DESETI MESEC

Mirno sedim ne radeći ništa; dolazi proleće…

1.  dan

Prava pustolovina započinje tek kada prodrete dublje u svoje biće, a uz to i više u svoju svesnost; a ta dva procesa su lice i naličje istog novčića. Ako budete ponirali dublje, više ćete se uzdići; ako se budete više uzdigli dublje ćete ponirati. Ovo je jedna dimenzija, vertikalna dimenzija. Ljudi koji žive ravnomernim životom žive horizontalno i, naravno, život im je kao probušena, prazna guma.

Postanite nešto vertikalno. Sanjasa je promena iz horizontalnog u vertikalno. Tada će život biti prava vedrina, božji poklon. Čovek ne može da plati Bogu, za to nema načina. On može da bude samo zahvalan, veoma zahvalan. Duboka zahvalnost postojanju za ono što se za nas čini je zapravo i molitva i religija.

2.  dan

Postoje dva sveta; jedan je spoljašnji, drugi unutrašnji. Meñutim, to su dva sveta samo za neznalice; odvojeni su jer još ne vidite jedinstvo, zato što izmeñu njih stoji ego kao crta razgraničenja. Kada jednom ego ishlapi, nestane, tada će svet biti samo jedan. Neće biti ni subjektivan ni objektivan, niti spoljašnji niti unutrašnji. Meñutim za početak moramo da prihvatimo stanje u kome smo sada, zato i kažem da postoje dva sveta. Pri tome mislim da za vas postoje dva sveta – spoljašnji i unutrašnji.

Za ulazak u pravu istinu čovek mora da istraži svoju unutrašnjost. Svi mi tražimo spoljašnje – započinjemo pogrešnim korakom. Tada je i sve ostalo pogrešno. Ako je prvi korak pogrešan, tada će pogrešno biti i sve ostalo.

Prvo morate pronaći izvor svoje unutrašnje svetlosti. Istražite ga – to je jedna od najzanosnijih pustolovina, zapravo je najzanosnija. Ni jedna se druga pustolovina ne može s ovom uporediti, ništa nije ravno ovome. Čak ni odlazak na Mesec ili Mars; ništa nije ravno putovanjima na kojima su bili Isus i Buda. Ta putovanja su bile stvarne pustolovine.

3.  dan

Sve što se dešava u vašoj unutrašnjosti utiče na periferiju. Ako je u kući mrak, naravno je da će biti mračni svi prozori i sva vrata. Ako u kući upalite sveću njena svetlost će kroz vrata i prozore dopirati napolje.

Tako će neki čovek izgubljen u mračnoj šumi već iz daleka naći utehu i smer kojim treba da ide jer je vaša kuća osvetljena malom svećom; krenuće prema vama. Ako u kući bude mrak, izgubljeni čovek neće moći da pronañe utehu i smer.

Kada je čovek dobar uvek postaje ispunjen svetlošću. Jad je mrak, a vedrina je svetlost. Vedar čovek zrači, on svetli. Iz tela mu izbija nešto iz njegove najskrivenije srži – daje mu neopisivu lepotu.

4.  dan

Mi smo sačinjeni od svetlosti. Celo postojanje je sačinjeno od svetlosti, ali za veliko čudo živimo u mraku. Zaista je neverovatno kako nam to uspeva. Tako Majstorski! Mi stvaramo čudo; sačinjeni smo od svetlosti a ipak živimo u mraku.

Razlog je u tome što nikada ne gledamo. Gledamo sve drugo, gledamo ovamo i onamo. Naš pogled neprekidno skače s jednog predmeta na drugi, i nikada ne staje i ne umiruje se da bi bar na momenat spazio naše vlastito biće.

Dovoljan je samo taj kratak pogled da vas preobrazi; da vas probudi. Tada više nema smrti, nema više nikakvih ograničenja. Postajete neograničeni, tada ste sloboda – a radost slobode je beskrajna.

5.  dan

Čovek je nesvestan. Samo je njegov jedan delić postao svestan, vrlo sitan, mali i nesiguran. Svaki put kada se dogodi i najsitnija stvar postajete nesvesni. Neko vam stane na nogu i već ste nesvesni; neko vas uvredi, pogleda prekim pogledom i već ste nesvesni; pored vas proñe neka lepotica i već bivate nesvesni. Vaša svesnost nije nešto naročito, ona je samo periferna pojava. U sebi nosite ogromnu količinu nesvesnog. To treba preobraziti.

