Dar

Koliko dugo ćeš još  tako

da dopuštaš da tvoja energija spava?

Koliko dugo ćeš još  da

budeš nesvestan sopstvenog sjaja?

- iz Solie c,Ya (A Cup of Tea)

Bagvana Sri RajneSa

Gerijevo čudo

koje je postalo očigledno čim sam dobio priliku da ga celog osmotrim. Desna noga bila mu je nekoliko inča 2 kraća od leve, tako da mu je desni kuk bio mnogo viši. Usled ovog deformiteta, izrazito je šepao, izbacujući desni kuk napred sa svakim korakom, a zatim bi zabacivao ostatak tela unapred, da bi ga sustigao. Desno stopalo bilo mu je okrenuto prema unu­ tra i počivalo je na gornjoj strani levog, tako da su se njegove dve noge po­ našale zapravo kao jedna velika, dok je balans održavao gornjim delom te­ la. Da ne bi pao, leđa su mu bila pogrbljena napred pod uglom od približno 30 stepeni, zbog čega je izgledao kao da se upravo sprema da skoči u ba­ zen. Ovakvo držanje tela i hod izazivali su intenzivne bolove u leđima, ko­ ji su se pojavili još u detinjstvu.

Geri mi je ubrzo dao iscrpnu istoriju bolesti. Ispostavilo se da se, na ovaj ili onaj način muči penjući se uz kojekakve stepenice od rođenja. Le- kar je prerano presekao njegovu pupčanu vrpcu, prekidajući dotok kiseo- nika u mozak novorođenčeta. Do trenutka kad su pluća proradila, šteta je već bila načinjena: njegov mozak bio je oštećen tako da se njegova desna strana tela nije razvijala simetrično s levom.

Do svoje četrnaeste godine, objasnio je Geri, obišao je više od dvadeset lekara tražeći leka za svoju boljku. Podvrgao se i operaciji produženja Ahilo- ve tetive na desnoj peti, što je navodno trebalo da poboljša njegovo držanje i hod. Nije pomoglo. Dobio je ortopedske cipele i proteze za noge. Bez pobolj­ šanja. Kad su bolni grčevi koji su ga hvatali u desnoj nozi polako ali sigurno postajali neizdrživi, Geriju je prepisan snažan antispazmodik3. Međutim, taj lek kao da je prijao njegovim grčevima, koji kao da su se hranili njim, dok su ga, s druge strane, otupljivali i ometali njegov osećaj za orijentaciju.

Naposletku se Geri našao u ordinaciji čuvenog i veoma uglednog spe­cijaliste. Bio je siguran da je, ako uopšte iko može da mu pomogne, to pra­vi čovek.

Posle detaljnog pregleda, lekar je seo, pogledao ga u oči i rekao mu da ne može ništa da učini za njega. Geri će uvek imati bolove u leđima, rekao je, dodavši da će se problemi s godinama samo pogoršavati, da će njegov skelet nastaviti da propada i da će naposletku biti osuđen da ostatak života provede u invalidskim kolicima. Geri je samo bez reči buljio u njega.

Mada je sve svoje nade i očekivanja vezao za ovog specijalistu, Geri je iz njegove ordinacije izašao osećajući se utučenije nego ikad. Tog dana je, kako je rekao, ,,u sebi otpisao celokupan medicinski kadar".

2 Inč je oko 2,5 cm (prim. prev.)

3  Antspazmotic i   su   lekovi   protiv  grčevitih,  bolnih  kontrakcija  mišića  (prim.  prev.)

Prošlo je trinaest godina. Razgovarajući s poznanicom na fizikalnoj terapiji, Geri je pomenuo da ima neuobičajeno jake bolove u leđima. Igrom slučaja, njegova poznanica bila je dve godine pre toga moj pacijent, posle teškog udesa na motociklu. Preporučila je Geriju da poseti moju or- idinaciju.

I tako se našao kod mene.

Udubljen u beleženje anamneze, podigao sam pogled s beleški i upi- tao:"Znate li vi šta se ovde radi?"

Geri me je pogledao, donekle zbunjen pitanjem. „Vi ste kiropraktičar, zar ne?"

Potvrdno sam klimnuo glavom, odlučivši da ne kažem ništa više o to­

­­­ Iščekivanje je visilo u vazduhu. Da li sam ga samo ja osećao?

Odveo sam Gerija u drugu prostoriju, smestio ga na sto i namestio mu vrat. Rekavši mu da se vrati nakon 48 časova, radi ponovne procene, oba- vestio sam ga da je prva poseta gotova.

Dva dana kasnije, Geri se vratio.

