DEVETI MESEC

Život je prelepa bašta puna ruža

1.  dan

Ne radi se o odlasku u raj, radi se o učenju umetnosti bivanja u raju gde god vi bili. Ovaj trenutak mora da bude iskorišćen do krajnosti.

Samo buntovni ljudi znaju šta je život, znaju šta je Bog, jer je Bog središte života. Zapravo Bog i život imaju isto značenje.

2.  dan

Nastojim da stvorim sasvim novu vrstu  osobe. Prema mom viñenju novi čovek  treba da bude sposoban da voli. Ne treba da ide u manastir. Treba da živi u društvu, a ipak da bude sposoban da odbaci svu sebičnost, svu vezanost, svaku zavisnost, svu ljubomoru.

Ovo može da se postigne; ja sam to postigao prema tome možete i vi. Nikada ne tvrdim nešto što nisam sam iskusio. Govorim u vlastito ime.

Postoji jedna sufi priča o starom učitelju kome je došla žena sa svojim malim detetom i rekla mu:

„Već sam umorna od ovog dečaka; jede previše slatkiša i bojim se da će se razboleti, da će mu propasti zubi. Uz to, stalno ga nešto boli - želudac, ovo i ono – a jede samo slatko i ništa drugo. Učinite nešto. Znam da će poslušati ono što vi kažete. ”

Učitelj je pogledao dečaka i rekao ženi: „Doñite za nedelju dana. ”

Žena se jako iznenadila, jer kad god bi došla da ga pita nešto teško o životu, smrti, inkarnaciji i Bogu, nebu i paklu, on bi bio spreman odmah da odgovori. Sada se radilo o tako bezazlenoj sitnici; samo je trebalo da naredi dečaku, a za to mu je potrebno sedam dana!

Zatim je pomislila: „Ovi sufi učitelji su pomalo ludi. Ima nečega u tome, zato moram da čekam nedelju dana. ”

Kada je došla posle sedam dana, učitelj je rekao: „Žao mi je. Vratite se za dve nedelje, još nisam spreman ništa da kažem. ” Na to se čak i dečak iznenadio.

Kada su se vratili posle dve nedelje, učitelj je pogledao dečaka i rekao: „Možeš to da postigneš. ” Dečak je pitao: „Zašto su vam bile potrebne tri nedelje samo da biste mi to rekli? ”

Učitelj je odgovorio: „Zato jer i ja volim slatkiše. Morao sam da pokušam i vidim mogu li ili ne mogu bez njih; kako bih ti inače mogao da objasnim? To bi bila laž, a teško je, znam. ”

Dečaka je učitelj počeo veoma da zanima…, a žena je rekla: „Mogli ste samo da mu naredite, nije trebalo da dokazujete. ”

Učitelj je odgovorio: „Ne mogu govoriti o nečemu što nisam sam iskusio. Nikada nisam izgovorio nešto što nisam iskusio, jer kada to učiniš izgovoreno izgubi nešto; u njemu uopšte nema istine.” Učitelj je

još dodao: „Kada čovek govori iz sopstvenog iskustva to prodire duboko. Ja sam to znao. Pogledao sam te u

oči i osetio da bi ti to mogao da učiniš. Ja sam star čovek – ja sam slab – meni su trebale tri nedelje. Ti si mlad, možeš to da postigneš za jedan dan! ”

Takav je moj način.

3.  dan

Roñeni smo sa sjajnim mogućnostima, ali to su samo mogućnosti. Možemo da umremo a da ih ne ostvarimo; možemo da promašimo cilj ako ne krenemo svesno, sa svesnošću. Ako se samo prepustimo na milost i nemilost vetru i talasima, ako se prepustimo slučaju, tada ćemo propustiti sve prilike.

Zato vidite toliko jadnih ljudi. Njihov jad je bez spoljašnjeg uzroka, on je ukorenjen u njihovom promašivanju cilja. Svi oni osećaju da su nešto promašili. Nisu ni svesni šta je zapravo to, ali jedno je

sigurno: ne razvija se svako ko u sebi nosi seme. Neke semenke ne procvetaju.

Seme je osuñeno na to da bude jadno; jedino cvet može da igra na vetru, na kiši i na suncu. Samo cvet može da peva svoju pesmu – da peva pesmu dobrote. Samo cvet zna za ispunjenje, za zadovoljstvo. Samo se cvet oseća opušteno u egzistenciji. Seme ne može da bude opušteno, ono je zatvoreno, izolovano. Ne zna ništa o mesecu, suncu, zvezdama; nije ni čulo za njih. Ne zna ništa o cveću, bojama, dugama, ni o pesmi ptica ni o zujanju pčelinjih mantri; ne zna ništa o svemu tome, ali je negde u njemu skrivena čežnja da sazna sve.

Jedina potrebna osobina je inteligencija. Postanite tihi, svesni, meditativni i vaša inteligencija će se razvijati a seme će jednog dana proklijati. Taj dan je najveći dan za veselje, dan kada dolaze vaši cvetovi, dan kada u vaš unutrašnji svet dolazi proleće, kada postajete prelepa bašta.

