II.        POGLAVLJE

DA LI SMO SREĆNI?

Svet je za nas sredstvo za postizanje cilja, naime sreće. Bar je tako za većinu nas. Postoje neki koji tvrde da smo ovde zbog sveta, a ne zbog sebe. Oni misle da ne bi trebalo da živimo za sebe, već za svet. Međutim, to je sasvim drugo pitanje. Činjenica je da na prvom mestu živimo za sebe, ali takođe i za svet, zavisno od toga koliko je dobro sveta i naše dobro. Budući da je tako, moraćemo da razmotrimo, pre ili kasnije, da li smo pronašli sreću, i ako nismo, zašto. Moraćemo ozbiljno da se zapitamo, nismo li, tražeći sreću u ovom svetu, iz njega izvukli neke pogrešne pretpostavke.

U život krećemo sa verom da sreća može da se dobije kroz svet, a većina ljudi nastavlja da veruje ovako do samog kraja. Nikada se ne zaustave da promisle. Ne obraćaju pažnju na činjenicu da se njihove nade u sreću nisu ostvarile. Kako onda mogu da razmotre sledeće pitanje, zašto su se ove nade izjalovile?

Nijedna religija niti filosofija sveta ne može za nas da učini ono što mi sami možemo da učinimo za sebe, ako se zaustavimo da promislimo. Jer ono što dobijamo od njih samo je obilje umne građe

-      puki oblici misli i govora koji nemaju veze sa onim šta zaista jesmo. Jedino ono što otkrijemo iz sopstvenog iskustva može za nas da bude od stvarne koristi. Ali čak nam ni ono neće ukazati na prave vrednosti, sve dok ne zastanemo da o njemu razmislimo. Ako nas ove religije i filosofije brže dovedu do dana kada ćemo to učiniti, onda one za nas čine sasvim dovoljno.

Ono što sprečava da to učinimo je verovanje da dobijamo od života - ili ćemo uskoro dobiti - ono što želimo, sreću. Jedino što može da uzdrma ovo verovanje je iskustvo tragične strane života. Mudrac sa Arunačale nam je rekao da je ovo način Prirode, i daje nam analogiju snova da to dokaže. Kada sanjamo o prijatnim stvarima, ne budimo se; ali to činimo čim imamo zastrašujuće vizije. Život bezbrižnog uživanja, po prirodi, šteti ozbiljnom razmišljanju o ozbiljnim temama. Kad je ovo u pitanju, ni ljudi sa religioznim umovima nisu ništa bolji od nas ostalih.

Pretpostavimo da smo uvideli da je život razočaravajući, ako ne i sasvim nesnosan - da smo došli do tog zaključka u vezi nas lično ili nas kao predstavnika cele ljudske rase. Moramo ovo da pretpostavimo, budući da ovakva ispitivanja služe samo onima koji su došli do takvog zaključka. Zapravo, mnogi od nas su do njega došli više puta, uvek iznova i iznova.

Šta smo tada uradili? Konsultovali sveštenike i astrologe, molili se Bogu; ovo su poznati lekovi, smišljeni protiv bolesti koja nam svima nanosi patnju. A oni samo odlažu trenutak krize. To će se tako nastaviti sve dok ne otkrijemo zašto se to dešava.

Tragali smo za srećom svih ovih tegobnih godina. Uvek iznova smo bili vrlo blizu da je steknemo i zauvek zadržimo, ali svaki put smo bili prevareni. Međutim, pošto nismo o tome nikad razmišljali - što ćemo od sada da činimo - jednostavno smo nastavljali po starom. Ako sada to učinimo, javiće nam se misao da smo verovatno započeli traganje za srećom bez ispravnog razumevanja njene istinske prirode i njenog izvora.

Prvo, pogledajmo samu sreću i otkrijmo šta ona jeste. Ono što smatramo srećom je nešto trajno - nešto što boravi uz nas u svoj svojoj svežini i čistoti dokle god mi sami postojimo. Ono što nam je svet dao je nešto prolazno i promenljivo, što se naziva zadovoljstvo. Sreća i zadovoljstvo su dve potpuno različite stvari. Međutim, mi pretpostavljamo da je zadovoljstvo sastavni deo sreće. Pretpostavljamo da ako možemo da osiguramo sebi neprekidni tok zadovoljstva, time osiguravamo i sreću. Međutim, sama priroda zadovoljstva je kratkotrajnost, jer je zadovoljstvo samo naša reakcija na spoljašnje stvari. Neke nam pružaju zadovoljstvo, pa pokušavamo da ih zadobijemo i zadržimo. Međutim, isti objekti nam ne pružaju isto zadovoljstvo sve vreme. Ponekad čak zadaju i patnju. Tako nam je često ukraćeno zadovoljstvo koje smo očekivali, pa uviđamo da moramo ponekad iskusiti i patnju. Zadovoljstvo i patnja su, zapravo, nerazdvojni saputnici.

Mudrac sa Arunačale nam kaže da čak ni zadovoljstvo ne dolazi iz stvari. Kada bi zaista bilo tako, tada bi ga moralo biti više ako čovek ima više stvari, manje ako ih ima manje, a nimalo ako ih uopšte nema. Ali to nije slučaj. Bogati, koji imaju obilje stvari, nisu zaista  srećni,  niti  su  siromašni,  koji  imaju  vrlo  malo,  zaista

nesrećni. A svi oni su potpuno srećni tek kada se domognu dubokog sna bez snova. Da bi bili potpuno sigurni da ćemo neometano uživati u spavanju, snabdevamo se svim mogućim veštačkim pomagalima - mekim krevetima i jastucima, zavesama protiv komaraca, toplim prekrivačima ili ventilatorima, itd. Smatra se da je nesanica velika nevolja. Zbog toga su ljudi u stanju da otruju sam izvor života, mozak, smrtonosnim drogama. Sve ovo pokazuje koliko volimo da spavamo. A volimo, jer smo tokom spavanja srećni.