Kada celo vaše biće postane svesno, kada više ništa ne može da vas učini nesvesnim, kada vam čak i u dubokom snu svesnost ostane kao suptilna pozadina, senka, tada dolazite kući. Kada se čovek probudi došao je kući. Dok se ne probudi stalno je svuda, a ne nalazi put kući.

6.  dan

Bog ne može da se dokaže; nema argumenata ni za ni protiv.  Jedino  ako  budete  razvijali  svoju svesnost osetićete Boga. Dok se u svojoj svesnosti sve više  razvijate  postaćete  svesni  da  stvari  nestaju; materija nestaje, a svet umesto da bude nešto stvarno postaje božansko, postaje svesnost.

Ovo je vrlo jednostavan zakon; svet izgleda kao stvaran zato što vi o sebi mislite kao o telu. Sve što mislite o sebi, mislite i o svetu. Kada mislite da ste telo, svet će biti materijalan, neće postojati Bog. Kada mislite da ste duša, iskusite se kao svesnost i svet ćete odjednom doživeti kao svesnost. Svet je ogledalo; on odražava sve što vi jeste. Tako dobijate tačno ono šta zaslužujete.

Postanite svesniji i svet će prema vama biti svesniji. Kada budete na vrhuncu svesnosti svet će nestati kao materijalna stvarnost, pretvoriće se u božansko. Ovo je pravo iskustvo istine, ljubavi i prosvetljenja.

7.  dan

Običan čovek je vrlo okrutan, okrutniji od svih životinja, animalniji od svih životinja. U svojoj nesvesnosti čovek je daleko primitivniji od životinjskog sveta jer ni jedna druga životinja ne ubija pripadnike svoje vrste, niti ubija da bi se zabavljala, to čini samo čovek. Meñu životinjama ne postoje lovci; one ubijaju samo kada su gladne, inače ne.

S druge strane ni jedna životinja nije saosećajnija. Zato čovek može da bude primitivniji od životinja, ali i uzvišeniji od bogova. U tome je njegova lepota, njegov sjaj, njegova slava; on ima ogroman raspon, dostupan mu je čitav svemir. Može da postane najprimitivniji i najuzvišeniji.

Posvetite se cilju najuzvišenijeg. Donesite odluku: „Neću se smiriti dok ne postignem najuzvišeniji preobražaj.” Kada zaista odlučite, ovo započinje da se dogaña. Nedostaje samo odluka; prihvatite odlučnost.

8.  dan

Istina ne može da se prenese drugom – to je jedno od njenih najbitnijih svojstava. Moja istina ne može postati vaša. U času kada vam je dajem, u istom tom času ona postaje lažna. To je poput iščupanog stabla; ono umire momentu kada ga iščupate. Može živeti samo kada je ukorenjeno. Stablo istine ne može da se presañuje; ne možete ga posaditi na drugom tlu.

Svaki čovek mora da otkrije vlastitu istinu. Naučite od Bude da je istina moguća, od Bude naučite da se nadate i verujete da je to moguće. Ako je bilo moguće jednom čoveku zašto ne bi bilo moguće meni?

Ne pokušavajte da pozajmljujete, jer će sve što budete pozajmili biti samo reči; neće imati nikakvog značenja u vašem životu. Značenje dolazi iz iskustva.

9.  dan Istina nikada nije prijatna, početak je vrlo neprijatan.

Govori se da je Buda tvrdio da su laži u počeku slatke, a na kraju gorke; dok je istina u početku gorka, a na kraju slatka. On je apsolutno u pravu. Istina je gorka, ne zato što bi ona bila gorka, nego zato što u lažima živimo toliko dugo da se one razbiju kada doñe istina, a to je bolno.

Istina ne poznaje kompromis. Kada ona doñe sve laži se moraju razbiti. To u početku izaziva haos, a zatim se iz tog haosa rañaju zvezde, raña se stvaralaštvo. Zato se vrlo malo duša usudilo da upozna istinu, ostale žive razmaženo sa svojim lažima, držeći svoje igračke, svoje plišane mede, zaviseći od prijatnih zamisli.

