„Kakav je to dim, don Huane?"

„Dim vidovnjaka!"

Glas mu je bio pun poštovanja — a u takvom raspoloženju još ga nikad nisam video.

„Počeću time što ću ti reći tačno ono što je meni rekao moj dobrotvor kad je počeo u to da me upućuje, iako ja to tada nisam mogao da razumem

—    kao ni ti sada. ''Tatula je za one koji traže moć. Dim je za one koji žele da gledaju i da vide.'' I po mom  mišljenju, dimu ništa  nije  ravno.  Kad  čovek jednom stupi u njegovo carstvo, sve druge sile stoje mu na raspolaganju. Veličanstven je! Naravno, za to je  potreban  ceo  ljudski  vek.  Potrebno  je  dosta godina da samo upoznaš njegova   2   bitna elemen­ ta: lulu i mešavinu koju pušiš. Lulu mi je poklonio moj  dobrotvor,  i  ona  je  postala  moja  tek  posle mnogih godina maženja. Prirasla mi je za ruke.Da je dam tebi u ruke, na primer, za mene će biti ozbiljan posao, a za tebe veliki uspeh — ako nam to pođe za rukom! Lula će osetiti umor od toga što njom neko drugi  rukuje,  i  ako  bilo  koji  od  nas  dvojice  u nečemu pogreši, nećemo nikako moći da sprečimo da se lula ne raspukne sama od sebe, ili da nam ne ispadne iz ruku i razbije se, pa makar pala na gomilu slame. Ako se to ikad dogodi, to znači kraj za nas

obojicu.  Naročito  za  mene.  Dim  bi  se  okrenuo protiv mene na neverovatne načine."

„Kako bi se mogao okrenuti protiv tebe ako ti je saveznik?"

Moje pitanje kao da je skrenulo tok njegovih misli. Dugo nije ni reči izustio.

,,Teškoća u vezi sa sastojcima", produži on iznenada, „čini mešavinu za pušenje jednom od najopasnijih stvari koje znam. To niko ne može da pripremi bez tuđeg upućivanja. Ta mešavina je smrtonosan otrov za svakoga osim za onoga ko je štićenik dima! S lulom i mešavinom mora se pažljivo postupati kao da je u pitanju neko blizak i drag. A onaj ko pokušava da uči mora za to da se pripremi živeći teškim, mirnim životom. Dejstvo mešavine tako je strašno da samo najjači ljudi mogu da izdrže samo malo dima da udahnu. Na početku te sve plaši i zbunjuje, ali sve ti biva jasnije kad povučeš još koji dim. I onda ti se odjednom ceo svet iznova otvori! Nezamisljivo! Kad se to desi, znači da ti je dim postao saveznik i da će ti sve probleme rešiti time što će ti dopustiti da uđeš u svetove za koje do tada nisi ni slutio."

,,To je najvažnija osobina dima,  njegov  najveći dar. I on obavlja svoj posao a da te pri tom ni najmanje ne povredi. Dim nazivam pravim saveznikom!"

Kao obično, sedeli smo pred  kućom, gde je  pod od naboja uvek čist i veoma tvrd; on iznenada ustade i ude u kuću. Ubrzo potom vrati se s jednim uskim zavežljajem  i  opet  sede.

„Ovo je moja lula", reče.

Nagnu se  prema meni i pokaza mi lulu koju je

izvukao  iz  navlake  od  zelenog  platna.  Bila je  duga

9 do       10      palaca. Kamiš joj je bio od crvenka­

stog drveta; bio je običan, bez ukrasa. I kugla kao

da je bila od drveta, samo dosta velika u poredenju s

tankim kamišem.  Bila je uglačana, tamnosive boje,

bezmalo crna..

Držao mi je lulu pred licem. Pomislih da mi je pruža. Pružih ruku da je uzmem,  ali on  je naglo povuče sebi.

„Ovu lulu dao mi je moj dobrotvor", reče. „A ja ću je dati tebi. Ali prvo moraš da je upoznaš. Daću ti je svaki put kad dođeš ovamo. Počni time što ćeš je dodirnuti. Drži je u početku samo malo, dok se ti i lula ne naviknete jedno na drugo. Onda je stavi u džep, ili možda u nedra. I na kraju je prinesi ustima. Sve to treba činiti malo-pomalo, lagano. Kad se uspostavi prijateljska veza (la amistad esta hecha), pušićeš tu lulu. Ako budeš slušao moje savete i ne budeš žurio, dim može postati i tvoj namiliji saveznik."

Pružio mi je lulu, ali je i dalje on držao. Posegnuo sam za njom desnom rukom.

„Obema rukama", reče.

Dodirnuh lulu obema rukama samo za trenutak.

Nije mi pružio tako da bih mogao da je uhvatim s

obe ruke, nego samo toliko da je dodirnem. Onda je

opet privuče sebi.

„Prvi korak je da zavoliš lulu. A za to treba vremena."

„Može li lula da ne voli mene?"

„Ne. To ne može, ali ti nju moraš zavoleti tako da ti lula pomogne da se ne plašiš, kad dođe vreme da pušiš na nju."

„Šta ti pušiš, don Huane?"

„Ovo!"