Stoga opravdano naslućujemo da je istinska sreća - kao što su nam mnogi mudri ljudi rekli - nešto svojstveno našoj unutrašnjoj prirodi. Mudraci su uvek podučavali da zadovoljstvo nema nezavisno postojanje, da ono uopšte ne prebiva u spoljašnjim objektima. Izgleda da je tako zbog puke podudarnosti. Zadovoljstvo se izaziva oslobađanjem prirodne sreće, zatvorene u unutrašnjim dubinama našeg bića. Ovo oslobađanje se dešava samo kada se, nakon vrlo mukotrpnog nastojanja, željeni objekat dobije, ili kada se omraženi objekat otkloni. Kao kad izgladneli ulični pas glođe izlizanu kost, i oseća ukus sopstvene krvi može da pomisli da je to ukus kosti, tako i mi pretpostavljamo da se zadovoljstva u kojima uživamo nalaze u stvarima koje tražimo i stičemo. Može se reći da je želja uzrok progonstva našeg bića i sreće koja je unutar nas, i da samo za ono kratko vreme kada nje nema, možemo da okusimo nešto od te sreće.

Pošto skoro sve vreme želimo nešto da dobijemo, ili da  se nečega rešimo, sve to vreme smo i nesrećni. Želja da se nečega oslobodimo pojavljuje se zbog straha. Zato su želja i strah dva neprijatelja sreće. A sve dok dozvoljavamo da im budemo podložni, nećemo biti odista srećni. Sama podložnost želji i strahu predstavlja nesreću; a što su jači želja i strah, dublja je i nesreća.

Želja nam svaki put kaže: "Sada ostvari ovo, pa ćeš biti srećan". Bezuslovno joj verujemo i nastojimo da to dobijemo. Nesrećni smo kad nam to nedostaje, ali zaboravljamo na nesreću prilikom napora. Ako to ne dobijemo, mi patimo. Ali, nismo srećni ni ako to dobijemo, jer želja tada nalazi nešto drugo za čime ćemo težiti, i tako ne uspevamo da vidimo kako se želja igra sa nama sve vreme. Činjenica je - želja je kao bunar bez dna koji niko ne može da

napuni. Ona je poput sveproždiruće vatre koja spaljuje pomamnog, što je više hranimo.

Kao što željama nema kraja, nema kraja ni strahu. Jer nema kraja ni onome što zbog straha želimo da izbegnemo.

Tako dolazimo do ovog zaključka: sve dok želja i strah imaju prevlast nad nama, nikada nećemo biti srećni. Ako smo spremni da ostanemo u njihovom ropstvu, moramo, kao razumna bića, da odbacimo sve nade u sreću.

Ali, znajući da su želje i strah naši neprijatelji, zar ne možemo da ih otklonimo jednostavnom snagom volje? Odgovor koji nam daje iskustvo je "Ne". Možemo kao stoici da se rvemo sa njima i da ih savladamo na neko vreme. Međutim, pobeda nije trajna, i na kraju dižemo ruke od borbe. Bez pomoći nekog drugog, osećamo, ne možemo da se nadamo da ćemo dostići trajno oslobođenje. A ko nam može pomoći, ako ne onaj koji je sam savladao želju i strah, i tako za sebe osigurao savršenu sreću?

Takvog moramo da tražimo i da ga nađemo, ako smo iskreno i ozbiljno rešeni da se oslobodimo ovih naših neprijatelja - neprijatelja sreće. Jedino nam on može pokazati put i dati snagu da njime zakoračimo, jer on zna i cilj i put. Drevno nasleđe nam kaže - sada možemo videti da je to tačno - da onaj ko ozbiljno teži za slobodom mora da traži onoga ko je sam oslobođen i da mu s punim poštovanjem postavlja pitanja. Onaj ko snažno oseća potrebu da se izleči od nesreća koje su neodvojive od života, ne može više da živi bez traganja za nekim ko je kompetentan da ga vodi pravim putem. On ne može da se uzdrži od toga, kao što ni bolestan čovek ne može da se uzdrži, a da ne krene u potragu za lekarom.

Bilo je ljudi u prošlosti koji su ostvarili istinsku sreću i na taj način mogli da pomognu i drugima. Ono čemu su oni podučavali svoje učenike zapisano je, više ili manje verodostojno, u spisima religija koje su, kako se pretpostavlja, oni osnovali. Međutim, zapisi kakve sada nalazimo su nepotpuni, i više ili manje izobličeni nedostatkom bistrine uma onih koji su ih zapisali. Učenja su predavana usmeno i nisu bila zapisana dugo nakon što su Učitelji preminuli. Ona za nas ne mogu da imaju istu vrednost kao reči koje čujemo od živog Učitelja ne samo zato što tada možemo biti sigurni

da je učenje izvorno, već prvenstveno zato što je živi Učitelj centar duhovne snage koja nam nedostaje. Jedan od takvih Učitelja je Mudrac sa Arunačale.