Na primer, čovek se boji smrti i zbog toga ne znajući ništa o besmrtnosti, drži se zamisli o besmrtnosti. Ljudi mi dolaze i pitaju: „Šta se dešava posle smrti?”

Ja odgovaram: „Prvo pokušajte da saznate šta se dešava pre smrti. Živi ste – sada biste trebali znati šta je život.”

Kada znate šta je život, znate šta je upravo sada, tada ćete biti sposobni da koristite istu svest i kada doñe smrt. To je ista svesnost; isto ogledalo koje odražava život i odražavaće i smrt. Ako ste svesni, ne

postoji smrt ni roñenje, postoji samo večnost. Samo, ovo mora biti iskustvo a ne ideja.

10.  dan

Ne podučavam nikakvu filozofiju, niti kakvu dogmu ili veru. Čitavo moje učenje se sastoji od eksperimenata, od iskustva, od poniranja u vlastitu unutrašnjost pomoću otvorenog uma, bez ikakvih uverenje jer bi svako uverenje bilo prepreka u spoznavanju istine.

Svako uverenje je štetno u traganju za istinom. Zato nemojte biti hrišćanin, ni hindus, niti musliman; nemojte biti ni teista ni ateista. To nije potrebno jer ništa ne treba da znate. Samo zapamtite: „Ja ništa ne znam” i uronite u svoju unutrašnjost s takvim stanjem uma, kao nevino dete koje ništa ne zna. Ako čovek može da uroni u vlastito biće kao nevino dete i ako može delovati u tom stanju neznanja, tada istina nije daleko, ona je vrlo blizu. U momentu kada spoznate svoje biće pronašli ste ključ, učiteljev ključ koji otvara mnoga i mnoga vrata; kojim zapravo mogu da se otvore sva vrata. Taj ključ nazivam istinom; vašom istinom, vašom iskustvenom istinom.

Zato odbacite uverenja, odbacite sve laži koje ste naučili od drugih i krenite nevino, prazno, ne znajući ništa. Uskoro ćete otkriti veliko blago, silnu mudrost u svojoj unutrašnjosti. Ono je već tamo i samo čeka da doñete praznih ruku.

Meditacija je poniranje praznih ruku, bez ikakvih uverenja, bez ikakvih saznanja.

11.  dan

Ono o čemu Hrist govori je njegovo sopstveno iskustvo, a ono o čemu govori hrišćanin je njegovo uverenje. Izmeñu iskustva i uverenja je ogroman razmak. On je nepremostiv.

Ako želite da saznate istinu, nikada ne budite vernik. Ne nagovaram vas da budete nevernici jer je i to uverenje – negativno uverenje, anti-uverenje… Nastojim da vas oslobodim od obe vrste uverenja – i pozitivnih i negativnih – tako da sami možete da istražujete.

Istina vam je dostupna kao i bilo kom Isusu, bilo kom Budi, bilo kom Krišni. Ona nije ničije vlasništvo, nego na nju imaju svi ljudi pravo po roñenju. Čovek treba da je istražuje, da uranja u nju. Umesto verovanja čovek treba da krene otvorenog uma. Uverenje nas zatvara. Unapred živite sa zaključkom koji nije

vaš, koji ste dobili od drugih, koji je stvarno slučajan.

Ako su vas odgajali hindusi trebali biste biti hindus, ako su vas podizali muslimani trebali biste biti musliman. Prema tome, to je pitanje uslova, pitanje onih koji su vam postavljali uslove, koji su vas slučajno rodili. Oni uslovljavaju vaš um. Njihove umove su uslovljavali njihovi roditelji i tako dalje.

Izañite iz sveg uslovljavanja, budite slobodni da biste mogli da istražujete, da biste mogli da tragate. Prvi uslov za traganje je odbacivanje a-priori zaključaka, tako ćete moći jednom da iskusite istinu.

Na dan kada je iskusite vi postajete sam Hrist – a to je lepota. Hrist je lep, a hrišćanin je ružan.

12.  dan

Istina mora da bude vaša sopstvena, a ne pozajmljena. Ona mora da se rodi u vama, ne može da se usvoji. Kada žena ne može da rodi ona usvaja dete, nadajući se i verujući da će tako postati majka. Meñutim, ako u svojoj utrobi ne nosite dete devet meseci ne možete postati majka. Tih devet meseci su vrlo značajni jer za to vreme majka i dete žive u savršenom skladu – bez odvojenosti, u neraskidivom jedinstvu. Dete diše s majkom, stalno sluša i otkucaje njenog srca.

