Delo bezimene slave

Prema  optem  miljenju,  duhovni zivot  naeg doba  obeležava  odreden sinkretizam,  sličan aleksandrijskoj  školi, iii eklekticizam koji otuda sledi. Privid to i pojava, jer u stagnaciji posle Drugog svetskog rata, pod izgovorom pokretljivosti izivosti, i njima nasuprot, iz mnotva ne­ verovatno namnozenih dela izvanrednog nivoa zrati nemir bespomocnosti: nikakvog izlaza pre­ ma novim duhovnim odlukama. Iu pravo zbog toga ,,sve" je postalo aktuelno. S druge strane, kao  to veli Bela HamvcIB, ,,najdublja karakteristika XX veka je   to novi sveci nisu izali iz koncentracionih  logora", isto tako se naa pismenost i danas hrani onim time su Kjerkegor i Dostojevski  izazvali eksploziju  u  svetu  i   to je  u  napetosti  izmedu  dva rata dalje trajalo u Kasneru, Kafki, u  raznim varijantama  egzistencijalistitke  filozofije. A Nire? Pored  njegovog plodotvornog  i ruilatkog plamena  za ceo jedan  vek, kao da se on tek sada potinje nazirati. Ako neko u nauci, filozofiji i knjiZevnosti tezi savremenosti, obavezan je na sinkretizam koji sobom obuhvata univerzalnu  erudiciju, a unutar toga i na modernu  transmisiju  najstarijih iz­ vora. Medutim, ono  to je elekticizam u pomodnoj publicistici, k i ako se razmeee etiketom ezoteritnosti, nije ni u kakvom srodstvu s istorijskim izvorom, s najstarijom batinom koja u svakom trenutku zivi; nedostaje mu verodostojno prozivljavanje, po Beli Hamvau, ,,univerzal­ na orijentacija i transparentna egzistencija". Na intenzivnoj razini duhovnog Zivota (svejedno da Ii se o njemu mofe protitati pismeni izvetaj iii ne moze),   to je dublja provalija zaserena izmedu naeg biea u krizi i realizovanog zivota, sve du blje moramo kopati do pravog izvora, gde je oboje jo jedno, odakle mofe da krene jedna  nova nit jedinstva  koja je vieg reda, jer je litna. Zbog toga ako Bela Hamva pie eseje i romane u savremenoj formi uz pomoc drevnih slika ljudske batine iii prevodi i komentarie dela u kojima su satuvana takva objavljenja, sve to jedva  i da liti na dela H. Cimera, napisana s pouzdanom filolokom i istorijskom podlogom koja imponuje, dela u kojima pokuva da hindu batinu pribliZi uz pomoc evropskih filozofskih termina iii na scijentitne radove M. Elijadea, izvedene uz silnu aparaturu tradicionalnih oblika, a narotito ne liti na knjige koje ,,otkrivaju  tajne sveta", ali koje u svakom sluju skrivaju  u sebi neku okultnu polititku  nameru koja je vulgarizovana,  iako se naziva tradicionalnom; ali k jedva  da liti i na R. Genona, koga smatra svojim utiteljem, i koji, ma koliko da redukuje svetlost Veda na kartezijansku  svetlost, ni u kome ne budi (mozda ba zato) iskru atmana koja u njemu zivi, iii,  to je istovetno: nikoga ne prisiljava na preokret. A to vredi za svakoga ko se apstraktno pribliZava, u kome se pisanje ovaplocuje, ko apstrahuje za pisacim stolom i ko nije stvorio svoje delo na pristranku,  usred  sere iii u  radnitkoj baraci, za vreme ukradenih  sati - znajuCi sve teorije, odbacujuci sve teorije. Takvo zivotno delo je zaista opus i upravo se u Beli Hamvau razlikuje po tome   to nije atrakcija. Ovakvo delo nije sinkretitko, nego je neponovljiv spoj stvoren od trone materije  (poznavanja)  zivota.

U Madarskoj  koja je  na osoben  nain, posle renesanse, ispala iz univerzalne  latinske eru­ dicije, gde je zatvorena politika i geografska granica vie simbol nego uzrok za horizontalnije  i manje diferencirano shvatanje zivota u odnosu na Zapada, gde se zapadne struje uglavnom oseraju samo na povrinskom delovanju  na lepu knjiZevnost  i gde se veznost za Daleki istok javlja uglavnom u romanti rskoj nostalgiji, celo delo Bele Hamvaa, skoro istovremeno s Bar­ tokovim, razbija uskogrude nacionalne granice, granice istofoe Evrope, pa        k i zapadne gra­ nice. (S pravom se ovde javlja protest: nai najbolji pesnici u svojim najboljim stihovima isto bivstvo ozaruju u poeziji, kao bilo gde na zemlji otkako je oovekova pameenja; ako je poeziji to   to jeste  posredstvom  toga   to stvaralaka mata pesnika vidi i foje formu, kroz prolaznost trena prozirnu  neprolaznost. Nema dve poezije. Tafoo, ali - o tome bi mnogo morao da kaze stari Aranj - kroz kakvu gustu maglu mora da pipka pesnikova osetljivost za stvarnost, dok se njegova  mata  ne  razmahne,  kroz  kakve  reetke  treba  da  doziva,  svejedno  da  Ii je  reetke iskovala banalna ravnodunost iii jevtino  divljenje geniju i fodaku. Tama gde proza, a moglo bi se reci i svakodnevnica, nema pokriee u istini, tamo je poezija strano telo, bilo kao zabranjena radnja, bilo kao ukras. - Nau je zatvorenost i bez toga ote:Zavala jezi ka vezanost, koja ba one najbolje    ini neprevodivim.  Iii- a to je  tefo od prethodnog  -jedno  slojevito razmiljanje, izgubivi svoje gradansko pravo, stvaranje adekvatnog jezika za osetljivost koja se izdiZe iznad prirodnog  i racionalnog,  uvek je  nov i individualan  zadatak, iako, ako pogledamo  bilo koje podneblje, izuzetna linost koja izgovara re svuda zahvata iz jezi kih rezervi kolektivnog blaga.) 

Ne treba precutati da su drugi mislioci visokih zahteva, da bi mogli razviti svoje delo (Eli­ jade, Lupasko, Sioran, Gika i mnogi Poljaci i Srbi), naputali svoju domovinu. Bela Hamva na to nikada nije pomiljao, izuzev jednog zanosa koji mu je u mladosti planuo i brzo zgasnuo. Ako je njegov rad i zivot otefavala domara sredina koja nije bila toliko strana duhom, koliko je patila od teskobe duha, njegova vernost sudbini, koja je u prvom redu onakva kakvu ko sebi nameni, precizno stavlja do znanja eku ta treba da izbegne, ta da dobije, u ta sme da se skrije, ona stavlja do znanja da je za verodostojan govor potrebna velika tiina -u interesu dela. To je prihvatanje odgovornosti. Hamva je prelazak preko granica reavao ne njihovim pro­ bijanjem, nego izdizanjem iznad njih. ·Cak nije izabrao ni uobijenu unutranju emigraciju. Umesto toga, svestan svoje bezgraninosti, svuda i uvek je znao da ostvari centralnu povezanost, odnosno od sebe je umeo da stvori i centar. Ono to je Z. Bataj definisao: sve mofo biti princip, Bela Hamva je ovako safoo: svuda postoji osovina. 

