DEJSTVO NESVESNOG NA SVEST

 

LIČNO I KOLEKTIVNO NESVESNO

Kao što je poznato sadržaji nesvesnog se prema Frojdovim shvatanjima ograničavaju na infantilne tendencije, koje se onda, zbog svog inkompatibilnog karaktera, potiskuju. Potiskivanje je proces koji se uspostavlja u ranom detinjstvu usled moralnog uti- caja okoline i zadržava se tokom celog života. Po­ moću analize ukidaju se potiskivanja i privode u svest potisnute želje.

Po ovoj teoriji nesvesno sadrži tako  reći  samo one delove ličnosti, koji bi isto tako mogli biti svesni a  zapravo  su   potisnuti   jedino   vaspitanjem.   Iako za izvestan način posmatranja najveću važnost imaju infantilne tendencije nesvesnog, ipak bi bilo netačno po tome definisati ili ocenjivati nesvesno. Nesvesno ima i drugu stranu: u njegovom području nisu samo potisnuti sadržaji, već i  sav onaj psihički materijal koji nije dostigao pragovnu vrednost svesti. Nemogu­ će je  niži  prag  svih ovih materijala  objasniti  prin­ cipom potiskivanja,  inače bi uklanjanjem potiskiva­ nja čovek morao dobiti fenomenalno pamćenje, koje više ništa ne zaboravlja.

['l Prvobitno je ovaj  članak  objavljen  pod  naslovom: La Structure de l'/nconscient u Archives de Psvchologie. Ova rasprava je prošireno i znatno izmenjeno izlaganje prvobit­ nog teksta koji  nije  objavljen  na  nemačkom  jeziku  i  sada se prvi put štampa u Celokupnim delima (Ges. Werke, Bd. 7).

Podvlačimo da se osim potisnutog materijala u nesvesnom nalazi i sve ono podpragovno nastalo psi­ hičko, uključujući i subliminalne čulne opažaje. Osim toga znamo ne samo'iz bogatog iskustva, već i iz teo­ rijskih razloga da nesvesno sadrži i  onaj  materijal koji još nije dostigao pragovne vrećlnosti svesti. To su klice kasnijih svesnih sadržaja. Isto tako imamo raz­ loga da  pretpostavimo da nesvesno niukom slučaju nije mirno, u onom smislu da bi bilo neaktivno, već da je trajno zaokupljeno-grupisanjem i pregrupisava- njem svojih sadržaja. Ova aktivnost bi se mogla za­ misliti kao apsolutno nezavisna samo u patološkim slučajevima; normalno ona je usklađena sa svešću u smislu kompenzatornog odnosa.'

Može se pretpostaviti da su svi ovi sadržaji lične prirode utoliko što su tekovina individualnog posto­ janja. Kako je ovo bivstvovanje ograničeno, onda mo­ ra i broj tih tekovina biti ograničen, zbog  čega  bi onda bilo moguće iscrpljivanje nesvesnog pomoću analize ili inventarisanje svih nesvesnih sadržaja, mo­ žda u smislu da nesvesno više ne može da produkuje ništa drugo do ono što je poznato i prihvaćeno od svesti. Takođe bi se, kao što je primećeno, morao iz­ vesti zaključak da bi se time paralisala nesvesna pro­ dukcija i da bi se, otklanjanjem potiskivanja, moglo zaustaviti poniranje svesnih sadržaja u nesvesno. Ovo je, kako nas uči iskustvo,  moguće samo u vrlo ograničenoj meri. Mi podržavamo naše pacijente u tome da zadrže potisnute i ponovo u svest privedene sadržaje i da ih uključe u njihov životni plan. Ova procedura, kako se svakodnevno možemo uveriti, ne čini nikakav utisak na nesvesno utoliko što ono mimo i dalje produkuje snove i fantazije, koji bi, shodno prvobitnoj Frojdovoj teoriji, morali da se zasnivaju na ličnim potiskivanjima. Ako se u ovakvim slučaje­ vima konsekventno i bez predubeđenja dalje posma- tra, onda se nalaze materijali koji su, doduše, formal­ no slični ranijim ličnim sadržajima, ali izgleda da sadrže nagoveštaje koji izlaze iz okvira ličnog.