Psiholozi tvrde da nas muzika toliko očarava upravo zato što dete sluša otkucaje majčinog srca. Bez toga… kada bi dete podizali u inkubatoru – a to će se pre ili kasnije činiti – ono ne bi želelo da sluša muziku, niti bi imalo ikakav osećaj za ritam. Bilo bi hladno, sasvim hladno. Ne bi imalo nikakvu toplinu, jer nije upoznalo toplinu majčine utrobe. Gotovo ne bi bilo ljudsko, jer se s majčinim raspoloženjem dete stalno menja. Ovo nikako nije jednosmeran put. S detetovim raspoloženjem isto tako se menja i majka; to se stalno meñusobno izmenjuje. Za tih devet meseci nužni su bolovi, težina i žrtva, inače majka ne bi bila prava majka.

Isto važi i za istinu; morate je nositi u sebi, da joj budete prava majka. Ne možete da je usvojite.

Meditacija je jednostavno odbacivanje svega što ste usvojili s ciljem da se oslobodite kako biste mogli da spoznate šta se nalazi u vašoj unutrašnjosti.

13.  dan

Ljudi zalutaju jer ne znaju gde da potraže savet. U prošlosti su išli sveštenicima, a danas su počeli da odlaze psihoanalitičarima. Psihoanalitičar je savremeni sveštenik. Ni sveštenik ni psihoanalitičar ne znaju ništa. Sveštenik je i sam bio u zbrci, a tako je i sa psihoanalitičarem.

Nastojim da vam pomognem da pronañete svoj sopstveni glas kako vam više ne bi trebali nikakvi tuñi saveti. Ne savetujem vam ništa, ne nastojim da rešim pojedine vaše probleme. Moje nastojanje je sasvim radikalno: samo vam pomažem da stišate unutrašnju buku, da biste mogli da čujete sopstveni glas. Tada nećete moći da pogrešite. Tada ćete živeti u vlastitoj svetlosti.

14.  dan

Kolektivna svest je postala uznemirena jer nas uče da budemo ambiciozni. Kako bismo se odmarali kada postoji ambicija? Ambicija je trka, vrlo brza trka, jer i drugi su trkači, vi niste sami; nadmećete se i takmičite se na sve moguće načine. Nije važno da li su ti načini dobri ili loši, jedino je važan uspeh – jer nam se stalno ponavlja da ništa nije tako uspešno kao sam uspeh.

Ako ste uspešni, sve što činite smatraće se dobrim. Ako niste uspešni, čak i ono što je bilo dobro smatraće se lošim.

Tako nas pripremaju za političku borbu – za novac, moć, ugled, glas i slavu. Sve te stvari prirodno izazivaju neku vrstu grozničavosti, ne dozvoljavaju vam da se opustite; opuštanje vam izgleda kao gubljenje vremena. Uveravaju vas čak da je dobro raditi nekakve gluposti, samo da biste stalno nešto radili i ostali tako zaposleni, da ne biste izgubili vrline zaposlenog čoveka. Strože se sudi opuštanju nego svemu drugom. Tvrdi se da je praznina vražja rabota…

Moje učenje je suprotno čitavoj ovoj besmislici koja se nameće ljudskom rodu i koja je otrovala ljudsku svest. Kažem vam da je ništa bolje od svega. Ne postoji ni jedna dobra stvar koja bi bila bolja od ničega. Kažem vam da praznina nije vražja rabota, nego božja kapelica.

15.  dan

Slab čovek sebi gradi fasadu nadreñenosti – to je ego-tip. Uvek kada vidite egoistu možete biti apsolutno sigurni da u njegovoj unutrašnjosti čuči kompleks manje vrednosti. On teško pati jer oseća da je niko i ništa, a ne može to da prizna. Zato skriva taj osećaj ne samo od drugih, nego i od samog sebe. Mora da potisne taj osećaj manje vrednosti toliko duboko u nesvesno da bi prestao da ga bude svestan.

