7

Sabiranje sastojaka i njihovo pripremanje za mešavinu sačinjavali su jednogodišnji ciklus. Prve godine don Huan me naučio kako se to radi. Decembra 1962, druge godine, kad je ciklus ponovo počeo, don Huan me samo upućivao; sam sam sakupio sastojke, pripremio ih i ostavio do sledeće godine.

Decembra 1963. počeo je nov ciklus treći put. Don Huan mi je tad pokazao kako da kombinujem osušene sastojke koje sam sakupio i osušio prethod­ ne godine. Mešavinu za pušenje stavio je u jednu kožnu torbicu, pa smo odmah krenuli da sakupimo razne sastojke za sledeću godinu.

Doh Huan je retko pominjao „dimčić" u godini koja je protekla između  2  sakupljanja.  Ali, kad god sam mu dolazio u posetu, davao mi je lulu da je držim i procedura „upoznavanja" s lulom razvijala se na način koji je ranije opisan. Stavljao mi je lulu u ruke veoma lagano, postepeno. Zahtevao je da se pažljivo i potpuno usredsredim na taj čin, i davao mi veoma jasna uputstva. Bilo kakva nespretnost s lulom prouzrokovala bi, reče, njegovu ili moju smrt.

Čim smo završili treći ciklus sabiranja i pripre­ manja, don Huan poče da govori o dimu kao savezniku, prvi put posle  više od godinu dana.

Ponedeljak, 23. decembar 1963.

Vozili smo se opet kući pošto smo nabrali neko žuto cveće za mešavinu. To  je  bio  1  od neophodnih sastojaka. Skrenuo sam mu pažnju na to da ove godine nismo sakupljali sastojke istim redom kao prethodne godine. Nasmejao se i rekao da dim nije tako ćudljiv i sitničav kao tatula. Za dim, red sakupljanja nije bio važan; potrebno je samo da čovek koji upotrebljava tu mešavinu bude pedantan i tačan.

Pitao sam don Huana šta ćemo raditi s mešavi­ nom koju je on pripremio i dao mi da čuvam. Odgovorio je da je ona sad moja i da treba što pre da je uzmem. Pitao sam ga koliko treba uzeti svaki put. U vrećici koju mi je dao bilo je otprilike triput više nego što bi stalo u malu duvankesu. Rekao mi je da za godinu dana treba  da potrošim sve  to iz vrećice, a koliko mi je potrebno za svako pušenje — to je moja lična stvar.

Želeo sam da znam šta bi se desilo ako nikad ne potrošim svu vrećicu. Don Huan reče da se ništa ne bi desilo; dim ne zahteva ništa. Njemu lično dim više nije potreban, ali on ipak svake godine spravlja novu mešavinu. Onda se popravi pa reče da retko mora da puši. Pitao sam ga šta čini s mešavinom koju nije popušio, ali on mi ne odgovori. Reče da mešavina više nije dobra ako se ne upotrebi za godinu dana.

Tu smo se zapleli u dugu raspru. Ja nisam pravilno formulisao pitanja, pa su mi se njegovi odgovori činili konfuzni. Zanimalo me da li će mešavina posle godinu dana izgubiti svoja halucino- gena svojstva, zbog čega bi taj jednogodišnji ciklus bio neophodan. Jedino što se događa, rekao je, to je da ona čoveku više nije potrebna pošto je već pripremio novu zalihu; preostalu mešavinu mora da uništi na naročit način koji don Huan tada nije želeo da mi otkrije.

Utorak, 24. decembar 1963.

„Rekao si, don Huane, da više ne moraš da pušiš."

„Da, zato što  je  dim moj saveznik  ja više ne moram da pušim. Mogu ga dozvati kad god zaželim, ma gde bio."

„Hoćeš da kažeš da ti on dolazi čak i kad ne pušiš?"

„Hoću da kažem da ja njemu slobodno idem."

„Da li ću i ja to moći?"

„Ako  ti  pođe  za  rukom  da  ga  pridobiješ  za

saveznika, hoćeš."

Utorak, 31. decembar 1963.

