Dan ili dva nakon što smo saznali za Džejninu smrt, našli smo se na večeri sa svojim prijateljima i poslovnim saradnicima, bračnim parom Nensi i Vesom. „Imamo jednu traku koju bismo želeli da čuješ", rekla je Nensi, gurnuvši mi kasetu u ruku. Ponašanje prijatelja učinilo mi se čudnim; prosto, u njemu je bilo nečeg neobičnog. Štaviše, od njih je dolazio isti osećaj kao i od Džerija, onomad kad je otkrio knjige o Setu. Kao da su imali tajnu koju su hteli da podele sa mnom, ali su brinuli kako ću reagovati kad je saznam.

„Šta je ovo?"upitala sam.

„To je kanalisano, šapatom je odvratila Nensi. Ne verujem da smo ni Džeri ni ja ikad čuli reč kanalisano izgovorenu u tom kontekstu. „Kako to misliš 'kanalisano?", upitala sam. Dok su Nensi i Ves davali kratko i donekle nepovezano objašnjenje, Džeri i ja smo shvatili da zapravo opisuju isti proces . na osnovu kojeg su nastale knjige o Setu.
„Ona se zove Šila", nastavili su, ,,i govori u ime entiteta po imenu Teo. Dolazi u Feniks, pa možeš da zakažeš razgovor s njom, ako želiš." Odlučili smo da zakažemo i još uvek se sećam koliko smo bili uzbuđeni zbog toga. Upoznali smo je u prelepoj kući u Feniksu (projektovao ju je Frenk Lojd Rajt). Bilo je usred belog dana i, na moje olakšanje, nije se dogodilo ništa ni izdaleka sablasno. Sve je bilo vrlo udobno i prijatno. Dok smo sedeli „u poseti" kod Tea (bolje bi bilo reći da je Džeri bio u poseti kod Tea - mislim da ja nisam ni reč progovorila za vreme tog sastanka), bila sam apsolutno zapanjena! Džeri je imao svesku punu pitanja, koja je zapisivao još od svoje šeste godine. Bio je tako uzbuđen, postavljao je jedno pitanje za drugim, ponekad prekidajući usred odgovora kako bi imao prilike da postavi još jedno pitanje pre no što nam istekne vreme. Pola sata je prosto proletelo, a mi smo se osećali divno!

„Možemo li sutra ponovo da dođemo?", upitala sam, jer sam sad već i sama počela da sastavljam spisak pitanja koja sam želela da postavim Teu.

Kad smo sutradan ponovo otišli tamo, upitala sam Tea (preko Šile) šta možemo da uradimo da bismo brže ostvarili svoje ciljeve. Teo je rekao -Afirmacije, potom mi rekao jednu veoma lepu: Ja, Ester Hiks, vidim i privlačim sebi, kroz božansku ljubav, bića koja traže prosvetljenje kroz moj proces. Zajedništvo će nas oboje uzdići, sada.

Džeri i ja smo znali za afirmacije; već smo ih koristili. Po-tom sam upitala: „Šta još?"
Teo je odgovorio: Meditiraj. Dakle, nisam lično poznavala nikog ko meditira, ali sama zamisao mi je prosto bila nekako čudna. To nije bilo nešto što sam mogla da zamislim sebe kako radim. Džeri je rekao da to povezuje s ljudima koji hoće da vide koliko bi im loš život mogao postati koliko bi bola ili bede mogli da podnesu - a da ipak nastave da postoje. Po mom shvatanju, meditacija je spadala u istu otkačenu kategoriju kao i hodanje po usijanom ugljevlju, ležanje na ekserima ili stajanje na
jednoj nozi po ceo dan, s pruženom rukom spremnom da primi donacije.

Međutim, onda sam upitala Tea: „Dobro, šta podrazumevaš pod meditiranjem?" Teo je odgovorio: 15 minuta dnevno, sedi u tihoj i mirnoj prostoriji, odevena u komotnu odeću, i usredšredi se na svoje disanje. Dok ti um luta, a lutaće, prosto pusti misao da ode i ponovo se usredsredi na disanje. Pomislila sam -Dobro, ovo ne zvuči baš toliko uvrnuto. Upitala sam da li bi trebalo da dovedem našu četrnaestogodišnju ćerku, Trejsi, da upozna Tea, a odgovor je glasio: Ako ona tako želi, ali nije neophodno -jer ste i vi, takođe, kanali. Sećam se da mi je bilo sasvim neverovatno da nešto tako čudno kao što je biti kanal - ili nešto tako važno - može da nam bude sve dosad nepoznato. A onda je kasetofon škljocnuo, nagoveštavajući, još jednom, da je naše vreme isteklo. Nisam verovala daje tako brzo proletelo. Kad sam pogledala na svoj spisak pitanja koja su ostala bez odgovora, Stivi, Šilina prijateljica koja je rukovala
kasetofonom i hvatala beleske za vreme našeg razgovora s Teom, primetila je možda moju blagu frustraciju, jer je upitala: „Da li biste želeli da saznate ime svog duhovnog vodiča?", upitala je. Bilo je to pitanje koje nikad ne bih postavila, jer mi je izraz duhovni vodič bio sasvim nepoznat. Međutim, oduvek mi se dopadala ideja o anđelima čuvarima, tako da sam rekla: „Da, molim vas, da li biste mogli da mi kažete kako se zove moj duhovni vodič?"

Teo je odvratio: Rečeno nam je da ćete to doznati u direktnom kontaktu. Imaćete natčulno iskustvo tokom kojeg će vam to biti saopšteno.

Otišli smo tog dana iz te prelepe kuće osećajući se bolje ne-go ikad. Teo nas je podstakao da meditiramo zajedno. Biće intenzivnije, zato što ste tako kompatibilni.
Stoga smo, sledeći Teova uputstva, otišli pravo kući, presvukli se u bademantile (najkomotniju odeću koju smo imali), navukli zavese u dnevnom boravku i seli s namerom da meditiramo (šta god to značilo). Sećam se da sam razmišljala:
Meditiraću 15 minuta svakog dana i saznatu kako se zove moj duhovni vodič. Iako smo bili ohrabreni da ovo radimo zajedno, osećaj je ipak bio pomalo čudan, pa smo se zavalili u dve velike fotelje s širokim naslonima s malim etažerom između nas, da ne bismo videli jedno drugo.