Stvarno dobra osoba ne krije ništa; ona je izražajna i stvaralačka. Zato što ništa ne krije, nije osoba dvostruke ličnosti; dvostruke ličnosti su složene. Uz to, ne možete se zaustaviti na dvostrukoj ličnosti. Jednom kada krenete u tom smeru, uskoro će vam zatrebati i treća, a zatim četvrta pa peta… a to je beskonačan proces. Prva laž zahteva drugu koja će je opravdati i tako, sve dalje i dalje. Izreknete jednu laž, a nakon nje morate da izreknete još bezbroj da biste je zaštitili. Sve sledeće laži, zahtevaju opet nove, tako da sasvim zaboravljate zašto ste počeli da lažete i koja je laž bila prva.

Dobar čovek nema zašta da laže, nema šta da skriva, ništa da prikriva. Nije mu potrebna druga ličnost – on je jednostavan. Nikada nije nasilan; ne može da bude, a nema ni potrebe za tim. Zašto bi bio nasilan? Toliko je dobar da je zahvalan, a ne nasilan. Ne ljuti se na svet, nego je vrlo zahvalan – zahvalan je za sve.

16.  dan

Misli su kao talasanje, poput talasa. Misli drže vaš um uvek uzburkanim. Dok je um uzburkan on ne može da reflektuje mesec. To je kao jezero s talasima, mesec ga obasjava, ali jezero ne može da ga ogleda. Kada se talasi sasvim smire i jezero postane kao ogledalo, mesec se u njemu ogleda u svoj svojoj lepoti. Zapravo, mesec koji se odražava u vodi je lepši od pravog jer mu jezero još upotpunjuje lepotu i sjaj.

Isto važi i za istinu. Kada ste potpuno mirni i u vama se odražava istina ona time nešto dobija. Ona se obogaćuje ogledanjem u svesti jednog svetog čoveka.8 Nisu samo sveti ljudi zahvalni istini, nego je i istina zahvalna njima.

Na istoku je poznato da uvek kada neki čovek bude prosvetljen celi svemir načini veliki korak

napred prema nepoznatom.

Svaki sveti čovek čini dragulj istine još sjajnijim. Čitava umetnost je u egzistenciji u tišini, u potpunoj tišini. Zato na sebi treba da radite sledeće: mirno sedite i ne činite ništa; proleće dolazi i trava raste sama od sebe. Dobrota dolazi bez napora, kao trava koja raste. Treba samo da prekinete sve napore, kao da vas nema – to se podrazumeva pod tišinom. U trenutku kada vi zaista odete dolazi istina; dolazi s tolikom divotom i lepotom, tolikom vedrinom i zanosom, tolikim blagoslovom da se ne može ni zamisliti.

17.  dan

Čovek je stranac na zemlji, on je ovde ali ne pripada ovde. Na sve moguće načine pokušava da izgradi svoj sopstveni dom i stvori veze, ali ni u čemu ne uspeva. Ostaje beskućnik, sve dok ne započne da ponire u sebe, jer je vlastita unutrašnjost njegov pravi dom. Unutrašnje natkriljuje zemlju, unutrašnje nije deo zemaljskog. Ono je ovde, a istovremeno nije ovde.

1  Buda.

Kada jednom saznamo ko smo u svom unutrašnjem svetu, ovaj osećaj da smo stranci će nestati. Pronalazite svoj dom, svoj svet; pronalazite božansko. Dok se to ne dogodi, sva naša nastojanja su osuñena na neuspeh. Svaka ljubavna veza propada bez izuzetka; samo se nadamo da izuzeci postoje. Sva snaga propada. Čovek može da ima svo bogatstvo sveta, a ipak da ostane siromašan. Čovek može da poseduje čitav svet, a ipak da zna da je u svojoj unutrašnjosti prazan, šupalj i da život ništa ne znači.

Kada jednom vidite svoje središte, vaša periferija postaje njen deo. Tada čovek živi u svetu, ali svet nije u njemu. Čovek živi u svetu ali ga svet ne dodiruje.

18.  dan

Naš um se kreće kao klatno od vrućeg do hladnog, od hladnog do vrućeg; nikada ne zastaje u sredini. Kada bi zastao iskusio bi nešto sasvim novo; mir, vedrinu i svežinu.