U četvrtak 26. decembra doživeo sam prvi susret s don Huanovim saveznikom, dimom. Celog dana vozio sam ga tamo-amo i svršavao mu razne poslove. Vratili smo se njegovoj kući kasno popod­ ne. Pomenuo sam mu da celog dana nismo ništa jeli. Njega to nije nimalo brinulo; počeo je, umesto odgovora, da mi priča kako moram pobliže da se upoznam s dimom. Reče da ga sam moram okusiti da bih uvideo koliko je on važan kao saveznik.

Ne davši mi priliku da mu  bilo  šta  odgovorim, don Huan mi reče da će mi tada, odmah,  zapaliti svoju lulu. Pokušao sam da ga od toga odvratim, izgovarajući se da još nisam spreman. Ali on odvrati da mi više nije ostalo tako mnogo  vremena  za učenje, i da moram ubrzo da upotrebim lulu. Izvadi lulu iz njene futrole i pomilova je.  Sedeo  sam  na podu do njega i upinjao se  iz  petnih  žila  da povraćam i onesvestim se  — da učinim  bilo  šta da bih  odgodio  taj  neizbežni  korak.

U sobi je bio gotovo  potpun mrak. Don Huan zapali petrolejku i stavi je u ugao. Obično je u sobi od te lampe bio prijatan polumrak, a njena žućkasta

svetlost uvek je bila umirujuća. Ovog puta, među­ tim, ta svetlost mi se činila mutna i neobično crvena; nervirala me. On odveza svoju torbicu s mešavinom ne skidajući je sa uzice koja mu je bila vezana oko vrata. Prinese lulu sebi, gurnu je pod košulju, pa usu nešto mešavine u glavu lule. Rekao je da dobro gledam kako on to radi, napomenuvši da će trunčice mešavine, ako se prospu, ostati u njegovim nedrima.

Don Huan napuni 3 četvrtine lule, pa onda veza torbicu jednom rukom, dok je drugom držao lulu. Uze jednu zemljanu zdelicu, pruži mi je, pa me zamoli da donesem malo žara iz vatre koja je napolju gorela. Otišao sam iza kuće i iščeprkao komadić žara iz adobe peći. Pohitao sam nazad u sobu. Bio sam veoma zabrinut. To je bilo kao neko predosećanje.

Seo sam pored don Huana i dodao mu zdelicu. Pogledao je mirno i rekao da je ugljevlje suviše krupno. Potrebni su mu manji komadići koji bi mogli stati u  glavu lule. Vratio  sam se  do peći i đoneo ih. On uze tu drugu zdelu sa žarom i stavi je preda se. Sedeo je prekrštenih nogu koje je podvio pod sebe. Pogleda me iskosa pa se naže  napred toliko da je žar gotovo dodirnuo bradom. Držao je lulu u levoj ruci i veoma hitrim pokretima desne dohvatio komadić zažarehog ćumura i stavio ga u lulu, onda se uspravio držeći lulu obema rukama, slavio je u usta i triput povukao dim. Pružio je ruke i rekao mi energičnim šapatom da uzmem  lulu s obema rukama i da pušim.

Za trenutak poželeh da odbijem lulu i da pobe- giiem, ali don Huan mi opet reče — i dalje šapatom da uzmem lulu i pušim. Pogledah ga. Gledao me

je netremice. Ali njegov pogled bio je prijateljski, brižan. Bilo je jasno da sam odluku doneo davno  i da mi  sad  nema druge  nego  da  ga poslušam.

Uzeh lulu i ona mi, zamalo, ne ispade iz ruku. Bila je vrela!  Prineh je ustima veoma oprezno jer

sam očekivao da će me opeći po usnama. Ali toplotu uopšte nisam osetio.