On otkopča okovratnik i pokaza mi torbicu koju je nosio u nedrima, ispod košulje; visila mu je o vratu kao medaljon. On je izvuče, odveza, pa veoma pažljivo nasu sebi na dlan malo toga iz vrećice.

Koliko sam mogao da vidim, ta mešavina ličila je na tanko iseckane listiće čaja, a boja se kretala od tamnomrke do svetlozelene, s nekoliko svetložutih pegica.

Vratio je mešavinu u torbicu, vezao je kožnom vrpcom  pa  opet  stavio  sebi  u  nedra.

,,Kakva  je  to  mešavina?"

,,U njoj ima mnogo koječega. Veoma je teško prikupiti sve sastojke. Za to valja daleko ići. Gljivice (los honguitos) potrebne da bi se spravila  ova mešavina rastu samo u izvesnim periodima tokom godine,  i  samo  na  određenim  mestima."

„Imaš li razne mešavine za razne vrste pomoći koja ti je potrebna."

„Nemam! Postoji samo jedan dim, i više nema nijednog   takvog."

Upro je prstom u torbicu na svojim grudima i podigao lulu koja je ležala među njegovim nogama.

„Ovo dvoje je jedno! Jedno ne  može  bez drugoga. Ova lula i tajna ove mešavine pripadali su mom dobrotvoru. Njemu su predate na isti način na koji ih je on meni predao. Ova mešavina,  iako  se teško spravlja, može se dopuniti. Tajna je u njenim sastojcima, i u načinu na koji se oni pripravljaju i mešaju. Lula je, s druge strane, nešto doživotno. O njoj se  moraš starati s  beskrajnom  pažnjom.  Čvrsta je i jaka, ali ipak je nikad ne treba udariti, niti njom po čemu lupati. Kad se uzima, ruke  moraju  biti suve, nikad oznojene, i treba je  uzimati samo kad je čovek sam. I  niko,  apsolutno  niko,  ne  srne  nikada da je vidi osim onaj kome si naumio da je pokloniš. Tako me učio moj dobrotvor,  i tako sam ja s lulom postupao  celog  svog  života."

,,Šta bi se desilo kad bi izgubio ili razbio tu lulu?"

Veoma  lagano  je  odmahnuo  glavom  i  pogledao

me.

„Umro  bih!"

„Imaju li i  drugi  čarobnjaci  lule  kao  što  je tvoja?"

„Nemaju svi ovakvu kao ja. Ali znam neke ljude koji  ih  imaju."

„Možeš li ti da napraviš ovakvu lulu, don Huane?" Bio sam uporan. „Pretpostavimo da je nemaš — ako bi mi dao lulu ako bi želeo da mi je pokloniš?"

„Da nemam lule, ne bih mogao, niti želeo, da je poklanjam. Dao bih ti nešto drugo umesto nje."

Učini mi se da je nešto ljut na mene. Vratio je lulu veoma pažljivo u navlaku koja  je morala biti postavljena nekom veoma mekom tkaninom jer je lula, tesno obuhvaćena futrolom, vrlo glatko skliznu­ la u nju. On ode u kuću da ostavi lulu.

„Ljutiš li se na mene, don Huane?" upitah ga kad se vratio. Izgledao je iznenađen mojim pitanjem.

„Ne! Nikad se ni na koga ne ljutim. Niko  na ovom svetu ne može da učini ništa toliko značajno da bih se ja naljutio. Ljutiš se na ljude onda kad misliš da su njihovi postupci važni. Ja tako više ne mislim."

Utorak, 26. decembar 1961.

Ono naročito vreme za presađivanje „izdanka", kako je don Huan nazvao koren, nije bilo određeno, iako je trebalo da bude sledeći korak  u  kroćenju moći koja potiče iz te biljke.

Stigao sam u don Huanovu kuću u subotu, 23. decembra, rano popodne. Sedeli smo neko vreme i ćutali, kao obično. Dan je bio topao i oblačan. Prošlo je nekoliko meseci od dana kad mi je dao prvi deo.

„Vreme je da se trava vrati u zemlju", reče iznenada. „Ali prvo ću da spremim zaštitu za tebe. Ti ćeš je držati i čuvati, i. samo ti smeš da je vidiš. Pošto ću  je ja pripremiti, videću je i ja. To  nije dobro, jer, kao što sam ti već rekao, ja ne volim tatulu. Mi nismo jedno. No moje sećanje neće dugo živeti; suviše sam star. Ali ti moraš da paziš da to drugi ne vide, jer sve dok bude trajalo njihovo sećanje da su to videli, zaštitna moć će biti umanjena."

Ode u svoju sobu pa ispod stare slamnjače izvuče tri zavežljaja u sargiji.  Vrati se na trem i sede.

Posle podužeg ćutanja otvori jedan od tih za­ vežljaja. To je bila ženska Datura,  koju  smo zajedno našli; sve lišće, cvetovi i aure koje je onda složio bili su sad suvi. On izvadi onaj drugi koren koji je po obliku izgledao kao slovo Y  pa  opet sveza  zavežljaj.

Koren se u međuvremenu sasušio i smanjio i njegove rašlje bile su sad još više rastavljene i iskrivljene. On stavi koren u krilo, otvori svoju kožnu torbicu pa izvuče nož. Podiže suvi koren pred moje lice.