4.  dan

Tišina je jedinstveno životno iskustvo; inače je u životu vrlo bučno. Postoji spoljašnja i unutrašnja buka; koje kada se udruže mogu svakoga da izlude. Celi svet izluñuju.

Čovek mora da stiša unutrašnju buku. Spoljašnja buka nije pod našom kontrolom i nema potrebe da se stišava, ali možemo da stišamo unutrašnju buku. Kada se ona jednom stiša i u nama se nastani tišina, moći ćete da živite i uživate u njoj bez ikakvih problema.

Iskustvo unutrašnje tišine je svakako jedinstveno i neuporedivo. Ni jedno drugo iskustvo ne može imati toliku vrednost jer će upravo iz ovog iskustva da izrastu sva ostala. Ovo je temelj za čitav hram religije.

Bez tišine nema istine, nema Boga; uz tišinu se odjednom pojavljuju stvari kojih inače nema, a stvari koje su inače tu nestaju – vaše viñenje se menja kao i vaša perspektiva. Tišina vam omogućuje da spoznate nesaznatljivo. To je jedinstveno.

5.  dan

Već je vekovima poznata tajna da je tišina najpotrebniji uslov; zato su ljudi bežali od sveta misleći da tišina nije moguća u njemu.

To je sasvim pogrešan zaključak, pogrešna logika jer tišina nema nikakve veze sa spoljašnjim svetom. Ona je nešto unutrašnje, možete svuda da je razvijete.

Možete da idete u planine, ali vaš um će ostati isti; još uspešnije će igrati svoje igre jer tamo neće ništa drugo da radi i sva energija će da mu bude dostupna.

U manastirima i pustinjama, u planinama um postaje dominantniji nego na vašarima, nego u običnom životu.

Postoje ljudi koji bi rado bili smireni, ali samo to što im se nešto sviña nije dovoljno – potrebna je

ljubav. Sviñanje je vrlo mlako, ono je tako-tako. Ljubav označava strastveno uključivanje. Ljubav znači da je to pitanje života ili smrti; ona označava intenzitet, potpunost.

Sjajni pokloni života su samo za ljude koji su spremni koji su spremni da potpuno uñu u nešto, bila to tišina, sloboda, istina – nije važno šta je. Prave vrednosti zahtevaju da ih zaista volite.

6.  dan

Revolucija je politička, a bunt je duhovni; revolucija zahteva gomilu, buntovnik je pojedinac. Sve revolucije su bez izuzetka propale jer je svetina nesvesna.

Svetina se sastoji od najniže inteligencije, a kako bi nešto moglo da proizañe iz najniže inteligencije?

Naravno, takva inteligencija zahteva osvetu; ona ubija careve i kraljeve, razara imovinu, menja vladu. Inače, ti ljudi su sasvim nesvesni, šta god da se dogodi na kraju neće uspeti. Propale su francuska, ruska i kineska revolucija. Sve revolucije propadaju.

Nasuprot tome bunt je uvek pobeñivao, ali je on pojedinačan. Isus je buntovnik, Buda je buntovnik, Lao Ce je buntovnik. U svetu nam je potrebno više buntovnika, a manje revolucionara. Ja vas učim buntu. Bunt je lep, revolucija je ružna. Revolucija je nasilna, a bunt je nenasilan. Bunt nema nikakve veze sa spoljašnim svetom, ni najmanje, a ipak ga preobražava jer kada se jednom promeni unutrašnji svet on će pokrenuti mnoge promene u spoljašnjem svetu. Inače to nije naša svrha, to se dogaña samo usput. Čak i kada se jedan jedini čovek promeni, hiljade drugih će morati da se promene. Ko god doñe u dodir s njim sigurno će se preobraziti na ovaj ili onaj način. Seme će se zasejati u njegovom biću.

Ja vas na neki način pripremam za veliku revoluciju, ali ne uz pomoć revolucije, nego pomoću bunta

–  pomoću individualnog preobražaja.

7.  dan

Biblija, Kuran, Vede nisu prava religija jer su one samo reči. Naravno da su i Mojsije i Isus bili religiozni i veliki proroci Veda su okusili religiju jer su bili tihi ljudi – ali u trenutku kada čovek progovori o svojoj tišini, ona postaje reč i gubi svu istinu.

Tišina je neizreciva, uopšte o njoj ne može da se govori. Da, postoji način njene komunikacije – o tome se radi u sanjasu. Usklañivanje s nekim ko je u tišini učiniće i vas tihim. Samo harmonizovanje s učiteljem izjednačuje učenika s njim. Samim sjedinjenjem sa svojim učiteljem učenik upija duh ne čineći ništa. Ništa se ne govori, ništa se ne čuje, ali se prenosi plamen.

