18.    oglavlje

Dete koje nikada nema mira

Kada vaše dete prohoda, možda ćete otkriti da ima jaču ener- giju, da je aktivnije i da manje sluša nego druga deca njegovog uzrasta. U početku ćete biti zadovoljni što je otvoreno i aktivno, a ne letargično i povučeno. Zatim ćete, nakon svakodnevnog trčanja za njim iz jedne istraživačke nevolje u drugu, otkriti da su vaše zalihe strpljenja i snage polako na izmaku. U tom tre- nutku pitaćete se da li je njegova beskrajna energija zaista bla- goslov. Možda ćete se čak zabrinuti da li njegovo ponašanje nije normalno, da li je “hiperaktivno” ili žrtva “poremećaja pažnje (ADD)”, “otežanog učenja (LD)” ili “minimalnog oštećenja mozga (MBD)” koji su danas vrlo česti.

Cilj ovog poglavlja je da vas upozori na opasnosti od toga da sami postavljate dijagnozu, ali i od toga da to radi bilo ko drugi - doktor, nastavnik ili prijatelj, umesto vas. Kad vaše dete dobije takvu “dijagnozu”, verovatno će biti izloženo nekim neprihvatlji- vim opasnostima.

Stručno savetovanje i lečenje lekovima one dece koja poka- zuju prenaglašeno, ali savršeno normalno razvojno ponašanje postalo je prava epidemija u Sjedinjenim Američkim Državama. Uglavnom zahvaljujući pritisku školskih autoriteta, mnogi ame- rički roditelji izgubili su veru u verodostojnost svojih vlastitih od- luka i mudrost svojih roditelja, rodbine i prijatelja. Uverili su ih da lekari, psiholozi i psihijatri jedini znaju odgovore na ona pi- tanja na koja je prethodna generacija sama znala primerene od- govore.

Da se deca prave pomoću kalupa za kolače, poput medenjaka, mogle bi se postaviti i norme za razvitak njihovih ponašanja kao i nivo aktivnosti. To, srećom, nije tako, pa tako ni dvoje dece nije sasvim jednako. To smeta nastavnicima, lekarima i drugim pro- fesionalcima koji smatraju da se sve u životu mora odvijati po unapred određenom redosledu. Danas se često događa da deca koja su tako aktivna i nepažljiva nastavniku daju povod da po- sumnja na “hiperaktivnost” ili “oštećenje mozga” i da ih leče depresivnim hemikalijama i u školama izdvajaju u poseban raz- red.

Može se dogoditi da i vaše veoma aktivno, ali savršeno nor- malno dete dobije takvu etiketu, za koje nema naučne definicije. Broj dece koja su doživela takvu sudbinu se popeo za 500.000 u poslednjih 5 godina. I vaše dete bi se moglo naći među njima ako iskaže neko od onih ponašanja koja se nalaze na spisku da- našnjih psihologa: ne sluša uvek ono što mu se govori, vrpolji se i ne sedi mirno, na časovima sanjari, petlja se u ono što ga se ne tiče, sporo je u pripremanju za polazak u školu, pravi se važno pred drugom decom, telesno je aktivnije od druge dece iz raz- reda.

Vaša reakcija na ovaj spisak je verovatno ista kao i moja. Ja bih se zabrinuo kad se dete ne bi tako ponašalo. Zatim bih po- kušao otkriti zašto se ponaša kao biljka! Ali ako se dete tako po- naša, profesionalci za mentalno zdravlje će mu verovatno pre- pisati lekove koji ga obično doslovce smire i pretvore u nešto nalik na biljku.

Izbegavajte lekove za promenu ponašanja

Ako su neki oblici ponašanja vašeg deteta malo naglašeniji pa zato više smetaju nego isto ponašanje kod druge dece koju poz- najete, ne dovodite dete u opasnost terapijom ili lekovima. Umesto toga tragajte za činjenicama iz okoline, u kući, školi, među njegovim prijateljima koji bi mogli izazvati emocionalne probleme. Da li je vaše dete pod pritiskom zbog ponašanja koje

se od njega očekuje u kući i u školi? Proverite nije li možda aler- gično na neke namirnice i da li problem leži u tome. U međuvre- menu nastojte da mu olakšate emocionalni pritisak koji izaziva njegovo ponašanje tako da mu pružite jaku emocionalnu po- dršku kod kuće i da mu date do znanja da ste na njegovoj strani kad izvan kuće naiđe na probleme.

