DAKAKIJEVE  VIZIJE

Husame, pričaj mi o vizijama Dakakija,

koji reče: »Proputovao sam Istok i Zapad ne znajući

u kojem pravcu idem, prateći mesec,

izgubljen u Bogu.«

                          Neko ga je pitao: »Zašto hodaš

bosonog po trnju i kamenju?«

                                         »Šta«, odgovorio je.

»Šta.« Smeteni ljubavnik ne hoda na stopalima.

On ili ona hoda na ljubavi. Za takve ne postoje

''dugačka'' i ''kratka'' putovanja. Nema vremena.

Telo je od duha naučilo kako da putuje.

Telo sveca kreće se na neuslovljen način,

mada se čini da podleže uslovljenosti.

Dakaki je rekao: »Jednog dana sam hodao

sa namerom da u ljudima primetim sjaj Prijatelja,

kako bih sagledao okean u jednoj kapi,

sunce u blistavoj pegi.

                                 Stigoh na obalu

u suton i ugledah sedam sveća. Žurno krenuh

plažom prema njima. Svetlost svake od njih

dizaše se u nebo. Zapanjih se, i moja zapanjenost

beše zapanjena. Talasi pometenosti

razbijahu se nad mojom glavom.

Kakve su to sveće koje kao da niko ne vidi?

U prisustvu takvog osvetljenja ljudi su se bavili

nabavkom fenjera!

                            Onda njih sedam postade jedna,

posred nebeskog obruča. A zatim se ta jedna ponovo

raširi na sedam. Između sveća su postojale

veze koje se ne mogu iskazati.

Videh, ali ne mogu reći.

Pohitah bliže. Padoh. Ležah neko vreme.

Ustadoh i ponovo pojurih. Nemadoh glave ni nogu.

One postadoše sedam ljudi, pa sedam stabala,

sa toliko lišća i voća

da se nijedna grana nije videla. Bleskovi svetla

izbijali su iz svakog ploda poput soka!

A najčudesnije od svega beše to što su stotine

hiljada ljudi prolazile pored drveća,

rizikujući svoje živote, žrtvujući sve

da nađu kakav-takav hlad. Pravili su čudne suncobrane

od parčadi vune. Svašta su pokušavali.

I niko nije video stabla sa njihovom ogromnom senkom!

Karavani nisu imali hrane, mada je hrana padala

svuda oko njih. Da je neko rekao: ''Gledajte! Ovamo!'',

pomislili bi da je lud ili pijan.

Kako je to moguće? Ili ja sanjam?

Penjem se na drveće. Jedem voće.

Dakle mogu da verujem. A ipak vidim ljude

kako očajnički tragaju za nezrelim grožđem,

dok ih okružuju ovi vinogradi

što obiluju savršenim grozdovima.

Onda sedam stabala postadoše jedno, pa opet sedam.

Svakog trena behu i sedam i jedno.

Obavljala su obrednu molitvu, klečala i klanjala,

bez kolena i strukova!

                                 A onda to beše sedmoro ljudi

koji sede u meditaciji radi jedine istine.

Priđoh i mahnuh im. Osloviše me: ''Dakaki,

slavo i kruno!''

                     ''Kako znaju moje ime?'', pomislih.

''Nikada ranije me nisu videli.''

Odmah im je bilo jasno šta mislim,

pa razmeniše osmehe među sobom. ''Visoko poštovani,

zar je to još uvek od tebe skriveno? Kako bilo šta može

da bude skriveno od nekog tako rastočenog u Bogu?''

''Ako je ovo duhovna stvarnost'', rekoh sebi,

''kako to da izgovaramo reči i kazujemo imena?''

Jedan od sedmorice odgovori: ''Imena, ponekad se

imena omaknu, ali to nije nemarnost.

To je zato što smo tako zadubljeni.''

A onda mi svi zajedno rekoše:

''Da li bi nas vodio u molitvi?''

                                          ''Bih. Ali sačekajte malo.

Još uvek osećam nekakvu smetenost

koja će nestati kroz druženje sa vama.

Uz pomoć druženja sa tlom vinova loza

raste. Razvija se i širi u zemljinu tminu

i leprša. Gubi sebičnost i samoljublje

u prisustvu svog ishodišta i saznaje

šta ona stvarno jeste.''

                                Klimnuše glavama, kao da kažu:

''Kada god budeš spreman.'' To klimanje beše

plamen u mom srcu. Oslobodih se terora vremena,

sleda i zavisnosti.''

Svako ima staju i krotitelja koji mu je određen.

Ako se otimaš, on prilazi i hvata te.

Smatraš da si ti taj koji bira,

a zapravo te krotitelj vodi kud on hoće.

Sklon si da poričeš da imaš čuvara,

i kažeš: »To su moji snažni životinjski nagoni.«