Prava religija je uvek nemo prenošenje, izvan reči, izvan filozofa. Zato istinsku religiju mogu da iskuse samo oni koji imaju prosvetljenog učitelja; nekog Isusa, Budu, Zaratustru, Lao Cea, ali ne uz pomoć reči. Uprkos tome šta su Budine reči, u momentu kada se izgovori nešto neizrecivo, to postaje lažno. Morate ući u nemu komunikaciju s izvornim, živim učiteljem.

Jedina definicija izvornog živog učitelja je da nikada nije tradicionalan, nego je uvek buntovan. Ovo može da bude linija razgraničenja; uvek kada negde naiñete na tradicionalnog sveca taj je lažan, inače ne bi mogao da bude tradicionalan. Sam bunt je duh istinskog učitelja - čist bunt.

Napokon, biti učenik nekog ko živi u tišini jeste jedini način da se okusi religija, da se ugleda religija; tada svakako možete da započnete traganje za njom u sopstvenoj unutrašnjosti. Meñutim, prvi zrak, prvi podsticaj, prvi šok koji će vas probuditi mora da doñe od učitelja; inače možete zajedno s njim da odete na spavanje još mnogo života. Gde god naiñete na živu tišinu, pijte iz tog izvora. Jedini način da iz njega pijete jeste da otklonite sopstveni um jer ne možete da se prepirete s tišinom; ili snažno s njom da se srodite ili niste sposobni da je shvatite. Ovde nema rasprave. Ona se ne može dokazivati niti poricati. Ovde je logika apsolutno nemoćna.

Ovo je pitanje ljubavi, a ne logike… pitanje srca, a ne razuma.

8.  dan

Istorija je puna velikih kraljeva i vladara, ali nije tako puna velikih svetaca, probuñenih ljudi.7 Njih možete da izbrojite na prste iz jednostavnog razloga što su se pokretali u smeru za koji je potreban korenit

preobražaj; od nesvesnosti u svesnost. Vaša nesvesnost mora da se preobrazi u svesnost. Kada u vama više

ne bude ni trunke nesvesnosti, kada se ispunite svesnošću, postaćete učitelj, pravi učitelj.

9.  dan

Kada ste jednom svesni, postoje samo ruže i ruže. Onaj ko je izmislio poslovicu da život nije posut ružama mora da je bio nesvestan, neosvešćen, jer svi svesni ljudi tvrde upravo suprotno; naime, da je život posut ružama. Sve što čovek treba da učini jeste da prebaci unutrašnji prekidač od nesvesnosti na svesnost.

To je vrlo jednostavan proces. Ne može biti jednostavniji. Zapravo ljudi ga propuštaju upravo zbog te jednostavnosti – jer nema izazova za ego koji se uvek zanima za nešto teško kao što je odlazak na Mesec, na Mars; ne zanima ga poniranje u čovekovu unutrašnjost.

Proces može da se svede na jednostavnu formulu; šta god radili, radite ali ostanite budni. Dok šetate posmatrajte svoju šetnju; dok jedete posmatrajte kako jedete – ne trpajte hranu u sebe mehanički. Um je negde drugde, mislite na bezbrojne stvari dok ruke stalno trpaju hranu a usta je stalno žvaću. To je mehanički proces. Niste svesni onoga šta radite.

Svesni možete da budete samo ako ste totalno u sadašnjem trenutku. Zato kada jedete zaboravite na sve ostalo na svetu. Jedući samo jedite, šetajući samo šetajte, slušajući samo slušajte; razgovarajući samo razgovarajte i potpuno ostanite u tome; budni, svesni svakog trenutka, svake nijanse. Tako ćete polako shvatiti u čemu je trik, gde je smisao.

10.  dan

Obično smo mi bezbroj stvari, a ne jedna. Mi smo mnoštvo, množina, čitava gomila. Meñutim, kada čovek postane svestan, ta gomila se sasvim polako gubi i postaje jedno; postaje sjedinjavanje, kristalizacija i onda nastaje savršeni sklad.

Čovek prvo mora da se uskladi u sebi samom, a zatim može da se uskladi sa svemirom, zvezdama, mesecom, suncem, drvećem i pticama – sa tom celinom, onda može da se stopi s beskrajnim svemirom. Postoje dva stapanja; prvo jedinstvo u sopstvenoj unutrašnjosti i drugo jedinstvo s celinom. Kada se naprave ova dva koraka, čitavo putovanje biva završeno.

Prvo postanite jedno u sebi, tada postanite jedno s celinom – to se naziva svetošću. Postanite svesni i tako će vaš život da bude samo poezija, muzika, harmonija, jedinstvo, jedinstvenost. Ako se to ne dogodi čovek živi sasvim jalovo i uzaludno.

11.  dan

Kada oko 99% vašeg nesvesnog postane svesno, počećete da gajite cvetove. Kada bude osvojeno područje 100%, kada u vama ne bude više ništa nesvesnog, vaši cvetovi će zamirisati.