Ako bi za ilustraciju rečenog trebalo navesti pri­ mer, onda mi je još u živom sećanju jedna pacijent-

kinja sa ne tako teškom histeričnom neurozom, koja se, kako se to još početkom ovog veka formulisalo, zasnivala  uglavnom  na  »kompleksu  oca«.  Time  se htelo da se podvuče činjenica da je svojstveni odnos prema ocu pacijentkinji stajao kao prepreka na život­ nom putu. Ona je imala vrlo dobar odnos prema (od­ onda umrlom) ocu. Uglavnom je to bio osećajan od­ nos.  U ovakvom slučaju obično se razvija intelektu­ alna funkcija,  zbog čega  je  ova  kasnije ono što po­ staje spona sa  svetom.  Shodno  ovome pacijentkinja je započela studije filozofije.  Njena živahna želja za saznanjem postala je motiv koji je trebalo da je oslo­ bodi osećajno obojene vezanosti za oca. Ova operaci­ ja može da urodi plodom ako se i osećanja mogu ak­ tivirati na novom stupnju osvojenom pomoću intelek­ ta  i  na  način  da  dođe  do  osećajnog  odnosa  prema pogodnom čoveku, i to odnosa koji bi bio ekvivalen­ tan ranijem osećajnom odnosu. Prelazak, međutim, u ovom slučaju nije uspevao, pošto su osećanja između oca i jednog ne zapravo mnogo pogodnog muškarca zastala u kolebljivoj  ravnoteži.  Naravno da je  time zadržano napredovanje u životu tako da se usposta­ vila ona,  za neurozu karakteristična nesaglasnost sa samim sobom. Takozvani normalan čovek je u stanju da, jakim voljnim aktom, raskine okove osećanja na jednoj ili drugoj strani, ili — što je možda običnije — on nesvesno klizi glatkom putanjom instinkta na dru­ gu stranu a da mu nikada ne bude jasno do kakvog je konflikta došlo iza neke glavobolje ili kakvih dru­ gih somatskih tegoba. Ali dovoljna je izvesna slabost instinkta (koja može imati raznorazne uzroke) pa da spreči gladak, nesvesni prelazak. Tada napredak za­ staje u konfliktu i odatle proistekli  zastoj  života je ravan neurozi.iNaime, zbog zastoja preliva se psihička energija u svim mogućim, u početku na izgled neko­ risnim pravcima; npr. dolazi do isuviše jake inerva- cije simpatikusa ili vagusa,  zbog čega dolazi do ne­ uroloških smetnji želuca i creva, ili srca ili fantazije i reminiscencije, koje su po sebi neinteresantne, od­ jednom dobijaju u značaju i opsedaju svest. (Od buve postaje  slon,  itd.).  U ovom  stanju  potreban  je neki

dalji motiv, koji treba da pripremi kraj poremećenoj ravnoteži. Priroda nesvesno i  indirektno  vodi  sama ka tome preko fenomena prenosa (Frojd). Naime, to­ kom terapijskog postupka pacijentkinja prenosi sliku oca  na  lekara  i  time  u  neku  ruku  njega čini  ocem i, ukoliko on međutim nije otac, ekvivalentom čoveka koga nije uspela da dostigne. Tako lekar postaje u neku ruku otac i ljubavnik, drugim recima predmet konflikta. U njemu se sjedinjuju suprotnosti, zbog če­ ga on predstavlja quasi idealno rešenje konflikta. Time on nevoljno zadobija ono precenjivanje od stra­ ne pacijenta, koje je skoro  nepojmljivo  posmatraču sa strane i koje od njega stvara spasioca i Boga. Ova metafora nije  tako smešna  kao što  izgleda.  Stvarno je malo isuviše istovremeno biti otac i ljubavnik. Niko to ne može duže da izdrži upravo zato što je isuviše mnogo. Covek bi stvarno morao da bude bar polu­ bog, pa da neprekidno igra ovakvu ulogu: morao bi stalno da daje. Pacijentu u stanju prenosa u početku izgleda ova provizorna uloga idealna. Ali vremenom ova prelazi u zastoj, što je isto toliko rđavo koliko i neurotski konflikt. U osnovi uzev još se ništa nije desilo na  putu  stvarnog  rešenja  konflikta.  Konflikt je samo prenesen. Ipak može srećan prenos — bar prolazno — da dovede do nestajanja neuroze, zbog Čega se od strane Frojda prenos ispravno smatra te­ rapijskim faktorem prvog stupnja, ali istovremeno i kao provizorno stanje, koje doduše obećava mogućno­ sti izlečenja, ali niukom slučaju nije lek.

