DAN KADA SMO PRIČALI O DŽEMSU TERBERU[18]

Sreća me je ostavila ili je mom talentu bio kraj. Kao što je Haksli, ili neki
od njegovih likova, mislim, rekao u Kontrapunktu: „Svako može biti genije u dvadeset petoj: u pedesetoj treba poraditi na tome“. Dobro, imao sam četrdeset devet, što nije pedeset falilo je nekoliko meseci. A za moje slike nije bilo kupaca. Pojavila se i mala knjiga pesama: Nebo je najveća pička od svih pičaka, za koju sam pre četiri meseca dobio ukupno sto dolara, i sada je postala mamac za kolekcionare, cena joj je bar dvadeset dolara kod dilera retkih izdanja. Nisam imao čak ni primerak sopstvene knjige. Ukrao mi ga je prijatelj dok sam bio pijan. Prijatelj?
Sreća me je definitivno ostavila. Za mene su znali Žan Žene, Henri Miler, Pikaso, i tako dalje, a ni kao perač sudova nisam mogao da prođem. Probao sam na jednom mestu, ali je velika debela žena, vlasnica lokala, izjavila: „Zašto ovaj čovek ne zna kako se peru sudovi?“ Onda mi je pokazala: prvo staviš sudove u jedan deo sudopere u kome je bila neka vrsta kiseline a zatim ih prebaciš u deo sa vodom i sapunicom. Dali su mi nogu još iste noći. Ali popio sam usput dve boce vina i pojeo pola jagnjeće noge koju su zaboravili.
Na neki način, jezivo je bilo pasti na dno, ali još je više bolelo što sam
gore u San Francisku imao petogodišnju ćerku, jedino biće koje sam voleo naovom svetu, i kojoj sam trebao ja i cipelice i haljinice i hrana i ljubav i pisma i igračke i povremena poseta.
Sve u svemu, bio sam primoran da živim kod jednog velikog francuskog
pesnika u Venisu, a taj tip je bio dvocevka jebao je i muške i ženske, i njega su jebali. Imao je savršene manire i duhovito je i bistro palamudio. Nosio je malu periku koja je spadala, pa ju je stalno nameštao dok razgovara s tobom.
Govorio je sedam jezika, ali je u mom prisustvu morao da govori na
engleskom. A svaki od tih jezika govorio je kao maternji.
„Ma ne brini, Bukovski“, smeškao se. „Ja ću se pobrinuti za tebe!“
Imao je tu patku od dvanaest inča u mlohavom stanju i pojavio se u
nekim andergraund novinama kad je stigao u Venis, s hvalospevima na temu njegove pesničke moći (jedan sam i ja napisao), ali su neke od tih novina objavile tu fotku velikog francuskog pesnika golog. Bio je visok metar i po, i sav obrastao dlakama. Dlake su rasle od grla do muda crno, medveđe,smradno runo a nasred fotke je visila ta čudovišna budža, debela i okruglog vrha: kurac bika na igrački od čoveka.
Francuz je bio jedan od najvećih pesnika našeg doba. Samo je sedeo i
pisao svoje besmrtne govnarske pesmice, a imao je i dva-tri sponzora koji su mu slali novac. A ko i ne bi: besmrtna patka, besmrtne pesme. Znao je Korsa,Barouza, Ginzberga, Kaju. Znao je čitavu tu staru hotelsku bandu, koja je zajedno živela, pijančila, zajedno se jebala i odvojeno stvarala. Sreo je čakHemingveja i Miroa u šetnji, Miro je nosio Hemove bokserske rukavice dok su išli ka bojnom polju, gde se Hemingvej nadao da će ubiti boga u nekom.
Svi su se oni međusobno znali, naravno, i zastali su da odvoje neku
bistroumnu žvaku.
Besmrtni francuski pesnik video je Barouza kako se „mortus pijan“ vuče
po podu svoga stana. „Na tebe me on podseća, Bukovski. Nema tu nikakvog garda. Samo pije dok ne padne, dok mu oči ne postanu staklo. I te noći jepuzio po tepihu, suviše pijan da ustane, pogledao odozdo u mene i rekao mi:„Izjebali su me! Napili su me! Potpisao sam taj ugovor. Prodao sam filmskaprava za Goli ručak za petsto dolara. Jebeš ga sad, gotovo je!“
Naravno, Barouz je imao sreće ugovor je istekao a njemu je ostalo petsto
dolara. Meni su pijanom uvalili pedeset dolara za neko moje sranje, isto na dve godine, i sad je trebalo još osamnaest meseci da se znojim. Tako su i Nelsona Olgrena uradili: Čovek sa zlatnim rukama; milione su napravili, a Olgren je dobio ljuske od kikirikija. Bio je pijan i zaboravio je da pročita ona sitna slova.