A biografija? Blajt kafo za Baoa da nije samo veliki medu japanskim pesnicima, nego spada u onaj mali broj ljudi koji su pokazali kako treba ziveti (to live by living). Isto vazi i za Belu Hamva. Oni koji su ga poznavali, koji ga itaju, smesta oseraju neraskidivo jedinstvo dela i njegovog tvorca, autenticnost. ,,Malobrojni" koji ovakvim delom zive i svoj zivot fermentuju u delo tako reci i nemaju biografiju, a druga strana toga je nufno to to je celo njihovo delo ostvarivanje linosti, alhemijski proces par excellence, ispovest o preobraranju u zlato: ispovest o razgoliravanju efemernog Ja. Otuda protest protiv svake biografije i biografizma: ,,to je Kjerkegor, da je bio neto zreliji, prvi put trebalo da objasni Evropi, da trenutak nije vreme, nego temps ertrouve, spiritualni akt, u kojem se zivot pretvara u transparentnost. Razlika se gubi izmedu vremena i venosti. Umire u trenutku radanja ooveka, k i onda ako taj trenutak potraje osamdeset godina. Kroz uzak tesnac potpunog prisustva mogu da se probijem u ne­ iscrpivost. Ono to nije prisutnost, to je praznina, nebitno, nepostojeee. Ono to je Kjerkegor trebalo da objasni jeste da je geteovska irealna koncepcija, isto tako kao i scijentistiko poimanje zivota. Zivot ne mofo biti sopstvena mera". Protest protiv svih memoara iii protiv polaganja rauna koji se odnose na spoljne okolnosti i zbivanja foveka proizilazi iz jednog osnovnog aksioma: ,,Covek nema okolinu, nego svoj svet", i aksiom strogo proizilazi iz spiritualne linije kojoj je Bela Hamva ne samo jedini predstavnik u svojoj domovini, nego i dosledni nastavlja  i u modernoj filozofiji Evrope, u teocentrinoj slici sveta oznarenoj imenima Bemea, Sen-Mar­ lena, Paskvalisa, Badera, Solovjova, Berdajeva; na izvorni svet ne samo da je teocentrin, nego smo i mi sami mikroteosi, nasuprot poremeeenom videnju, srozanoj sutini - ,,svuda postoji osovina".

Ako se, pak, ovako, ma  bio to i Lao Ce, odbace ,,rekviziti", odnosno zivot zhog samog uzivanja  (danas bismo rekli - libido), a isto tako prazno vezbanje sposobnosti: ,,od Rusoa je problem kako da rovek fivi, ne tivot, nego biografiju, taj koncept korigovan spreda.i odJX>7:3d :·,

,;izvan onog jednog koraka koji bi rovek umeo da nafini od rodenja pa do smrt1, a Ato 1 mJe

ni!ta drugo do sazrevanje sirovog :livota, ni!ta drugo i nema vrednosti. Korak se ni infinit    l­ no ne mofe izmeriti, jer to i nije rastojanje, k ni transfiguracija, nego transsubstanC1JaC1Ja. Nikakvih spoljnih znakova, nikakvog rezultata, nije uspeh, nije sreta i nije mudrost. Istina, tdite tog koraka pada na zivot, ali tako zivot ostaje onome Ato je prolazno, to i!rezava, a baA time Ato nije okolnost, nije pretpostavka, nije ono to daje, nije stvar, nije nita drugo do fivot, istinski on blistavo oduAevljenje nepostojanja za koje se bespomOCllo vezujemo i po cenu njegovog gafenja i zamagljivanja, a koji ipak nije dom, samo 'uzdrmana stvar koja udaljava', ni!ta nef u da znam, samo ono   to je vamo".  

