Da bi davao, moraš da primaš
Ispostavilo se da sam morao da zađem u sebe da bih saznao većinu odgovora za kojima sam tragao. Od samih početaka mog upoznavanja sa is- celjujućim energijama, imao sam dva problema: prvo, to što ne mogu da predvidim kakva će biti nečija reakcija, te stoga ne mogu nikome ništa da obećavam; i drugo, to što sam doživljavao nepredvidive uspone i padove energetskih nivoa, koji su imali različita trajanja, od nekoliko sati do više nedelja, zbog čega sam se osećao prilično izgubljeno i dezorijentisano.
Ljudi bi rekli: „Danas si neraspoložen, zato ne dolazi do lečenja."
A ja bih objasnio: „Ne, nego ne dolazi do lečenja pa sam zato neraspoložen."
Ali ljudi kao da nisu želeli to da shvate. Siguran sam da se protivilo nekom novodobovskom aforizmu ili tako nečemu... i milo mi je što ne znam čemu. U svakom slučaju, ono što sam znao bilo je da se osećam fenomenalno onda kada mogu da isceljujem, ali kad bi se isceljenja proredi- la ili prestala, osećao sam se napušteno i pitao se da li će ih ikad ponovo biti. Niko nije umeo da mi da odgovore, barem ne one prave. Stoga sam se u mislima vraćao na onih šest kanalisanih fraza. Znao sam da su odgovori negde u njima.
U takvim vremenima, često sam crpeo hrabrost i snagu iz prve rečenice: Tu smo da ti kažemo da nastaviš da radiš to što radiš. I nastavljao sam. Znao sam da je to ispravno, premda nije bilo lako kao što zvuči. Vidite, jedna je stvar kad funkcioniše, ali budući da se kosilo sa svim konceptima stvarnosti koje sam ikad imao, kad ne bi funkcionisalo, bilo je to nešto sa svim drugo. Niko ne može da bude strožiji u preispitivanju mudrosti vašeg puta od vas samih. Obuzimala bi me depresija, ali sam nastavljao dalje.
Vremenom, isceljenja bi ponovo počela da prikupljaju snagu.
Ipak, ove fluktuacije u dotoku energije stvarno su mi smetale. Budući da smo svi mi složena bića, donekle sastavljena, barem na površini, od na izgled protivrečnih osobenosti i karakternih crta, dosad bi trebalo da bude jasno da u mojoj prirodi nije preovladavala sklonost da sedim po strani i mirno posmatram kako se stvari odvijaju same od sebe. Bio sam - i umno gome sam još uvek - osoba sklona akciji. Drugim rečima, nisam bio od onih ,,šta bude, biće" tipova.
Zamislite, dakle, moje iznenađenje kad sam najzad shvatio da, ako ho ću da se lečenja ubrzaju, moram da se sklonim s puta i prekinem da ih usmeravam. Moram da ustuknem i dozvolim Višoj sili da vodi.
Ko govori ovo?, pomislio sam. Sigurno ne ja.
Ali, bilo je tačno. Ne samo da je energija znala kuda da ide i šta da radi bez i najmanjih uputstava s moje strane, nego je, što sam više uklanjao svoju pažnju iz središta dešavanja, i reakcija bivala jača.
Primaj, ne šalji.
Ko je to rekao?, hteo sam da znam, pretražujući zabačena mesta u svo joj glavi kao da zaista mogu da zavirim u njih. Pogrešnog ste čoveka našli za takvu vrstu saveta. Moj ego se još uvek oporavljao od Ustukni i dozvoli Višoj sili da vodi. Ništa mi od svega toga nije bilo logično. Kako da dovedem do nečijeg isceljenja ako ne „šaljem "?, pitao sam se.
Primaj, ne šalji.
Čuo sam vas i prvi put; a sad odgovorite na moje pitanje, ljutito sam odvratio.
Ćutanje.
(Ćutanje ponekad stvarno ume da me iznervira.)
Međutim, kao što sam naposletku otkrio, Primaj, ne šalji bilo je pravilo u punom smislu reči. U tom trenutku, istinski sam prigrlio koncept koji sam sve vreme zastupao, iako ga nisam u potpunosti razumevao: Ja nisam iscelitelj; samo je Bog iscelitelj, a iz nekog razloga, bilo da sam katalizator ili agens, amplifajer ili pojačivač - odaberite reč koja vam se više dopada-i ja sam pozvan u sobu.
Primaj, ne šalji.
Kako znam da je ovo istina? Jednostavno: testirao sam. Ako bih po- kušavao da isforsiram stvari, ako bih pokušavao da kontrolišem energiju i teram je da uradi ovo ili ono, prestajala bi da deluje. Ali ako bih ustuknuo, sklonio se i pustio energiju da preuzme vodstvo, isceljivanja bi se nastavila.