Don Huan mi reče da uvlačim dim. Dim je tekao u moja usta i tu je, kako mi se činilo, kružio. Bio je težak! Imao sam utisak da su mi usta puna testa. To mi se poređenje nametnulo, iako nikad nisam imao testo u ustima. Dim je takode ličio na mentol i meni je odjednom bilo hladno u ustima. To je bilo osvežavajuće. „Još! Još!" čuo sam  don  Huanov šapat. Osetih kako dim prodire u moje telo slobodno, gotovo bez ikakvog mog učešća. Nije više  bilo potrebno da me don Huan podstiče. Uvlačio sam nesvesno  dim  i  dalje.

Iznenada se don Huan naže prema meni i uze mi lulu iz ruku. Blago istrese pepeo u zdelu sa žarom, onda opljunu prst pa njim zaokruži po glavi lule da je očisti iznutra. Duvao je više puta kroz cevastu dršku. Video sam kako vraća lulu u futrolu. S interesovanjem sam gledao šta radi.

Kad je očistio i sklonio lulu, pogledao je u mene, i ja tad prvi put shvatih da je celo moje  telo obamrlo, kao prožeto mentolom. Osećao sam da mi je lice teško i vilice su me bolele.  Nisam mogao da držim zatvorena usta, ali u njima nije bilo pljuvačke. Usta su mi gorela i bila suva, a ipak nisam  bio žedan. Osetih da mi celu glavu obuzima neka čudna vrućina. A srce hladno! Učinilo mi se da se moje nozdrve i gornja usna cepaju kad god bih izdahnuo vazduh. Ali on me nije palio — to je bolelo kao od komada  leda.

Don Huan sede do mene, desno, pa, ne poma- kavši se, nasloni lulu u futroli na pod kao da je tu silom drži. Šake su mi bile teške. Ruke su mi visile vukući ramena naniže. Iz nosa mi je curilo. Obrisah ga nadlanicom, i tim pokretom izbrisah svoju gornju usnu! Obrisah lice — i sve meso je bilo zbrisano s njega! Topio sam se! Osećao sam kao da se moje telo topi. Skočih na noge i pokušah da zgrabim nešto

— bilo šta — pomoću čega bih se održao. Uhvatih

se za motku koju don Huan drži pobodenu u pod na sredini svoje sobe. Stajao sam tu časak, a onda se okrenuh da pogledam u njega. Sedeo je nepomično i dalje, držeći lulu, i zurio u mene.

Moj dah je bio bolno vreo (ili hladan?). Gušio me. Sagnuh glavu napred da se naslonim na motku, ali izgleda da sam je promašio i glava mi se i dalje spuštala izvan mesta na kome je bila motka. Zastao sam kad sam već gotovo stigao do poda. Uspravih se. Motka je bila tu pred mojim očima! Pokušah da naslonim glavu na nju. Pokušah da vladam sobom i da sačuvam svest, pa sam se otvorenih očiju nagnuo napred da čelom dodirnem motku. Ona je bila sasvim blizu mojih očiju, ali, kad sam naslonio glavu na nju, imao sam veoma neobično osećanje da sam prošao posred nje.

U očajničkom pokušaju da nađem razumno obja­ šnjenje zaključili da moje oči pogrešno ocenjuju dubinu, i da je motka morala biti desetak stopa udaljena od mene, iako sam je ja video kao da je pred samim mojim licem. Tada smislih logičan, razuman način da ispitam položaj motke. Počeh da se krećem bočno oko nje, načinivši svaki put  po jedan mali korak. Smatrao sam da ne mogu načiniti krug veći od 5 stopa u prečniku,  ako  se  tako budem kretao; ako je motka zaista udaljena  od mene 10 stopa, ili je van mog domašaja, doći će trenutak kad ću joj biti leđima okrenut. Verovao sam da će motka u tom trenutku nestati, zato što će biti iza mene.