Pohota je vruća, to je stanje vrućine; ona je grozničava, gotovo stanje bezumlja. Polarna suprotnost ovome je mržnja, koja je potpuno hladna. Prva je grozničava vrućina, a druga mrtvačka hladnoća – a um se pomera izmeñu njih. Nekog čoveka možete da volite ili da ga mrzite. Zbog toga se prijatelji često pretvaraju

u neprijatelje, a neprijatelji u prijatelje; nema velike razlike.

Nastojim da vam pokažem tačku koja se nalazi tačno u sredini izmeñu ove dve krajnosti. Buda je tu tačku nazvao mojhima nikaja, što znači srednji put. Obično je govorio da ćete nadmašiti polarne suprotnosti ako budete tačno u sredini; tada nećete biti ni u pohoti ni u mržnji. To stanje mira u kome vas ništa ne uznemirava, ni ljubav niti mržnja, jeste stanje u kome se nalazi vedrina, Bog i istina.

Baš kao kada se klatno zaustavi u sredini – ako se tu zaustavi sat će stati – ako na isti način budete svoj um zaustavili u sredini, on će nestati i vreme će nestati. Odjednom ćete ući u večnost, a ona je svet božji, svet besmrtnih.

19.  dan

Učitelji zena stanje meditacije nazivaju jesen, kada svo lišće opadne i stabla stoje ogoljena, naga. Kada svest odbaci sve misli postaje kao stabla bez lišća, bez zelenila, koja su izložena vetru, mesečini, suncu, kiši – otkrivena i nezaštićena. U toj izloženosti se pojavljuje jedinstvo sa Bogom. To jedinstvo je ljubav. U tom jedinstvu čovek postaje božji zaljubljenik.

20.  dan

Meditacija nije protiv misli; ona ih natkriljuje, ona je izvan misli. Ona će vas tako potpuno razgaliti da Bog može da vas vidi onakvim kakvi jeste; bez ikakvih maski, bez odeće, poput malog deteta. Ovo su važni trenuci u životu u kojima čoveka obasipa ljubav spolja, u kojima ga zavoli Bog. Meñutim, čovek ovu ljubav mora da zaradi, mora da postane vredan, da je zasluži. Ona se zaslužuje uz pomoć meditacije koja vas priprema da primite ljubav. Bog je uvek spreman da pruži ljubav, ali mi nismo spremni da je primimo, nismo dovoljno prazni da bismo je mogli primiti. Toliko smo puni nepotrebnog, puni smo misli, želja, uspomena,

snova; tako da u nama više nema prostora. Treba stvoriti taj prostor. Stvaranje unutrašnjeg prostora je

umetnost meditiranja.

21.  dan

Mislioci zena su rekli „Dok mirno sedite ne radeći ništa, proleće dolazi i trava raste sama od sebe.” Jedino treba sedeti mirno i ne činiti ništa, sve će se dogañati samo od sebe; proleće će doći i trava će rasti. I sve ostalo se dogaña upravo slično ovome, vi ne treba ništa da činite. Meditacija nije nešto što treba činiti, nego nešto što treba razumeti. Ako razumete meditaciju biće dovoljno mirno da sednete gde god možete biti meditativni. Biti meditativan nije postupak, nego stanje tišine, stanje u kome se ništa ne čini; sve staje, svi pokreti prestaju i vi ste potpuno opušteni. To je vreme kada saznajete da ste besmrtni, da će umreti samo telo a da vi nećete umreti. Tada svaki strah nestaje, jer je strah ukorenjen u smrti. Najosnovniji uslov za srećan život jeste da se oslobodite straha.

22.  dan

Naučite da sedite mirno i ne činite ništa; samo sedite odmarajući se i opuštajući se u sebi. To će potrajati jer smo mi vaspitani da budemo nemirni, odgajali su nas ljudi koji su i sami bili nemirni. Oni su nas otrovali, oni su nas potkupili, ne namerno nego iz neznanja. Oni mogu biti dobri ljudi i da čak pokušavaju da vam pomognu, ali su nesrećni; a nesrećni ljudi ne mogu pomagati nego samo povreñuju. Uprkos svim njihovim dobrim namerama osuñeni su da vas povrede. Sve su vas učinili nemirnim i preplašenim. Svi stalno trčite, jurite, ne znajući ni zašto ni za čim. Brzina je sama od sebe postala tako važna kao da ima neku unutrašnju vrednost.