Posle svega prilimo je beznajno rea da je Hamva! roden 1897. godine i da je detinjstvo proveo u Pofonju (Bratislava) koji je bio snamo obojen bet!kom kulturom, pa i nasuprot tome ipak ponosan na nacionalno madarsko. U porodici, takode, dvojstvo koje se medusobno 'Vik dopunjavalo nego to se sukobljavalo: fovijalni, protestantski  sveAtenik iprofesor. njegov otac voli da protaska u drutvu, autor je solidnih, ne narocito znajnih spisa; majka je katolkinja, s umetnikim talentom, iako povurena u porodifni krug, ipak je njena priroda boemska; pored tri sestre, on je jedini sin, mafen. Povuren u sebe, fas je neobuzdan, fas zadubljen u knjige, dek za koga je  kola robija. Najradije svira klavir i komponuje. U vOClljaku iza kuee zbivaju se avanture svetskog putnika u drutvu  s Hamsunom i Dz. Konradom, ali mtu deka naj­ dublje ravaju romantiri, E. T. A Hofman, Suman. Cetrnaest mu je godina, za vreme raspusta, zajedno s ocem putuje u Pariz, Minhen. ViAe neee putovati na zapad, ali i u starosti se tako fivo serao Pariza, Pinakoteke, crkve Afaje, kao da je  upravo tada stigao kua. Matura ga zatire oduevljenog Sopenhauerom. Potom odmah kadetska kola - iseverni front. Te:Zak nervni potres i vojna bolnica. Neee da primi odlikovanje koje pripada vojnicima s fronta. Posle zavrAetka rata, 1918, Pofonj ne pripada Madarskoj, porodica je proterana iz nave dr:Zave, Cehoslovake; porodica pokua da zasnuje zivot u Budimpeti. Usred besposlice i korum­ piranih prilika posle rata i revolucije, porodica u hladnoj prestonici teko nalazi svoje tlo, po­ rodica koja ni inare nije praktina. Bela Hamv zavrAava filozofski fakultet, nastavlja studije muzike, zaraduje kao novinar. Cim je slobodan, hita u  okolinu grada, na pristranke, u torbi hleb i Nire. Odbija ga korumpiranost   tampe. Radije se bavi povrtarstvom, sam dovozi povree na pijacu i k s humorom Nasradin-Hodze uziva u svom zanimanju. Tek mnogo godina posle zavrAetka studija dobija posao bibliotekara u Budimpeti. Skromno je to radno mesto, ali ko­ nano vie ne treba da kupuje knjige potkradajuci svoje svakodnevne potrebe. Uz svoju iroku obavetenost u biblioteci nadoknaduje bitne praznine iz knjifevnosti Istoka i Zapada. Nita se posebno ne ctogada, ita i ita, ui i pie. Javlja se nostalgija za zajednicom slifoih duhovnih zahteva. Trag toga su  ukupno tri broja sopisa Sziget (Ostrvo), koji je osnovao zajedno s Karoljem Kerenjijem  i u kojem se vidi odredena slifoost s Georgeovim krugom. Prva (i pos­ lednja) objavljena knjiga eseja Nevidljivo zbivanje (1943), nasuprot goropadnoj spoljnoj istoriji, pravo je zbivanje ,,prve i poslednje due". Nekoliko putovanja u Dalmaciju (folja da otputuje u Grku nikada nije bila ostvarena), a kad je opet pozvan u rezervnu sluzbu po izbijanju Drugog svetskog rata, iza njega je vie od 250 napisa objavljenih po opisima, a kod kuee, pak, pored zavrenih, neobjavljenih dela, neobradene beleke za ,,sledecih 500 godina". Ponovo front. Na nekoliko meseci pre opsade Budimpete stiZe kuci s ruskog fronta. Stavljajuci na kocku zivot, puta kuci radnu jedinicu sastavljenu od Jevreja koja je bila pod njegovom komandom. Njegova vojna jedinica je prekomandovana u Nema ku, on bezi i kao vojni begunac skriva se za vreme opsade grada. Budimpeta je oslobodena 1945, ali tada je vec bomba unitila njegov dom zajedno s bibliotekom, rukopisima, sa svim vidljivim tragovima njegovog dotadanjeg zivota. U novoj eri zapoinje s takvom aktivnocu koja je kod njega zaprepacujura. Ureduje antologiju svetske knjifovnosti izdaje seriju male biblioteke u kojoj foli da nadoknadi zaostatak, recimo oko pedest godina, i u jednom potezu objavi sve to nedostaje kulturi iz filozofije, prirodnih nauka, drutvenih nauka, psihologije, teorije umetnosti (Hajdeger, V. Hajzenberg,  Dz.  H. Dzinz, Valeri, Manhajm, N. H. Nilson, Dz. K Pouis, Dz. Streji itd). Pod klerikalnim i reak­ cionarnim pritiskom u Madarskoj izmedu dva svetska rata samo su nepristrasni ljudi i ljudi osetljivog sluha zapazili njegov znaj, a 1947, prilikom nacionalizacije izdavanja knjiga, shvaeen je kao neprijatelj. Derd Luka odbija saradnju u objavljivanju serije knjiga, ,,za sada ne vidi aktuelnost za izdavanje slitnih dela". Serija je zabranjena, knjige pripremljene za tampu, jo neobjavljene, unitene su. Bela Hamva je izlozen seriji napada, 1948. gubi i radno mesto bibliotekara. Vie ne objavljuje. Sledi puna godina dana u jednoj umskoj kuici, gde zivi zivo­ tom slitnim jednom od ideala svoje mladosti, Torou (iako usred veih pretnji i tezih briga). Opet je zemljoradnik, nadnitar, a u meduvremenu pie veliki roman o dui od deset hiljada ko:la, Kameva koji je u njemu sazrevao jo od dvadesetih godina. Ovakav zivot u unutranjosti je neoddiv, ne samo materijalno, ni opta situacija ne doputa da se nigde ne pripada. Nemajui drugog izbora, odlazi kao radnik na izgradnju hidroelektrane u pustom predelu gornje Tise, daleko od porodice, od Pclte, od biblioteka. z.a vikend dolazi kui, ,,zamenjuje knjige", a zorom u ponedeljak se vrara naprren tekim ruksakom. Tokom vie od jedne decenije, u rane jutarnje  i kasne verernje sate, ovako pie najznatajniji deo svog zivotnog dela, i u pogledu obima i u pogledu zrelosti. Poto je obezbedio penziju koja nije pokrivala ni egzistencijalni minimum, a poljuljala se njegova fizitka snaga koja je dotle izgledala neiscrpna, vratio se u Pcltu i svom vetito dragom poslu, radu u vrtu. Kresanje voraka, jo dva romana, vezivanje vinograda, jo jedna zbirka eseja, zatim se veoma primirio. Svoje poslednje delo, za koje se pripremao, Scientia Aetema, ostavio je u belclkama, valjda zato to je u njemu samom toliko bilo zavreno ,,delo koje je nastajalo od materije ljudskog zivota, koje kao da je bilo konatan oblik onoga to propada", da nije imao zato da ga napik Ona koja je zivela s njim, 1968, u godini njegove smrti, videla je da je on postigao ne samo Iikvidaciju konstelacije (odustao je, kako je on to nazvao, od praktikovanja umera), nego je i dostigao onu granicu bira gde bitne stvari dolaze na svoje mesto, i gde se sukob, tragedija ponitava, izlazi izvan sudbine.

Verovatno je sve ova i bilo suvino rei o njemu, dovoljno je bilo samo ono  to je zapisao o svom zamiljenom utitelju u delu Unicomis: ,,Uvere bi obitno izlazio u osamljenitke etnje, kad bi se vratio kui, neto bi pisao, pesmu, nekoliko rerenica, mozda jednu jedinu ret". Jer on je tako ziveo - zaista tako.       

Sigurno je aka neko jednom bude hteo da uzme u obzir delo zivota, odnosno zivot dela Bele Hamvaa, bire zbunjen, koji naslov da odabere: hiljadoliki zivot Bele Hamvaa iiijednos­ tavni Zivot Bele Hamva§a. Ali je sigurno i to da je njegovo celokupno delo primer, priznanje, aka vam se vie svida, onoga to on naziva prvim korakom hamletovske situacije iii osloba­ danjem od sudbine, s tom razlikom to se on, dospevi na granicu bivstva i nebivstva, to jest nereligioznosti, ne uplai, ne veruje u to da aka ,,odustane od svoje sudbine da re potonuti u nebivstvo". ,,Onome ko je na distanci od istorije i okoline, teko je da se vrati u sudbinu ... ali aka upotrebi svu snagu svog bivstva, ne bi bio u stanju da se ponti." ,,Hamletova vizija je tako bogata da mu svaki tzv. delatnik izgleda nespretan, jer nikada nije i ne mo:le biti natisto sa znarenjem tina." Kada je ve mogao da bira izmedu drame i nedrame, tragedija Hamleta je to nije izabrao ova drugo, ponovo je pao u istoriju, u sudbinu. U konfliktu odbacivanja drame i sudbine iii hiljadu Iica i jednostavnosti (normalan tovek) kljut rclenja je u bemeovskom inqualieren: istovremeno biti prisutan u svim Iicima sveta i time posedovati sve, a istovremeno biti svestan da nisam ni jedno od hiljadu lica, ali sam identitan s onima tija su sva to Iica. 0 preobrafaju ovako pie u poslednjoj knjizi eseja: ,,Vratiti se mo:le samo tamo gde je tovek ve bio. Najpre sam se vratio iz novog veka u hriranstvo, a da mu nisam ostao neveran, jer sam ga smatrao dostojnim mdnje i pobune protiv njega, nikada ga nisam toliko prezirao da bih ga hvalio. A onda sam se iz hriranstva vratio u batinu, gde se hriranstvo nalazi kao kod svoje kure, medu Jevreje, lnduse, Kineze i Egiprane, lndijance i Grke, tamo gde je i hriranstvo rodeno, tamo gde su svaka misao i obitaj i ritual i ideja i zakon i znanje toliko slitni da se mogu zamenjivati, i sve  to postoji jo je sasvim blisko jedno drugom. Potom sam se iz batine vratio u osnovno stanje, na temelj, na status absolutus, a da nisam porekao bilo novi vek, bilo hri­ ranstvo, bilo batinu. Sve sam poneo sa sobom i vratio na svoje mesto i vratio sam se u bivstvo a da nisam porekao zivot, tamo gde nita nije slitno i nije srodno i nije zamenljivo, nego je jedno, gde nita nije nepropisano, nego normalno, uporedeno s tim sve ostalo je relativno i nezgrapno i prolazno, gde su suprotnosti saglasne. Spolja i unutra je isto, vatra i voda potivaju jedna u drugoj, jer je sredite, jedino bivstvo, nepokretno i vetno." U nae doba, kada je drevna ezoterija bar filoloki dobro znana, suvino je nagla§avati da su gornji periodi prekorativanje granica. Cak stanice posveivanja. Hamvaeva glad za bivstvoi:n, isP?tavlj se to      nje.gm spisima iz mladih dana, po celokupnom dr:lanju, po prirodi n ir,  h JO vte po  nrod1 bnge, ne zahteva u prvom redu  umetnost, ni visoku  moralnost, mtl rel.1g1ozno poz.navnJe, nego.ono pr°'.'vetljenje koje nad svim tim ume da pruzi punova:lno ezotentno posve1vanJe. Umetmtke struJe, filozofski pravci, knji.Zevni obrasci postoje u moder­ nom svetu ponajvie kao primeri, u Ioijem slutaju kao izmi, u boljem slutaju mislioci  od­ ovaaju na akt?ela pitanja  doba, najtclre su izolovani, ali se ipak susreu; ovi poslednji,  aka