Iz iskustva znam da ovakav pristup deluje ako se sprovede ob- jektivno i u celini. Tada je to, naravno, mnogo poželjnije rešenje od saveta profesionalaca koji mogu dete etiketirati kao hiperak- tivno, MBD ili ADD. Ako do toga dođe, škola će ga, verovatno, prebaciti na poseban program koji će ga, među vršnjacima, obe- ležiti kao manje vrednog. (U nekim školama postoje “razredi za ludake”.)

Smatram da nijedno dete ne zaslužuje takvu sudbinu samo zato što se s njim teže izlazi na kraj ili slabije uči od druge dece iz razreda. To bi vas trebalo zabrinuti, ali trebali biste biti još više zabrinuti ako mu lekari prepišu psihoaktivne lekove kao što su Ritalin ili Cylert.

Odgajatelji i lekari koji proglase dete hiperaktivnim ili sa prob- lemima u učenju i zatim predlože lečenje hemikalijama, svoje stavove uvek brane tvrdnjom da će se njihove sposobnosti za učenje poboljšati. Znaju da ćete na takav odgovor pozitivnije reagovati nego na njihovu stvarnu motivaciju, koja predstavlja drogiranje deteta gotovo do pospanosti kako bi se s njim lakše izašlo na kraj i kako bi manje smetalo na času.

Niko nije uspeo da dokaže da lekovi poput Cylerta i Ritalina poboljšavaju sposobnosti za učenje kod dece koja ih uzimaju. Os- novno delovanje Ritalina i sličnih lekova jeste kratkotrajno obuz- davanje hiperkinetičkog ponašanja. Učenik se drogira kako bi se nastavniku olakšao život, a ne da bi dete bilo bolje i produk- tivnije. Ako je vaše dete žrtva, moguća opasnost od takvih lekova je previsoka cena za veću opuštenost njegovog nastavnika.

Opasne propratne pojave Ritalina

Kojim rizicima je izloženo vaše dete ako mu je prepisan Ritalin ili sličan lek? Pre svega, brojni dokazi upućuju na to da se lekovi prepisuju nepažljivo i kada nisu potrebni, a propratne pojave su same po sebi opasne. Tome dodajte i činjenicu da otklanjaju potrebu i inicijativu da se otkrije pravi uzrok problema vašeg de- teta, pa ćete imati celi paket koji služi kao primer najgoreg oblika savremene medicinske prakse i obrazovne politike.

Na informativnom listiću koji proizvođač Ritalina (Ciba-Geigy) dostavlja svim lekarima, kompanija priznaje da ne zna kako Ri- talin deluje i kakve posledice može izazvati na središnjem ner- vnom sistemu. Upozorava da lek ne treba davati deci mlađoj od šest godina i priznaje da nije poznato kako deluje ako se dugo uzima. Na listiću takođe piše da je, kod onih koji ga uzimaju, u nekim slučajevima primećen zastoj u rastu i da postoje klinički dokazi kako može izazvati napade grčenja kod nekih pacijenata.

Na informativnom listiću zatim se navode moguće štetne posledice koje su tako zastrašujuće da ću ih navesti direktno iz teksta (u zagradama su moje primedbe):

Nervoza i nesanica su najčešće nepovoljne reakcije, ali obično se mogu držati pod kontrolom smanjenjem doze ili neuzimanjem leka poslepodne i uveče. Ostale reakcije uključuju hipersenzi- tivnost, kao i kožne osipe, urtikarije (otečene delove kože koji svrbe), povišenu temperaturu, artralgiju, eksfolijativni dermatitis (delovi kože koji se ljušte), erythema multiforme (akutna upala kože) sa histopatološkim nalazima nekrotizirajućeg vaskulitisa (uništenje krvnih žila), i trombocitopenične purpure (ozbiljan poremećaj zgrušavanja krvi), anoreksiju, mučninu, vrtoglavicu, lupanje srca, glavobolje, diskineziju (poremećaj namernih mišić- nih pokreta), omamljenost, promenu krvnog pritiska i pulsa pre- ma gore ili prema dole, tahikardiju (ubrzano kucanje srca), anginu (grčeviti napadi jakih bolova oko srca), srčanu aritmiju

(nepravilno kucanje srca), abdominalnu bol, gubitak težine to- kom produžene terapije.

Bilo je nekoliko izveštaja o pojavi Turetovog sindroma. Kod pacijenata koji uzimaju lек uočena je i toksična psihoza, leuko- penija (smanjenje belih krvnih zrnaca) i/ili anemija, nekoliko slučajeva opadanja kose. Kod dece se gubitak apetita, abdomi- nalna bol, gubitak težine tokom produžene terapije, nesanica i tahikardija mogu javiti češće, ali može doći i do bilo koje druge nepoželjne reakcije, osim navedenih.