Onda sam pošao ukrug oko motke, ali ona mi je stalno bila pred očima dok sam kružio oko nje. U nastupu očajanja zagrabio sam je obema rukama, ali moje su ruke prošle kroz nju. Grabio sam vazduh. Pažljivo sam izračunao rastojanje između sebe i motke. Činilo mi se da ono iznosi 3 stope. To jest, moje oči su to procenile kao 3 stope. Jedan trenutak sam se igrao sa percepcijom dubine krećući glavu s jedne strane na drugu, usredsređujući redom

jedno pa drugo oko na motku i onda na pozadinu. Prema mom načinu ocenjivanja dubine, motka je nesumnjivo bila preda mnom, verovatno udaljena 3 stope. Isrpuživši ruke da bih zaštitio glavu, navalio sam svom snagom. Utisak je bio isti — prošao sam kroz motku. Ovog puta sam se srušio na pod. Opet sam ustao. A to ustajanje bilo je možda ono najneobičnije što sam te večeri učinio. Digao sam se pomoću misli! Da bih ustao, nisam se poslužio svojim mišićima ni kostima na uobičajeni način, zato što njima više nisam vladao. Znao sam to onog časa kad sam tresnuo na pod. Ali moja radoznalost u pogledu motke bila je tako velika da me je „misao digla" nekom refleksnom akcijom. I pre nego što sam potpuno shvatio da ne mogu da se krećem, bio sam već ustao.

Pozvao sam don Huana u pomoć. U jednom trenutku povikao sam što sam jače mogao, ali don Huan se nije pomakao. Gledao je i dalje u mene, iskosa, kao da ne želi da okrene glavu da bismo bili licem u lice. Načinih korak prema njemu, ali umesto da pođem napred, zateturah se unazad i padoh kraj zida. Znao sam da sam leđima udario o zid,  ali nisam osetio da je tvrd; potpuno sam lebdeo u nekoj mekoj, sunđerastoj materiji — to je bio zid. Ruke su mi bile ispružene sa strana i ćelo moje telo kao da je lagano tonulo u zid. Mogao sam da gledam samo napred, u sobu. Don Huan me i dalje posmatrao, ali nije ni prstom maknuo da mi pomogne. Upeh se iz petnih žila da svoje telo istrgnem iz zida, ali umesto toga tonuo sam sve dublje i dublje. U neopisivom strahu osetih da se zid sve više približava mom licu. Pokušao sam da zatvorim oči ali one su ostale i dalje otvorene.

Ne sećam se šta se još dogodilo. Don Huan se iznenada obreo preda mnom, sasvim blizu. Bili smo u drugoj sobi. Video sam njegov sto i zemljanu peć u kojoj je gorela vatra, a krajičkom oka nazirao sam i ogradu izvan kuće. Sve sam veoma jasno video. Don

Huan je doneo petrolejku i obesio je o gredu nasred sobe. Pokušao sam da gledam u drugom pravcu, ali moje oči bile su postavljene tako da sam mogao da gledam samo pravo preda se. Nisam mogao da razaznam ni da osetim nijedan deo svog tela. Moje disanje se nije ni primećivalo. Ali misli su mi bile izvanredno lucidne. Sasvim jasno sam video sve što se dešavalo preda mnom. Don Huan pođe prema meni i jasnoće mog duha nestade. Nešto u meni kao da je stalo. Misli više nije bilo. Video sam  don Huana kako mi prilazi i mrzeo sam ga. Zaželeh da ga iskidam na komade. Mogao sam tada da ga ubijem, ali nisam mogao da se pomaknem s mesta. U početku sam nejasno osetio neki pritisak na glavi, ali i to je nestalo.  Ostalo je samo jedno — ogromna srdžba prema don Huanu. Video sam ga na rasto- janju od samo nekoliko palaca. Hteo sam da ga iskidam. Osetio sam da stenjem. Nešto u meni poče da se grči. Čuo sam don Huana gde mi govori. Njegov glas je bio blag i umirujući i, osetio sam, beskrajno prijatan. On mi priđe još bliže i poče da recituje jednu špansku uspavanku.

„Gospo sveta Ana, zašto detence plače? Zbog jabuke koju je izgubilo. Ja ću ti dati dve. Jednu za dečaka i jednu za tebe. (Senora santa Ana, porque llora el nino?Por una manzana que se le ha perdido. Yo le dare una. Yo le dare dos. Una para el nino y oltra para vos.)" Zapljusnu me neka toplina To je bila toplina koja potiče od srca i osećanja. Don Huanove reći bile su daleki odjek. Podsećale su me na zaboravljene uspomene iz detinjstva.