1 onst ret ut1telJ, uve zyure fa, bu.dui da utitlj nema. A ko fodi za posveivanjem, Jemu e neophodn t1telJ. Mada to mgde ne pommJe Bela Hamva je bar za sebe, dajucr time pnmer, pop 10 edostta, umeo j da bue ureik ez ostatka, i tako je njegova ostelji­ vost u malopre c1t1ramm penod1ma otkrlla one htnost1 koJe su mu bile neophodne ddei se njihovih esencijalnih istina, odbacujui s njih nebitno, natinio ih je svojim utiteljim·odlazei dalj, o je umeo da im ostane veran, i time se primicao besprimernom zadatku,' samopo- sveivanJa.                                                                                 ·

Uti lji nm mogu biti samo oni s kojima smo unapred u srodstvu. E pa, utitelj u Evropi

?Yorn h1I1adohkom uniku isto j.e tako Dst? evski, kao Tolstoj iii Dzojs, na Dalekom istoku 1sto kao Sank a kao 1 brahman JandavalkiJa 1h Buda, u helenstvu Heraklit, ,,koji se nikada ne moe.prstup1t1:', ponki drevni crtez uklesan u stenu iii bezimena lndijanka koja je majstorski natm1        tkamu. Al pre svega Jakob Bme, od koga je  nautio kako treba jedno  u drugo smest1tl.hllJadu hca unerzma.ako d s nJ1h otP.adn svaka maska, privremena zbrka (turba). maa J.kasn rovska 1r:iagma1J sasvim drugat1Je pnrode od do krajnosti prOCirene primarne 1mamac1Je, kOJU Be.me 1skazuJe 1stom ovom retju, ipak je Kasnerov fiziognomski natin videnja ve.1 pre  routavanJa Bemea.!Ilogao. biti velika  kola u otkrivanju maski (oblika) sveta, ali i u obhkovanJu sopstvene formac1Je, tak 1 onda aka uptavo Bela Hamva otkrije, na osnovu Bemea i celokupne tradicionalne teorije brojeva, pukotinu koja naruava Kasnera, pukotinu koja ne mo:le da vidi ujedno svet broja iIica.

Svaki period njegovog zivotnog dela ostvaruje se u znaku prividnog dvojstva  a stvarnog edinsa. S Jedne   trane, dati dan mu j odredio prihvatanje ardZunskog zadatka, s'pokorn u  1 s komrenJem  svih snaga, s druge, hnranske perspektive: zna smisao svog tina. Ako treba pei re  hleb  iii cepati  drva,  iii re  praviti  katalke Iistire,  uvek  re  ispuniti vreme,  i uvek persP,t!ktive nadvremene netaknutosti. Periodi njegovog zivota tako dobijaju okvir po vidljivom 1stonJskom vremenu. Prvi period je nabolje nazvati hiperionskim po delu Maclarski Hiperion koj zakljutuje  ovaj period..           de on ve. alazi pouzdan  glas ukupne evropske  kulture,  pro­

filtnra:° kro soptvenu .osetlJivost, glas.kOJI Je porev od .tada prepoznatljivo njegov, i koji bismo, sluze1 se nJegovim re1r:ia, pr nazvah tonom, nego stilom, jer je protiv ovog poslednjeg uvek prtestv.ova.o  ao protiv    J.ne namere efemernog Ja, i kao tovek koji ddi da je jedini uzor Jz1k.obJavl enJa. ,,AtrakclJa Je izuzetna tovekova varijacija, delo prikazuje normalnog." ,,Treba p1t1 tako Jedostavno   a t? razume i nko ko pristigne s druge planete." Ova njegovo delo, koJe zavr§ava Jedn penod 1 o.tvara drug1, _?bratunava se s mladalatkim herostratovskim pla­ menom, prezre 1 uspeh, on b1ra kao sudbmu tuvene bezimene slave. Govorecr istocnom ter­ minIogijom, koje je kasnije postao svestan, moglo bi se rei, istina jo herderlinovskim i ju­ atki tonom, on se odrire .natina zivota k§atrije, viteza za ljubav jedne jednostavnije, neak­ t1vne tistote brahmanskog b1vstva. Imada je ovde jo ocita sugestija velikog utitelja i druga koja prat.i do    aj.a Zivotno de.Io?  ar.ocito uzdizanje dela iznad sebe, u tonu ilberscMpfung, s

Madarskim Hzpenonom zapC>tmJe 1stmska polemika s prethodno apsolutno smatranim uzorom  s Nireom. Uzrok tragitnog kidanja upravo je nesposobnost Evropejca za brahmansko bivstvo' jer je nepromiljen konflikt ,,puki  zivot smatrati za najvi !", a istovremeno goreti u strasti katarze. ,,Presudno je'', veli Nire, ,,ono to je od koristi za zivot." A Bela Hamva:Nire ne ume da natini razlik medu parvidje i  aravidje. (tj:ezoteritkog  i egzoteritkog znanja). Cak je pokuo da razl1t1te vrednostl utvrst1 1 apsolutizuJe ovde, u ovom zivotu, odnosno natinio je e1c:5penment umne poremerenosti jer je vie duhovno znanje hteo da utopi u znanje prakse i pnrode, vie u ni.Ze. Nirea time nije opravdao, ali je i protiv sebe razgnevio pakost koja potinje s racionalizmom, koja je pojam i praksu klera i Crkve zlonamerno pomclala.