Ako čovek ne postane čisti miris, život mu je samo čist gubitak. Jedino takvim oslobañanjem vašeg najskrivenijeg sjaja ući ćete u kraljevstvo, u beskrajno i večno kraljevstvo. Tada neće biti smrti ni roñenja;

1  Buda.

zauvek ste ovde i sada. Telo će nestati, a vi nećete; um će nestati a vi nećete. Upoznati to što ostaje zauvek znači saznati istinu.

12.  dan

Stanje  nesvesnosti  je  kao  korenje  stabla.  Korenje  stabla  je  u  zemlji,  ne  vidite  ga.  Tako  je

„podzemno” i vaše nesvesno, ne vidimo ga a utiče na sve. Utiče na grane, listove i cvetove. Naši koreni su skriveni, ali su vrlo važni. Oni su najvažniji deo stabla. Ako čovek ne razume svoje korene, tada stvarno neće moći potpuno da iskusi svoje biće.

Grane stabla su kao takozvane svesnosti; vrlo lomljive, prekrivene vrlo tankim slojem koji i u slučajnoj nezgodi može da se lako razori. Samo mala nezgoda i svesnost se ruši. Neko vas povredi i više niste svesni; neko vam nešto kaže i vi sve zaboravite o meditaciji, o svojoj svesnosti. Jednostavno pobesnite! U tom stanju ljutnje ne možete učiniti ništa.

Samo tako tanak sloj svesnosti okružuje vašu nesvesnost. To je dovoljno za obavljanje svakodnevnih rutinskih poslova; odlazak u kancelariju, kucanje na kompjuteru, vožnju automobila, razgovor s mužem ili ženom – dovoljno za obrazac koji ste toliko puta ponavljali. Ponavljate taj obrazac bez ikakve svesti o tome. Meñutim ovo što mi tu i tamo smatramo svesnošću, mlako je i nedovoljno za bilo kakav uzlet u nepoznato, za uzlet u najuzvišenije.

Čovek mora da iskoristi mali deo svesnosti kao semenku i da počne da je gaji, neguje, pomaže joj na sve načine, da sarañuje s njom. Mora da sarañuje sve više i više s tim malim svesnim delom svog bića. Nasuprot tome, da smanjuje saradnju sa većim nesvesnim delom svog bića. Uvek odaberite svesno, a izbegavajte nesvesno. Šta god vas čini nesvesnim to je pogrešno, a ono što vam pomaže da budete svesni jeste ispravno. Lagano, lagano, ako budete sarañivali, svesno će da se razvija; a kada budete prestali da sarañujete s nesvesnim, ono će da se povuče.

Područje svesnog će sve više da se povećava, a nesvesno će da se povlači, da nestaje. Napokon će čitavo područje nesvesnog da bude osvojeno svesnošću. U tom trenutku započinjete da gajite cvetove; prvi put će vaše stablo da procveta.

13.  dan

Vreme je sazrelo za snažnu eksploziju svesnosti. Nikad nije bilo tako zrelo jer se život razvija, a mi se približavamo vrhuncu. Ako ne ostvarimo radikalan preobražaj, tada će nam ovo isto stanje razvijenog ljudskog roda postati naporno. Čovek više nije dete, a ako nastavi da nosi staru odeću skrojenu za decu osuñen je na nevolje. Nepotrebno će biti osakaćen iz prostog razloga što je odeća mala, a on je velik. Hrišćanstvo, hinduizam, muhamedanstvo, sve je to odeća skrojena za drugačiji stupanj čovečanstva, u vremenu kada je čovek bio dete. Ona više ne pristaje, sasvim je zastarela. Ta odeća je bila dobra u odreñenom vremenu, sada više nije. Došlo je vreme da se sva promeni, sazrelo je vreme da se promeni ceo čovek. Potrebna je totalna promena.

14.  dan

Stvarno religiozan čovek će živeti svoj običan život u velikoj radosti i zanosu. Svoj život neće nazivati običnim; živeće ga sa izuzetnom osetljivošću. Život je poklon celine, poklon spolja; treba ga poštovati, voleti i ceniti. Zaista to je vredan poklon. Sva ta stabla, ptice, ljudi, reke, planine i zvezde na beskrajnom nebu, čitava ta večnost… zaista izgleda čudno, bolesno da neko može da bude ozbiljan i tužan u tom veselju postojanja.

Meñutim, ozbiljnost se uzdiže u zvezde, a ljudi zbog toga što se ona hvali pokušavaju da budu ozbiljni. Oni potiskuju svoje veselje, svoj ples, osakaćuju, na sve moguće načine paralizuju svoje biće. Kroje sami sebe tako da odgovaraju kalupu sveca vrednog poštovanja.

Za mene je ovo nasilje. Religije čine zločin protiv čovečanstva, a sada je vreme da se to ispravi. Već je kasno. Ovo je jedini svet i mi moramo živeti sada i ovde. Ne postojimo zato da bi se žrtvovali radi neke maštarije o nebu ili raju ili mokši.