„Ovaj deo je za glavu", reče, pa prvi put zaseče pri kraju Y koje je, u obrnutom položaju, ličilo na čoveka raširenih nogu.

„Ovo je za srce", reče, pa zaseče blizu mesta gde su se kraci Y sastavljali.  Potom  odreza  vrhove korena, ostavivši po 3 palca  drveta  na  svakom kraku Y. Zatim je lagano i strpljivo izdeljao od toga ljudsku   figuru.

Koren je bio suv i končast. Da bi mogao da delje, don Huan je zasekao na dva mesta i oljuštio vlakna sve do kraja rezova. Pa ipak, kad je stigao do detalja, rezbario je u drvetu kao kad je oblikovao noge i ruke.  Konačni proizvod bio je figura žilava čoveka, mišica prekrštenih na grudima, s rukama stegnutim jedna u drugu.

Don Huan ustade pa ode do plave agave koja je rasla pred kućom, odmah do trema. Uze čvrst trn jedne agave iz sredine, iz kašastog lišća, savi ga i zavrte 2 do 3 puta. Kružni pokret ga je gotovo odvojio od lista; visio je labavo. On ga zagrize, ili — tačnije — uze med zube pa ga istrže. Trn iziđe iz jezgra, povukavši za sobom beo rep dug dve stope. Držeći i dalje koren med zubima, don Huan je uvijao vlakna dlanovima i načinio vrpcu koju je omotao oko nogu one figurice da bi ih sastavio. Obavijao je zatim donji deo figurice vrpcom sve dok je nije svu utrošio, a onda je veoma vesto zabo trn kao  šilo  u  prednji  deo  figurice,  ispod prekrštenih

mišica, sve dok se njegov vrh nije pojavio  kao  da izlazi iz ruku te figurice. Poslužio se opet zubima i, vukući blago, izvukao  bezmalo  ceo  trn napolje.  Sad je izgledalo kao da dug mač izlazi iz grudi  figurice. Ne gledajući više u nju, don Huan je stavi u svoju kožnu torbici. Činilo se da ga je taj posao zamorio. Legao  je  na  pod  i  zaspao.

Kad se probudio, bio je već mrak. Jeli smo namirnice koje sam mu doneo i još neko vreme smo posedeli na tremu. Onda don Huan ode iza kuće, noseći ona  3  zavežljaja u sargiji. Poseče neke grane i suve grančice pa zapali vatru. Sedosmo pred vatru smestivši se udobno, i on sad otvori sva 3 zavežlja­ ja. Osim onog sa osušenim delovima ženske biljke, u drugom zavežljaju bilo je sve što je ostalo od muške, a u trećem, najvećem, nalazili su se zeleni, nedavno odsečeni delovi Daturae.

Don Huan ode do valova za svinje pa se vrati s kamenim avanom, veoma dubokim, koji je pre ličio na lonac s blago izdubljenim dnom. Načini  plitku rupu i postavi avan tako da čvrsto stoji na zemlji. Dodade još suvog granja na vatru, a zatim uze ona dva zavežljaja sa suvim delovima muške i ženske biljke i sve ih zajedno u isti mah sruči u avan. Istrese sargije da se uveri da li je sve trunje palo u avan. Iz trećeg zavežljaja izvadi 2 sveža komada korenja Daturae.

„Spraviću ih za tebe lično", reče.

„Kakva je to mešavina, don Huane?"

„Jedan od  ovih delova  potiče  od  muške  biljke,

drugi od  ženske.  Ovo je jedina prilika kad  te dve

biljke  treba  zajedno staviti.  Ti delovi  su  izvađeni  iz

dubine od jedne jarde."

Tucao ih je u avanu ravnomernim udarcima tučka. Dok je to radio, pevušio je tiho i to je zvučalo kao jednolično prigušeno pevanje bez ritma. Reči nisam mogao da razaberem. On se bio zaneo svojim poslom.

Kad  je  korenje  bilo  sasvim  istucano,  on  uze

nekoliko listova Daturae iz svežnja. Bili su čisti, sveže isečeni, neoštećeni i bez ikakvih rupica od glista, ili zaseka. Spuštao ih je u avan jedan  po jedan. Uze potom pregršt cvetova Daturae pa i njih isto  tako  lagano  spusti  u  avan.  Izbrojao  sam  po

14 i jednih  i  drugih.  Onda  izvadi  gomilicu svežih, neotvorenih zelenih čaura na kojima su još bile sve bodlje. Nisam mogao da ih izbrojim jer ih je sve zajedno spustio u avan, ali pretpostavljam da je i njih  bilo     14.     Dodao je  3  stabljike Daturae bez lišća. Bile su tamnocrvene i čiste i reklo bi se da su pripadale krupnim biljkama, sudeći po njihovoj velikoj razgranatosti.

Kad je sve to stavio u avan, tucao je ravnomer- nim udarcima sve dok se to nije pretvorilo u kašastu masu. U jednom trenutku nagnuo je avan i rukom prebacio tu mešavinu u jedan stari lonac. Pruži ruku prema meni i ja pomislih da želi da mu je obrišem. Umesto toga, on zgrabi moju levu ruku pa veoma hitrim pokretom razdvoji moj srednji i četvrti prst što je više mogao. Onda me ubode oštricom noža tačno između ta dva prsta pa zaseče naniže kožu na četvrtom prstu. Radio je tako brzo i spretno da mi je ruka, kad sam je istrgnuo, bila duboko posečena i obilno je krvarila. On opet zgrabi moju ruku, nadnese je iznad lonca i pritisnu da bi iz nje istisnuo još više krvi.