Meditant mora naučiti kako da čini samo osnovno, a da ne gubi svoj život na nevažno. Meditant mora da nauči kako da se opusti, kako da se smiri i uživa u tom miru i polako će se smestiti u vlastito središte. U trenutku kada dotaknete svoje središte dodirnuli ste večnost, dodirnuli ste bezvremeno; prvi put u životu ste okusili nektar.

23.  dan

Kada ponirete sve dublje u tišinu, želje nestaju; one postoje samo na periferiji, kao talasi koji postoje samo na površini. Ako zaronite duboko u more tamo neće biti talasa. Zato su želje samo na periferiji svesnosti. Ako budete ponirali dublje, tada ćete sve dalje ostavljati svoje želje. U samom središtu svog bića potpuno zaboravljate da postoje želje. One izgledaju kao snovi, kao mašta. To je najuzbudljiviji trenutak – ulazak u vlastitu unutrašnjost. Tada se možete vratiti na površinu, ali dodir sa središtem više ne možete izgubiti. Onda ostajete usredsreñeni čak i kada ste na periferiji. Svi talasi tada postaju samo igra, čovek može bez ikakve smetnje i napetosti da deluje i da se igra lepo i graciozno. Može da bude na vašaru, a da je pri tome ipak u nedodirljivoj tišini; može da bude u gužvi, a ipak potpuno sam.

24.  dan

Spolja gledano, čovek je kao vrlo mala kapljica rose. Meñutim, to je samo izgled; nemojte da vas prevari izgled. Uz to, to izgleda samo spolja. Ako iznutra pogledate u unutrašnjost svog bića, čitavo viñenje se menja. U momentu kada stanete u svoje središte i otuda se vidite, na svoje veliko iznenañenje bićete veliki kao okean, toliko prostrani koliko samo možete da zamislite, zapravo prostraniji od čitavog spoljašnjeg prostora – veći od neba. Meñutim, zbog toga što sebe poznajemo samo spolja mi i dalje verujemo da smo sitni. Zbog tog osećaja da smo sitni javlja se kompleks manje vrednosti koji stvara milione problema, ne samo jedan ili dva nego milione. Mi smo kao okean, ni sitni niti veliki, naprosto beskonačni, bez početka i bez kraja. U ovome je naše božansko.

25.  dan

Čovek koji živi u trenutku živi uspravan život. On se razvija u dubinu. Što dublje idete, utoliko ćete se više uzvisiti. To je kao drvo – korenje ide duboko u zemlju, a stablo izrasta visoko prema nebu. Što je korenje dublje, to će stablo biti više. To je uvek proporcionalno. S malim korenjem drvo ne može da se uzdigne visoko prema nebu jer bi tada palo. Ako drvo želi da dotakne nebo, moraće svojim korenjem da prodre duboko, do samog pakla. Zato stvarni čovek živi svoj život sasvim tako da dopire do dna svoje dubine, do kamenitog dna svog bića, a započinje da dodiruje same zvezde. Najviša visina i vrhunac prosvetljenja je sloboda; sloboda da se postoji, sloboda se bude potpun i celovit.

26.  dan

Rast je zadatak ispunjenja. Ovo je najveći izazov, ovo je Mont Everest, najveći uspon, uz to vrlo riskantan. Što je opasniji, utoliko više očarava, više nas izaziva i više nas zanima. Što je opasniji sadržaće više pustolovnog.

27.  dan

Kukavice i slabići ne mogu da budu religiozni, iako su hramovi, džamije i crkve puni takvih ljudi. Toliko ih ima da su otrovali strahom čitavu religiju. Gotovo u svim svetskim jezicima za označavanje religiozne osobe postoji reči kao „bogobojazan”. Meñutim, zaista religiozna osoba je potpuno lišena straha, ona se ne boji Boga, nego ga voli, dakle „bogoljubazna” je. Njena religija postoji zbog ljubavi, a ne zbog straha. Kako biste mogli da se molite iz straha, kako biste mogli da volite iz straha? Iz straha jedino može da se mrzi. Strah i pohlepa idu zajedno; oni su lice i naličje istog novčića. Strah je stvorio pakao, a pohlepa je stvorila nebo. To su dve projekcije straha i pohlepe. Religiozan čovek živi srećno, ne postoji ništa čega bi se bojao. Zbog te neustrašivosti javlja se kameniti duh na kome čovek može da izgradi božji hram. To je jedina mogućnost.