Svaki trenutak deluje kao maska sledećeg trenutka; opasno ga je osuñivati. Cenite ga, volite ga, radujte mu se.

15.  dan

Gautama Buda opisuje meditaciju kao lavlju riku, jer je ona eksplozija. Ona je eksplozija vaše svesnosti koja je mnogo dublja, mnogo prostranija nego što atomska eksplozija ikada može da bude.

Svakako postoji razlika izmeñu te dve eksplozije. Atomska eksplozija je razarajuća, dok je eksplozija koja se zbiva u svesnosti uz pomoć meditacije neizbežno stvaralačka.

Ona jeste lavlja rika, jer u momentu kada čovek spozna najdublje iskustvo –  a to je  zapravo meditacija – postaje neustrašiv jer sazna da smrt više ne postoji; on je večan.

Ona je lavlja rika jer niko ne može da ga zarobi. Možete ga ubiti, ali ne i zarobiti; ne možete mu ubiti dušu. Možete zatvoriti njegovo telo ali ne i njegovo biće; spoznao je slobodu, a sloboda mu se ne može oduzeti. Ona oslobaña beskrajnu hrabrost. Čovek je sposoban da se bori sa celim svetom.

Zapravo svi veliki meditanti su se sami samcati borili sa ovim ograničenim svetom, svojim rukama. Isus, Buda, Lao Ce, Kabir – vekovima se meditanti bore s ukupnom ograničenošću čovečanstva. Masakriraju ih, raspinju, truju, ali to ništa ne menja.

Uvek kada čovek opet postigne meditaciju, eksplodira lavlja rika. Opet se pojavi stvarno, izvorno ljudsko biće spremno da se žrtvuje za istinu.

16.  dan

Kao što se zemlje i planete okreću oko sunca, tako se celo vaše unutrašnje biće okreće oko središta dobrote. Kada se ovo jednom spozna stvari postaju vrlo jednostavne, jasne; tada više ne pipate u mraku, tada se možete uputiti neposredno prema središtu. U momentu kada se pokrenete prema središtu vaš život postaje svetlost.

Učim četiri stvari: život, ljubav, smeh i svetlost. One se dogañaju baš tim redosledom.

Prvo život - čovek mora da postane živahan, strastven, da intezivno uživa u životu; ne sme da se suzdržava. Kada ste puni života ljubav se dogaña sama po sebi, šta bi ste inače učinili s tim životom, s tom silnom energijom? Moraćete je deliti – a to deljenje vaše životne energije je zapravo ljubav. U momentu kada delite svoju životnu energiju nestaje sva tuga, tada život postaje naprosto srdačan smeh.

Kada se ispune prva tri uslova, automatski sledi četvrti. Prva tri morate da ispunite. Ova tri uslova su kao tri uslova u obrazovanju, a četvrti je nagrada što dolazi spolja. Obasipa nas svetlost.

U vreme kada u vas uñe svetlost postajete prosvetljeni – to je značenje reči „prosvetljenje”.

17.  dan

Ljudi žive u lažima. Te laži su naravno lepe, prijatne, udobne, prikladne i ponekad nas teše. Meñutim, laži su ipak laži, one nisu od pomoći. Deluju kao opijum. Ne mogu pomoći da se zaboravi jad, mogu samo da se koriste kao umirujuće sredstvo, ali ne utiču stvarno na bolest. Samo prikrivaju simptome.

Milioni ljudi u svetu žive sa prikladnim lažima. Nazivaju ih istinama… meñutim, osnovna osobina istine je da moramo da je pronalazimo sami.

Istina ne može da se prenese, niko ne može da vam je da. Morate sami da se potrudite da je nañete. Zato u najboljem slučaju od drugih možete dobiti lepu laž, zgodnu, slatku laž. Možete se okružiti takvim slatkim ništavilom, ali je to opasna igra jer time gubite priliku, vreme, energiju koji su mogli da vam omoguće da doprete u svet istine.

Posvećenost istini znači: neću pripadati nikakvoj tradiciji, neću pripadati nikakvom kultu, nikakvoj veri; tragaću. Verujem samo kada spoznam, nikako pre toga.

Dok tako ne odlučite istina će vam ostati nedostupna. U času kada se u vama ta odluka ustali istina nije daleko. Jednom kada spoznate istinu spoznaćete večni život, ono što započinje i nikada se ne završava. To mora da postane jedino posvećenje, jedina predanost.

18.  dan

Kada smo odvojeni od postojanja zapravo smo ograničeni, a to je paradoksalna pojava. Sama naša odvojenost je ograničenje; svaka granica je nekakva prepreka. U času dada srušite ogradu koju ste stvorili oko sebe postajete slobodni; vaše je čitavo nebo i sve zvezde. U toj slobodi čovek može da iskusi istinu, ljubav i božansko.

