Udruženje za sistemsku porodičnu terapiju i sistemska rešenja Srbije i Crne Gore

DECA U PORODIČNOM PORETKU LJUBAVI SEMINARSKI RAD

Mentor:Vlado Ilić   

Student: Snežana Lugonja

Beograd, jul 2010.

 

DECA U PORODIČNOM PORETKU

SADRŽAJ

I  deo: OSNOVNE IDEJE/PRINCIPI PORODIČNOG PORETKA

•     Poštovanje

•     Pravo na pripadanje

•     Savest

•     Nedužnost i krivica

•     Savest vezivanja

•     Vlastita krivica

•     Sudbina

•     Pravo na vlastitu sudbinu

•     Savest i poravnjanje

•     Poravnjanje i ljubav

•     Hijerarhija-pravo  pripadanja

•     Svrha porodičnog poretka

•     Fenomenološki pristup

II  deo: POSLEDICE SISTEMSKIH TRAUMA IZRAŽENE KROZ SUDBINU DECE UPLETENOST

•     Imitacija

•     Potreba da se sledi u smrt

•     Predstavljanje nekog drugog

•     Pomoć, ispravljanje i ispunjenje

•     Užasi i nesreće

NAČINI ISPOLJAVANJA SISTEMSKIH TRAUMA

•     Parovi bez dece

•     Veštačka oplodnja

•     Abortus

•     Pobačena deca

•     Silovanje

•     Neželjena deca

•     Rođenje deteta

•     Carski rez

•     Nasilini prekid procesa spajanja s rodteljima

•     Roditelji koji imaju hendikepirano dete

•     Majka umre na porođaju

•     Usvajanje

•     Samohrane majke

•     Anoreksija

•     Rak

•     Razvod braka,  odlazak jednog od roditelja iz kuće

•     Prerana smrt deteta

•     Teško hendikepirana deca i njihova smrt

•     Samoubistvo

III  deo: REŠENJE SISTEMSKIH TRAUMA

•     ZAHVALITI SE ZA SREĆU

•     SREĆNI RODITELJI-SREĆNA DECA

LITERATURA

I DEO OSNOVNE IDEJE/PRINCIPI PORODIČNOG PORETKA

Porodični raspored zasniva se na poštovanju osnovnih kosmičkih poredaka, odnosno zakonitosti. Njihovo nepoštovanje može biti uzrok konfliktima  i  blokadama  u svakodnevnom životu, nezadovoljstvu, unutrašnjem nemiru, osećanju straha, tuge, krivice, a ne tako retko ispoljava se i kroz teške bolesti. Energetskim radom u polju poretka ljubavi možemo doprineti ponovnom uspostavljanju prirodnog poretka.

Porodična savest i ravnoteža uzimanja i davanja osnovne su dinamike koje se u okviru porodičnog sistema staraju o njegovom opstanku.

Postoji savest koju osećamo i koja funkcioniše tako da održava red u sistemu. Ona je prvenstveno vezanost za grupu. Pomoću nje, na nivou nesvesnog, postoji povezanost između različitih sistema u koje je uključen član grupe i pravila i potrebe unutar grupe koji prate sledeći poredak ili zakone (dinamika skrivenih relacija):

1.  Potreba/pravo za poštovanjem. Onome što jeste mora biti dopušteno da bude.

2.  Potreba/pravo na pripadanje (isključen, pogrešan, loš, itd).

3.  Potreba/pravo održavanja ravnoteže između davanja i primanja.

4.  Potreba/pravo na poredak. Oni koji su prvi (stariji) imaju prvenstvo nad onima koji su kasnije došli u porodicu.

Na osnovu prethodno navedenih ideja, porodične konstelacije donose na videlo na koji način smo upleteni u porodični sistem i koji su koraci koje je potrebno preduzeti da bismo se ispleli, da bismo dosegli rešenje problema i omogućili slobodan tok ljubavi i životne energije.

POŠTOVANJE

Onom što jeste mora biti dopušteno da bude.

Stvarnost nikad  ne  greši, čak  i kada izgleda zastrašujuće. Isceljenje dolazi kroz prihvatanje istine koja je izneta na videlo.

PRAVO NA PRIPADANJE

Svi članovi porodice, bivši i sadašnji imaju pravo da pripadaju.