Kao i prvi put, rekao sam mu da legne na sto. Podešavanje je trajalo svega nekoliko sekundi. Ovog puta, zamolio sam ga da se opusti i zatvori

oči...i da ih ne otvara dok mu ne kažem. Postavio sam dlanove, okrenute naniže, tako da su lebdeli u vazduhu oko stopu4 iznad njegovog torzoa, i postepeno uočavao da osećam različite, meni još uvek neobične senzacije, dok sam pomerao ruke prema njegovoj glavi. Zakrenuvši dlanove, nasta- vio sam da ih pomeram naviše sve dok se nisu našli naspram njegovih sle- počnica.  Držeći ih tu, posmatrao sam kako se Gerijeve oči ispod spušte­ nih kapaka brzo pokreću levo-desno, naglo i snažno, s intenzitetom koji je ukazivao na to da sasvim sigurno ne spava.

Instinktivno sam premestio dlanove na sasvim suprotan kraj, pored Gerijevih stopala. Držao sam ih naspram njegovih stopala, ne dodirujući ih. Imao sam osećaj kao da mi dlanovi vise o nevidljivim koncima. Usled Gerijevog deformiteta stečenog pri rođenju, njegova desna noga ostajala je okrenuta unutra čak i dok je ležao na leđima. Posmatrajući njegov čara­ pom pokriven taban, nisam imao pojma šta ću uskoro da doživim. Kao da su njegova stopala oživela. Ne samo oživela onako kao što su živa stopala svih nas, nego kao da su postala dve zasebne žive jedinke, različite jedna od druge- i svakako ne Geri. Kao opčinjen, posmatrao sam pokrete nje­ govih stopala. Kao da je svako imalo sopstvenu svest.

4  Približno 30 cm (prim. prev.)

Odjednom je Gerijevo desno stopalo počelo da pravi pokrete slične

„pumpanju" pedale gasa. Dok se to „pumpanje" nastavljalo, dodat je i drugi pokret - rotaciono kretanje ka spoljnoj strani, koje je prebacilo nje­ govo desno stopalo iz njegovog prvobitnog položaja (oslanjanja na levo) u uspravan položaj, sa prstima naviše, praveći isti onaj pokret „pumpanja" koji je imalo njegovo levo stopalo. Ne znajući ni da li još uvek dišem, ćut- ke sam gledao kako Gerijeve oči nastavljaju svoje hitro pomeranje le- vo-desno, poput ubrzanog metronoma na velikom klaviru. Zatim je njego­ vo stopalo, još uvek pumpajući, rotiralo unazad i smirilo se u svom prvo­ bitnom položaju. Obrazac se ponovio. Napolje. Unutra. Napolje. Unutra. Zatim kao da je stalo. Čekao sam. I čekao. I čekao. Izgledalo je kao da se više ništa neće desiti.

Zatekao sam sebe da se krećem pored stola, sve dok se nisam našao pored Gerijeve desne strane. Premda dodirivanje tela osobe kada ovo ra­ dim nije bilo uobičajeno, bio sam neodoljivo privučen da vrlo lagano po­ ložim dlanove - desni iznad levog, ali ne direktno jedan na drugi - na nje­ gov desni kuk. Potom sam pogledao prema Gerijevim stopalima. Ponovo, desno stopalo počelo je da se pokreće, isprva pumpajući, da bi zatim na­ stavilo da rotira. Napolje. Unutra. Napolje. Unutra. Napolje.

Čekao sam. I čekao. Izgledalo je da se više ništa ne dešava.

Sklonio sam ruke s Gerijevog kuka, a potom blago, s dva prsta, dota­kao Gerijev grudni koš. „Geri? Mislim da smo gotovi."

Gerijeve oči su se još uvek ubrzano pomerale, premda je bilo očigled­ no da pokušava da ih otvori. Otprilike 30 sekundi kasnije, kad ih je najzad otvorio, delovao je pomalo ošamućeno. „Stopalo mi se pomeralo", rekao mi je, kao da ja to nisam video. „Osećao sam, ali nisam mogao da ga zau­ stavim. Bilo mi je baš vruće, a onda sam osetio kako mi se nekakva energi­ ja skuplja u listu desne noge. Zatim... pomislićete da sam poiudeo, ali imao sam osećaj kao da mi nevidljive ruke okreću stopalo, iako te ruke uopšte nisam osećao kao ruke."

„Možete da ustanete", rekao sam, dajući sve od sebe da ne izgledam smeteno iako sam i sam još uvek pokušavao da shvatim šta se dogodilo. Geri je ustao i - prvi put u životu - ispravio se u svoj svojoj visini od šest stopa, s dvema samostalnim nogama.