Ruka mi je utrnula. Bio sam u šoku — neobično hladan i ukočen, a u grudima i ušima osećao sam pritisak. Osetih da klizim sa sedišta. Gubio sam svest! On pusti moju ruku i promeša masu u loncu. Kad sam se povratio iz šoka, bio sam zaista ljut na njega. Trebalo mi je dosta vremena da se sasvim smirim.

On stavi 3 kamena oko vatre pa spusti lonac na njih. Onim prethodnim sastojcima dodao je nešto za šta sam pomislio da je poveći komad stolarskog tutkala i lonac vode, i onda ostavio sve to da ključa. Biljke  Datura  imaju,  same  po  sebi,  veoma čudan

miris. Kombinovane s tutkalom, koje je jako zauda­ ralo kad je  ta mešavina  počela da vri, stvorile  su tako zagušljivu paru da sam se s mukom uzdržavao da ne povraćam.

Mešavina je dugo ključala, a mi smo nepomično sedeli kraj lonca. Povremeno, kad bi vetar dunuo paru prema meni, obavio bi me smrad i ja sam zadržavao dah da bih ga izbegao.

Don Huan odveza svoju kožnu torbicu pa iz nje izvadi onu figuricu; pruži je meni i reče mi da je spustim u lonac ali tako da ne opečem ruke. Pustio sam je da lagano sklizne u uzavrelu kašu. On opet izvadi nož i ja za trenutak pomislih da će me opet poseći, ali on vrhom noža gurnu figuricu i ona potonu u kašu.

Gledao je još neko vreme kako ta masa ključa, a onda je počeo da čisti avan. Pomagao sam mu. Kad smo završili, ostavio je avan i tučak pored ograde. Ušli smo u kuću a lonac je svu noć ostao na onom kamenju.

Sutradan u zoru don Huan mi naredi da izvadim figuricu iz tutkala i da je okačim o ivicu krova da se suši na suncu tako da bude licem okrenuta istoku. Toplota je stegla tutkalo, a zelena boja lišća s njim se pomešala. Figurica je imala neki jeziv sjaj.

Don Huan mi reče da skinem figuricu s krova. Onda mi pruži kožnu torbicu načinjenu od  jedne stare jakne od antilopa koju sam mu bio doneo pre nekog vremena. Ova torbica je ličila na njegovu. Jedina razlika je bila u tome što je njegova bila načinjena od meke, smeđe kože.

„Stavi svoju  ,sliku'  u  torbicu  i zatvori je",  reče.

Nije gledao u mene  i  namerno je glavu okrenuo na drugu stranu. Kad sam figuricu stavio u  torbicu, dao mi je mrežasti zembilj i rekao da u njega strpam zemljani   lonac.

Otišao je do mojih kola, uzeo mrežu  iz  mojih ruku i vezao je za otvoreni poklopac odeljka za rukavice.

„Pođi sa mnom", reče.

Išao sam  za  njim.  Hodao je oko kuće načinivši

potpun  krug  u  pravcu  kretanja  kazaljke  na  satu.

Zastao je kod trema pa još jednom načinio krug oko

kuće, ali sad u suprotnom pravcu i opet se vratio na

trem. Stajao je nepomično neko vreme, a onda seo.

Već sam navikao da verujem kako sve što on čini ima neko posebno značenje. Pitao sam se šta li znači to kruženje oko kuće, kad on reče: „Hej! Zaboravio sam gde sam je ostavio."

Upitah ga šta traži. Odgovori mi da je zaboravio gde je ostavio mladicu koju ja treba da zasadim. Obišli smo oko kuće još jednom pre nego što se setio gde je mladica.

Pokazao mi je malu staklenu teglu na komadiću daske prikovanom za zid ispod krova. U tegli je bila druga polovina prvog dela korena Daturae. Izdanak je na vršku imao listove u početnom stadijumu razvoja. U tegli je bilo malo vode, ali zemlje nimalo.

„Zašto tu nema zemlje?" upitah.

„Svaka zemlja nije ista, a tatula mora da poznaje samo onu zemlju u kojoj će živeti i rasti. A sad je vreme da je vratimo u zemlju pre nego što gliste mogu da je oštete."

„Možemo li da je zasadimo ovde blizu kuće?" upitah.

„Ne! Ne! Ne ovde u blizini. Mora se vratiti na neko mesto koje ti voliš."

„Ali  gde  da  nađem  mesto  koje  volim?"

,,To ne znam. Presadi je gde god hoćeš. Ali moraš se starati o njoj i negovati je, zato što ona mora da živi da bi ti stekao moć koja ti je potrebna. Ako ugine, to će značiti da te ona ne želi, i više je ne smeš uznemiravati. To znači da nećeš steći nikakvu moć nad njom. Zato se moraš starati o njoj, moraš je negovati, tako da raste. Ali — ne smeš, ipak, da je maziš."

„Zašto?"