Mene su totalno sludeli oko filmskih prava za Beleške starog
pokvarenjaka. Bio sam pijan i doveli su mi tu osamnaestogodišnjakinju
lutkicu sa suknjicom do gaća, visokim štiklama i najlonkama na haltere. Dve godine nisam onjušio mindžu. Potpisao bih šta god da mi poture. I verovatno bih protutnjao kao brzi voz kroz nju. Ali nikada nisam stigao dotle.
I eto sad mene, na dnu, u pedesetoj, bez sreće, bez talenta. Nisam mogao
da se zaposlim čak ni kao prodavac novina, čistač ili perač sudova, a besmrtni francuski pesnik uvek je imao neku akciju na gajbi mladi muškarci i žene stalno su kucali na njegova vrata. A stan je bio tako čist! Klonja je izgledala kao se da niko nikad nije posrao u njoj. Sve su se pločice caklile, i svuda po sobama bili su mali debeli mekani tepisi. Nove sofe, nove stolice. Frižider koji se sijao kao ogromni ludi zub izriban četkicom do suza. Sve, sve je nosilo taj suptilni pečat nečega bez bola, bez briga, bez ikakvog traga spoljnog sveta. Tu je svako znao šta da kaže i učini i kako da se ponaša to je bila šifra diskretno i
nečujno: duboka trpanja i sisanja i prsti u čmaru, svuda. Muškarci, žene, deca. Dečaci.
A tu je bio Veliki K. Veliki H. I Hašiš. I Mara. Šta god.
To je bila tako nemušta Umetnost, svi se ljubazno smeškaju, čekaju, onda rade. Odlaze. Da bi opet došli.
Bilo je čak i viskija, piva, vina, za takve seljačine kao što sam ja tompusi i glupost prošlih vremena.
Besmrtni francuski pesnik samo je vozio dalje, u raznoraznim
varijantama. Rano je ustajao i radio joga vežbe, zatim se gledao u velikom ogledalu, brišući rukama ono malo znoja, a onda je hvatao taj ogromni kurac i jaja čuvao je tu kurčinu i jaja za posle dizao ih je, uživao u njima, a onda ih puštao: FLJUS.
Negde u to doba ulazio sam u kupatilo i bljuvao. Izlazio.
„Ništa nije palo na pod, a Bukovski?“
Nije me pitao da li umirem. Samo je brinuo da pod u kupatilu ostane čist.
„Ne, Andre, deponujem svu bljuvotinu u adekvatne otvore.“
„Dobar si!“
A onda, tek da se malo kurči, jer je znao da sam bolesniji od devet
krugova pakla, prišao bi zidu, pravio stoj na glavi u svojim jebenim
bermudama, ukrstio bi noge, gledao me tako odozdo i govorio: „Znaš,
Bukovski, ako se ikada otrezniš i obučeš smoking, siguran sam da će se svaka žena obeznaniti kad te vidi.“
„Ne sumnjam u to.“
Onda bi se odbacio i stao na noge: „Jesi li za doručak?“
„Andre, nisam to radio poslednje trideset dve godine.“
Onda bi neko kucao na vrata, tiho, o tako suptilno, čovek bi pomislio da
to jebena lasta lupka jednim krilom dok umire, moleći za gutljaj vode.
Uglavnom bi to bilo dvoje-troje mladih muškaraca, sa usranim bradicama nalik na slamu.
Da, obično su to bili muškarci, mada bi tu i tamo došla neka devojka,
prilično dražesna, i nikad mi se nije odlazilo kada je to devojka. Ali on je
imao tih mlohavih dvanaest inča, plus besmrtnost. Zato sam uvek znao svoju ulogu.
„Slušaj, Andre, ova glavobolja... Mislim da ću malo da prošetam po plaži.“
„O ne, Čarls! Zaista nema potrebe za tim!“ Pred vratima bih se osvrnuo, a ona bi već otvarala Andreov šlic, ili ako su bermude bile bez šlica, već bi pale oko njegovih francuskih stopala, i ona bi hvatala tih dvanaest inča mlohe da vidi šta će se desiti ako se malo nadraže. Andre bi joj dotle uvek zadigao suknju oko kukova i njegov prst bi lepršao, šašoljio, istraživao tajnu rupe u tom procepu iza njenih tesnih, sveže opranih ružičastih gaćica. A za prst je uvek bilo nečega: naizgled nova melodramatična rupa ili šupak, ili bi, majstor, samo gladio taj tesni, oprani ružičnjak, budeći tu pičkicu koja je imala samo osamnaest sati odmora.
