Dah života

Duhovni život je u mnogome umetnost molitve. Sveti oci su molitvu nazivali dahom života, nervima duše, zlatnom kišom koja se lije u čovekovu dušu, neiscrpni izvor blagodati, nebesko blago, koje čovek uvek ima uz sebe. Molitva je ključ koji otvara vrata Nebeskog Jerusalima.

Molitva je lestvica kojom se duša penje ka prestolu Božijem. Molitva je večna, netruležna, neugasiva nebeska svetlost koja vidi čovekovo srce.

Molitva je vaskrsenje čovekove duše pre vaskrsenja tela.

Molitva predstavlja krila duše, bez nje duša u svojim pomislima i strastima puzi kao crv po zemlji.

Molitva je ozarenje bezdana naše duše nebeskom svetlošću.

Molitva je stalno prebivanje s Bogom, vrelo svetle nepotrošive radosti. Molitva je predokus i predvorje raja.

Čovek je stvoren za večnost, njegova istinska domovina, njegov rodni dom je nebo. Ovde, na zemlji, on je izgnanik i tuđinovatelj. Kad čovek zaboravlja na svoje prednaznačenje, kad mu se čini da je njegov život samo kratki put od rođenja do smrti, od kolevke do groba - on postaje najnesrećnije biće na zemlji.

Molitva je sećanje na izgubljeni raj, to je usmerenost duše ka Bogu. Za molitvu nema vremena i rastojanja. Ako se na reči molitve odazvalo srce, čulo ih je celo nebo. Kad su se reči molitve izlile iz dubine duše došle su do Gospoda. Često u molitvi činimo sudbonosnu grešku: čini nam se da se molimo svojim silama, sami po sebi, a Bog samo odgovara na našu molitvu. Međutim, nije tako: molimo se istinski samo onda kad se blagodat Božija moli zajedno s nama.

Blagodat je Božanska ljubav, Božanska sila, koja spasava čoveka. Samo "podsećanje" na molitvu, želja za molitvom predstavlja dejstvo blagodati.

Čovek može da prihvati blagodat i može da je odbaci, ali ne može da "zameni" blagodat svojim ljudskim silama. Ako čovek smatra da može da se moli samo za račun napora svoje volje, koncentracije svojih misli, uzbuđivanja svojih osećanja, za račun telesnog truda (metanija, klečanja), znači da pripisuje molitvu svom ličnom podvigu, svojim ljudskim sposobnostima i tada dolazi do gubitka same molitve: ili se naše sile crpe i molitva se rasipa kao kuća, koja nije sagrađena na kamenu, već na pesku; ili dolazi do pucanja duševnih osećanja i posle molitve čovek umesto duševnog mira oseća bolesnu razdražljivost kao da su mu obnaženi nervi; ili se pak, što je najgore, pogružava u stanje maštalačke uzbuđenosti, u gordo divljenje sebi.

Demon sugeriše čoveku da je veliki podvižnik kao da mu uspavljuje dušu uspavankom. Treba da imamo na umu reči Gospoda: Bez Mene ne možete tvoriti ničesože[1]. A molitva  je najviše stvaralaštvo duha, pred kojim je duševno stvaralaštvo s remek-delima umetnosti koje je stvorilo bledo i ništavno.

Crkva je odredila da se na početku molitvenog pravila čita molitva Duhu Svetom - bez NJega će molitva biti mrtva. Međutim, kako da saznamo gde deluje blagodat, a gde ljudske snage? Jer, naša duhovna osećanja su neuka i svoje oduševljenje i svoje raspoloženje možemo da smatramo za duhovni doživljaj. Čovek može u svom srcu da ostavi mesto za blagodat Božiju samo ako odstrani dve pregrade koje joj smetaju da deluje u nama. Prva je strastvenost, druga je gordost.