Uz ograničenje ega možemo živeti samo u lažima, mržnji, zlu jer smo se ukorenili u potpuno pogrešnom shvatanju. Vlastito postojanje je zbrka. Ovo je poput lista koji misli da je odvojen od stabla na kome raste. On će uvenuti od same te zamisli. Sokovi će prestati da kruže, zelenilo neće da ulazi u list, počeće da vene i umire. U času kada odbaci zamisao o odvojenosti razumeće ovako: „Ja sam deo stabla, stablo je deo zemlje, zemlja je deo sunčevog sistema, a sunčev sistem deo svemira.” Čak i mali list je jednako važan deo celine kao i sunce. U egzistenciji nema hijerarhije, jer je ona jedinstvena. Hijerarhiji su potrebni brojevi – neko je viši, a neko niži. Egzistencija je jedna! Zato je i najnežnija vlat trave podjednako važna kao i najveća zvezda. Nije ni viša ni niža. Shvatanje ovoga oslobaña vaš zarobljeni sjaj. Odjednom ćete se osetiti toliko beskrajnim da nećete moći ništa drugo nego da se veselite i slavite. Moći ćete samo da igrate i pevate.

19.  dan

Čovek može da se oseća potpunim tek kada postane deo ovog neobično lepog postojanja. Manje od toga neće biti dovoljno. Ako bude manje, uvek će vam još nešto nedostajati. Morate da postanete prostrani, toliko prostrani da u vama mogu da postoje oblaci i zvezde; tada će nastati zadovoljstvo.

Kada u vama bude čitava egzistencija, tada naravno neće nedostajati ništa. Sve je u vama, ne može ništa da nedostaje. Kada vam ništa ne bude nedostajalo bićete u stanju stvarne dobrobiti.

Stepen dobrote ne može biti viši od ovog; popeli ste se na Mont Everest dobrote. To je kruna, krešendo, a čovek s toga više ne može pasti. Pad nije moguć jer se čovek srodio s tom dobrotom. Niste više odvojeni pa ne možete ni pasti. Ne radi se o tome da vi osećate dobrotu, nego o tome da ste i sami dobrota; vrlo je važno da ovo shvatite.

20.  dan

Bez meditacije čovek ništa ne zna o lepoti egzistencije, ništa ne zna o kraljevskoj prilici koja mu je data. On čvrsto spava nesvestan pesama i muzike. Cvetovi cvetaju, a on čvrsto spava – u samom rajskom vrtu.

Jedino je potrebno buñenje kako bi mogao da ugleda cveće, zvezde, ptice, drveće i neopisivu lepotu postojanja. To je neverovatno, nepojmljivo!

Poklanja nam se najlepše i najsavršenije moguće postojanje. Egzistencija ne može da bude savršenija nego što jeste, ali mi to moramo otkriti. U tome je izazov! Dobro je da u životu postoji izazov, u suprotnom bi on bio mrtav; izazov ga oživljava.

Meditacija je najjači izazov u životu; ona otkriva vašu sposobnost buñenja, uništava vašu pospanost, vaše mesečarenje; ona je snažno buñenje duše.

21.  dan

Spoljašnja revolucija je beznačajna u poreñenju s unutrašnjom. Spoljašnja revolucija jedino potvrñuje promenu; nikada ne potvrñuje da je istinska revolucija jer se čovek ne menja. Vi samo menjate strukture oko njega. Tamnica se promenila a zatvorenik ostaje isti, opet je zarobljen – možda u udobnijem zatvoru, prikladnijem, opremljenim televizorom, fudbalskim igralištem i pomagalima koja su dostupna ljudima na slobodi – ali on je zatvoren, nema slobode.

Unutrašnja revolucija donosi slobodu, a jedini način da čovek u sebi ostvari revoluciju jeste meditacija. Ona vas uči da zaboravite sve što ste naučili. Ona je proces neuslovljenosti, proces suprotan hipnozi.

Kada postanete prazni, prostrani, tihi, čisti, tada se dogaña revolucija; sunce izlazi, živite u njegovoj svetlosti. Život u svetlosti unutrašnjeg sunca je ispravan život.

Kada postanete tihi, svesni i jasni, kada vaše unutrašnje nebo bude puno radosti, upoznaćete pravi okus stvarnog života. Čovek može da ga nazove Bogom, prosvetljenjem, osloboñenjem, iskustvom istine, ljubavi, slobode, dobrote – sve su to razna imena za istu pojavu.

22.  dan

Sve što posedujete može da se izgubi, da se  odnese.  Napokon,  smrt  će  vas  odvojiti  od  imovine. Jedino vam se ne može oduzeti ono što ste postali. Od toga vas ni smrt ne razdvaja; zato što to nemate, nego vi ste to.

Zato u velikim pričama iz Upanišada piše: „U trenutku kada čovek spozna Boga, on postaje Bog.” Spoznavanjem Boga čovek postaje Bog jer spoznavanje Boga nije kao uobičajena saznanja. Njih možete zaboraviti. Spoznavanje Boga znači da ste naprosto došli do novog kvaliteta bića. Ovo postaje deo vašeg disanja i samog otkucavanja vašeg srca.