I tako sam svakodnevno šetao plažom. Kako je uvek bilo rano, nisam
morao da gledam onu masu straćenog čovečanstva, tela zdudana na gomili, odvratne uokvirene komadine mesišta. Nisam morao da ih gledam kako šetaju ili odmaraju svoja grozna tela i prodane živote bez očiju, bez glasa, bez ičega, i bez svesti o tome - samo jalova govna razmazana na krstu.
Ta jutra, tako rano, nisu bila loša, pogotovu radnim danom. Sve je
pripadalo meni, i vrlo ružnim galebovima koji su postajali sve ružniji kada bi kese i otpaci počeli da ponestaju negde oko četvrtka ili petka - jer je to bio kraj života za njih. Oni nisu mogli da predvide da će se u subotu i nedelju rulja vratiti na plažu sa svojim viršlama i sendvičima. Jebeš ga, mislio sam, možda su galebovi u još većem kurcu od mene? Možda.
Andre je jednog dana dobio ponudu za neko književno veče u Čikagu,
Njujorku, Frisku, negde pa je otputovao, a ja ostao tamo, sam. Dobio sam šansu da koristim pisaću mašinu. Malo je toga dobrog izašlo iz te mašine.
Andre je umeo da je natera da radi, gotovo savršeno. Čudno je bilo što je on tako veliki pisac a ja nisam. Nije mi izgledalo da postoji baš tolika razlika između nas. A postojala je on je znao kako da stavi prave reči jednu pored druge. Ali kada bih ja seo, taj beli list papira samo je buljio u mene. Svaki čovek ima raznorazne oblike svog pakla, ali sam ja vodio sa tri dužine na tom planu.
Zato sam pio sve više i više vina i čekao na smrt. Andre je bio odsutan već dva-tri dana kada je jednog jutra oko pola 11 neko pokucao na vrata. „Samo trenutak“, rekao sam, otišao do kupatila, povratio, isprao usta. Rutina. Našao sam neke gaće, a onda navukao jedan od Andreovih svilenih negližea.
Otvorio sam vrata.
Napolju su stajali neki momak i devojka. Ona je na sebi imala tu jako
kratku haljinicu i visoke štikle, a njene najlonke pele su se gotovo do dupeta.
Momak je bio samo momak, mlad, bezbojan bela majica, mršav, otvorenih usta, ruke su mu bile poluraširene, kao da će da poleti.
Devojka je upitala: „Andre?“
„Ne, ja sam Henk. Čarls. Bukovski.“
„Vi se šalite, zar ne, Andre?“ rekla je devojka.
„Aha. Ja sam šala“, rekao sam.
Napolju je sipila kišica. Oni su samo stajali.
„Pa dobro, uđite, sklonite se od kiše.“
„Vi jeste Andre!“ rekla je curica. „Prepoznajem vas, to ostarelo lice staro
dvesta godina!“
„Dobro, dobro“, rekao sam. „Uđite. Ja sam Andre.“
Imali su dve boce vina. Otišao sam u kuhinju po vadičep i čaše. Natočio
sam tri vina. Stajao sam i pio vino, gledajući joj uz noge što sam bolje umeo, kad mi je momak otvorio šlic i počeo da mi sisa đoku. Baš je bio bučan sa tim ustima. Potapšao sam ga po glavi, a onda upitao devojku: „Kako se zoveš?“
„Vendi“, rekla je, „i uvek sam volela vašu poeziju, Andre. Mislim da ste
jedan od najvećih živih pesnika.“ Momak je i dalje radio, samo je dudlao i mljackao, glava mu se ubrzano klimatala kao neka suluda stvar bez mozga.
„Jedan od najvećih?“ rekao sam. „Ko su ostali?“ „Samo jedan“, rekla je
Vendi. „Ezra Paund.“ „Ezra me oduvek smarao“, rekao sam.
„Zaista?“
„Zaista. Mnogo se trudi. Preozbiljan, previše učen, samo dosadni
zanatlija.“
„Zašto se potpisujete samo sa ’Andre’?“
„Jer mi se tako sviđa.“
Momak se baš tada uneo, iz sve snage. Uhvatio sam mu glavu, nabio je do jaja i ispraznio se.
Onda sam zatvorio šlic, natočio još tri vina.
Samo smo sedeli i pričali i pili. Ne znam koliko je dugo trajalo. Vendi je
imala prekrasne noge i fine tanke gležnjeve koje je stalno uvijala i obrtala kao da je na vatri ili nečemu. Stvarno su poznavali svoju literaturu. Pričali smo o raznim stvarima. Servud Anderson: Vajnzberg i ostalo. Dostojevski, Kami. Krejn, Bronteove, Balzak, Terber, nikad kraja...
