ČUDO U BANJI VITEZDA

Ovo čudo opisano je samo u Jevanđelju po Jovanu. Jezik tog Jevanđelja je emocionalan. To je vrlo neobično Jevanđelje. Potpuno je pogrešno ako pretpotstavimo da ga možemo razumeti pročitava ga samo jednom ili dvaput Niko ne zna tačno ko ga je zapravo napisao i kada. Portret Isusa Hrista, dat u ovom Jevanđelju, razlikuje se od onog koji je dat u prva tri, tzv. sinoptička Jevanđelja. Sinoptička su, ne zato što su pisana na osnovu očiglednih uvida, jer Luka i Marko nikad nisu videli Hrista, nego zato što se na nekakav nejasan način nihove istorijske priče "podudaraju". Međutim, kada čitamo Jevanđelje po Jovanu, očigledno je da nema pokušaja da se zapis Hristovog služenja na zemlji pretoči u progresivno istorijsko pripovedanje. Ko je bio taj Jovan čije ime je vezano za ovo Jevanđelje? Kada je ono objavljeno? Niko ne može zasigumo da da odgovor na ta pitanja. Da li je pisac ovog Jevanđelja stvarno Jovan, onaj što je oslonjen na grudi  Isusove, učenik koga je Hrist voleo? To je nemoguće rea. Jezik ovog Jevanđelja je  neobičan i,  na izvestan način,  lik Isusa Hrista prikazuje se u neobičnom svetlu. Takođe, u njemu je saopšteno samo nekoliko čuda, i počevi sa pretvaranjem Vode u Vino (što nije dato u drugim Jevanđeljima), sva su vrlo neuobičajena. I podrobno su ispričana. Između ostalog, odlikuju se i upotrebom jezika brojeva, to jest numerologije.

Započnimo razmatranjem prikaza čuda koje je izveo Isus u banji Vitezdi. To čudo, koje je dato samo ovde, jeste treće eudo saopšteno po Jovanu, a kome je prethodilo pretvaranje Vode u Vino i Izlečenje Noblemanovog sina na Kapernaumu.

"Potom bješe praznik judejski, i iziđe Isus u Jerusalim. A u Jerusalimu kod Ovčijih vrata postoji banja, koja se jevrejski zove Vitezda, i ima pet trijemova. U njima ležaše veliko mnoštvo bolesnika, slijepih, hromih, suhih, koji čekahu da se voda zatalasa. Jer anđeo Gospodnji povremeno silažaše i uzburkavaše vodu; i koji bi prvi ušao pošto se uzburka voda,

53

ozdravio bi, ma od kakve bolesti bolovao. A ondje bijaše neki čovjek koji trideset i osam godina bješe bolestan. Kad vidje Isus ovoga gde leži, i razumje da je već rnnogo godina bolestan, reče mu: Hoćeš li zdrav da budeš? Odgovori mu bolesnik: Gospode, čovjeka nemam, da me spusti u banju kada se uzburka voda: a dok ja dođem, drugi siđe prije mene. Reče mu Isus: Ustani, uzmi odar svoj i hodi! I odmah ozdravi čovjek, i uze odar svoj i hodaše. A taj dan bješe subota. Tada govorahu Judejci iscijeljenom: Subota je, nije ti dopušteno da nosiš odar. On im odgovori: Koji me učini zdravim on mi reče: Uzmi odar svoj i hodi. A oni ga zapitaše: Ko je taj čovjek koji ti reče: Uzmi odar svoj i hodi? A izliječeni ne znađaše ko je; jer se Isus bješe udaljio zbog mnogog naroda na onome mjestu. Potom ga nađe Isus u hramu i reče mu: Eto postao si zdrav, više ne griješi, da ti se što gore ne dogodi. Čovjek otide i javi Judejcima da je Isus taj koji ga učini zdravim. I zato gonjahu Judejci Isusa, i gledahu da ga ubiju jer činjaše to u subotu." (Jovan 5: 1-16)

Videćete da je celo ovo čudo podeljeno u dva dela. Prvi deo je samo čudo, a drugi je reakcija Jevreja na čudo. Međutim, prvi deo je opet podeljen na dva dela. Isus kaže: "Hoćeš li zdrav da budeš?" A onda: "Uzmi odar svoj i hodi". Pogledajmo sada ono što je izrečeno pre nego što se čudo desilo i shvatićemo, s obzirom na ulogu drevnog jezika parabola, da sve to što je rečeno ima posebno značenje. Mnoštvo leži bolesno na mestu koje se naziva "ovčija vrata" i u njemu je pet tremova. U ovih pet tremova leži mnogo "bolesnika, slepih, hromih, suhih". Već znamo da u jeziku parabola reči bolestan, hrom, paralizovan itd., označavaju psihološka stanja. U čudima koja su data u Jevanđelju po Jovanu, broj pet se pojavljuje opet u vezi sa ženom Samarićankom koja je imala pet muževa i kojoj se Hrist obratio na Izvoru. On joj je rekao da je imala pet muževa i da njen sadašnji muž nije njen pravi muž: i tada joj je govorio o "živoj vodi", to jest o živoj Istini - koje, rekao je, čovek jednom kada se napije, neće više ožedneti. A ona tada reče: "Gospode, daj mi tu vodu da ne žednim i ne dolazim ovamo da zahvatam". (Jov. 4:15 ) Kada primamo učenje koje apsolutno nije od spoljnog sveta, to jest nije na bazi pet čula koja nam prikazuju