Ovo donekle zametno izlaganje izgleda mi neop­ hodno za razumevanje mog primera: moja pacijent­ kinja je, naime, dospela u stanje prenosa i već je bila dostigla gornju granicu, gde zastoj počinje da biva neprijatan. Postavljalo se pitanje: šta dalje? Ja sam naravno postao spasitelj i sama pomisao da me mora napustiti bila je pacijentkinji ne samo krajnje ne­ ugodna već zapravo užasavajuća. Takozvani »zdravi ljudski razum« u ovakvim situacijama običava da navede čitav repertoar raznih: »ti jednostavno mo­ raš«, »trebalo bi«, »ti ipak ne možeš« itd. Ukoliko zdravi  ljudski  razum  na  sreću  nije  isuviše  redak  a

ni suviše neaktivan (znam, ima pesimista), onda upra­ vo u ovom kroz osećaj zdravlja pojačanom stanju prenosa može neki razuman motiv pokrenuti toliko entuzijazma, da se snažnom voljnom rešenošću res- kira i koja bolna žrtva. Ako ovo uspe (a tako nešto ponekad stvarno uspeva), tada žrtva donosi blagoslo- veni plod, tako da dotadašnji pacijent može preći u stanje praktične izlečenosti. Lekar je tada toliko ra­ dostan da mu teorijske poteškoće u objašnjavanju ovog malog čuda i ne padaju na pamet.

Ako skok ne uspe — mojoj pacijentkinji nije uspelo — onda se čovek suočava sa problemom uki­ danja prenosa. Ovde »psihoanalitička« teorija dospeva u veliku tamu. Izgleda da se tada zaustavlja na tam­ nom sudbinskom iščekivanju: nekako se mora nešto pronaći, mora da postoji nešto,  npr.  »prestaje samo po sebi, kada pacijent više nema novca«, kako mi je jednom objasnio jedan nešto ciničniji kolega.  Ili  su to neumoljivi zahtevi života, koji onemogućuju zadr­ žavanje u stanju prenosa, zahtevi koji iznuđavaju onu žrtvu koja se ne prinosi dobrovoljno, obično sa više ili manje potpunim vraćanjem ranijih simptoma. (Opisi ovakvih slučajeva ne smeju se tražiti u knji­ gama hvalospeva psihoanalize!).

Sigurno da ima beznadežnih slučajeva gde jedno­ stavno ništa ne pomaže; ali ima i slučajeva koji ne mo­ raju zastati, koji ne moraju otkinutom nogom i puni gorčine ispasti  iz stanja prenosa. Rekao sam samom sebi — upravo u slučaju pomenute  pacijentkinje — da mora postojati pristojan, jasan put, koji čoveka iz ovakvog iskustva može izvesti u potpuni integritet i svesnost. Moja pacijentkinja bila je već odavno »po­ trošila« novac (ako ga je uopšte ikada i imala), ali ja sam bio radoznao kojim će putevima udariti priroda da. bi dovela do zadovoljavajućeg rešenja zastoja u prenosu. Kako uopšte nisam uobražavao da posedujem ovaj zdravi ljudski razum koji u svakoj zamršenoj si­ tuaciji tačno zna šta treba činiti, a kako je moja paci­ jentkinja to znala isto tako malo  kao  ja,  predložio sam joj da osluškuje bar one podsticaje koji potiču iz  one  psihičke  sfere  koja  izmiče  našem stavu  koji

uvek više zna i našim namerama. To su bili u prvoj liniji snovi.

