soko koji pticu vreba zgrabi me i poleti sa mnom u visine.

Bacih pogled na sebe, al’ sebe više ne videh, U tom mesecu telo moje duša postade.

Kada u duši putovah sem njega drugo ne videh, Tajna iskonske lepote u meni jasna postade.

Devet sfera nebeskih u njemu se uzgubiše, Lađa moga postojanja u tom moru nestade.

Kad se talasi podignu iz tog večnog okeana, Razum se opet pojavi i svoju pesmu zapeva.

Tada se more zapenuša, i u svakom valu pene, Nešto uzme obličje, a nešto telo odene.

Svaki talas tela koji od mora poziv dobije,

S morem se odmah stopi, u njemu duša postane.

Bez kraljevske naklonosti, [ems ul hakk Tabrizija,  To more ne možeš postati, taj mesec videti ne možeš.

(Gazel 66 u: Divani [ems Tabrizi; preveo Ahmed Ananda)

+++

Kad preselim, kad moj kovčeg, svakom, da sam mrtav, zbori, ne mislite da me tuga za svetom ovim mori!

Nek ne cvili za mnom niko, nek ne kaže: „[teta, šteta“, jer je šteta bit šejtanov, pa ić’ tamo, gde se gori!

Na dženazi nek se mojoj ne tuguje zbog rastanka jer baš tada dušom mojom sreća sastanka žubori.

Kad me spuste u grob, ne recite: „Sasvim nesta!“ jer grob samo društvu dženetlija paravan tvori!

Kada vidiš da me spuste, smatraj da me tada dižu. Zar na nebu sunce, mesec, kada zađe manje gori?

Ti sve misliš to je suton, ne, svitanje to je pravo, jer spuštanjem tela u grob, radi se o duše zori.

Koje seme ne proklija, kad ga zemlja u se primi? Pa kako u Uskrsnuće da mi dušu sumnja mori?

Iz bunara izvadi se potopljena kofa puna.

Stog ne plače duh Josifov dok se telo s jamom bori.

Kad zatvoriš jedan otvor, tad se drugi sam otvara. Pa nek se zbog moje smrti ni reč tuge ne prozbori!