Žestina koju sam malo pre toga osećao nestala je. Srdžba se pretvorila u čežnju — u radosnu naklo­ nost prema don Huanu. Rekao mi je da se moram boriti da ne zaspim, da više nemam tela i da se slobodno mogu pretvoriti u što god zaželim. Povu­ kao se. Moje oči bile su na normalnoj visini kao da stojim pred njim. On pruži obe ruke prema meni i pozva me da stanem među njih.

Ili sam ja pošao napred, ili se on meni približio. Njegove ruke bile su već gotovo na mom licu — na mojim očima, iako ih nisam osećao. „Uđi u moje grudi", čuh njegove reči. Osetio sam da prodirem u njega. To je bilo isto ono osećanje nečega sunđera- stog kao i sa zidom.

Onda sam mogao da čujem samo njegov glas koji mi je naređivao da gledam i vidim. Njega više nisam mogao da vidim. Moje oči bile su, izgleda, otvorene, jer sam video odsjaje svetlosti na crvenom polju; to je bilo kao da gledam u svetlost kroz spuštene očne kapke. Onda se moje misli opet pokrenuše. Vratiše se u brzom nizu slika — lica, prizora. Scene međusobno sasvim  nepovezane pojavljivale  bi se i nestajale. To je ličilo na brz san u kome jedna slika prekriva drugu i menja se. Onda se smanji broj i intenzitet mojih misli, a ubrzo one sasvim nestadoše. Ostala je samo neka nežnost i osećanje sreće. Nisam mogao da razaznam nikakve oblike ni svetlost. Iznenada me nešto diže uvis. Jasno sam osetio da me nešto odiže sa zemlje. I bio sam slobodan, kretao sam se s neverovatnom lakoćom i brzinom po vodi ili u vazduhu. Plivao sam kao jegulja; uvijao sam se, izvijao, propinjao uvis ili leteo naniže kako god sam želeo. Osećao sam da svuda oko mene duva hladan vetar i počeo sam da lebdim kao pero tamo-amo pa dole, sve niže i niže.

Subota,  28.  decembar  1963.

Probudio sam se juče kasno popodne. Don Huan mi je rekao da sam mirno spavao gotovo 2 dana. Glava me strahovito bolela. Popio sam malo vode i bilo mi je zlo. Bio sam umoran, veoma umoran, i čim sam večerao, odmah sam opet zaspao.

Danas se opet osećam savršeno opušten. Razgo­ varao sam s don Huanom o svom iskustvu s malim dimom.  Misleći  da  on  želi  da  mu  sve  ispričam

onako kako sam to uvek činio,  počeo sam da mu opisujem svoje utiske, ali on me prekinu i reče da to nije potrebno. Rekao mi je da u stvari nisam ništa činio, i da sam odmah zaspao, pa prema tome nema tu ni o čemu da se govori.

,,A šta je s onim kako sam se ja osećao? Zar to nije važno?" insistirao sam.

„Ne, s dimom nije. Docnije, kad naučiš  kako treba da putuješ, razgovaraćemo; kad naučiš kako treba da uđeš u stvari."

,,Da li čovek zaista ,ulazi' u stvari?"

,,Zar se ne sećaš? Ti si ušao i prošao kroz taj

zid."

,, Misim da sam u stvari sišao s uma."

,,Ne, nisi."

„Jesi li se i ti ponašao isto ovako kad si prvi put

pušio, don Huane?"

„Ne, nije bilo isto. Naše su prirode različite."

„Kako si se ti ponašao?"

Don  Huan  nije  odgovorio.  Izmenio  sam  oblik

pitanja i opet mu ga postavio. Ali on je odgovorio

da se ne seća šta je doživeo, i da je moje pitanje isto

kao kad bi ribara pitao kako se osećao kad je prvi put

išato u ribolov.

Rekao je da je dim kao saveznik jedinstven, a ja

ga  podsetih   da   je   i   za   Meskalito   rekao   da   je

jedinstven.  Odgovori da su i jedan i drugi jedinstve­

ni, ali svaki na svoj način.

