ČETRNAESTO POGLAVLJE

DA KONTROLOM UMA POMOGNETE DRUGIMA

Otkrivati oboljenja kod osoba koje nikada niste videli samo po sebi zadivljuje, ali se mi nikada ne zaustavljamo na tome. U tela u koja projektujemo našu svesnost takođe projektujemo i izlečenje.

Očigledno je pri mentalnom projektovanju prisutna energija koja je usmerena namerama našeg uma. Ako promenite ove namere i umesto što skupljate informacije počnete da lečite, promeniće se i učinak energije.

Na koji način naše namere vezujemo za ovu energiju tako da ona postiže ono što želimo? Sama namera, u svojoj čistoj formi, nešto je slično volji. Kao što sam rekao

u    poglavlju  o  upravljanju  navikama,  sama  volja  je  od  male  koristi.  Kao  što

otkrivamo nenormalnosti vizuelizirajući ih, mi vizueliziramo stanje kakvo bismo želeli - bez nenormalnosti. To je jasnovido izlečenje. Kao što vidite, vrlo jednostavno.

Za mnoga lečenja koja ćete želeti da obavite neće biti neophodno da ovladate tehnikom   rada   na   slučajevima.   Možete   postati   uspešan   jasnovidi   iscelitelj

jednostavno koristeći svoj mentalni ekran kao kod rešavanja problema. U stvari, čak

v  kada ste u početnim fazama meditacije i vizuelizacije, možete postići neke delotvorne rezultate. Mnoge životne mogućnosti nalaze se u nesigurnoj ravnoteži. Uz jedan mali dodir vaga može pretegnuti u vašu korist. Ponekad, naravno, vaga je već pretegnula i da bi se ponovo uspostavila ravnoteža, potreban je obučeniji jasnovidac - što ćete postati. Ako čekate da u Kontroli uma postanete delotvorni koliko vi to želite, da biste tek onda počeli sa jasnovidim lečenjem, izgubićete dragocene prilike da pružite nekome pomoć.

Ja sam počeo s lečenjem mnogo pre nego što sam razvio Kontrolu uma, i u stvari, mnogo ranije nego što sam imao utvrđenu metodologiju za lečenje. Isprobavao sam

metode, jedan za drugim, sa različitim rezultatima. Važno je da nisam čekao i da

sam ostvario značajan broj izlečenja - dovoljno da postanem poznat kao iscelitelj u svom području duž granice SAD sa Meksikom. Mnogi su mislili da sam nadaren ili da imam neke neobične moći; ja sam jednostavno čitao i vežbao dok nisam dobio osećaj za to.

Jedno od mojih ranih izlečenja pokazuje koliko su se razlikovali moji metodi. Godine 1959. čuo sam za parohijskog sveštenika blizu Lareda kome su već petnaest godina bolno oticala kolena. Često je bio vezan za krevet. Bolovi i nepokretnost nisu bili jedino što je mučilo sveštenika - nije mogao da kleči pri služenju mise kada je to ceremonijal zahtevao. Nadbiskup mu je odobrio izuzeće, ali nikakvo izuzeće nije moglo ovog jadnog čoveka osloboditi osećaja da kompromituje sveti ritual.

Otišao sam da ga posetim. "Mislim da vam mogu pomoći", rekao sam. "Ja nisam lekar, ali u proteklih dvanaest godina bavio sam se parapsihologijom i dobili smo

rezultate vrlo slične onima koji se postižu isceljivanjem verom, što je vama poznato."

Čim je čuo reči: "Rezultati slični onima koji se postižu isceljivanjem verom", sveštenik je počeo više da brine o meni nego o sebi.

"Parapsihologija? Nikada nisam čuo za takvu nauku. Nadam se da se ne baviš

nečim što naša Sveta Crkva ne bi odobrila."

Objasnio sam, najbolje što sam mogao, neke od principa parapsihologije koje sam naučio i kako može doći do izlečenja. Izgleda da ništa što sam rekao nije

odgovaralo teološkom načinu mišljenja ovog čoveka. Obećao je da će o tome još

razmisliti i možda me jednom uskoro pozvati. Izraz saosećanja na njegovom licu i osećaj neverice u njegovom glasu uopšte mi nisu davali nade da će mi se ikada javiti. Ipak, znao sam da će se moliti da budem zaštićen od opasnosti koje su po njegovom mišljenju toliko ozbiljne da su ugrožavale čak i njegov zavet.

Međutim, sveštenik mi se javio mesec dana kasnije i ja sam se opet našao pokraj njegovog kreveta.