Uz to, nisam jedini koji je ovo testirao. Na Univerzitetu u Arizoni uveliko se odvijalo istraživanje pod rukovodstvom dr Gerija Švarca. Sprovodili smo brojne eksperimente u svrhu sticanja novih saznanja o prirodi i razmerama ovoga što radim. Jedan od tih eksperimenata obuhvatao je me- renje nivoa gama zračenja u zatvorenoj prostoriji u kojoj smo radili s rekonektivnom energijom. Neki od istraživača i ostalih saradnika prisustvova li su mom seminaru prethodnog vikenda. Kad sam im rekao: „Upamtite, ne šaljete, nego primate", nisu shvatili šta sam time hteo da kažem.
„Kako izvedeš isceljivanje ako ga ne šalješ?", pitali su.
„Nemam pojma", glasio je moj naučni odgovor.
Tipično, s povećanjem broja ljudi i količine aktivnosti u dalom zatvorenom prostoru, povećava se i količina gama zračenja. Istraživači su po kušavali da utvrde postoji li merljiva razlika između količiae gama zračenja u prostoriji prilikom uvođenja rekonektivnih frekvencija u poređenju s onom koja je inače prisutna.
Kasnije, kada su dobijeni podaci bili analizirani, pozvali su me. ,,Ne- ćeš verovati", rekli su. „Detektori gama zračenja registrovali su znatno opadanje njegove količine" u prisustvu rekonektivnog procesa.
Po njima, to znači - a ovo je oprezna hipoteza - da, dok ljudi rade sa rekonektivnom energijom, nešto zapravo biva apsorbovano. Ti ljudi pri maju energiju, ne emituju je.
Istinska priroda lečenja
Kad pomisli na „lečenje", većina ljudi usredsređuje se na zamisao ne kog ko pati od neke bolesti i povrede i potom mu bude „bolje". Ali šta zna či to da mu je „bolje"? Bolje u odnosu na šta? Bolje nego u nekom trenut ku u prošlosti? Bolje nego nekom drugom?
Dovođenje nekog u „bolje" stanje previše je ograničavajuća definicija lečenja. Razmišljanje na ovaj način oduzima nam naše rođenjem stečeno pravo da direktno opštimo sa Bogom/Ljubavlju/Univerzumom; i da tako budemo samostalna bića, kadra da sama sebe leče.
Lečenje, kao što smo često skloni da o njemu razmišljamo, zaista mo že da se odnosi na ublažavanje simptoma, bolesti, slabosti i drugih primet- nih smetnji našem normalnom, celovitom funkcionisanju. Lečenje je ta- kođe i obnavljanje čoveka da bi postigao spiritualnu celovitost. U suštini, lečenje je sledeće: otklanjanje ili oslobađanje od blokade ili smetnje koja nas deli od savršenosti univerzuma. Štaviše, ovo lečenje se odnosi i na našu evoluciju i uključuje evolutivno restrukturiranje naše DNK i našu reko- nekciju sa univerzumom na novom nivou.
Zašto „RE-konekcija"?
Svi mi dolazimo u ovaj život sa ograničenjima. Istorija kaže da se čo- večanstvo, kao celina, nekada davno isključilo sa energetskih linija koje nas usklađuju sa sopstvenim telima; sa energetskim poljima onih oko nas; sa lej-linijama naše planete; a tako i sa energetskom mrežom celog ko- smosa.
Kako je došlo do ovog odvajanja? Možda je priča o plejadanskoj zaveri istinita. Možda i nije. To ne znam - ali zato znam da nam sudbina možda i nije oduvek bila ovakva. Sve istorijske kulture - od prebiblijskih civilizacija do Starih Grka (koje smatramo osnivačima zapadne civilizacije)
- kazuju priče o drevnom, savršenijem svetu. Bez ratova, zaraza, bolesti. Šangri-la. Atlantida.
Potom se dogodio nekakav Pad - raskid sa silama koje su nas povezivale u ljubavi i sreći. Razdvajanje. Neki ljudi pripisuju ovaj događaj Edenskom vrtu.
Neke kulture pripisuju ga vremenu pre toga.
S manjim varijacijama, priča je univerzalna - zaključana u kolektiv noj podsvesti, utisnuta u naše gene. Energetski tokovi na Zemlji, vidljivi samo nekim ljudima; po nekim teorijama, reč je o preostalim delovima praistorijske mreže komunikacija. Rašljar Gaj Andervud objavio je četrdesetih godina prošlog veka da je otkrio podzemnu magnetnu silu koja se na nekim mestima podudara sa lej-linijama koncentrisanim na svetim mestima poput Stounhendža i izneo pretpostavku da je postojala izvesna veza između lej-linija i praistorijske religije. Andervud, kao i neki autori posle njega, skreću pažnju na činjenicu da Kinezi imaju tradicionalnu nauku koja se bavi linearnim Zemljinim silama i njihovim tajanstvenim efektima (prim. prev.)