Ispili smo oba vina, pa sam pronašao još toga u frižideru. Pozabavili smo se time. Onda, ne znam. Malo sam poludeo i počeo da joj kidam haljinicu bar to malo što je bilo na njoj. Ugledao sam deo gaćica, a onda joj pocepao haljinu pri vrhu, pokidao joj prsluče. Uhvatio sam sisu. Uhvatio sam sisu. Bila je bucmasta. Ljubio sam je i sisao. Onda sam je uvrtao dok nije kriknula, a tada sam poklopio ustima njena usta, prigušivši krike.
Pokidao sam joj donji deo haljinice najlon, najlonske noge, kolena, meso.
I podigao je sa stolice i iskidao te tanušne gaćice i zbičio ga u nju.
„Andre“, rekla je. „O, Andre!“
Osvrnuo sam se, a tip nas je gledao sa stolice i drkao.
Uzeo sam je stojeći, ali bilo nas je po čitavoj sobi. Samo sam trpao u nju
dok smo preturali stolice, lomili lampe. U jednom trenutku sam je imao
preko stočića, ali sam osetio kako mu noge popuštaju, pa sam je podigao pre nego što smo ga polomili.
„O, Andre!“
Uzdrhtala je čitavim telom, pa još jednom, kao žrtva na oltaru. Onda,
znajući da je nemoćna i obeznanjena, samo sam ostavio kurac u njoj, kao kuku, držao je mirno, okačio je kao neku suludu morsku ribu, zauvek proburaženu. Za svojih pola veka naučio sam par trikova. Kao da je izgubila svest. Onda sam se povio nad njom i samo je karao i karao, glava joj se klatila kao glava neke beslovesne lutke, i njeno dupe, i ponovo je svršila baš kad i ja, i kad smo svršili samo što nisam umro. Oboje samo što nismo umrli.
Kad jebeš uspravno, njena veličina mora da bude u nekoj proporciji sa
tvojom. Sećam se kako sam jednom skoro skiknuo u nekoj hotelskoj sobi u Detroitu. Pokušao sam da jebem stojeći, i nije baš išlo. U suštini, ona je podigla noge s poda i obuhvatila me njima. Što znači da sam nosio dva čoveka na dve noge.To nije dobro. Hteo sam da prekinem. Držao sam je samo sa dve stvari: svojim rukama za dupe i kurcem u njoj.
Ali ona je samo ponavljala: „Bože, kako su ti moćne noge! Bože, kako su ti lepe i snažne noge!“
Što je istina. Ostatak mene je manje-više govno, uključujući moj um i
ostalo. Ali neko je postavio te ogromne i snažne noge na moje telo.
Najozbiljnije. Ali to me gotovo ubilo ta hotelska jebačina u Detroitu jer tvoja poluga, kretanje kurca napred-nazad u njoj, traži posebne pokrete iz tog stava. Nosiš težinu dva tela. Svaki pokret prenosi se na kičmu.To je brutalan i ubitačan manevar. Najzad smo oboje svršili i samo sam je odbacio. Skinuo je s kurca.
Ali ova kod Andrea ostala je s nogama na podu, što mi je omogućilo da
izvodim neke akrobatike rotiram, probadam kao sabljarka, usporavam,
ubrzavam i ostalo.
I tako sam je na kraju satro. Bio sam u lošem položaju gaće su mi pale oko cipela. Odvojio sam se od Vendi. Ne znam gde je pala, niti me je bilo briga.
Baš kad sam se sagnuo da navučem gaće, taj momak je prišao i nabio mi srednji prst, desne šake, iz sve snage pravo u čmar. Kriknuo sam, okrenuo se i tresnuo ga preko usta. Odleteo je.
Navukao sam gaće i seo, pio vino i pivo, mračan, ćutljiv. Na kraju su se
doveli u red.
„Laku noć, Andre“, rekao je on.
„Laku noć, Andre“, rekla je ona.
„Pripazite na stepenice“, rekao sam. „Vrlo su klizave po kiši.“
„Hvala vam, Andre“, rekao je on.
„Pripazićemo, Andre“, rekla je ona.
„Ljubav!“ rekao sam.
„Ljubav!“ oboje su uglas odgovorili.
Zatvorio sam vrata. Isuse, kako je lepo kad si besmrtan francuski pesnik!
Otišao sam u kuhinju, našao bocu dobrog francuskog vina, malo ringlica i punjenih maslinki. Sve sam to odneo na klimavi sto u sobi. Natočio sam punu čašu vina. Onda sam prišao prozoru koji je gledao na svet i okean. Lep je bio taj okean: radio je ono što je radio. Popio sam to vino, popio još jedno, pojeo malo, onda sam se umorio. Svukao sam se i legao nasred Andreovog kreveta. Prdnuo sam, gledao u sunce napolju, slušao more.
„Hvala ti, Andre“, rekao sam. „Ipak si ti dobar tip.“
A mom talentu još se nije nazirao kraj.