"Hose, vi znate da su čudni putevi gospodnji. Nekoliko dana posle vaše posete dobio sam cirkular u kome se nalazio prikaz knjige koju je napisao jedan od braće iz

našeg reda. Našao sam celo jedno poglavlje posvećeno toj parapsihologiji koju ste mi vi onomad objašnjavali. Sada mi je to malo razumljivije i spreman sam da vam

dopustim da oprobate svoj rad na meni."

Sedeo sam s njim preko sat vremena i pričao mu o onome što sam čitao i o ponečem što sam uradio. Što sam bio duže s njim, sve mi se više dopadao. Konačno,

došlo je vreme za odlazak jer se umorio.

"U redu", rekao je, "kada ćemo početi s lečenjem?" "Oče, već smo počeli." - "Ali, ne razumem, kako?"

"Ovo je stvar uma, oče, i dok smo razgovarali ja sam obavio početne radnje."

Ostatak posla sam završio te večeri kod kuće. Sledećeg jutra sveštenik se javio telefonom i sa iznenađenjem i radošću u glasu saopštio mi je da je tokom noći došlo

do velikog poboljšanja.

Tri dana nakon moje posete mogao je da hoda i kleči, a od tada više nikada nije imao osećaj nelagodnosti u kolenima. Čudo? Ne, savršeno prirodna pojava. Evo kako sam to postigao.

U toku više od sata razgovora obojca smo bili duhovno aktivni i opušteni - dva uslova koja pomažu isceljenju. Ono o čemu smo razgovarali doprinelo je njegovom

poverenju u parapsihologiju. U umnom radu, poverenje je isto toliko važno kao i

vera u religiji. U međuvremenu, počeo sam da ga vizueliziram u boljem zdravstvenom stanju, i što je podjednako važno, osetio sam da mi se sve više dopada. Ljubav je ogromna moć, želeo sam da i ona bude na našoj strani.

Učinio sam još nešto kao pripremu za ono što ću činiti kasnije te noći. Da bih kasnije mogao da ga vizueliziram, počeo sam da proučavam sveštenika, njegovo

lice, stisak njegove ruke prilikom pozdrava, njegove različite izraze i manire, zvuk

njegovog glasa, sveukupni osećaj izazvan njegovim prisustvom. Ovo je bio "početni posao".

Nekoliko sati kasnije, kada je sveštenik zaspao a ja se vratio kući, obavio sam ostatak posla. Ono što sam tada uradio potpuno se razlikuje od ovoga što sada radim.

Naučio  sam  da  se  jasnovida  energija  najdelotvornije  prenosi  kada  je  ugrožen

opstanak, kao što sam spomenuo u prethodnom poglavlju. Umesto da odem na svoj nivo, kao što bih danas uradio, zadržao sam dah zamišljajući sveštenika savršeno zdravim. Prošli su mnogi dugi minuti dok moje telo nije vrisnulo za vazduhom. I dalje sam se držao slike sveštenika kao savršeno zdravog. U međuvremenu, moj mozak je  vrisnuo nekom vrstom  umnog krika i energija toga  vriska odnela je brižljivo očuvanu sliku savršenog zdravlja tačno tamo gde je trebalo da ode.

Konačno sam udahnuo, uveren da je zadatak izvršen, i bio je. Metod koji danas podučavam i koristim mnogo je lakši za jasnovica a podjednako je delotvoran. Jednostavno naučite da s poverenjem koristite jasnu sliku na svom mentalnom ekranu. Dopustite da vam izložim redosled korak po korak:

1.  Od pomoći je, ali ne i neophodno, znati u kakvom je stanju osoba koju ćete lečiti. Ovo možete saznati jasnovido ili objektivno, svejedno.

2.  Uđite u vaš meditativni nivo i projektujte na mentalnom ekranu osobu onakvu kakva jeste, sa svim bolestima koje je muče. Postavite na ekran drugu sliku - na levu

stranu, koja  pokazuje da je  nešto urađeno, da bi se rešio  problem. (Ako niste upoznali tu osobu i još niste spremni za praktičan rad na slučajevima, pokušajte

prethodno da ustanovite kako ona izgleda da bi vaša vizuelizacija bila što vernija.)