U različitim stepenima, fenomen Rekonekcije vraća nas unazad, u naše unutrašnje sećanje, u ovo zlatno doba, spajajući nas sa našim prvobit nim osećajem povezanosti sa vaskolikim životom. Ipak, to nije prosto kre- tanje unazad; to je i kretanje napred, ka nečemu novom. Iz te celovitosti dolazi isceljenje. Istinsko isceljenje. Evolutivno isceljenje.
Uprkos svim silnim pričama o „vraćanju", istina glasi da nivo isceljiva- nja o kojem govorimo nije oduvek bio u nama. U izvesnom periodu, naša vrsta bila je povezanija i „celovitija"; prema tome, nisu bile neophodne spe- cifične frekvencije za rekonekciju. Ono što je sve vreme u nama jeste naša sposobnost da kolektivnu svest podignemo na nivo na kojem možemo da prihvatimo i da se prilagodimo frekvencijama ove vrste. Najzad smo dose gli taj nivo, a univerzum je odlučio da je kucnuo čas da nam budu udeljene.
Svi posedujemo sposobnost da nosimo ovu novu frekvenciju isceljiva- nja. Ona nije dar samo za odabrane - gurue ili (prema opštem ubeđenju)„svete" muškarce ili žene. Ona je dar našeg vremena; inteligencija i mudrost potrebni da nas vode već su na svom mestu. Kao rasa, ulazimo na nivo frekvencije na kojem neistine neće moći da proture svoje vibracije i, pošto su preteške, jednostavno će otpasti; razdvajanja će se isceliti; nestaće suje- verja. Ulazimo u nov, uzbudljiv proces prevazilaženja svojih strahova, shvatajući da su mnogi od njih zapravo maskirani u rituale ljubavi i lepote.
Iako je kosmos, iz nekog razloga, odabrao da mene „oplodi " ovom energijom kako bi proces pojačavanja frekvencije mogao da otpočne, čini se da svakog dana sve više i više ljudi shvata da je deo ovog fenomena. Na taj način podižemo svoj ukupan nivo svesti. Ostavljajući za sobom svoje sujeverje i zastarela uverenja i evoluirajući, pripremamo se da se zaogrne- mo novim plastom snage i odgovornosti.
Kritična masa
Doći će vreme - u ne tako dalekoj budućnosti - kad više nećete morati da dolazite kod mene ili bilo koga drugog da biste se „uskladili" sa ovom novom frekvencijom. Uskoro ćete sedeti u pozorištu, avionu ili autobusu i prosto pokupiti ovu novu rezonancu od osobe koja sedi pored vas. Napo- sletku će se čak i genetski prenositi na nove naraštaje.
Viđam početak dešavanja ovog fenomena na seminarima koje držim, mi kojima se neki od polaznika često spontano usklađuju sa progresivno višim nivoima veštine. Kad evoluira u meni, prelazi na polaznike narednog seminara i to na novom, višem nivou. A budući da smo, izgleda, svi vezani u isti komunikacijski čvor, oni među vama koji su pohađali neki od mojih ranijih seminara otkriće da automatski čine ove skokove.
Ovaj fenomen podudara se sa istraživanjima engleskog naučnika Ruperta Šeldrejka, vodećeg zagovornika koncepta „kritične mase". U klasičnom eksperimentu, miševi su podeljeni u dve grupe. Tokom šest gene racija, jedna grupa je redovno puštana kroz komplikovan lavirint. Druga grupa je držana blizu njih, u kavezu, i samo povremeno testirana. Rezulta ti ovog eksperimenta su vrlo značajni: u testiranoj grupi, nova generacija uvek je započinjala od nivoa veštine koji su dostigli njeni prethodnici. Što je još važnije, kad su netestirani miševi stavljeni u lavirint, takođe su po čeli od nivoa trenutne veštine testiranih miševa. Ovaj fenomen naziva se i„guru teorijom" ili, češće, „efektom stotog majmuna".
Rekonekcija nas na neki način priprema za prelazak u ovu promenu koja se upravo dešava. Nastavljamo stazama evolucije prema neizbežnom restrukturiranju DNK, a da ne moramo da čekamo spor i proizvoljan pro ces višegeneracijske mutacije i prirodne selekcije.
Ovog časa pravimo prve korake u pravcu ove Rekonekcije. Mi smo prethodnica koja nosi ovaj novi talas lečenja u središte onoga što će sigur no biti sledeća faza evolucije čoveka.