„Zato što  ti  ništa ne vredi,  ako ona ne želi da

raste, da je na to podstičeš. Ali, s druge  strane, moraš dokazati da ti je stalo do nje. Ne daj da joj se približe gliste i zalivaj je kad je budeš obilazio. To moraš da činiš redovno sve dok  ne  donese  seme. Kad se pojavi  prva  čaura  sa  semenom,  bićemo sigurni  da  te  ona  želi."

„Ali, don Huane, ja neću moći da se staram o korenu tako kako ti to želiš."

„Moraš, ako ti je stalo do njene moći! Drugog načina  nema!"

„Možeš li se ti starati o njoj kad ja ne budem ovde, don Huane?"

„Ne! Ne ja! Ja to ne mogu! Svako mora da neguje svoju mladicu. Ja sam imao svoju. Sad ti moraš da imaš svoju. A dok ona ne donese seme, ti se ne možeš, kao što sam ti rekao, smatrati spremnim za učenje."

„Gde  misliš  da  bi  trebalo  da  je  presadim?"

„To sam moraš odlučiti! I niko, pa čak ni ja, ne srne znati gde je to mesto! Tako mora da se presadi. Niko, ama baš niko, ne može znati gde je  tvoja biljka. Ako te neko nepoznat bude pratio, ili video, uzmi mladicu pa trči na neko drugo mesto. Mogao bi ti naneti neiskazanu štetu time što bi baratao tvojom biljkom. Mogao bi da te osakati ili ubije. Zato ni ja ne smem  da znam gde je  tvoja biljka."

Pruži mi teglu s izdankom.

„Uzmi  je  sada."

Uzeh je, a onda me on gotovo odvuče do mojih kola.

„Sad moraš da odeš. Idi i nadi mesto na kome ćeš presaditi svoj izdanak. Iskopaj duboku rupu, u mekoj zemlji, negde blizu vode. Zapamti, ona mora biti blizu vode da bi rasla. Rupu kopaj samo rukama, pa makar one iskrvarile. Stavi izdanak u sredinu rupe i oko nje napravi brežuljak (pilon). Onda to dobro zalij vodom. Kad zemlja upije vodu, zatrpaj rupu mekom zemljom. Zatim nadi mesto dva koraka od izdanka u ovom pravcu (pokazao je na

jugoistok). Tamo iskopaj još jednu duboku rupu, opet samo rukama, i u nju spusti ono što se nalazi u loncu. Posle razbij lonac i zakopaj ga duboko  na nekom drugom mestu, daleko od mladice. Kad zakopaš lonac, vrati se mladici pa je još jednom zalij. Onda uzmi svoju sliku, drži je med prstima na onom mestu gde ti je rana na prstu, pa, stojeći tu gde si zakopao tutkalo, blago dodirni izdanak oštrim trnom. Prođi 4 puta oko mladice,  i svaki  put zastani na istom mestu da je dodirneš."

„Moram li da se krećem u nekom određenom pravcu kad budem kružio oko korena?"

„Svejedno je — svaki pravac je dobar. Ali moraš da zapamtiš u kom si pravcu zakopao lepak, i u kom si pravcu krenuo kad si kružio oko izdanka. Lako ga dodirni vrškom trna svaki put, osim poslednjeg, kad moraš duboko da ga zabodeš. Ali radi to pažljivo: klekni da bi ti ruka bila sigurnija, jer ne smeš da slomiš vrh trna u mladici. Ako ga slomiš, gotov si. Koren ti neće biti ni od kakve koristi."

„Treba li da izgovaram neke reči dok idem oko mladice?"

„Ne treba, to ću ja učiniti umesto tebe."

Subota,  27. januar  1962.

Čim sam jutros stigao don Huanovoj kući, rekao je da će mi pokazati kako se spravlja mešavina za pušenje. Otišli smo do brda i dosta daleko zamakli u jedan kanjon. Zastao je pored jednog visokog, vitkog grma čija je boja jasno odudarala od okolnog rastinja. Chaparral oko tog grma bio je žućkast, ali sam grm bio je svetlozelen.

„Od ovog drvceta moraš uzeti lišće i cveće", reče.

„Pravo  vreme  za to je Dan mrtvih (el dia de las

animas).''

Izvadio je nož i odsekao vršak jedne tanke grane. Izabrao je još jednu sličnu granu pa je i njen vrh

odsekao. Ponovio je to više puta sve dok u rukama nije držao pregršt tih vršaka, a onda je seo na zemlju.

„Gledaj", reče. „Odsekao sam sve grane iznad mesta gde su se 2 ili više listova granala od stabljike. Vidiš? Svi su isti. Uzeo sam samo vršak svake grane, deo gde je lišće sveže i meko. Sad moramo  naći  neko  hladovito  mesto."

Išli smo sve dok on nije našao to što je, izgleda, tražio. Izvadio je iz džepa dug kanap, pa ga vezao za stablo i niže grane dvaju grmova, kao konopac za rublje, o koji je obesio grančice s vrhovima okrenu­ tim nadole. Uredno ih je razmestio duž kanapa; zakačene tako na račvu između lišća i same grančice, ličile su na dug red zelenih konjanika.

„Moraš se postarati da se lišće suši  u  hladu", reče. „Mesto mora biti zaklonjeno i teško pristupač­ no. Tako će lišće biti zaštićeno. Mora se sušiti negde gde će biti gotovo nemoguće da ga nađeš. Pošto se osuši,  mora  se  spakovati  i  hermetički  zatvoriti."