Snovi sadrže slike i misaone povezanosti koje ni­ smo stvorili sa svesnom namerom. Oni nastaju spon­ tano, bez našeg sudelovanja i na taj način predstav­ ljaju psihičku delatnost lišenu hotimičnosti. Stoga je san zapravo krajnje  objektivni, tako reći prirodni produkt psihe, zbog čega se od njega mogu očekivati bar ukazivanja i aluzije na izvesne osnovne tenden­ cije. Kako psihički životni proces — kao svaki životni proces — nije samo kauzalni tok, već  i finalno ori­ jentirano, svrhovno zbivanje, to se od sna, koji ne predstavlja ništa drugo do samoodražavanje psihičkog životnog procesa, mogu očekivati indicije u odnosu na objektivne uzroke kao i objektivne tendencije.

Na osnovu ovih razmatranja, dakle, podvrgavamo snove pažljivom posmatranju. Odvelo bi nas isuviše daleko iznositi sve one snove koji su usledili. Dovolj­ na je skica njihovog osnovnog karaktera: većina sno­ va se odnosila na ličnost lekara, tj.  aktivne ličnosti očigledno su bile samo snevačica i njen lekar. Ovaj se, međutim, retko pojavljivao u svom prirodnom ob­ ličju, već najčešće čudno izmenjen. Njegov oblik je čas bio neprirodne veličine, čas je izgledao prastar, zatim opet sličan njenom ocu, pri tom čudnovato is- prepletan sa prirodom, kao u sledećem snu: njen otac (koji je inače bio malog rasta) stajao je sa njom na jednom bregu, koji je bio sav pokriven žitnim polji­ ma. U poređenju sa njim ona je bila mala, a on je iz­ gledao kao džin.  On ju je podigao sa tla i kao malo dete držao je na rukama. Povetarac je duvao iznad žita i kako je povijao klasje tako je i on nju ljuljao u naručju.

Iz ovog i sličnih snova mogle su se sagledati raz­ ličite stvari. Pre svega stekao sam utisak kao da se njeno nesvesno nepokolebljivo zadržava na tome da sam ja njen otac-ljubavnik,  čime  je  izgledalo da  je fatalna  veza,  koju  je  trebalo  raskinuti,  još  čvršće  i izričito potvrđena. Dalje nije moglo a da se ne vidi da  je  nesvesno  poseban  naglasak  stavljalo  na  nad­ ljudsku,  tako reći  »božansku« prirodu oca-ljubavni-

ka, čime se isto tako još jednom podvlačilo precenji- vanje, skopčano sa prenosom. Stoga sam se pitao da pacijentkinja možda još uvek nije sagledala celokup- nu fantastičnost njenog prenosa ili da se, na kraju krajeva, do nesvesnog uopšte ne može dopreti uvi­ dom, već da se zaslepljeno i idiotski prati nešto bes­ misleno i nemoguće. Frojdova ideja da nesvesno »sa­ mo može da želi«, Sopenhauerova šlepa i besciljna pravolja, gnostički demiurg, koji se u svojoj taštini smatra savršenim, a koji slep i ograničen stvara samo jadnu nesavršenost — opasno su se približavale ovak­ ve pesimističke sumnje o suštinski negativnoj osnovi sveta odnosno duše. Nasuprot tome izgledalo mi je da u stvari ne postoji ništa drugo do dobar savet  »ti treba da«, potkrepljen udarcom sekire, koji zauvek odseca celokupnu fantastiku.