Molitva bez pokajničkog osećanja nije pobožna beseda, već drski izazov upućen Bogu. Gospod je svet, a mi smo grešni zato da se približimo nebeskom plamenu i ne budemo opaljeni možemo samo kroz pokajanje. Borba s gordošću je stalno osećanje svoje nemoći i svoje slabosti, stalno osećanje potrebe za pomoći i blagodati. Mi kao da govorimo Bogu: "Ja sam slab, Ti se Sam moli u meni, Sam me uči da se molim i Sam primi ovu molitvu." Tada će čovek u molitvi osećati nešto drugo - ne svoju snagu, već silu Božiju. Tada će shvatiti da je njegova duša ranije bila jalova, mrtva, kao vreli pesak u pustinji. A sad su se u ovoj pustinji otvorili izvori voda. Ovde se ne može čak ni pomisliti da se naša volja isključuje iz molitve - nasuprot tome, naša volja se pokorava blagodati, čuva blagodat u srcu, želi ovu blagodat, osluškuje njen nemi glas, predaje joj svu slavu, a o sebi misli kao o sposobnoj da čini samo grehove. Kad čovek obraćajući se Bogu govori: "Ja...", Bog ga ostavlja s malim "ja". Kad čovek u molitvi kaže Bogu: "Ti...", Bog nadomešta njegovu nemoć i oskudicu Svojom silom i prebiva s njim.

Osnova molitve je misao: "Ti si sve, a ja sam ništa." To je njen granitni temelj. Dešava se nekakvo tajanstveno sjedinjenje Boga s dušom: duša sluša blagodat, a blagodat sluša dušu. O ovome apostol Pavle kaže: Potrudio sam se, uostalom ne ja, već Blagodat Božija[2].

Ako Gospod treba da bude najviši cilj i glavni sadržaj života verujućeg čoveka to znači da sposobnost duše da se obraća Bogu, odnosno molitva, mora da postane unutrašnji oslonac koji prožima sve čovekove misli, reči i dela. Ako čovek živi za večnost, ako se svojim zemaljskim postojanjem priprema za istinski, večni i beskrajni život, njegov najvažniji posao treba da bude molitva, a sve ostalo, uključujući i njegove domaće u društvene obaveze treba da služi samo kao priprema za nju.

Mi najčešće mislimo da spoljašnje okolnosti, naročito rad, ometaju našu molitvu.

Međutim, u stvari, kao glavna prepreka za nju služe naše sopstvene unutrašnje protivrečnosti. Kao što kretanje krvi koja kruži arterijama i venama ometaju sklerotične naslage, tako i molitvu ne sprečavaju zauzetost i rad, već laž i licemerje, lenjost i slastoljublje, prevelika vezanost za zemaljski život.

Šta treba učiniti kako bi naše obaveze bile spojene s ispunjenjem zapovesti o neprestanoj molitvi? (Uvek se molite, za sve blagodarite[3], - kaže sveti apostol Pavle). Ne treba doživljavati svoj posao kao jaram bačen na vrat životinje ili kao danak koji treba platiti svetu, a zatim slobodno vreme prepustiti molitvi. Na svoj posao treba gledati kao na poslušanje, dato od Boga, obavljati ga kao pred licem Božjim, sa svom usrdnošću i savešću imajući pritom uvek misao da ne služimo ljudima, već Samom Gospodu. Ako ne budemo radili da bismo se što pre izbavili od posla i provodili duhovni život, već tako da posredstvom njega ugodimo Bogu, sam posao će postati stimulans za molitvu, iako može da oduzme više vremena i da zahteva više napora i truda nego ranije. Tada

će život, sjedinjen s molitvom u potpunosti biti prožet svetlošću, tada će naša savest steći spokoj.

Glavne sile duše su volja, razum i osećanja. Volju treba vežbati u tome da se čovek primorava na potčinjavanje razumu, a ne osećanjima, volja treba da bude saveznik uma, a ne emocija i raspoloženja. Osećanja treba učiti, čisteći ih od strasti i slepe vezanosti. U duhovnom životu naslada je neprijatelj uma i srca, to je mamac, koji čovek guta kao riba udicu.

Um treba vežbati za molitvu:

1)  sećanjem na smrt;

2)  uzvođenjem od vidljivog ka nevidljivom, od materijalnog ka duhovnom. Na primer, divimo se lepoti prirode ili čoveka - razmislimo: a kako predivan mora biti njihov Tvorac, kakva je onda neizreciva lepota duhovnog anđeoskog sveta! Vidiš svetlost sunca - seti se duhovne svetlosti, koja prosvećuje ljudske duše. Ako si video noćno nebo

-  reci sebi: "Kako je velik Tvorac ovih nebeskih svetova! Koliko je tajni skriveno od čoveka!"

Svaki predmet, svaki događaj, mogu da posluže umu kao podsećanje na budući život, na duhovni svet, um koji je tome naučen iz svega može da izvlači za sebe lekcije i primere.