Na nivou duše, porodični sistem ne dozvoljava isključivanje. Sistem uvek nastoji da bude celovit i ponovo potpun. Svako ko jednom stekne pravo na  pripadnost  porodičnom sistemu zadržava to pravo zauvek i niko nema pravo da mu ga oduzme. Pravo na pripadnost se stiče seksualnim činom, začećem, rađanjem, ubistvom, nasleđem i na druge različite načine. Religija, profesija, nacionalnost, boja kože, pol...

Članovima porodice pravo na pripadnost daje sigurnost i podršku. U porodični sistem su uključeni:

- Sva deca, kako ona rođena i živa, tako i ona koja su umrla, pobačena ili abortirana.

- Roditelji i njihova braća, sestre i rođaci.

- Babe i dede sa obe strane.

- Često  prababe  i  pradede,  kao  i  oni  preci  i  rođaci  koji  su  patili  i  imali  tešku  ili nepravednu sudbinu.

- Svi koji su pomogli ili napravili mesto za dobrobit porodice.

- Porodičnom sistemu pripadaju i osobe koje nisu u krvnom  srodstvu  a  koje  su svojom smrću, nesrećom ili sudbinom doprinele opstanku ili dobrostanju porodice. (Na primer, bivši partneri roditelja i ili babe i dede, osobe koje su usvojile dete).

- Takođe i oni koji su svojom nesrećnom ili smrću doneli porodici dobitak ili nadmoć.

- Žrtve nasilja ili ubistva koje je počinio bilo koji član porodice.

Svaki član porodice ima podjednako pravo na pripadnost. To je osnovni poredak: ko tu pripada, on ima pravo na pripadnost i to podjednako pravo kao i svi ostali. To je poredak iz kojega može izaći samo dobro. Ako se poštuje, nastaje dobro. I to svako može iskusiti i ispitati na samom sebi. Kada se ovi poreci ne poštuju, ljudi zapadaju u krize ili oboljevaju.

SAVEST

Dinamika savesti usmerena je na očuvanje i opstanak sistema. Savest je usko vezana sa potrebom za pripadanjem. Ona dovodi do stvaranja dvostrukog morala i do konflikta među sistemima. I jedni i drugi u okvirima svojih sistema veruju da su u pravu i osećaju se nedužnima.

Grupna savest ne zna za pravdu kad su u pitanju potomci. Ona se brine samo za pretke. Očigledno je da to ima veze s osnovnim redom i poretkom  u  porodičnim  sistemima. Grupna savest ravna se prema zakonu: ko je jednom postao deo sistema, on ima isto pravo na pripadnost kao i svi drugi pripadnici tog sistema. Kad neko bude optužen ili odbačen, onda je to kao da mu neko iz sistema kaže: Ti imaš manje prava od mene pripadati ovde. To je nepravda koja ce se  probati  ispraviti  upletenošcu  nekog  drugog clana porodice bez njegovog znanja.

Imati čistu savest znači da mi pripadnost nije ugrožena i da sam ”siguran da imam pravo

tu da pripadam”.

Kod savesti vezivanja osećanje krivice je strah od gubitka pripadnosti. Suprotnost tome, dakle, osećaj nedužnosti, mi doživljavamo kao pravo na pripadnost.

Osoba se oseća nevina kada je sigurna u svoje pravo da pripada. Krivica se pojavljuje kada se doživljava strah od gubitka prava na pripadanje.

SAVEST I PORAVNANJE

Drugo iskustvo krivice u vezi je s poravnanjem izmedju davanja i uzimanja ili dobitka i gubitka. Sasvim duboko u duši postoji potreba za poravnanjem. Ko nešto  dobije  ima potrebu za poravnanjem i onda on daje. To ima važnu socijalnu funkciju: omogućava razmenu i slogu. Jedna grupa održava se upravo time što svako daje i svako uzima, i to podjednako.

Ako vam neko učini nešto lepo, duboko u duši osećate potrebu da mu to na neki

način uzvratite, da se “revanširate”.

HIJERARHIJA - PRAVO PRVENSTVA

U duši postoji duboka potreba za poretkom. Red/poredak omogućava okvir  u  kom  će ljubav ispuniti prostor. Ljubav bez poretka često završava tragedijom. Poredak bez ljubavi ostaje hladan i prazan. Kompjuterskim žargonom rečeno- ljubav je softver a poredak hardver.

U porodičnom sistemu osnovni poredak ispojava se u pojmovima mesta i ranga. Drevni poredak odražava potrebe biološkog opstanka grupe. Poredak optimalno služi nastavljanju kontinuuma života kroz generacije.