„Meskalito  je  zaštitnik  zato  što  ti  on  govori  i

i može   da ti kaže šta treba da radiš", reče. „Meskali-

to te uči kako treba da živiš. I možeš da ga vidiš zato

što  je  on  izvan  tebe.  A  dim  je,  s  druge  strane,

saveznik. On te menja u nešto drugo i daje ti moć,

ali ti  se  nikad  ne  pokazuje.  S  njim  ne  možeš da

razgovaraš.  Ali  ti  znaš da  on  postoji  zato  što  te

oslobađa tela i načini te lakim kao vazduh. A ti ga

ipak nikad ne vidiš. Ali on je tu i omogućava ti da

izvršiš nezamisliva dela, takva kao što je ono kad ti

oduzme telo."

„Zaista sam se osećao kao da sam ostao bez tela, don Huane."

,,I jesi."

„Hoćeš da kažeš da zaista nisam imao tela?"

„Šta  ti sam  o  tome  misliš?"

„Pa, ne znam. Mogu da ti kažem samo šta sam

osećao."

„To je sve što postoji u stvarnosti — šta osećaš."

„Ali kako si me  ti video, don Huane? Kako sam tebi  izgledao?"

„Kako sam te ja video nije važno. To je isto kao onda kad si hvatao motku. Osećao si da nije tu pa si išao oko nje da se uveriš da jeste. Ali kad si skočio na nju, opet si osetio da je u stvari nema."

„Ali  ti si me  video  ovakvog kakav sam sada, je li?"

„Ne!  Nisi bio  ovakav  kakav si  sada."

„Istina!  Priznajem.  Ali  imao sam  telo,  zar  ne, iako ga nisam mogao osećati?"

„Ne!  Do đavola!  Nisi imao telo ovakvo kakvo danas imaš!"

„Pa šta se onda desilo s mojim telom?"

„Mislio  sam  da  si  razumeo.  Dimčić  je  odneo

tvoje  telo."

„Kuda  je  ono  otišlo?"

„Kako do đavola očekuješ da ja to znam?"

Bilo je uzaludno uporno i dalje pokušavati da se od njega izvuče „razumno" objašnjenje. Rekao sam mu da ne želim da se prepirem niti da postavljam glupa pitanja, ali ako prihvatim pretpostavku da mogu da izgubim telo, potpuno bih izgubio razum.

Rekao je da preterujem, kao obično, i da nisam ništa izgubio niti ću izgubiti zbog dimčića.

Utorak, 28. januar 1964.

Pitao sam don Huana šta misli o tome da se dim da svakome ko zaželi da ga proba.

Ozlojeđeno je odgovorio da bi davanje dima svakome bilo isto što i ubijanje, jer svako ne bi imao nekoga da ga vodi. Pitao sam don Huana šta hoće tim da kaže. Reče da sam tu, živ i s njim razgova­ ram, zato što me je on vratio. Vratio je moje telo. Bez njega se nikad ne bih probudio.

„Kako si to vratio moje telo, don Huane?"

„To ćeš docnije saznati, ali moraćeš da naučiš da

to sam učiniš dok sam ja još živ. Izgubio si dovoljno

vremena  postavljajući  glupa  pitanja  o  budalaština­

ma.  Ali  možda  ti  nije  suđeno  da  sve  naučiš  o

dimčiću."

„Pa dobro, šta onda da radim?"

„Pusti  dimu  da  te  uči  koliko  god  si  kadar  da

naučiš."

„Da li i dim  čoveka uči?"

„Naravno da uči."

„Uči li ga  isto  kao  i Meskalito?"

„Ne, on nije učitelj kakav je Meskalito. On ti ne

pokazuje  iste  stvari."

„Ali čemu te, onda, dim uči?"

„Pokazuje ti kako treba da se koristiš moći, a da

to naučiš, moraš ga uzeti onoliko puta koliko možeš

da podneseš."