..  Bela  Ha.f!lv  nije  n§ao          opi uitelje koji se ne mogu prevazicr. Cak ga ni Kjerkegor mJe.zadovolJIO, a on mu Je naJbliZ1 srodmk u osnovnom dozivljaju, bilo kao svedok istine (Wah­ rhetszeu   '.os rujui svoj.e ubedenje u zivotnoj praksi bez obzira na sve, bilo aka pomislimo na izbor zlz-zlz kOJI se postavlJa u svakom trenutku. Razlika je, medutim, bitna. Dok Kjerkegor suprotstavlja hritanstvo fivotu, i u tom smislu ratuje s aktuelnim klerom, Bela Hamva zna veoma dobro da je kier isto tako ogledalo kvarnog bivstva kao i bilo koje podrutje svetovnog zivota. Ne reformisati, ne popravljati, nego okrenuvi se od kvarefi sveta privida, ovoga sveta uspostaviti ljudsko osnovno stanje. Dok mladi Kjerkegor fivi u iluziji da se fivot mofe i da ga treba iscrpsti do dna (remu ee docnije prirodno nalitje biti gubljenje fivotne radosti), dotle Hamva: ,,svim ovladati", odnosno prosvetliti sve mogucnosti. Hamv se ne zaustavlja na stadijumu religije, to mu nije dovoljno, jer biti slobodan znati svoj identitet otkriti u celom stvorenom svetu, a uslov za to jeste to treba, posle raskrinkavanja svega kao maske i sopstvene maske, da dosegne konatno jedinstvo izvan pojavnosti: zarelo, osnovno stanje bogoooveka, normalnost. Hamva ne odbacuje svet niti fivot, nego velove koji prekrivaju stvarnost, njegovim retima: kvaref bivstva. Umesto postepenog stupanja kroz stadijume - metanoja. Umesto kjer­ kegorovske strepnje svesno odbacivanje i paralelno s tim integracija.

Ako u nedostatku boljeg govorimo o egzistencijalizmu, Bela Hamva je u ovom pogledu bliZi Francuzima, recimo liniji koju obelefavaju Z. Marsel, B. Paren, Z. Bataj, M. Blano, gde ,,pravi far oovekovog duhovnog fivota" (l'ardeur de notre vie spirituelle) nikada ne spava, nego Nemcima koji se, upravo po Hamvau, ,,nikada nisu mogli osloboditi knjige". Ali ga od fran­ cuskih egzistencijalista razlikuje to naslede Nirea u odnosu na pojedinosti ne obraduje s resto iznenadujueom i plodnom primenom i jo reee s rasprenim dovodenjem u zabludu. Znamo, danas, ako neko tak i feli, ne mofe fiveti, misliti, pisati kao da Nire nije ni postojao. Ali ni onaj ko feli ne mofe ba da se suoci s kvarnim i lekovitim silama pecine koju je otvorio Nire i koje su iz nje navalile. Shvatljivo je: Nire mofe da otvori pecinu, da oslobodi tamne i svetle duhove koje puta na svet i na sebe samog. Nire mofe mnogo  tota, samo jedno ne: vodit kroz lavirint

- uitelj. U svojoj pojavi nije nemoguee da taj savremenik i veliki ek, poto je otkrio sile, ostavi eka samog: neka se svako porve sa sopstvenom velitinom. Razumljiva je odbrana. Jedan, Nemac, natini od njega knjlgu poput nauke. Drugi, simpatitniji je, ljudskiji, Francuz. Planuti na pojedinim njegovim iskrama i adaptirati ga tas istinski duboko, duhovito, tas u opasnim eksperimentima: Bela Hamva ga ne adaptira. Umesto toga on s odlutnooeu urenika stupa u ponudeni vrtlog, ne uzmire od otkrita, od sila koje postaju oigledne, prihvata ih da bi ih razlikovao i imenovao s budnoscu koju mu prufa batina. Tako izbegava kako pomodnu nireansku igru, tako i katastrofu.

Posvecivanje nikada ne otkriva novo. Naprotiv. Ono odbacuje s nas natalozeni sloj kako bismo se primakli blife sebi. Posveeenje nas u svakom slutaju otkida od okorele, manje stvarne sfere bivstva, jer je ona samo prirodna, kako bi nas povezala sa jednom stvarnijom. Kako bi uzdiglo nau litnost, posvecivanje u svetu vremena natini jedan korak unazad, na koncu dos­ peva u najstarije dostif no - in illo tempore. Otuda je prvi korak posvecivanja kolektiva ot­ krivanje puta predaka i njegovo ponavljanje. Iako je u postanku individualne litnosti prva faza prosvetljivanje slojeva utkanih u kolektiv. Bela Hamva se na poretku Drugog svetskog rata - poto se Evropejci nisu pokazali dovoljnima, poto je napisao velike studije o krizi, uzimajuci u obzir hipoteze koje su iskrsle u psiholokoj, sociolokoj literaturi, kao i ostalu literaturu o krizi, i poto su se filozofski sistemi pokazali samovoljni - orijentisao, razumljivo samo po sebi, unazad. Knjiga Enohova, apokrifi, Kinezi (u prvom redu taoisti), sufi, ali iznad svega Veda. Zbog njih je proutavao hebrejski, sanskrt. Ovo drugo razdoblje bismo tako mogli oznatiti amblemom baJtina, kao i posvecivanje iii budnost.

Batina - njegovo kapitalno delo Scientia sacra gde otkriva kvintesenciju drevne duhovne batine (600. godina pre Hrista). U ovom delu izgradenom na broju est, komponovanom poput fuge ne fojemo sintezu nego simfoniju svega onoga to znaju tibetanski, hindu, iranski, haldejski, egipatski, sufi, juf no-ameritki izvori, zatim aleksandrijske gnoze, aritmologija, alhe­ mija o primordijalnom bivstvu koje zrati kroz fivot. Naglaavamo, ne sinteza, simfonija. Sinteza delom pretenduje na stvarnu potpunost, delom na scijentitnu objektivnost. Namera Bele Ham­ va ne afirmie eventualna, delimitna i promenljiva objektivna gledita. Njegova teznja i rezul­ tat je verodostojni subjektivitet.