POREDAK IZMEĐU RODITELJA I DECA PREMA BERTU HELINGERU

1.  Bazični uslov života je da postoje roditelji i deca. Takođe da su deca jedinstvena.

2.  Roditelji daju, deca primaju.

3.   Deca poštuju ono što pripada lično roditeljima, i dopuštaju da oni urade ono što im pripada.

4.  Roditelji su veliki, a deca su mala. Budući da dobijaju život, deca nikada ne mogu da jednako uzvrate roditeljima.

Transgeneracijska  hijerarhija

Porodična duša daje prvenstvo onima koji su bili ranije u odnosu  na  one  koji  dolaze kasnije.

Na prvom mestu su roditelji a zatim dolaze deca. Pre roditelja su bili njihovi roditelji i tako redom.

Čvrste veze između predaka i potomaka omogućavaju porodičnoj duši da ostane celovita. Događaji koji uzrokuju rascep, razaranje i patnju u porodičnoj duši izgleda da ne mogu da se brzo procesiraju i često zahtevaju ponavljanje. Članovi porodice koji dolaze kasnije i koji stoje u službi isceljenja porodične duše imaju za zadatak da zaokruže užase  iz prošlosti i da stave tačku na ono što je ostalo nedovršeno u porodičnom sistemu.

Kada postoji prethodni član porodice koji nije još našao mir u porodičnoj duši i deluje na žive kao da je još uvek među njima, u konstelacionom radu može da se pokrene šamanistički ritual. Kroz predstavnike, mrtvi i živi mogu ponovo da se sretnu, i oni koji više nisu tu mogu ponovo da uspostave kontakt jedni s drugima i da dopuste ljubavi da teče iz njihovih srca ka živima.

SVRHA PORODIČNOG PORETKA

Osnovna svrha porodičnog poretka je da jasno identifikuje upletenost i dinamiku koja ona koja postoji u porodičom polju. Isceljenje dolazi prihvatanjem stvarnosti bez prosuđivanja, čime se upletena osoba oslobađa, tako da više nije potrebna da služi slepoj ljubavi. Stoga se postavljaju dva osnovna pitanja:

Šta dovodi do upletenosti jednog člana porodice u sudbinu drugog i šta može da razreši ovu upletenost?

Šta je potrebno da se podrži slobodan tok ljubavi?

Konflikti u našoj duši se stvaraju i kada deluju suprotne sile koje razdvajaju, razjedinjavaju, cepaju i upliću se u naš doživljaj sebe i naše veze sa drugima. Uz pomoć rada u porodičnom poretku možemo da iskusimo ponovno ujedinjenje strana koje su u sukobu i da iscelimo nastale povrede, usmeravajući se u pravcu daljeg slobodnijeg razvoja. Kad se sudbinska upletenost rasvetli, onda se onaj ko je upleten lakše može osloboditi vlastite mreže.

Principi poretka su skriveni i ne možemo da ih direktno posmatramo. Oni deluju duboko u duši (kao zakoni porodičnog nesvesnog), pa je potrebno da ih oslobodimo svojih verovanja, želja i strahova.

FENOMENOLOŠKI  PRISTUP

Rad u porodičnom poretku se definiše kao fenomenološki pristup. To znači da je potrebno ostati slobodan što je više moguće od ranije ustanovljenih koncepata, teorija, pretpostavki i prosuđivanja. To takođe zahteva suočavanje sa stvarnošću koja izranja iz poretka, sada i ovde, sa otvorenošću i bez namere i cilja. U izvesnom smislu, fenomenološki metod je paradoksalan, budući da otvorenost implicira posezanje spolja ka nečemu da se dosegne

i prenese unutra. Jedino onaj ko pokušava da vidi i da se pokrene može  da  bude slobodan od težnje. Praksa neznanja je jedina veština za osobu koja teži znanju.

Na taj način, pokušaj da se iskoristi fenomenološki metod u radu u porodičnom poretku uvek obuhvata dvostruki pristup: znanje i neznanje, težnju i nemanje težnje, otvorenost i prihvatanje, direktnu svesnost stvarnosti (fenomena) i razumevanje značenja (logie). I upravo je to ono što je čudesno kod poredaka: izabrane osobe, koje predstavljaju članove porodice, odjednom imaju osećaje kao ove stvarne osobe, čim stanu na njihovo mjesto. Čak dobijaju i simptome koje imaju ovi članovi porodice, bez ikakvog znanja o njima.