Skidao je sad lišće s kanapa i bacao ga u obližnje grmlje. Izgleda da je samo  hteo da mi pokaže kako se  to  radi.

Išli smo dalje i on nabra 3 različita cveta rekavši da su i to sastojci za mešavinu i da ih treba sakupiti po prilici u isto vreme. Ali ti se cvetovi  moraju staviti odvojeno u različite zemljane lončiće da se u mraku suše; svaki lončić treba poklopiti da bi se cvetovi ubuđali. Rekao je da se to lišće i  cveće stavlja  u  mešavinu  zato  da  bi  dim  bio  sladi.

Izišli smo iz kanjona i pošli prema rečnom koritu. Dugim, obilaznim putem vratili smo se njegovoj kući. Kasno uveče sedeli smo u njegovoj sobi, što mi je inače retko dopuštao, i on mi je pričao o poslednjem  sastojku mešavine, o  gljivama.

„Prava  tajna mešavine  krije se  u gljivama",  reče.

„To  je  sastojak  mešavine  do  koga  je  najteže  doći.

Put do mesta gde rastu dug je i opasan, a odabiranje

prave vrste još opasnije. Duž puta rastu i druge gljive, ali one ništa ne vrede, pokvarile bi čak one dobre kad bi se zajedno sušile. Treba dugo vremena da čovek dobro upozna gljive da ne bi pogrešio. Kad bi upotrebio pogrešne, nastala bi ozbiljna šteta i za čoveka i za lulu. Znam ljude koji su umrli zato što su pušili takvu mešavinu.

Čim se gljive uberu, stave se u tikvu,  tako  da posle ne možeš ništa da proveravaš. Vidiš, moraju se iscepkati na rezance da bi mogle da prođu kroz usko grlo  tikve."

„Koliko dugo držiš gljive u tikvi?"

„Godinu dana. I svi ostali sastojci takođe su zapečaćeni celu godinu. Onda se odmere podjednaki delovi svakog od njih, pa se svaki posebno istuca i veoma sitan prah. Gljivice se ne moraju tucati zato što se same od sebe pretvore u prah; potrebno je jedino istucati  deblje  komade.  4  dela  gljiva dodaje  se  na  1  deo  svih  ostalih  sastojaka zajedno. Onda se pomešaju i stave u torbicu poput ove moje." Pokazao je na vrećicu koja mu je visila u nedrima.

„Onda se opet sakupe svi sastojci, pa kad ih ostaviš da se suše, spreman si da  pušiš mešavinu koju si upravo pripremio. U tvom slučaju — pušićeš dogodine. A one sledeće godine mešavina će biti sasvim tvoja jer ćeš je sam sakupiti. Kad budeš prvi put pušio, ja ću ti zapaliti lulu. Popušićeš svu mešavinu u luli i čekaćeš. Dim će doći. Osetićeš ga. Oslobodiće te tako da ćeš videti sve što  želiš da vidiš. Pošteno govoreći, to je saveznik bez premca. Ali svaki onaj koji ga traži mora imati besprekornu nameru i volju.  To mu je potrebno zato što mora imati nameru i volju da se vrati, inače mu dim to neće dopustiti. Drugo, on mora nameravati i napreg­ nuti svoju volju da se seti svega što mu je dim dopustio da vidi, inače će to biti samo magla u njegovoj glavi."

Subota, 8. april 1962.

U našim razgovorima  don  Huan  se  dosledno služio izrazom „čovek od znanja", ili se na njega pozivao, ali nikad nije objasnio šta pod tim podrazu- meva.  Upitao  sam  ga  za  to.

„Čovek od znanja je onaj koji je iskreno koračao trnovitim putem znanja", reče. „Onaj koji je bez žurbe i bez oklevanja išao što je dalje mogao u otkrivanju  tajni  moći  i  znanja."

„Može  li  svako  da  postane  čovek  od  znanja?"

„Ne, ne može svako."

„Šta onda treba učiniti da bi se postao čovek od znanja?"

„Takav čovek mora  da iziđe na megdan i pobedi svoja      4      prirodna  neprijatelja."

„Hoće li postati čovek od znanja kad pobedi  ta četiri   neprijatelja?"

„Hoće. Neko se može nazvati čovekom od znanja samo onda ako je kadar da ih svu četvoricu pobedi."

„Može li onda svako ko pobedi ta  4   neprija­ telja  postati  čovek  od  znanja?"

„Svako ko ih pobedi postaje čovek od znanja."

„Ali ima li ikakvih naročitih uslova koje čovek mora da ispuni pre nego što se upusti u borbu s tim neprijateljima?"

„Nema. Svako može pokušati da postane čovek od znanja; veoma malom broju to polazi za rukom, ali to je prirodno. Neprijatelji koje čovek sreće na putu učenja da bi postao čovek od znanja zaista su strašni; većina ljudi im podlegne."

„Kakvi su to neprijatelji, don Huane?"