Verodostojnost i svesnost visokog reda su nerazdvojive. ,,Posle druge polovine dvadesetog veka bitan dogadaj pre svih jeste razumevanje i otkrivanje batine." ,,Pojedine batine, njihova uzajamna veza u prostoru i vremenu, i njihovo jedinstvo koje se rasprostire na celo oove­ tanstvo."  ,,Misao o batini omogucila je  otkrivanje pogrene sutine dosadanjih  kategorija kolektiva. Postoji samo jedna verodostojna zajednica. Covetanstvo. Narod, nacija, klasa, kasta, religija, pogled na svet nalaze se samo unutar etanstva, ne kao razdvajanje, nego kao bo­ gatstvo, kao obilje, ali samo u slutaju ako su podredeni ideji univerzalnog etanstva. Batina nije istorijska emocija, nije drutvena revolucija, nije osnivanje religije. Batina je konatan spo­ koj istine." Ovaj ,,bitan dogadaj ne znati samo da su propale revolucije, razlitite varijante konzeravtivizma i modernosti, i narocito komforna gradanska definicija s pobunom protiv Ev­ rope, s pomamom za egzotizmom, s velitinama koje urestvuju u istoriji, nego je propao i onaj naivni natin istrafivanja batine koji ispituje strukturalnu slitnost obitaja i kulture, od kojeg naroda, s kojih kontinenata se ta selilo, ko je od koga ta preuzeo. lstovetnosti u smislu batine nemaju nita s uticajima, naprotiv, medu svim narodima sveta postoji nevidljiva monolitnost i to se ek sputa u starija vremena, ona je sve veta. Nije pragradevinarstvo, nije prareligija, nije praduh ono na ta se sve ostalo mofe svesti. Slitnost potire otuda to su u praistorijskim vremenima svi narodi zemlje zahvatali iz istog praizvora bivstva. Bilo da su bili medusobno bliski iii daleki, slitne iii razlitite rase, slitnog iii razlititog jezika, ali su svi svoju konatnu misao uzimali iz istog drevnog duhovnog objavljenja. Ovo drevno duhovno objavljenje bilo je osnova slitnosti poretka drfava, religija, natina zivota. Njegovu tistotu su tuvale uzviene generacije i predavale jedna drugoj. To je bila istovetna metafizika svih naroda sveta. U drevno doba svi narodi su ovu istovetnu metafiziku objavljivanja nazivali batinom. Postoji jedna batina, kao to postoji jedno etanstvo, jedan duh... a on, mada je svuda isti, primenjen na vremena, narode, jezike javlja se u mnozini batina i njegovo je ime drevno jedinstvo. Batina je tuvar duha oovetanstva, smisla bivstva, logosa, izvan toga nema duhovnosti. Ukoliko duhovnost od­ stupa od batine, kao nauka u Evropi novog doba, na koncu je prinudena da fivi od ostataka pogreno shvaeene batine. To je jedino autentitno znanje, arhaitke jedinice su varijante tog jednog. Filozofski i nautno obezduhovljena istorijska vremena, reziduumi koji su izgibili svoju metafiziku, koji ne donose budno znanje, nego zamiljaju omamljujuta snovidenja." - Sok­ ratovosko pitanje o batini: da Ii se vrlina mofe utiti, pitanje je koje je raspolutilo znanje i praksu, ne postoji. Batina prufa apsolutni fivotni predak u kojem se misao ne mofe odvojiti od njene realizacije. Batina je preegzistentni poredak pre stvaranja sveta koji je bio i ostaee istovetan za celo bivstvo. Zato je jezik batine jezik poretka, ne dokazuje, nego izjavljuje. Ovaj jezik se ne mofe pobrkati ni s jezikom religije, niti s mistikom, one, ako i ne mogu postojati bez batine, samo su njeni parcijalni aspekti, njihova veza s objavljenjem nije neposredna. Zlatno doba je ono vreme i stanje bivstva u kojem svaki oovek fivi u neposrednoj vezi s prastvar­ noeu. Sto oovek iii grupa naroda fivi bliZe metafizitkoj prastvarnosti, manje je udaljeno ot­ voreno bivstvo od fivota. Udaljavanje, ali istovremeno i zakon stupnjeva objave jeste analogija u mera logike analogije (nasuprot aristitelovskoj logici istovetnost-suprotnost) jeste ureee u celini bivstva. Pozitivan smisao analogije jeste urestvovanje u stvamosti, a negativan smisao udaljavanje od nje, zgunjavanje maja-vela, okamenjivanje maski. Kako se vreme udaljava od otvorenog bivstva zlatnog doba, isto tako prema urestvovanju u prasvetlosti iii prema uda­ ljavanju od nje nastaju kaste, i u svim ispoljavanjima fivota punovafne su hijerarhije.

Granitni stepen zatamnjenja je ona vremenska tatka u kojoj je duhovna kasta (brahman, palaioi theologoi) neosteljiva na glas objavljenja, i njegovo metafizitko znarenje razumeju samo pojedini sakralni subjekti. To je poretak istorijskog doba.

Druga kljutna ret dela Scientia sacra jeste budnos koja se ne mofe odvojiti od treee, od posvecenja. Drevno setanje na apsolutni poredak sveta, na njegovu hijerarhijsku strukturu najprozimije je satuvala hindu batina u Vedama, odnosno u njihovom tumarenju, u Vedanti. Znarenje reti veda-vidja (videre) Bela Hamva dopunjava ire od latinskog znarenja rei uo­ bitajenim tumarenjem znanje - znati: ona zapravo znati budnost. Jedini zadatak Vede, pre­ noseci dalje sutinu predistorijskog doba, jeste probuditi iodrfavati budnost. Veda budi iz sna koji je materijalni fivot ovde na zemlji, otvara i probija zatvoreni fivot i saoptava autentitan smisao sveta. Budnost nije budnoea, jer ono to time oznatavamo nije nIBta drugo do jedna vrsta sna, usnulost u tulnom svetu, a upravo je kobna opasnost zemnog fivota to ek sa­ vreno zaspi. Konatni nauk ne samo Veda, nego i svetih knjiga uvek je istovetan: kad Zivot ode sa zemlje, nita ne mofe poneti sa sobom, samo budnost. Ko je budan? Onaj kome je svako Zivo biee postalo Ja, koji vi nije individualan, nego postai univerzalna litnost dosegne stvarno bivstvo, to nije nita drugo do intenzivna osetljivost du na jedinu stvamost, na besmrtnost - to je oslobodenje.

Batina se ne maze uiti, jer je du safovala objavljenje, znanje o apsolutnom poretku bivstva, zakone zivota sveta. To seeanje je budnost. Podizanje ave budnosti je posvecivanje. Budenje u posvecivanju je ponovno radanje; kao to Vedanta kaze, dvida, drugo radanje, stvarno rodenje budeojem zakonima bivstva, izdizanjem iz prirodnog zivota postaje se pravi oovek. Posvecivanje je prastvarnost i pramisterija, otuda ,,svakovrsna tvorevina koja izade iz oovekove ruke s manje-vie svesti fova osnovu praslike i prasklopa posvecivanja: razuzdan zivot, krizu potresa, iznenadno osveeenje za ono to je iza i iznad zivota, na koncu dosezanje vieg bivstva". Velika muzika, tragedija, potekle su iz misterije posvecivanja. Misterija provodi ljud­ sku duu kroz simbole koje na zemlji treba da prozivi, koji znare zivot du i ona oieena od njih treba da se probudi.

Vremenski delom im prethode, delom slede, u sutini ipak spadaju u period baJtine, prevodi ezoterifoih dela i propratni komentari Riznice predaka (Dvadeset est poglavlja  Vede, Zen, Sufi, Tabula smaragdina, Sankhja karika itd.), a sve su to knjige posvecivanja i sve ozivljavaju budnost koju je ,,Enoha uinila sposobnim da prestupi preko praga smrti s potpunom samo­ svecu".  