Da ne bi bio porobljen zemaljskim, materijalnim i spoljašnjim u svim situacijama misleno pitaj sebe: "A šta će biti dalje, kakav je završetak svega?" I videćeš da je kraj svega zemaljskog prah i truležnost i da je samo duhovno večno. Već samim tim čistićemo um od zemaljskih slika i uzvoditi dušu ka Bogu, sećati se NJegove sveprisutnosti, imati Ga u mislima, odnosno imaćemo molitvu. Na primer, mami te lepota ženskog lica - upitaj sebe: a šta će biti kroz dvadeset ili trideset godina? Bore će izbrazdati lice kao ožiljci, oči koje izgledaju kao drago kamenje pretvoriće se u grumenčiće sluzi, zubi će ispasti. A šta nastupa zatim? - Smrt. I šta će biti s ovim čovekom u sanduku nakon nekoliko dana? - Lice će mu potamneti, počeće da se naduvava, leš će smrdeti, a kroz mesec dana u grobu će biti nekakve strašne pihtije u kojima se migolje crvi. Evo zemaljske lepote i njenog kraja.

Ako naviknemo sebe da pitamo: "Šta dalje? Šta sledi nakon toga?" - shvatićemo da je sve vidljivo osuđeno na pogibelj, da je sve svetsko - nepouzdani prijatelj koji će nas ostaviti, da je jedina dragocenost u ovom svetu ljudska duša. Slične "vežbe" čiste um i  pripremaju ga za molitvu.

Život ne sme biti neuredan i haotičan. Čovek ne sme istovremeno da počinje da obavlja nekoliko poslova: on se umara i gubi snagu od samog nereda u radu i tada se u njegovoj duši umesto sveštenog straha pred Bogom rađa osećanje uninija, roptanje i razdražljivost prema sebi i prema svima. Čini mu se da su se poslovi koji su se nagomilali, pretvorili u ogromnu planinu, koju ne može da pomeri s mesta. Zato posao koji čovek odlaže, ili započevši ne dovodi do kraja, pritiska njegovu dušu kao neplaćeni dug. Molitvu ne ometa posao, već unutrašnja nesređenost. Treba uzeti za pravilo: ne raditi nekoliko poslova istovremeno. Treba mirno razmisliti i odlučiti koji od njih je najvažniji i najhitniji i početi od njega kao da je to jedini posao koji treba obaviti. Treba se boriti s rasejanošću i nepažnjom kao s neprijateljima svoje duše.

Kad čovek odjednom preduzima nekoliko poslova i ne završivši jedan razmišlja o drugom, on pravi u sebi svojstvo karaktera koje se može nazvati hroničnim nemarom i bezvoljnošću. Ovakav čovek neće moći da se usredsredi na molitvu: obavljajući molitveno pravilo istovremeno će razmišljati o mnoštvu poslova i rešavati ih. NJegova molitva će preći u mehaničko ponavljanje nabubanih reči pri čemu će misli vrludati na sve strane kao kapi prolivene žive. Tek kad završi jedan posao čovek treba da pristupa drugom.

Sada nešto o spoljašnjoj strani molitve: čovek se sastoji od duha, duše i tela. Položaj i stanje tela su za molitvu veoma važni. Kad čovek opušta svoje telo njegova misao postaje troma, ona kao da počinje da drema. Kad čovek na molitvi sedi razvaljeno, prekrstivši noge ili kad leži u nemarnoj pozi, u njemu nestaje osećanje sveštenog straha za molitvu, on familijarno, kao kroz zube razgovara s Bogom.

Postoje dve vrste jezika, dva oblika samoizražavanja: reč i gest ili pokret. Pokloni i klečanje na kolenima jesu nemi jezik u kojem se reč zamenjuje pokretom. To je oblik pisma koje nije napisano mastilom na papiru, već se odražava i ovaploćeno je u samom ljudskom telu.

Ogromnu važnost za duhovni život ima kontrola onoga što čovek govori: svaka prazna reč je gubitak dragocene energije ljudske duše, zato se nakon dugih i praznih razgovora u čoveku pojavljuje osećanje pustoši, gubitka. U njemu nestaje želja da se moli, duša se ispunjava nekakvom maglom i težinom. On postaje mrzak samom sebi. Ovo osećanje gubitka liči na ozlojeđenost i gorčinu kockara koji se vraća kući praznih džepova.