Ovakav tip obaveštenja proizvođač je (po zakonu) dužan dati lekarima koji ga prepisuju. Na žalost, ni jedan zakon ne obavezuje doktore koji ga prepisuju da to obaveštenje o potencijalno štet- nim ili kobnim posledicama podele i sa vama. Upravo zato sam naveo toliko podataka o Ritalinu, a oni se odnose i na srodne lekove.

Ako vas nastavnik, direktor škole, savetnik ili pedijatar nastoje da nagovore da pristanete na hemijsko lečenje ponašanja vašeg deteta, bez razmišljanja odbacite savet. Vaše dete neće imati nikakve koristi koji bi opravdali rizik, niti se on može opravdati time da se nastavniku olakša život i da ga se liši neprekidnih upo- zoravanja i smirivanja dece u razredu.

Zapitajte se da nije možda emocionalni pritisak uzrokovao problem

Ne prihvatajte nastavnikovu pritužbu na vladanje vašeg de- teta bez provere, jer se možda radi o njihovom međusobnom nerazumevanju. Sukobi različitih ličnosti nisu retkost, pa ako je do takvog sukoba došlo između nastavnika i vašeg deteta, pro- blem je možda u tome što nastavnik ne uspeva pravedno i do- brodušno da se odnosi prema vašem detetu. U tom slučaju rešenje je promena nastavnika, a ne lekovi za promenu pona- šanja učenika.

Dok nastojite otkloniti uzrok svemu što ga muči u školi, raz- mislite i o onome što bi moglo da mu smeta kod kuće. Ako se

dete oseća nesigurno zbog stresa među drugim članovima po- rodice, nastojte te probleme rešiti ili se bar potrudite da dete ne izlažete napetosti. Ako ima problema sa vršnjacima ili sa osoba- ma van kuće, nastojte mu pomoći. Usredredite se na mogućnost da je njegovo hiperaktivno ponašanje možda uzrokovano alergi- jom na hranu ili neku stvar. Dokazano je da pristup ishrani po- maže u poboljšanju emocionalnog stanja i ponašanja.

Moram vas upozoriti na to da se vašem pedijatru ovakav pristup možda neće svideti. Pokojni dr Benjamin Feingold, pionir kontrole hiperaktivnog ponašanja pomoću ishrane, naišao je na veliku sumnjičavost svojih kolega. To ne čudi, jer lekari stalno odbacuju nemedicinska rešenja problema za koja veruju da pri- padaju njihovom domenu. Neka vas to ne obeshrabri. Simptome nervnog sistema vezane uz preosetljivost na hranu opisali su posmatrači u poslednjoj polovini veka. U novije doba su dostupni klinički dokazi da Feingoldova dijeta deluje kod mnoge dece.

Dr Feingold, koji je bio šef klinike za alergije “Kaiser Founda- tion” u Kaliforniji, skoncentrisao se na hemijske dodatke hrani, boje, ukuse, konzervanse, stabilizatore i druge osnovne činioce koji izazivaju hiperaktivno ponašanje. Preporučio je izbacivanje svih tih hemikalija iz ishrane i zamenjivanje fabrički proizvedene hrane, koju nalazimo u većini američkih hladnjaka i ostava, pri- rodnom hranom. Sve više kliničkih dokaza govori u prilog us- pešnosti ovakvog pristupa.

Rezultate dr Feingolda ponovili su i drugi. Dr William G. Crook, pedijatar i specijalista za alergije klinike za dečije bolesti u Džek- sonu (država Tenesi). Na simpozijumu o alergijama na hranu izvestio je o još jednom istraživanju. Rekao je da je istraživanje na više od 100 hiperaktivne dece pokazalo da je hiperaktivnost u 3/4 slučajeva vezana uz alergiju na hranu.

Dr Crook je tačno uočio ono što su dr Feingold i mnogi rodi- telji primetili: deci se može pomoći eliminacijskom dijetom kako bi se otkrilo koja im hrana smeta. Vodeći krivci na njegovom

spisku su bili mleko i rafinisani šećer iz šećerne trske, a nakon njih su sledili kukuruz, pšenica, jaja, soja, citrusno voće i ostalo.

Ako je vaše dete hiperaktivno i ima problema u ponašanju, ne posežite za lekovima koje je prepisao vaš doktor dok ne ot- krijete koliko možete postići hranom koju kupujete na pijaci!

Posumnjajte u tačnost dijagnoze ”oštećenje mozga”!