Ali pošto sam još jednom temeljno razmotrio snove, zatitrala mi je drugačija mogućnost. Rekao sam sebi sledeće: ne može se osporiti da snovi nastav­ ljaju da govore u istim metaforama, koje su poznate kako pacijentkinji tako i meni iz naših razgovora. Sama pacijentkinja neosporno ima uvida, u fantasti­ ku njenog prenosa. Ona zna da joj se ja javljam kao polubožanski otac-ljubavnik, što bar intelektualno može razlikovati od stvarnog mene. Dakle, snovi oči­ gledno ponavljaju ono što svest već zna, minus svesna kritika, koju sasvim ignorišu. Oni, dakle, ponavljaju svesne sadržaje a ipak ne in toto, već se uporno pro­ bijaju sa fantastičnim stanovištem i pored »zdravog ljudskog razuma«.

Naravno da sam se zapitao: odakle ova upornost i kakva joj je svrha? Čvrsto sam bio ubeđen da ova mora imati nekakav finalni smisao, pošto nema stvar­ no živih stvari koje ne bi imale nekog svrhovnog smisla, koje bi se, drugim recima, mogle objasniti ako bi se predstavile kao preživeli ostatak izvesnih rani­ jih činjenica. Ali energija prenosa je u tolikoj meri jaka da zapravo pravi utisak vitalnog nagona. Dakle, šta je svrha ovakvih fantazija?  Tačnije posmatranje i analiza snova, naročito onih koje sam naveo, pru­ žaju izrazitu tendenciju — nasuprot svesnijoj kritici,

koja bi to htela da svede na ljudsku meru — da lič­ nosti lekara pridoda natčovečne atribute — džinovski, prastar, veći od oca, kao vetar koji povija klasje — očigledno od njega još treba stvoriti Boga! Ili  da li bi slučaj trebalo posmatrati obrnuto, naime da ne­ svesno pokušava da iz ličnosti lekara stvori Boga, u neku ruku da iz ljušture ličnosti oslobodi božju pri­ liku, koja je, prema tome, u prenosu na ličnost lekara bila u svesti počinjeni nesporazum, glupost »zdravog ljudskog razuma«. Da li težnja nesvesnog možda samo na izgled žudi za ličnošću, a da u dubljem smislu stremi Bogu? Da li bi priželjkivanje Boga moglo biti neizmenjena, tamna priroda nagona probuđene stra­ sti? Možda dublja i jača od ljubavi prema čovekovoj ličnosti? Ili možda najviši i pravi smisao ove beziz­ lazne ljubavi, koju nazivamo prenosom? Možda delić stvarnog »lica božjeg«, koje se od  15.  veka izgubilo iz  ljudske svesti?

Niko neće posumnjati u stvarnost strasne žudnje za čovekovom ličnošću, ali da se u lekarskoj ordina­ ciji, u prozaičnoj figuri doktora, jedan odavno isto- rijski postao delić religijske  psihologije, tako reći srednjovekovni kuriozum — pomislimo na Mehtilda fon Magdeburga tMechthild von Magdebur) — pojavi tako neposredno i stvarno, svakako izgleda isuviše fantastično, da bi se moglo uzeti ozbiljno.

Stvarni naučni stav mora biti bez predrasuda. Jedini kriterijum važnosti jedne hipoteze jeste da li ova poseduje heurističku ili tumačeću vrednost. Sada se postavlja pitanje da li se prethodno postavljene mogućnosti smeju  posmatrati  kao  važeće  hipoteze. A priori ne postoji nikakav razlog zašto ne bi bilo moguće da nesvesne tendencije s one strane čovekove ličnosti imaju cilja, kao što je i moguće da nesvesno

»samo želi«. Jedino je iskustvo ono što odlučuje  o tome koja je hipoteza pogodnija.

