Čui, Mali čoveče!

 VILHELM RAJH

napisano 1946

„O VI, LAŽNI DOSTOJANSTVENICI,

KOJI ME ISMEVATE!

OD ČEGA ŽIVI VAŠA POLITIKA

OTKAKO VLADATE SVETOM?

OD ZABADANJA NOŽEVA I KLANJA..."

D e Co s t e r , „ T il l U l en s p ieg e l “

“

U V O D

„Čuj, Mali čoveče" humanistički je, a ne naučni dokument. Napisan je u leto 1946. godine za arhiv Orgonskog instituta bez namere da ikada bude objavljen. To je rezultat unutarnjih bura jednog istraživača prirodnih nauka i lekara koji je decenijama, najpre naivno, a potom sa čuđenjem i, konačno, s užasavanjem, doživeo ono što mali čovek iz naroda čini sam sebi; kako pati, kako se buni, kako uvažava svoje neprijatelje i ubija svoje prijatelje, i kako, kad kao „predstavnik" naroda uzima vlast u svoje ruke, uvek zloupotrebljava tu vlast i koristi se njome okrutnije od pojedfnih sadista viših klasa pod kojima je on sam morao da trpi.

OVAJ GOVOR upućen Malom čoveku tihi je odgovor na ogovaranja i širenje glasina. Kad je on napisan, niko nije ni slutio da će organ vlasti koji je zadužen za zaštitu zdravlja, udružen sa politikantima napasti istraživanje orgona. Pokušaj zaraženih duševnom čumom da 1947. godine unište istraživanje orgona (da primetimo: ne da bi dokazali kako je taj istraživački rad pogrešan, nego da bi ga uništili kaljajući mu čast), bio je povod da se GOVOR publikuje kao istorijski dokument. Bilo je neophodno da „čovek iz naroda" sazna šta je ustvari naučnik i psihijatar, i kako oči iskusnog psihijatra vide „čoveka (iz naroda“. On mora naučiti da spoznaje stvarnost, koja jedina može da se suprotstavi njegovoj razornoj strasti za autoritetom. Mora mu se jasno reći kakvii odgovornost uvek snosi, bilo da radi, voli, mrzi ili ogovara. On mora saznati kako postaje crni ili crveni fašista. Onaj ko se bori za sigurnost života i zaštitu naše dece, mora da bude protiv i crnih i crvenih fašista. Ne zato što danas crveni fašista, onako kao što je to ranije činio crni fašista, ima koljačku ideologiju, nego stoga što decu punu života i zdravu rođenu pretvara u bogalje, marionete i moralne idiote; zato što stavlja državu iznad prava, laž iznad istine, rat iznad života; zato što su dete i zaštita životne energije u njemu jedina nada koja nam preostaje. Za vaspitača i lekara postoji samo jedna odanost: odanost životnoj energiji u detetu i odanost bolesniku. Ako se strogo pridržavamo ove lojalnosti, onda se i velika pitanja „spoljnopolitičkih interesa" rešavaju na jednostavan način.

GOVOR nema pretenzije da bude uzor za život. On opisuje bure u emocionalnom životu jednog produktivnog, životu okrenutog čoveka. GOVOR nema pretenzije da ikoga ubeđuje, pridobija ili osvaja. On odslikava doživljaj kao što slika prikazuje prizor oluje. Od čitaoca se ne zahteva da izražava simpatiju prema njemu. On ga može pročitati ili ne.

GOVOR ne sadrži nikakve namere niti programe. On želi samo da naučniku i misliocu obezbedi pravo lične reakcije koja pesniku ili filozofu nikada nije bila osporavana. GOVOR predstavlja protest protiv tajne i neshvaćene namere emocionalne pošasti da, dobro zaštićena, iz sigurnog zaklona, otrovnim strelama gađa istraživača koji naporno radi. On pokazuje šta je emocionalna beda, kako funkcioniše i kako koči napredak. On svedoči o veri u neotkrivena ogromna blaga koja počivaju u osnovi „ljudske prirode", spremna da se stave u službu ispunjenja čovekovih nada.

Životna energija je u svojim društvenim i ljudskim odnosima naivno dobra i zbog toga je u postojećim okolnostima ugrožena. Ona zrači i projicira se na druge. Ona pretpostavlja da svaki čovek misli i postupa po zakonima životne energije: davanjem, dobrotom i pružanjem pomoći. Ovaj prirodni osnovni stav, svojstven zdravom detetu kao i primitivnom čoveku, postaje najvećom opasnošću u borbi za racionalno uređenje života sve dok vlada emocionalna beda. Jer, kužni i svom bližnjem jDripisuje osobenost svoga razmišljanja i svog postupanja. Dobar čovek veruje da su svi ljudi dobri i da dobro postupaju; kužni veruje da svi ljudi lažu, varaju i da su žedni moći. Očigledno je da se iz ovih razloga životna energija nalazi u opasnosti i trpi štetu: ako je pružite kužnom, on će je isisati i nakon toga ismejati ili izdati, a tamo gde se ta energija ukaže s poverenjem, biva izigrana.

Tako je oduvek. Sad je vreme da životna energija bude istrajna gde je istrajnost potrebna, u naporima da se ona očuva i razvija; ona neće pri tom ništa izgubiti od svoje vrline, ako se hrabro drži istine. Taj delić istine uliva nadu da među milionima radnih, poštenih ljudi, uvek ima samo nekoliko kliconoša kuge, koji čine grozna nedela tako što, oslanjajući se na mračne i opasne porive čovekove prirode, krute ljude iz mase vode organizovano ka političkom ubistvu. Ne postoji nikakav protivotrov koji bi delovao na sklonost prosečnog čoveka ka kugi, izuzev njegovog sopstvenog osećanja života. Život ne traži vlast, nego da bude priznat u životu čoveka. On počiva na stubovima ljubavi, radu i znanju.

Onaj ko mora da štiti život od emocionalne bede, mora da nauči da slobodu govora koju uživa u Americi iskoristi bar u istoj meri za dobro u kojoj ga emocionalna beda zloupotrebljava za zlo. Uvažava li se isto pravo u izražavanju mišljenja, racionalno će na kraju morati da pobedi. To uliva veliku nadu.