Svaka lažljiva reč je ožiljak na licu ljudske duše, ogrebotina koja je čini ružnom. Svaka trula reč i psovka su smrdljivi čir, jer je Gospod rekao da će za svaku praznu reč čovek dati odgovor na Strašnom Sudu i tim pre - za grešnu.[4] Ovde postoji veza između duše i reči: srce rađa pomisao od koje potiče reč, a izrečena reč se kao bumerang vraća

čoveku, duša postaje glavna meta njegovih sopstvenih reči. Isto ovo se može reći za  jezik gestova i pokreta: oni mogu izražavati ne samo jake emocije, već i tanane pokrete ljudske duše. U načinu hoda, pokretima tela i čovekovoj pozi izražava se čitava gama osećanja: radost i tuga, uobraženost i prezir i tajna pristrasnost, ljubav i odvratnost. S naročitom mimičkom silom izražavaju se strasti kao što su gnev, strah i blud. Zato čovek, isto kao svoje reči, treba da prati i pokrete svog tela. U pozi se ništa manje nego u rečima može odraziti raspuštenost i ona takođe ima povratno dejstvo na čovekovu dušu. Ako čovek u stanju gneva sačuva spoljašnji mir, ne steže pesnice i ne stiska zube, ako ne mršti obrve, ako ne hoda nervozno po sobi, ne maše rukama ili na bilo koji drugi način ne pokaže svoju strast, ona neće dobiti podršku njegovog tela i čovek će se brže umiriti. To se lako može proveriti u ličnom iskustvu.

Ako čovek ne pokaže preteranu slobodu u pokretima ili maštalačku raslabljenost za vreme iskušenja od nečistih pomisli one će brzo proći kao što prolazi oblak po nebeskom horizontu. Nekima se čini da spoljašnje nema značaja za duhovni život, da je jedino što je potrebno da čovek da Bogu svoje srce. Međutim, oni ne shvataju da telo nije spoljašnja odeća, već deo nas samih, da između tela i duše postoji najtesnija veza, da očišćenje srca nisu samo namera i odlučnost, to je uporan rad, koji traje do same smrti.

U svakoj obuci vidimo prelazak od lakšeg ka težem, od jednostavnog ka složenom; kontrola sopstvenog tela predstavlja uslov koji je neophodan ne samo za početnike, to je jedan od onih kamena-temeljaca, na kojima se gradi zgrada sveg našeg duhovnog života.

Crkva je u bogosluženje kao organski deo molitve uključila jezik rituala i obreda. Može se reći da ne samo čovekov um, već i sav čovek kao duševno-telesno biće učestvuje u bogosluženju. Crkveni obred je poseban simboličan jezik. Čak ako čovek ne može da prevede obred koji se obavlja na jezik reči, odnosno da ga objasni, ali učestvuje u njemu, on se svejedno uključuje u blagodatno polje Crkve kao što se sijalica uključuje u energetsku mrežu, čak i ako mi u suštini ne znamo šta je struja, već opažamo samo njeno dejstvo i snagu.

Sveti oci su zabranjivali neskromne, nekontrolisane i prazne pokrete koji ispunjavaju našu dušu nečistim i ružnim pomislima. Ako se sumiraju njihove pouke u vezi s ovim predmetom u nekoliko reči, čovek treba da se drži skromno i jednostavno. Čak i kad je sam ili ide na počinak treba da ima na umu da nije sam, već se nalazi u prisustvu svog Anđela-čuvara. Sveti oci savetuju da čovek telo za vreme molitve drži naročito zategnuto, da se ne premešta s noge na nogu, da ne opušta telo. Ako je veoma umoran bolje je da sedne i da neko vreme molitvu obavlja sedeći.

Što se tiče metanija i klečanja na kolenima - one su izraz našeg bogopoštovanja. Ovde pokret i gest kao da dopunjuju reč, pojačavaju je i produbljuju. Telo prilikom molitve ne sme biti ni raslabljeno, ni previše napeto. Prvo slabi, kao da uspavljuje, a drugo zamara čoveka. Telo treba da bude sabrano, treba da se nalazi u stanju unutrašnje gotovosti, koja biva pre obavljanja posla koji zahteva napor i brzinu, kad čovek kao da oseća svoje mišiće još uvek ih ne napinjući.

Čovek je jedinstvena ličnost, jedinstvena psihofizička monada, zato u molitvu treba da bude uključen svim svojim duhovno-telesnim bićem.