Nije hteo da govori o neprijateljima. Rekao je da

će  proteći  mnogo  vremena  pre  nego  što  budem

kadar da to shvatim. Pokušao sam da se još zadržim

na toj temi i upitao sam ga da li bih ja po njegovom

mišljenju mogao postati čovek od znanja. Odgovorio

je da to niko ne može sa sigurnošću reći. Ali bio sam

uporan  u želji da  saznam  postoje li bilo kakvi znaci

po kojima bi on umeo da utvrdi da li bih ja mogao da postanem čovek od znanja ili ne bih. Rekao je da će to zavisiti od moje borbe sa ona    4    neprijatelja

—    da li ću pobediti ja njih ili oni mene — ali da se ishod  te  bitke  ne  može  predvideti.

Pitao sam ga da li bi mogao da se posluži vradžbinama ili vidovitošću da vidi ishod te borbe. Mirno je rekao da se rezultat borbe nikako ne može predvideti, jer postati čovek od znanja je nešto privremeno. Kad sam ga zamolio da to objasni, odgovorio je:

„Ne može se trajno biti čovek od znanja.  To  u stvari nikad i nisi. Tačnije, postaje se čovek  od znanja samo za  trenutak,  pošto  se  pobede  4 prirodna   neprijatelja."

„Moraš mi reći, don Huane, kakvi su to neprija­ telji."

Nije odgovorio. Navaljivao sam opet, ali on je prešao preko toga i počeo da  govori  o  nečem drugom.

Nedelja, 16. april 1962.

Spremajući se da pođem, odlučih da ga još jednom upitam za neprijatelje čoveka od znanja. Rekoh mu da neću moći uskoro opet da dođem, pa bi bilo dobro da napišem to što mi bude rekao i da o tome razmišljam dok budem daleko od njega.

Oklevao  je  neko  vreme,  ali onda je progovorio.

„Kad čovek  tek počne  da  uči, još mu krajnji cilj

nije  sasvim  jasan.  Svrha  mu  je  nesigurna,  naum

neodređen. Očekuje nagrade koje nikad neće videti,

jer ništa ne zna o teškoćama na koje će naići u toku

učenja.

Polako počinje da uči — prvo malo-pomalo,  a onda u velikim odeljcima. I ubrzo se njegove misli sukobljavaju. To što uči nikada nije ono što je zamišljao,      video u mašti, i zato počinje da se plaši.

Učenje nikada nije ono što čovek očekuje. Svaki korak u učenju donosi nov zadatak, a strah koji čoveka obuzima počinje nemilosrdno, neumitno da raste. Njegov cilj postaje borbeno poprište.

I tako je naišao na svog prvog prirodnog neprija­ telja: na Strah! Užasan neprijatelj — podmukao, teško ga je savladati. On ostaje skriven na svakom zaokretu puta, šunja se i čeka. A  ako  čovek, preplašen pred njim, pobegne, njegov neprijatelj okončaće   njegovo   traganje."

„Šta će biti s čovekom koji od straha pobegne?"

„Ništa mu neće biti osim što nikada neće naučiti to što treba. Nikad neće postati čovek od znanja. Biće, možda, siledžija ili bezopasan, uplašen čovek; u svakom slučaju, biće poražen. Njegov prvi neprija­ telj dokrajčiće njegove želje."

„A šta on može učiniti da savlada strah?"

„Odgovor je sasvim prost. Ne sme da pobegne.

Mora da odoli strahu i mora uprkos njemu da načini

sledeći korak u učenju, pa posle još jedan. Mora biti

pun  straha,  ali  ne  sme  da  stane.  To  je pravilo.  A

doći  će  čas  kad  će  njegov  prvi  neprijatelj  uzmaći.

Čovek počne da stiče samopouzdanje. Namera mu

postaje  čvršća.   Učenje   više  nije  zadatak  koji  mu

zadaje  strah.

Kad kucne taj radosni čas, čovek može bez oklevanja reći da je savladao svog prvog prirodnog neprijatelja."

„Desi li se to odjednom, don Huane,  ili malo-

-pomalo?"

„Malo-pomalo, ali strah se ipak pobedi iznenada i brzo."

„Ali zar se čovek ne uplaši opet ako mu se nešto novo  desi?"

„Ne. Kad čovek jednom pobedi strah, slobodan je dok god živi, jer je umesto straha stekao jasnoću

—     bistrinu duha koja potire strah. Tada čovek već zna šta želi, zna kako da zadovolji te želje. Može da

predvidi   sledeće   korake   u   učenju,   i   sve   mu  je kristalno jasno.  Čovek oseća da  ništa nije skriveno.

I tako je naišao na svog drugog neprijatelja: jasnoću! Ta bistrina duha, koju je tako teško postići, razgoni  strah,  ali  u  isti  mah  i  oslepljuje!

Ona čoveku ne dopušta da posumnja  u  sebe. Daje mu sigurnost da može učiniti sve što mu se prohte, jer sve skroz jasno vidi. I on je hrabar, zato što mu je sve jasno, i ni pred čim ne preza, jer mu je sve jasno. Ali sve je to greška: to je kao nešto nepotpuno. Ako čovek popusti toj svojoj tobožnjoj moći, podlegao je drugom neprijatelju i grešiće u učenju. Prenagliće onda  kad  treba  da je  strpljiv,  ili će biti strpljiv kad treba da požuri.  I biće nespretan u učenju sve dok ne postane nesposoban da bilo šta više  nauči."

„Šta biva sa čovekom koji je na taj način pobeđen, don Huane? Da li on zbog toga umire?"