„Tvoj  saveznik  me  veoma  plaši,  don  Huane.

tako  nešto još nikad nisam doživeo.  Mislio sam da

sam poludeo."

To  je  odnekud  bilo  najimpresivnije  od  svega  što

mi  je  palo  na  um.  Razmišljao  sam  o  celom  tom

događaju s posebnog stanovišta, s obzirom na to što

sam imao iskustva i s drugim halucinogenim biljka­

ma, s kojima sam to mogao da uporedim, i jedino

sio mi je stalno padalo na um bilo je to da čovek od

dima poludi.

Don Huan odbaci moje poređenje, rekavši da je to što sam osetio bila neopisiva moć dima. A da bi tom moći mogao da se služi, čovek mora da ima jak živpt. Ideja o jakom životu nije vezana samo za pripremni  period  nego  obuhvata  i  čovekov  stav

posle tog iskustva. Rekao je da je dim tako jak da mu se može doskočiti jedino snagom, inače bi se život razbio u paramparčad.

Pitao sam ga da li dim na svakoga deluje isto. Odgovorio je da on dovodi do transformacije, ali ne kod svakoga.

„Koji je to onda naročiti razlog zbog koga je dim kod mene izazvao transformaciju?" upitah.

„To je, čini mi se, veoma glupo pitanje. Poslušno si činio sve što ti je rečeno. Nije nikakva tajna da te dim transformisao."

Opet sam ga molio da mi nešto kaže o mom izgledu. Želeo sam da znam kako sam izgledao, jer mi je predstava o nekom bestelesnom biću koju mi je usadio u glavu razumljivo bila nepodnošljiva.

Reče da se, iskreno govoreći, plašio da gleda u mene. Osećao se isto kao što se njegov dobrotvor morao osećati kad je video don Huana prilikom njegovog prvog pušenja.

„Jesi li se bojao? Zar sam bio tako strašan?" upitah.

„Još nikada nisam nikoga video kad ovo puši."

„Zar nisi, video svog dobrotvora kad puši?"

„Nisam."

„Ni  sebe  čak  nisi  video?"

„Kako sam mogao?"

„Mogao si da pušiš pred ogledalom."

Nije odgovorio, već me je dugo gledao pa odmahnuo glavom. Pitao sam ga ponovo da li bi čovek mogao da se gleda u ogledalu. Odgovorio je da bi mogao, mada to ne bi ništa vredelo, jer bi, ako ništa drugo, verovatno umro od straha.

Rekoh: „Onda mora da sam strašno izgledao."

,,I ja sam celog života o tome razmišljao", reče.

„A  ipak  nikoga nisam  pitao  niti sam  se  gledao  u

ogledalu. To mi čak nije ni na um palo."

„Pa kako to onda mogu da saznam?"

„Moraćeš da čekaš, kao što sam i ja čekao, dok ne daš dim nekome drugom — ako ikada ovladaš

njime,  razume  se.  Onda  ćeš  videti  kako  čovek izgleda. Takav je zakon."

„Šta bi se desilo kad bih pušio pred kamerom koja bi me sama snimala?"

„Ne znam. Dim bi se, verovatno, okrenuo protiv tebe. Ali smatram da se on tebi čini tako bezazlen da misliš kako se s njim možeš igrati."

Rekoh mu da ne nameravam da se igram, ali da mi je on ranije jedanput rekao kako dim ne zahteva određenu proceduru, pa da sam zato pomislio da nema ništa loše u tome ako čovek želi da zna kako izgleda. Ispravio me rekavši da je onda hteo da kaže kako se ne mora držati nekog naročitog reda, kao što je slučaj s tatulom; kod dima je neophodno ponašati se kako treba, reče. Dao mi je jedan primer, objasnivši da nije važno koji se  sastojak prvo bere, pod  uslovom da je količina tačna.

Pitao sam ga da li bi bilo loše kad bih drugima pričao o svom iskustvu. Odgovorio je da je jedina tajna koja se nikome ne sme otkriti način na koji se spravlja mešavina, kako se kreće i kako se vraća; sve ostalo što je s tim u vezi nije važno.