Stvarno sjedinjavanje s celinom znači da ste jednostavno postali celina; to je upravo ona tačka na kojoj čovek oseti: „Stigao sam. Ovo je cilj kome sam težio već hiljadama godina. Ovde je moj dom koji sam tražio. Mnogo puta sam sebi izgrañivao dom, ali to su bila samo svratišta koja sam uvek morao da napustim. Sada ovaj dom ne mogu napustiti, jer sam ja taj dom.”

23.  dan

Živite svoj život kao da ste prvi ljudi na zemlji, kao Adam i Eva – nikoga nije bilo pre vas i nikoga ne možete oponašati. Kada jednom počnete da živite u skladu sa vlastitim svetlom, bez straha da ćete pogrešiti… greške se moraju dogañati, one su prirodne, neizbežne, ali i korisne. Čovek koji nikada ne pogreši, nikada ništa ne nauči. Naravno, ne treba ponavljati iste greške, to bi bilo glupo. Stalno pronalazite nove greške, nove greške, nove načine da odlutate.

Bolje je odlutati na nepoznatu stazu nego slediti svetinu ispravnom stazom, jer to nije pitanje ispravnosti i neispravnosti, nego pitanje izvornosti, iskrenosti prema samome sebi, odgovornosti prema sopstvenom biću.

Meditacija je primena inteligencije na sve što radite, a tada će vaša inteligencija polako postati svetlost u vama.

24.  dan

Meditacija vas oslobaña psihološke svetine. Prvo vas čini čovečnim, a zatim vas vodi prema natčovečnom, to jest božanskom. Inače ona je bunt; zato svetina ne može niti će ikada moći da oprosti meditantima.

Nisam pesimista; beskrajno sam optimističan, jer vidim kako se razvija ljudski rod, kako odrasta. Inače činjenica koju ni optimizam ne može da previdi je da se psihologija svetine nikada ne može uzdići do psihologije pojedinca. Možda se može malo popraviti, ali razlika izmeñu pojedinca i rulje će uvek ostati ista. Kada se psihologija svetine malo uzvisi, tada će se uzvisiti i pojedinačni bunt. Razmak uvek ostaje isti.

Buniti se protiv svega što je pokvareno, ružno; protiv svega što je mrtvo i smrdljivo, zaista je prava radost. To je veselje i izazov, a uz to i prava prilika za razvoj. Samo se pojedinci uzvisuju u božanskom, a ja insistiram i naglašavam da samo pojedinci mogu biti religiozni; religija ne može da bude ni kult, ni vera niti crkva. U času kada postane crkva, kult ili vera više nije nikakva religija, nago samo zamaskirana politika.

25.  dan

Čitav ljudski rod zavisi od nekoliko pojedinaca, možete ih izbrojati na prste. Masa u tome nimalo ne učestvuje. Mase su kao težak teret; one su sprečavale taj razvoj, a nisu pomagale u tom razvoju. Um svetine je uvek protiv novog; raspeli su Isusa samo zato što je bio tako nov. Niko pre njega nije tako govorio, niti se iko pre njega tako ponašao. Rulja nije mogla da podnese tog čoveka – takvog predivnog čoveka, tako divnu osobu – tako su mase odlučile da ga razapnu. Napokon, uvek je bilo tako, isto su učinili Sokratu i Mansuru.

Uvek kada se pojavi neki čovek koji u postojanje donosi nešto novo, koji je postao sredstvo onostranog, njegov život je u opasnosti jer se mase osećaju uvreñene; ego im je povreñen. Vrlo je čudno što su upravo ti retki pojedinci, koje su ljudi mrcvarili i ubijali, bili uzrok čitavog napretka ljudskog roda, oni su kameni temelji ovog hrama koji još nije potpun. Potrebne su još mnoge žrtve, još mnogi Isusi moraju biti razapeti i mnogi Sokrati otrovani i ubijeni.

26.  dan

Živite spontano, od trenutka do trenutka. Sve je u ovom trenutku. Prošlost mora da se odbaci, da se zaboravi jer je više nema, a o budućnosti ne treba brinuti jer je takoñe još nema. Tako, ono šta ostaje je ovaj divan trenutak. Veselite se ovom trenutku, potpuno ga proživite, tako će on postati vrata prema Bogu.

Bog poznaje samo jedno vreme, a to je sada i samo jedan prostor, a to je ovde. Bog je uvek sada i ovde, zato kada se povučete iz prošlosti i budućnosti samo Bog ostaje. Nema potrebe da se molite, ni da se udubljujete u knjige, niti da uranjate u svakovrsna besmislena ezoterična učenja; čovek može da bude vrlo jednostavan i da bez ikakve muke pronañe istinu. Cela teologija je nepotrebna muka, mnogo vike ni oko čega.

Ovo je moj pristup - živite potpuno u sadašnjosti. Nije potrebno ništa drugo.

27.  dan

U svakom trenutku imate dve mogućnosti; da budete jadan ili da budete dobar. To zavisi od vas.