Mojoj vrlo kritičnoj pacijentkinji ova nova hi­ poteza nije se posebno sviđala, pošto je ranije shva- tanje, da sam ja otac-ljubavnik i da kao takav pred­ stavljam idealno rešenje konflikta, imalo za njena osećanja neuporedivo veću privlačnost. Uprkos tome

njen intelekt je bio dovoljno bistar da uvidi teoretsku mogućnost jedne ovakve hipoteze. Međutim, snovi nastavljaju da ličnost lekara predstavljaju u sve ve­ ćim propozicijama. U vezi s tim  desilo  se  nešto  što sam u početku opazio samo sa čuđenjem, naime, tako reći podzemno ispražn javan je njenog prenosa. Pri- metno se produbljivao odnos prema jednom prijate­ lju, uprkos tome što se svesno još uvek čvrsto držala prenosa. Kada je zatim došao trenutak rastanka sa mnom, ovaj nije značio katastrofu, već sasvim nor­ malan rastanak. Imao  sam privilegiju da budem je ­ dini posmatrač pri procesu odvajanja. Mogao sam da vidim kako je nadlično usmerna tačka razvila — ne mogu je drugačije nazvati —  vodeću  funkciju  i  ko­ rak po korak na sebe prenela sva prethodna lična precenjivanja  i  sa  ovom priteklom energijom dobila i u uticaju na odbojnu svest, a da/ pri tom svest pa- cijentkinje nije mnogo šta primetila od toga. Iz toga sam zaključio da snovi nisu bili samo fantazija, već samoprikazivanje nesvesnog razvitka, koje je omogu­ ćilo da psiha pacijentkinje polako izraste iznad njene nekorisne lične veze.2

Ova promena se desila,  kako  sam  pokazao,  na taj način što se nesvesno razvila nadlično usmerna tačka; u neku ruku virtualan cilj koji se simbolički izražavao u obliku koji se ne može drugačije obele- žiti do kao shvatanje Boga. Snovi su tako reći izobli- čili ljudsku figuru lekara do nadljudskih proporcija, do džinovskog, prastarog oca, koji je istovremeno i vetar u čijim sigurnim zaštitničkim rukama počiva snevačica kao odojče. Ako bi se svesna predstava Bo­ ga (hrišćansko vaspitanje) pacijentkinje smatrala uz­ rokom javljanja božje slike u snovima, onda  bi  se opet moralo istaći njeno izopačavanje. U odnosu na religiju  pacijentkinjin  stav  je  kritički  i  agnostički. a njena ideja o mogućem božjem biću odavno se kre­ će u apstraktnim sferama. Nasuprot tome božja slika snova odgovara arhaičnoj  predstavi prirodnog demo­ na, možda Votana. fttbc' T6 Tcveuu.a,  »Bog je duh« je

2 Up. Transzenđente Funktion, u: Psvchologische Ty- pen, 1950, S. 651, Ges. Werke, Bd. 6, Par. 908.

J0                        Jung,                       Odabrana                       dela,                       II            145

preveden u praoblik, gde je zveuu« vetar: Bog je ve- tar,  jači,  veći  od  čoveka,  nevidljivo  biće  od  daha. Slično kao u hebrejskom i u arapskom ruh označava dah — i duh.3    Iz ličnog oblika snovi razvijaju arhaič­ nu sliku Boga, koja se beskrajno razlikuje od svesnog pojma  Boga.  Moglo  bi  se  prigovoriti  da  se  radi  o infantilnoj slici, reminiscenciji iz detinjstva. Bio bih sklon  ovoj  pretpostavci  kada  bi  se  radilo  o  starom čoveku na  zlatnom prestolu na nebu.  Ali upravo se ne radi o ovakvoj sentimentalnosti, već o primitivnom shvatanju,  koje   može   samo   odgovarati  arhaičnom stanju  duha.  Ovakva  primitivna shvatanja,  za  koja sam u svojoj  knjizi Preobražaji  i simboli libida dao veliki  broj  primera,  sugerišu  nam  da  preduzmemo razdvajanje nesvesnog materijala, koje bi imalo dru­ gačiji  karakter  od  diferenciranja  na  »predsvesno«  i