28.  dan

Radi tela možete otići u salon lepote, a na univerzitet radi uma, ali zbog unutrašnje lakoće moraćete otići u sopstvenu unutrašnjost. Sveti ljudi mogu da vam pokažu put, meñutim mogu vam dati samo osnovne smernice, a ne i detaljna uputstva jer je unutrašnje putovanje tajanstveno. Ne mogu se nacrtati nikakvi planovi niti se mogu sastaviti odreñeni programi jer svaki pojedinac mora putovati u drugačijem smeru i uranjati u drugu unutrašnjost, jer svaki pojedinac ima jedinstveno unutrašnje područje. Jedini način koji će nas dovesti do lakoće, unutrašnje lepote i unutrašnjeg ostvarenje je meditacija. Jednom kada je postignete čitav život će njom biti preplavljen i sve čega se budete dotakli postaće zlato.

29.  dan

Kada neko umre imamo lepe izraze da se to opiše: „Bog ga je uzeo k sebi jer ga voli.” Nećemo reći

„On je umro”, nego „Bog ga je uzeo k sebi. Otišao je na drugu obalu.” U svakom jeziku postoje izrazi koji ublažavaju i izbegavaju reč „smrt”. Meñutim, šta god mi činili, ona postoji i svi znamo da ona postoji. Smrt nas sledi od samog roñenja. Ona je svaki dan s nama. Čovek mora da se suoči s tim, mora da se suoči i pomiri sa smrću. Jedini način je meditacija, jer u meditaciji postajete svesni: „Ko sam ja? Jesam li telo ili um, ili nešto više i nešto drugačije?” U meditaciji postajete svesni svoje unutrašnjosti, postajete budni, oprezni i svedočite. Tada ove stvari postaju jednostavne. Možete da živite iako znate da niste telo. Jednom je

vaše telo bilo malo dete, zatim mlad čovek, a potom je postalo star; a vi ste isti. Telo prolazi kroz bezbroj

promena, a vi ste isti – ništa vam se nije dogodilo. Um se menja čak i više od tela; u jednom momentu je ljut, zatim više nema ljutnje, sledećeg momenta je tužan. Nakon toga se javi radost; on se stalno menja, a vi ste svemu tome svedok. Posmatrača ne možete posmatrati. Vi ste subjekat, a sve ove stvari su objekti. Kada ovo budete zaista iskusili i ostvarili u vama će se pojaviti silna sloboda.

30.  dan

Smrt je osnovni uzrok svih naših strahova – mi smo uvek okruženi smrću. Uvek kada vidite da neko umire, to vas podseća na sopstvenu smrt. Nikada ne pitajte kome zvono zvoni – uvek zvoni vama.

Ljudi ne vole da razgovaraju o smrti. Smatraju da je neuljudno i nekulturno pričati o smrti jer to svakoga podseća na sopstvenu smrt koja je stalno prisutna, kao mač visi na tankom koncu i svakog momenta može pasti. Dovoljan je samo dašak vetra. Uz to, može pasti na vas. Kako biste mogli da se veselite životu. Kako biste mogli da živite potpuno da vas smrt neprekidno ne sledi kao senka? Ona truje sva naša veselja.

Jedino meditacija može da vas učini svesnim vaše besmrtnosti. Zapravo kada želite da umrete ne možete umreti, nema načina da se umre. Nikad se niste rodili i nikad nećete umreti. Postojali ste pre roñenja i postojaćete posle smrti. Roñenje je samo ulazak u odreñeno telo, a smrt je napuštanje tog tela. Vi ste večni.

31.  dan

Najsjajnije iskustvo u životu je da se vidi smrt jasno, budno i svesno. To je najsjajnije iskustvo jer čovek koji može da vidi kako se to dogaña neće više da se rodi u telu, nego će postati deo večnog toka svesnosti, univerzalne svesnosti; tada se postaje deo Boga.

Ako ovo ne iskusite moraćete stalno da se vraćate u telo. Telo je kao škola, ako ponavljate razred, morate u njega još jednom, ako proñete tada nema potrebe da se vraćate natrag.

Smatram da svako može da proñe kroz to iskustvo. Svi imamo mogućnosti, samo nikada nismo pokušali to da ostvarimo.