Dok je učitelj Hasid umirao učenici su ga zamolili: „Odajte nam sada tajnu. Gledamo vas već petnaest godina, nikada niste bili tužni ni jednog trenutka. Naši očevi i dedovi su nam pričali da ste kao mladić bili vrlo tužni i ozbiljni. Šta se dogodilo, kako ste se razveselili?”

Odgovorio je: „Oni su u pravu; do moje tridesete godine sam bio vrlo tužna i ozbiljna osoba. Onda sam jednog jutra pomislio, „Šta to činim? Zašto sam tako tužan i ozbiljan? Zašto bih rasipao svoju energiju? Hajde danas da pokušam da budem veseo.” Pokušao sam i uspelo je! Otada, svako jutro kada se probudim upitam se: „Zusja” – ime mu je bilo Zusja - „Šta bi ti danas? Želiš li da budeš tužan, ozbiljan i jadan ili vedar?” Uvek odaberem da budem vedar.”

Potpuno se slažem s tim čovekom, Zusjom, on je sigurno u pravu; to je samo pitanje izbora.

Zato pokušajte već sutra ujutru; dosta ste bili ozbiljni. Možete početi i odmah. Nije potrebno da čekate ni do sutra, jer – ko zna? – sutra možda neće ni doći. Pokušajte. Verujte mi, svideće vam se.

28.  dan

Uslovljeni smo starošću, živimo u skladu s njom i žrtvujemo se za nju. Prema tome nama vlada groblje, čitav naš život se stalno povlači natrag. Ovo nije istinski način života; možda je dobar način za polagano samoubistvo, ali nikako način života.

Čovek mora da umire za prošlost svakog trenutka kako bi živeo izvorno, tako će svaki trenutak biti nov i svež, svež kao rosa na jutarnjem suncu, svež kao lotosov cvet koji se otvara u jezeru. Svaki trenutak mora da bude svež, mlad, živ, nevin, neuznemiravan prošlošću.

Život donosi mnoga iznenañenja, mnogo čuñenja, mnoge poklone i ne postoji način da se za to plati. Samo suze zahvalnosti, samo zahvalni drhtaj srca – to je sve što možemo dati.

29.  dan

Čovek je hram, ali spolja se vide samo zidovi. Čudno je to što vas spolja ne gledaju samo drugi, nego i vi sami. Pogledate u ogledalo da biste videli svoje lice, gledate ljudima u oči da biste videli kakav utisak ostavljate, slušate šta drugi govore da biste saznali ko ste – dobri, loši, moralni, nemoralni, svetac ili grešnik. Ovo je dosta čudno jer se poznajemo iznutra; ne treba nam nikakvo ogledalo. Ne treba nam nikakva zavisnost od tuñeg mišljenja jer ona ipak govore samo o zidovima, spoljnim zidovima našeg hrama. Ne mogu nam ništa reći o božanstvu u nama.

U času kada budete sedeli u središtu svog bića bićete zadivljeni; vaše telo je samo hram, Bog je u vama. Ne postoji način da se pronañe spolja, ne postoji potreba da se traži izvan.

Jednom kada u sebi pronañete svog Boga moći ćete ga videti i u drugim ljudima; znaćete da su i oni hramovi i da Bog mora biti u njima jer su živi, a život je Bog.

Isto tako nalazićete ga svuda. Videćete ga u drveću, u životinjama. Videćete ga svuda. Tada celo postojanje postaje hram božji.

30.  dan

Kada budete mogli da osetite da ste potrebni čitavom postojanju i da ovde niste slučajno, nego da imate odreñenu misiju i da svojim životom morate da delite i doprinesete nešto dobro postojanju; tada ćete se osetiti potpunim. Samo tada ćete osetiti da ispravno radite svoj posao. Kakva će tek biti radost koja nastupa kada savršeno obavite neki posao, kada svaki posao obavljate punog srca…

Kada ga dobro obavite, uspešno završite, pojavljuje se zanos. Vaš doprinos je učinio egzistenciju malo bogatijom nego što je bila.

Ovo iskustvo dolazi kada se umirite. Što ste tiši, utoliko ćete jasnije osetiti iza sebe ruke uzvišenog. Kada ste sasvim tihi odjednom shvatate da ste zapravo bambusova flauta na usnama uzvišenog; pesma struji kroz vas. Jedini vam je zadatak da je ne sprečavate, da je ne ometate, da joj dozvolite da prolazi kroz vas u svoj čistoći.

Mora vam biti sve onakvo kakvo jeste.

31.  dan

Postanite pesma, veselite se životu. Igrajte na vetru, na suncu i na kiši. Hodajte po posvećenom tlu, sve je božansko, sve oko nas. Bilo bi nezahvalno ne biti pesma i ne biti ples. Sve što možemo činiti u zahvalnosti prema Bogu je da pevamo pesme, da igramo male igre. Moramo da slavimo na svoj vlastiti mali način. Zato dozvolite da život postane svečanost, veselje, aleluja!