»nesvesno«  ili  »subconscious«  i  »unconscious«. Ovde nećemo dalje* diskutovati o opravdanosti ovakvog raz­ dvajanja. Ono ima svoju određenu vrednost i zaslu­ žuje da se dalje razvija kao stanovište. Razdvajanje, na koje me je prisililo iskustvo, zahteva samo da bude ocenjeno kao jedno dalje stanovište. Iz dosada reče­ nog proizilazi da u nesvesnom u izvesnoj meri može­ mo  razlikovati  jedan  sloj  koji se  može  označiti kao lično  nesvesno.  Materijali  sadržani  u  ovom sloju su lične prirode utoliko što su s jedne strane stečeni kroz individualnu  egzistenciju,  a  s  druge psihološki  fak­ tori koji bi isto tako mogli biti i svesni. S jedne stra­ ne  je,  doduše,  razumljivo  da  inkompatibilni  psiho­ loški elementi podležu potiskivanju i da su zbog toga nesvesni, ali da s druge ipak postoji mogućnost da se potisnuti sadržaji privedu u svest i da se svesno za­ drže kada se jednom spoznaju. Ove materijale raspo­ znajemo kao lične sadržaje po tome što možemo do­ kazati njihovo dejstvo, ili njihovo parcijalno pojav­ ljivanje, ili njihovo poreklo u našoj ličnoj  prošlosti. To su integrisani delovi ličnosti koji spadaju u njen inventar,  delovi  čiji  manjak  u  svesti  stvara  manju

' Iscrpni podaci u: Vfandlungen und Symbole der Libido, 1912. Novo izdanje: Symbole der Wandlung, 1952. Ges. Werke, Bd. 5.

vrednost  u  ovom  ili  onom  pogledu,  i  to  ne  manju vrednost  koja  bi  po  sebi  imala  psihološki  karakter organskog osakaćen ja ili urođenog defekta, već mno­ go pre karakter propusta, zbog kojeg se nameće mo­ ralni  ressentiment.  Moralno  doživljena  manja  vred­ nost uvek ukazuje da je komad koji nedostaje nešto što zapravo, shodno osećanjima, ne bi trebalo da ne­ dostaje,  ili,  drugim  recima,  nešto  što  bi  moglo  biti svesno,  samo ako bi se potrudilo.'; Moralno osećanje manje vrednosti pri tom  ne potiče iz sukoba sa op- štim, u izvesnom smislu arbitrarnim moralnim zako­ nom,  već  iz  konflikta sa sopstvenim bićem,  koje  iz razloga duševne ravnoteže  zahteva  nadoknadu  defi­ cita.  Bilo  gde da se pojavi osećanje  niže  vrednosti, ono ukazuje da nije samo prisutan zahtev za asimi­ lacijom nesvesnog komada, već  i na mogućnost asi­ milacije.  U krajnjoj  liniji  su  moralni  kvaliteti  jed­ nog čoveka ono što ga, bilo spoznajom neophodnosti, bilo indirektno preko neuroze, primoravaju da asimi- luje svoju nesvesnu Sopstvenost i da je zadrži sve- snom.  Ko  i dalje  odmiče na  ovom  putu  saznavanja svoje nesvesne Sopstvenosti, nužnim načinom prenosi sadržaje  lično  nesvesnog  u  svest,  čime se  proširuje opseg ličnostL' Odmah bih dodao da ovo »proširenje« u prvoj  liniji  pogađa moralnu  svest,  samospoznaju, pošto su sadržaji nesvesnog, oslobođeni pomoću ana­ lize i prevedeni u svest, po' pravilu neprijatni i stoga potisnuti  sadržaji,  pod čim  se podrazumevaju želje, sećanja,  tendencije,  planovi itd.  To su  sadržaji  koji dolaze  na  videlo,   na  primer,   i   kod  iskrenog  is- povedanja, ali tad ipak u daleko ograničenijoj meri. Daljnje se, po pravilu, dobija pomoću analize snova. Cesto  je  vrlo  interesantno  videti  kako  snovi  iznose najhitnije momente — deo po deo najfinije izabrano. Čitav  materijal,  prinet  svesti,  dovodi  do  značajnog proširenja  horizonta,  produbljene  samospoznaje,  za koju  se  mora  pretpostaviti  da  je,  kao  ništa  drugo, pogodna da čoveka humanizuje i učini skromnim. Ali i samospoznaja, o čijem dejstvu svi mudraci pretpo­ stavljaju samo najbolje, deluje različito na različite karaktere.  Time  se  u  praktičnoj  analizi  mogu steći

10«                                                                                                       147

najčudnovatija iskustva. Ipak, taj problem ću obraditi u drugom poglavlju.