3.   Sada projektujte na ekran - još više ulevo - živopisnu sliku te osobe kao savršeno zdrave, pune energije i optimizma. U dubokoj meditaciji vi ste zaista

prijemčivi za sve što sebi govorite. Upravo ovaj trenutak je od presudne važnosti u

stvaranju ubeđenja da je slika sreće tog čoveka koju sada vidite, stvarnost - ne da postaje stvarnost ili da će biti stvarnost - nego da jeste stvarnost. Razlog ovome je to što je vaš um, na ovom meditativnom nivou, u Alfi i Teti, u sprezi sa uzrocima; u Beti se uglavnom bavi posledicama. Vizuelizirajući sa ubeđenjem u Alfi i Teti, vi uzrokujete. Ne obraćajte pažnju na to što izgleda da manipulišete vremenom upotrebljavajući "jeste" umesto "biće". Na ovom nivou vreme je nešto drugo. Vizuelizirajte željene rezultate kao da su već postignuti.

Među zakonima univerzuma izgleda da postoji lista prava koja nam svima, bez obzira  na  kom  smo  stupnju  znanja,  bez  obzira  koliko  smo  pametni  ili  glupi,

garantuje da možemo učestvovati u izazivanju događanja zakonitih stvari uz pomoć

snage sopstvene želje, verovanja i očekivanja. Ovo je ranije i bolje rečeno, pre skoro 2000 godina, kako je izneo Marko u Novom Zavetu: "Zato vam kažem: sve što ištete u svojoj molitvi, verujte da ćete primiti; i biće vam."

Dok vizuelizirate određenu osobu kao savršeno zdravu pojaviće se jedan izuzetno prijatan trenutak kada ćete znati da ste uradili dovoljno. Prijatan je zato što je to

osećaj postignuća. Brojanjem od jedan do pet vratite se u Betu, "budite sasvim budni

i osećajte se bolje nego ranije".

Što više vežbate ovu tehniku, dešavaće se lepše koincidencije, a vaša vera biće čvršća, što će zauzvrat proizvesti još lepše koincidencije. Čim naučite da upotrebljavate svoj mentalni ekran, možete početi sa izazivanjem ove lančane reakcije.

Iako tehnike izlečenja preko vere i putem uma mogu biti različite, verujem da su njihovi principi - i rezultati - isti. Rituali lečenja verom se razlikuju od jedne do

druge kulture, ali imaju isti dvostruki efekat: da stvore stanje dubljeg nivoa uma i da

podstaknu veru i očekivanje.

Mnogi iscelitelji upotrebljavaju metode koji ih iscrpljuju. Njihova energija presuši, a ponekad izgube i na težini u jednoj seansi. To nije neophodno. U stvari,

metode  Kontrole  uma  imaju  suprotno  dejstvo.  Kada  jednom  iskusimo  osećaj

postignuća doživljavamo uzlet - i to ne tanani, već vrlo jak - i zaista se "budimo" osećajući se bolje nego ranije. Utvrdili smo da je isceljivanje drugih dobro i za iscelitelja.

Mnogi iscelitelji veruju da sami sebe ne mogu izlečiti. Neki osećaju da će, ako to samo i probaju, izgubiti svoju "moć". Mi smo mnogo puta dokazali da to nije tačno.

Mnogi, takođe, veruju da moraju biti u prisustvu osobe koju leče da bi na nju

"položili ruke". Za one među nama koji nisu lekari ili službenici zvanično priznatih crkvi, ovo je ilegalno. A što je još važnije, kada su u pitanju širi zakoni, to je nepotrebno. Isceljivanje bez prisustva obolelog deluje.

U razgovorima  na časovima Kontrole uma  često navodimo slučaj isceljenja Centurionove sluškinje koju je Hrist izlečio na daljinu. Hrist nije video sluškinju,

već samo  Centuriona koji mu  je ispričao problem, "i njegova sluškinja je bila

izlečena istog trena".

Jedna mala primedba: da li ste primetili u našim običajima da, kada nešto poželimo - lomeći jadac ili kada ugledamo zvezdu kako pada ili kada duvamo u

sveće na rođendanskoj torti - bivamo opomenuti da ne otkrivamo svoju želju. Ova

tajnovitost je mnogo više od obične dečje igre; smatram da se u tome krije neka mudrost. Kada svoju želju - ili, da budemo precizniji, vizuelizaciju  izlečenja - držimo u tajnosti, time izgleda izbegavamo rasipanje njene energije, možda je čak i uvećavamo. Iz istog razloga ja i mnogi naši predavači savetujemo polaznicima da svoj rad na izlečenju čuvaju za sebe. Kada je Hrist posle jednog od svojih isceljenja rekao: "Postaraj se da to niko ne sazna", nije to bilo radi zataškavanja; njegovi su razlozi bili dublji.