,,Ponovno rodenje ponekad usledi i bez posvecivanja kada rovek, voden sopstvenom intu­ icijom, ume da se pripremi na neophodan nain moralno, duhovno i psihiki." ,,Ovakva me­ tanoja, medutim,  uvek je  delimina  i nesavrena." Ove dve  rerenice  ezuju  drugi period, batinu, s trecim, koji traje od kraja Drugog svetskog rata pa do smrti. Cini se da ovaj treci i nije moguee po nerem drugom nazvati do po delu koje sazima krajnje konsekvence, koje stvarnocu oznake izrire njegovo izabrano mesto i ispunjenu egzistenciju u ovom razdoblju: Patam.

Jasno je znarenje prve rerenice da je on sam, svojom intuicijom i poniranjem u  batinu i otuda  budncu jedine  btine, dosegao drugo rodenje,  budnost  verodostojnog  ooveka, jer  je ,,posvecivanje onaj proces koji probija granice oovekovog stenjenog zivota" - probio je granice, ali, izgleda, oseeao je to jo ,,delimifoim i nesavrenim". Jo je preostalo ,,uspostavljanje ce­ lovitosti bivstva". Samo se tako maze razumeti fodan prizor kad on, na pitanje mladih prijatelja, ta smatra za najznarajniji spis svog zivota, i ne pominje delo Scientia sacra. Posle fodenja zainteresovanog, ispostavilo se da je nemar bio nameran: ,,gde je vec to..." - otklonio je sa smekom   ostalo.  

Ne samo Bela Hamva. Izuzetno osetljivi, rak aka je njihov broj i neznatan, budni, to jest normalni znali su posle zavretka Drugog svetskog rata da je kriza temeljna, da sve dublje zadire, rat je neprekidno prisutan. Takva promena doba, koju ne mozemo ni odmeriti zbog nedostatka odgovarajueeg jezika, nije istorijski dogadaj - ,,nesto apsolutno" (elle a ete une absolue), pie Moris Blano koji je po osetljivosti srodan Beli Hamvau. A izuzetna osetljivost nije drugo do nezaspali dozivljaj zlatnog doba i u njemu odgovarajuci isto tako snafni dozivljaj krize, po jeziku Vedante, smisao koji neprekidno svetli irazlikuje se. A da bi se mogla podneti potresna dvojnost, zaista treba stvoriti nov jezik. Razdvojenost sveta na zlatno doba i apokalipsu prvi je veliki potres njegovog detinjstva, ova nit ee mu svetleti tokom zivota i stvaralakih faza, prilikom sleda i naputanja uitelja. I isto tako dvojstvo jezika u njegovom delu: surova svetlost imenovanja, jer zlo, demon mogu se uhvatiti samo njihovim imenima, mada se kroz strogu geometrijsku strukturu profiltrira neimenovana muzika zlatnog doba, bemeovska pripitomljena svetlost, ras u kratkom eseju o vocu, vinu, ras samo o fotoj ruzi koja svetli u plavetnilu jutarnjeg neba u odkrinutoj pukotini polurerenice: znati da zivimo u apokalipsi, ali ne zaboraviti na pravi dam, zlatno doba, ma i za trenutak, ali aktuelizovati stalnost normalnog bivstva u idili.

Mnogi misle kao da je ishodite puta Bele Hamva u potrazi za batinom bilo istrafivanje krize tokom tridesetih godina. Ovakvo miljenje potire od pogrenog shvatanja njegovog te­ meljnog dozivljavanja bivstva. Sta su vie lini poreklo i rezultat jednog dela, delo je tim pre vafeee, bilo kolika da je slojevitost, ono proistire iz jednog osnovnog dozivljaja. Zakon jedinog osnovnog dozivljaja nije siromatvo nego znak jedine sutine line egzistencije. Jedine u koju staje celokupno bogatstvo. Osnovni dozivljaj je mahom praslika s jednog grozda postojanja iskrsla u detinjstvu, iii - i to je sluraj kod ,,malobrojnih" u kojima dozivljaj bivstva polazi od korena, u njima se lini dozivljaj primarne istorije roveranstva susreee s momentom neprekidnih zbivanja. Sline rerenice, koje prate celo zivotno delo Bele Hamvaa, kao ,,ovde se ne mofe navici na zivot", upozoravaju de se njegov osnovni dozivljaj bivstva probudio na onoj dubinskoj granici, gde j svetli zlatno bivstvo, ali je vec u padu. Otuda je neutafiva glad za ,,nazad", i otuda deji bes prema pseudooblicima zivota. Nemoguee je ne razumeti da ovaj bes, koji resto podseea na neobuzdani prodor elemenata, izvire iz primarne osetljivosti na izvorne misli stva­ ranja, nemoguee je ne razumeti kakva to ljubav prema Zivotu budi lu pomamu mdnje. Nepogreiv oseeaj stvarnosti. Ko ne oseea Raj, izvornu misao stvaranja, on nema ime da odmeri ni Pakao ni Cistilite jedino pati, jedino srlja. Ne mofe se ni znati za korumpiranu sutinu istog bivstva, kriza se dakle ne mofe zaburiti. Najvaf niji smisao njegovog zivotnog dela nije otkrivanje jednog iii drugog segmenta krize, nego razdvajanje bivstva i zivota, pro­ zivljavanje i prosvetljavanje kvarenja bivstva: ,,U zlu se ne kvari samo rovekov zivot. Na zlo odzvanja ceo svet. Zia je napad protiv bivstva, jer zlo nije greh, dublji je i mocniji od greha. Kvarenje bivstva dotire svaku taku sveta, skriva stvaranje i zamrafoje ga, pokuj je da se ugasi ceo tok postojanja. S rovekom se treba izmiriti. Jevandelje ui izmirenje, ali nikada ni za pedalj ne proputa kvarenju bivstva."

Re kvarenje bivstva resto sejavlja u Hamvaevom delu kao idila. Ali se obe mogu razumeti tek na osnovu treee, najvafnije rei, koja je istovremeno kao kamen-temeljac njegovog celokup­ nog opusa, a to je sloboda. Ovaj put eemo tek oznake radi istaknuti samo jedan primer. U petoj pesmi Karnevala, prilikom boravka u paklu nedvosmisleno se ispostavlja to greh nije primarno zlo, otkud to da ,,greh reka i dobija oprtaj", otkud to da je prava osnova Hristovog spora ono kvarenje bivstva koje je ljudsko delo i koje nedostaje izvornoj koncepciji stvaranja: kal i sablazan. Shvatamo da je Bog bespomoean u odnosu na kvarenje bivstva.