Pun zahvalnog zaprepašćenja, posmatrao sam ga kako stoji preda mnom: kičma mu je bila prava, a kukovi u istoj ravni i uravnoteženi. Izraz na njego­ vom licu počeo je da odražava njegovu sopstvenu spoznaju o onome što se upravo dogodilo. Posle dva-tri nesigurna prva koraka, bilo mi je jasno da još uvek malčice šepa, ali ništa ni nalik onom ljuljanju od ranije. Ni izdaleka.

Geri je iz moje ordinacije otišao s ogromnim osmehom na licu, a ja sam gledao kako graciozno silazi niz stepenice.

Znakovi  pored puta

Tog dana, energija se očigledno podigla na sasvim nov nivo. Zašto? Nisam znao. Jednostavno je umela to da radi, ponekad svake nedelje, po- nekad svakih pet dana, ponekad nekoliko puta dnevno. Čak i tada sam znao da ta energija, iako dolazi kroz mene, nije moje delo i da ne upra- vljam njome. Premda sam tih dana mnogo čitao o tim stvarima, ništa od onoga što mi se dešavalo nije se uklapalo u neko od „lečenja energijom" koja sam mogao da nađem u tim knjigama. Bilo je to nešto više od proste "energije". Nosilo je sa sobom život i inteligenciju koji su prevazilazili mnoge „tehnike" kojima vrve police u knjižarama i stranice časopisa no- vog doba. Ovo je bilo nešto drugačije. Ovo je bilo nešto vrlo stvarno.

Ono što se tog popodneva dogodilo s Gerijem nije promenilo samo nje- gov život, nego i moj. Doduše, Geri nije bio jedini pacijent s kojim sam ra­ dio na ovaj način - pomeranjem ruku iznad njihovih tela. To je trajalo već više od godinu dana. Isto tako, nije bio jedini pacijent koji je doživeo neve- rovatno izlečenje tokom tog iskustva. Međutim, zaista je predstavljao dale­ ko najekstremniji slučaj - pacijent koji je došao s izuzetno ozbiljnim invali- ditetom, a iz moje ordinacije izašao s krajnje upečatljivim i očiglednim re- zultatima. Više od dvadeset najboljih lekara u zemlji nije bilo kadro da kori- guje- pa čak ni donekle poboljša - Gerijev hod, držanje ili rotiranje njego­ vog kuka i noge, a ipak su ta anomalija i bol povezan s njom praktično sa- svim nestali. Za samo nekoliko minuta. Nestali.

Još jednom sam se upitao zašto je ta energija odabrala da se pojavljuje kroz mene. Hoću da kažem, da sam sedeo na oblaku i kružio nad planetom u potrazi za pravom osobom koju bih obdario jednim od najređih i najviše priželjkivanih darova na svetu, ne znam da li bih pružio ruku kroz etar, upro prstom negde medu ogromno mnoštvo ljudi i rekao: „On! To je taj. Obdarite ga ovim darom."

Doduše, možda se nije dogodilo baš tako, ali barem se meni tako činilo.

Živa je istina da nisam proveo život sedeći na nekom planinskom vrhu u Tibetu, razmišljajući o svom pupku i jedući štapićima zemlju iz čančeta. Utrošio sam dvanaest godina na razvoj svoje privatne prakse, i imao sam tri kuće, „mercedes", dva psa i dve mačke. Bio sam čovek koji je povre­ meno preterano ugađao sebi, gledao sam TV više od nekog dvanaestogo-

dišnjeg klinca zaluđenog crtaćima i smatrao da radim sve što bi i „treba­ lo". O, da, imao sam sasvim dovoljno problema - štaviše, došli su do sa­ mog vrhunca upravo pre no što su počeli da se dešavaju ovi čudni događa­ ji - ali, sve u svemu, moj život je tekao prema planu.

Ali čijem planu? Počeo sam da postavljam sebi to pitanje. Jer, kad sam se osvrnuo unazad, bilo mi je jasno da je bilo određenih putokaza pored mog životnog puta - čudnih zgoda, koincidencija i dešavanja - koji su, iako pojedinačno nisu bili bog zna šta veliko... svi skupa, nekom igrom slučaja, nagoveštavali da nikad nisam zaista išao putem za koji sam vero- vao da sam ga izabrao.

Koji je bio prvi znak? Otkad datiraju dokazi? Ako pitate moju majku, reći će vam - od dana kad me je rodila. Moje rođenje je bilo, kako ona to kaže, „neobično". Dabome, većina majki pamti svoj prvi porođaj kao po­ seban i jedinstven. Ali to nije isto. Neke žene prolaze kroz dane bolnih tru­ dova. Neke se bez problema porode u šumi ili na zadnjem sedištu taksija. Moja majka? Umrla je na porođajnom stolu, rađajući me.

Ali umiranje joj nije smetalo. Smetalo joj je to što je morala da se vrati u život.