Budite vrlo oprezni i ako vam neko sugeriše da ponašanje vašeg deteta proizlazi iz nekog oblika oštećenja ili poremećaja u mozgu. Takva stanja su, naravno, moguća kod neke dece, ali nji- hov broj je puno manji od broja dijagnostifikovanih slučajeva. Psihijatrija je tako neprecizna nauka (ako se uopšte može nazvati naukom) da se njeni stručnjaci retko kad slože oko dijagnoze. Sprovedena su istraživanja koja pokazuju da se može očekivati kako će se psihijatri i psiholozi složiti tek u 54% slučajeva. To je tako blizu zakonu verovatnoće da se možete mirne duše posa- vetovati sa vozačem taksija ili tesarom i dobiti iste rezultate.

Pa ipak, na temelju sumnjive dijagnoze vašem detetu može biti preporučena psihoterapija ako se njegovo ponašanje razli- kuje od onoga što čuvari mentalnog zdravlja smatraju “normom”. Deca kod koje su ispravno dijagnostifikovana oštećenja mozga, neurološki poremećaji ili psihoze mogu imati koristi od lečenja. Ali ako nije tako, malo dokaza govori u prilog pretpostavci da sa- vetovanje sa psihologom pomaže. Naprotiv, brojni dokazi potvr- đuju da se detetovi psihološki/emotivni problemi povećavaju.

Neprimerenost psihoterapije više puta se potvrdila u ponovl- jenim istraživanjima populacije koja je bila podvrgnuta psihija- trijskom lečenju. Jedno istraživanje upućuje na spontano vraća- nje bolesti kod 70% pacijenata sa psihijatrijskim stanjima, kako kod odraslih tako i kod dece. Drugo istraživanje na univerzitetu Wisconsin, na kojem se pacijenti prate 20 godina, upoređivalo je pacijente koji su se savetovali sa onima koji su se prijavili, ali nikada nisu došli na razgovore. Najpozitivniji zaključak koji bi se

mogao izvući iz ovog istraživanja jeste da savetovanje, čini se, ni- kome nije štetilo!

Drugo istraživanje na mladima u Cambridgeu i Somervilleu u Massachusettsu dalo je još gore rezultate. Upoređivali su grupu kоја је 5 godina dolazila na savetovanje, svaka zasebno, sa svojim savetnikom, sa drugom grupom koja nije primala nikakvu tera- piju. Gotovo bez izuzetka psihološke terapije su delovale nega- tivno na kasniji život tih mladih ljudi. Godine 1939. otpočelo je 30-ogodišnje praćenje povezanosti terapije i kriminalnog pona- šanja. Više muškaraca koji su se u mladosti lečili psihoterapijom upustili su se u ozbiljan kriminal i ponovili kriminalno delo nego oni koji uopšte nisu lečeni. Oni koji su imali najduži i najčešći kon- takt sa savetnicima pokazuju i najviše antisocijalnog i kriminal- nog ponašanja.

Napokon, pregled 120 istraživanja psihoterapije mladanačke delinkvencije, sproveden 1980. godine, pokazao je da su u kas- nijem ponašanju gore prošli oni koji su se savetovali nego oni koji nisu. Članak u časopisu “Toronto Globe & Mail” donosi ova- kav zaključak:

“Ako želite da sprečite mladog delinkventa da pljačka, siluje ili napada ljude, ne šaljite ga socijalnom radniku, psihijatru, psi- hologu ili na grupnu terapiju i ne trudite se da savetujete njegovu porodicu. Ništa od toga mu neće pomoći, a nešto od toga učiniće ga agresivnijim nego što je bio u početku.”

Ima nekih dečijih mentalnih i neuroloških poremećaja koji po- tiču od oštećenja mozga ili živaca. Mnogi su posledica medicins- kih intervencija o kojima sam već govorio u prethodnim poglav- ljima, npr. cerebralna paraliza, Daunov sindrom, Toretov sin- drom, autizam i drugo.

Ako je vaše dete žrtva jednog od ovih stanja, treba potražiti profesionalnu pomoć, ako ni zbog čega drugog, onda da ispro- bate nove oblike lečenja, npr. metode dodavanja određenih hranljivih stvari u ishrani mongoloidne dece, koju su prvi uveli lekari iz Detroita mr Непгу Turkel i mr Ruth Harrell sa Univer-

ziteta Old Dominion. Ali ako vaše dete boluje od neke od tih bolesti, a ne od nekog ponašanja kojim se razlikuje od druge de- ce, sami ćete to primetiti. Najbolji put je da potražite stručnu pomoć kada je očigledno potrebna, ali izbeći je ako vam kažu da dete boluje od “problema učenja”, “nedostatka pažnje” ili nekog drugog sumnjivo definisanog stanja. Stručnjaci za mentalno zdravlje još moraju dokazati da svako od tih navodnih stanja za- ista i postoji!