„Ne, ne umire. Njegov drugi neprijatelj onespo­ sobio ga je da pokuša i postane čovek od  znanja; čovek umesto toga može postati bučan ratnik, ili budalina. Ali jasnoća koju  je  tako  skupo  platio nikad se više neće zamračiti niti će preći u  strah. Njemu će do kraja života sve biti jasno, ali on više neće  učiti,  niti  će  čeznuti za  bilo  čim."

„Ali šta treba da čini da ne bi doživeo poraz?"

„Mora da čini ono što je učinio sa strahom: mora da odoli jasnoći i mora je koristiti samo zato da vidi, a onda mora strpljivo da čeka i  odmerava pre nego što krene dalje; mora, pre svega, da misli, a jasnoća mu je bezmalo greška. I doći će trenutak kad će shvatiti da je ta jasnoća bila samo jedna tačka pred njegovim očima. I tako će pobediti svog drugog neprijatelja i stići će dotle gde mu ništa više ne može nauditi. To neće biti greška. Neće to više biti tačka pred  njegovim  očima.  Biće  to  prava  moć.

Tada će znati da je najzad stekao moć za kojom je već tako dugo trčao. Može s njom činiti što god bude   želeo.   Može   da   zapoveda   svom  savezniku.

Njegova želja je zakon. On vidi sve što postoji oko njega. Ali sad je naišao  i na svog trećeg neprijatelja: moć!

Moć je najjači neprijatelj. I, naravno, najlakše je popustiti joj; taj čovek  je,  ipak,  zaista  nepobediv. On zapoveda; počinje tim što se izlaže rizicima koje je prethodno procenio, i završava postavljajući svoja pravila,  zato  što  je  gospodar.

Čovek u toj fazi gotovo i ne primećuje da mu se taj treći neprijatelj tako približio. I odjednom će sigurno izgubiti bitku, a da to sam ne zna. Njegov neprijatelj je već od njega načinio surova, ćudljiva čoveka."

„Hoće  li  izgubiti  moć?"

„Ne, nikad neće izgubiti jasnoću ni moć."

„Po čemu se on onda razlikuje od čoveka od znanja?"

„Čovek koga je moć pobedila umreće a da nije stvarno naučio da upravlja njom. Moć samo otežava njegovu sudbinu. Takav čovek ne vlada sobom, niti zna kad i kako treba da iskoristi svoju moć."

„Da li je poraz u borbi s bilo kojim od tih neprijatelja konačan poraz?"

„Razume se da je konačan. Kad ga jednom neki od tih  neprijatelja nadjača,  čovek  tu više ništa ne može učiniti."

„Može li se desiti, na  primer, da čovek koga je moć pobedila uvidi svoju grešku i da se  popravi?"

„Ne. Kad jednom poklekne, gotov je."

„A šta ako ga je moć trenutno zaslepela, a on je posle odbije?"

„To znači da njegova borba još traje. Znači da on još pokušava da postane čovek od znanja. Čovek je pobeđen samo onda kad više i ne pokušava da se odupre, i kad se prepusti jačem od sebe."

„Ali, don Huane, onda se može desiti da se čovek godinama prepusti strahu, ali da ga na kraju pobedi."

„Ne, to nije istina. Ako se preda strahu, nikad ga

neće pobediti, jer će uzmicati od učenja i neće više nikada ni pokušati da uči. Ali ako godinama pokušava da uči, iako u strahu, pobediće ga jednog dana zato što mu se nikad nije stvarno predao."

„Kako čovek može da pobedi svog trećeg nepri­ jatelja, don Huane?"

„Mora ga svesno izazvati. Mora doći do saznanja da moć koju je prividno osvojio u stvari nikad nije njegova. Ne sme nikad da se opusti, zaostane, i mora pažljivo i pošteno da postupa sa svim što je naučio. Ako može da uvidi da su jasnoća i moć, u slučaju da nije sam sobom ovladao, gori od njegovih grešaka, stići će do stupnja na kome sve može  da drži u svojoj ruci. Tada će znati kada i kako treba da se služi moći. I tako je sad pobedio svog trećeg neprijatelja.

Tada će čovek već biti pri kraju svog putovanja za znanjem, i sad će, gotovo bez ikakva upozorenja, naići na svog poslednjeg neprijatelja: starost! Taj neprijatelj je najsuroviji, jedini koga neće moći potpuno da porazi, nego samo da ga odbije od sebe.

To je vreme kad čovek više ne oseća strah, nema ni nestrpljive jasnoće duha — vreme kad vlada svom svojom moći, ali isto tako i vreme kad oseća neodoljivu želju za odmorom. Ako sasvim popusti toj svojoj želji da legne i da zaboravi, ako sam sebe smiruje u umoru, izgubiće poslednju rundu, i nepri­ jatelj će od njega načiniti starca  slabića.  Njegova želja da se povuče nadvladala je tada njegovu jasnoću, moć i znanje.

Ali ako se čovek oslobodi umora i živi dokle mu je suđeno, onda se može nazvati čovekom od znanja, pa makar i za veoma kratko vreme kad mu pođe za rukom da pobedi svog poslednjeg, nepobedivog neprijatelja. Taj trenutak jasnoće, moći, i znanja dovoljan je."