Naa sloboda, jedino na lifoo svojstvo i na ime neodvojivo su trojstvo. I najsicuniji medu nama ima u stvaranju svoje nezamenljivo mesto. To neponovljivo mesto istovetno je s naim jednokratnim blistavilom, istovetno je s nim nebeskim imenom. Na stranom sudu niko ne mofe stati na mesto drugog, na stranom sudu svako ee biti oslovljen tim imenom, svako posebno. A na drugom svetu, gde Mihalja Bormtera, junaka Kamevala, vodi njegov mentor Enoh, jedino davo nema svoje ime, jedino neki podrugljivi nadimak koji je onomatopejsko ponavljanje pada: Kvik. Bivstvo davola - zapravo nebivstvo -jeste neprekidno stropotavanje. Mogao bi se zaustaviti, mogao bi stati u svakom trenutku, jer je i on sazdano biee, znai slobodan. U tu slobodu - buduci da ne zivi, to jest zlo Zivi - ne maze da se ume ni Gospod, a ne mofe ni da ga oslovi, jer je stropotavanje bezimeno. Ako to i ne izrire ovde, ali u donjem svetu ceo smisao satanskog bljeska nije drugo do to satana svoju slobodu i ime gubi u stropo­ tavanju, neprekidno kidajuci svoju zajednicu sa Stvoriteljem. Kriza bivstva nije nita drugo do stalno kidanje veze, saveza. Odvojivi sebe od izvora, buduci da sam satana nije izvor, on nema stvoriteljsku snagu, nema srce, samo mu preostaje strotavanje, njime napada savez, slobodu linosti. Kriza je strotavanjem rascepljena provalija.

Krizu ne stvara vreme, vreme je otkriva. Kriza bivstva stvara kvarno vreme. U vreme pro­ mene doba pukotine bivstva mrafoije prete i lako izazivaju privid kao da ih cepa sama promena doba. Literatura o krizi izmedu dva rata, buduci da je usledila samo iz privremenih i sekundar­ nih pojavnih derivacija, i od njih se zaprepcivala, danas je vec uglavnom penglerizam koji je izgubio aktuelnost, a to je tim fodnije, jer je u to vreme otvorena duboka kriza-rana u Nireu u doslovnom znarenju rea bila rasklopljena knjiga. Hamvaeve studije o krizi samo su jedna nezaobilana faza u univerzalnom dozivljaju lama bivstva. Godine 1943. on u studiji Vodolija vec vidi nezaobilazni ,,apsolut", vi nego istorijsku smenu razdoblja, ali i da je jedini put preZiveti potop, spustiti se medu site mraka, ali s punom svecu se vratiti u stvarnost i sve zaporeti iz poretka. Razdoblje batine je pokuj da se sve za?OCne iz poretka. Batina je, medutim, zakon sveta, i buduci da je zakon, ona se kao nepreinaiva i nemocna u vefoom povratku uvek vraea samoj sebi. Batina nije dovoljna za uspostavljanje celine bivstva. Na visini Sits Maria Nire je sagledao onu celinu egzistencije koja je istovetna s venom prolaznu, ali bez koje razrva krug povratka i prolaznosti i time uspostavlja celinu bivstva, on zdravim umom nije mogao podneti otvaranje zakona. Batina je struktura, zakon sveta. Zbog toga aka se u delu Scientia sacra iii u nekom drugom tradicionalnom delu istaknu vaf nije rea, npr. batina, analogija, hijerarhija, posveeenje, omama, stepeni realizacije, prosvetljenje iii rak i spa­ senje, mofemo pOCi od bilo koje, dosledno iduci od bilo koje stici eemo u bilo koju, a da se neeemo osloboditi kruga. Jer je batina zakon, a zakon je krug, i to spiralni krug, u kojem, mereno rak i kapom, i spasenje ima svoje vreme, znai i prolaznost. Jedino neopoziva jednostavnost jevandeoskog roveka i otuda stvarnost njegove linosti reava kvadraturu (kvadrat kao oblik nebeskog grada) kruga (zakon). Stvoriteljsko sredite kruga spaljuje granice, raspaliv i ljubav, ljubavlju obuhvatii u krstu sve postojere. Tako se Bela Hamva, to ga nisu zadovo­ ljili izdajnici hriranstva, pa k ni sveci koji, kao to veli Berne, ,,pate u istorijskoj pomami", okrere ad hrnstva ka drevnoj btini kako bi se potom vratio onom hriranstvu koje nije samo istorijsko, u merljivo vreme, ali koje postoji u klici stvaranja pre svake batine. - Na paradoksalan nain s obzirom na istorijski aspekt, faktiki razreivi upravo istorijski paradoks, u bodhisatvi mahajane otkriva istinskog hriranina: ,,ime bodhsatve je strano, sam oovek nije to, jer je on predstavljao veradostojan zivotni poredak i u prvom razdoblju hriranstva ...va:lno je uspostavljanje normalnog poretka sveta... badhisatva ima jednu obavezu, poto se probudio, njegovo znanje o ljudskom normalitetu treba addavati budnim ... zavetuje se aka i postigne potpunu slobodu, spasenje re adbiti, i uvek re se vrarati u zivot, prihvatati patnju, poraz, smer samo zato da bi addao jasnost smisla. Ne dobrocinstva, ne milosti, ne saurera. Ovaj oovek ne brine o svojoj svetosti, i u oslobodenju zeli da bude poslednji. U celom bivstvu foli da uspostavi izvornu slinost s bogom pre nego to se vrati svome Bagu ... bodhsatva nije religiozni in ni kategorija, nije izuzetak i va:li za jedan jedini istorijski zivot, nego je metafiziko ponaanje, vafora je za svaki moj zivot (za moje celokupno postojanje) i za svakog ooveka... Ono  to sa svoje strane smatram neusaglaknim: sveti zivot, adnosno individualno ostvarivanje strasti spa­ senja i realizacija za svaki vafoi jedini zivotni poredak. To dvoje ne mofo zajedno."

A dalje: ,,Sta je hriranstvo? Otvaranje prema postojanju celine. U adredenom pogledu sve batine skupa... svaka batina je osnovno stanje"... ,, jer Jevandelje nije sladunjavo urenje, nego najumnije ad svih vladanja, k i najkorisnije. Zato? Zato to Jevandelje na veooj dubini otvara postojanje nego hindu, kineska, jevrejska, grka batina, s tim to njihovu istinu ostavlja ne­ taknutu (ni jedna jota ne mofo nestati!), ali dotire ono mesto koje sve povezuje. Jevandelje foli realizaciju zivotnog poretka ljubavi ... Ljubav nije oseranje, nije izuzetno stanje, nije svetost, nije uzvinost; ljubav je izvorno normalno stanje postojanja. Svako postojanje je osnovno stanje, ali nije prvo, nego drugostepeno stvaranje, adnosno stanje iskupljenja, jer je delo drugog stvaranja vere ad prvog, a da se prvo ne mofo advojiti ad drugog."

0 trerem razdoblju, razdoblju nazvanom po tomovima Patama, sumarno bi se moglo rei: to je saznao osnovni oblik, hijerarhiju ljudskog bivstva, otkrio mu strukturu, Bela Hamva ga je uklonio u ime Jevandelja, jer je ad hrinstva prihvatio ono to ontoloki prethodi svakoj btini, posvecenje u bivstvo iznad hijerarhije, u normalnost koja se naziva: anima naturaliter christiana.

 

1. 1 Katalin Kemenj