Kao što moj primer arhaične predstave Boga po­ kazuje, izgleda da nesvesno sadrži još i druge stvari a ne samo lične tekovine. Mojoj pacijentkinji je bilo potpuno nesvesno poreklo pojma »duh« iz »vetar« ili paralelizam ta dva pojma. Ovaj sadržaj sna nikada nije imala u misaonom toku, niti je ikada nešto učila

0 ovome. Kritično mesto u Novom zavetu (T6 Tcveuna izftZ onou HXti) bilo joj je nepristupačno, pošto ne zna grčki. Moglo se — ako bi ovo stvarno trebalo da bude lična tekovina — raditi o takozvanoj kriptomneziji,4 tj. o nesvesnom sećanju neke zamisli koju je sneva- čica nekad pročitala.   Protiv  ovakve  mogućnosti  u ovom posebnom  slučaju  ne mogu ništa  navesti.  Ali video sam dovoljan broj slučajeva — veliki broj istih nalazi se u mojoj gore navedenoj knjizi — gde je sa sigurnošću  isključena  kriptomnezija.  Ako  bi  se  i  u ovom slučaju radilo o kriptomneziji — što mi je vrlo neverovatno — ipak ostaje da se razjasni šta je bila preegzistentna dispozicija na osnovu koje se fiksirala

1 kasnije  »ekforisala«  (Semon)  baš ova slika.  U sva­ kom slučaju radi se — sa ili bez kriptomnezije — o pravoj i tačnoj primitivnoj božjoj slici, koja je rasla u nesvesnom jednog modernog čoveka i razvijala ži­ vahno dejstvo, dejstvo koje goni na religijsko-psiho- loška razmišljanja. Na ovoj slici ne bih mogao da na­ đem  ništa  »lično«:  to  je  potpuno  kolektivna  slika, čija  nam  je  etnička  pojava  odavno  poznata.   Ova istorijska  i  opšte  proširena  slika  je  ponovo  oživela kroz prirodnu psihičku funkciju, što nije nikakvo ču­ do utoliko što je moja pacijentkinja došla na svet sa ljudskim mozgom, koji danas najverovatnije funkcio- niše na isti način kao kod starih Germana. Radi se o oživljenom arhetipu, kako sam označio ove praslike.s Primitivni, analogni način mišljenja snova je ono što

*   Up. Flournov: Des Indes a la Planete Mars. Etude sur un cas de somnambulisme avec glossolalie. 1900; i Jung, Zur Psychologie und Pathologie sogenannter occulter Phanomene, 1902, S. 110, Ges. Werke, Bd. I, Par. 138.

*   Up. Psychologische Typen, 1950, Ges. Werke, Bd. 6.

ponovo oživljavaju ove stare slike. Ne radi se o na- sleđenim predstavama već nasleđenim pripravnosti­ ma.6

S obzirom na ovakve činjenice moramo pretpo­ staviti da nesvesno ne sadrži samo lično, već i ne- lično, kolektivno, u obliku nasledenih kategorija1 ili arhetipova. Stoga sam postavio hipotezu da nesvesno u svojim dubljim slojevima sadrži izvesne relativno šire kolektivne sadržaje. Zbog toga govorim o »ko­ lektivno    nesvesnom«.

*   Stoga  je  ništavan  prigovor  o  »mističnoj   fantastici«,

.koji se podiže protiv mog  gledišta.

7 H. Hubert i M. Mauss, Melanges d'Histoire des Aeli- Sions. 1909, S. XXIX .