54

spoljni svet, svet čula - to se teško prihvata. Čak iako se to desi, mi još uvek živimo veoma blizu pet čula, to jest, i dalje ostajemo u okvirima svih ideja koje pripadaju spoljnom svetu i koje su iskrivljene preko naših čula, a ne možemo da ih  ne uzimamo  kab  realnost.  Čula  nam  daju  osećaj  vremena  i prostora; mi razmišljarno u dimenzijama vremena i prostora i ne možemo    da                    izađemo                       izvan    okvira                takvog           razmišljanja, zasnovanog na čuiima. Međutim, naša  najdublja misao jeste izvan svakog vremena i prostora. Naša ordinama misao je, tako da kažem, ograničena u dimenzijama vremena i prostora i mi ne znamo  kako da mislimo  na  nov način,  nezavisno  od  tih čulnih kategorija. Čak i da pristanemo na ideju večnosti, što nije povezano sa vremenom  i  prostorom,  mi  to  ne  možemo  da shvatimo. Čak i da saznamo o učenju koje je izvan kategorija vremena   i             prostora,  ne   možemo   da   uhvatimo    njegovo tumačenje večnosti, zato što nismo u stanju da razmišljamo u dimenzijama bezvremenosti i besprostornosti. Zbog toga smo stalno unutar tih pet predvorja čula, i mada znamo za drugu vrstu učenja i čak vidimo Istinu koju ono nosi, ipak ne možemo da  se  oslobodimo  snage  spoljnog  sveta  i   njegove  čulne realnosti. Ovde, dakle, leži mnoštvo onih koji su ušli kroz "ovčija vrata" i ostali u predvorju pet čula. Bogalji su oni, koji nisu ni u jednom od ovih svetova. Oni su bolesni, slepi, sakati i osušeni, zato što psihološki ne mogu da se pokrenu ni u jednom smeru. Ipak,  njihove oči su uprte u čudesne vode u  banji,  koja  se povremeno uskomeša u životu i oni se izleče jedan po jedan, a prema svojoj sposobnosti da uđu u banju nakon što je anđeo uzburka. Banja, to jest vode, označava u jeziku parabola Istinu Reči. Svi ovi ijudi sakupljeni oko Istine Reči Božije ne mogu prodreti u nju na pravi način. Suviše su blizu realnosti života, okrenuti  vidljivim  pojavama  stvari,  to  jest  mislima  koje  se baziraju na čulima.  Mi smo kao mnoštvo koje leži unutar pet predvorja u ovom čudu, i čeka da nešto unese verovanje  u njihov smisao živijenja. Ovde su svi oni koji su prihvatili Istinu višeg reda, što zahteva novi način razmišljanja, ali kojima je još uvek blizak uobičajeni način razmišljanja; oni su prihvatili Reč, Istinu o unutrašnjoj evoluciji i ponovnom rađanju, ali ne mogu to da urade. Oni su blizu prirodne Istine, a gledaju u duhovnu

55

Istinu i nalaze se između dva njena nivoa, Istine na bazi pet čula i Istine na bazi Božije Reči. Zato je čovek u ovom čudu predstavljen kao čovek koji leži u krevetu. Psihološki gledano, čovek leži u svojim verovanjima i mislima. On obitava u Istini koju je primio, ali ne može da se kreće u njoj, to jest ne može da je živi i radi. Hrist kaže: "Uzmi odar svoj i hodi'. Hrist ovde predstavlja onu moć koja može biti data čoveku da se kreće, da živi,  da  radi ono što on zna da je  Istina.  Isus  uzima  ulogu anđela koji  uzburkava vodu Istine  i  čini je živom.  Isus uvek predstavlja u čudima snagu Dobra koje deluje na Istinu i čini je živom. Čovek može da učini Istinu živom jedino uvidom u njeno Dobro i, ako shvati da ga Dobro Istine uči, on spontano radi iz svoje volje.  Čovek je unutar sebe i  Istina i voija. Kao Istina, čovek lagano deluje iz Istine. Međutim, ako vidi Dobro svoje Istine, on deluje iz svoje volje, zato što njegova volja prelazi odmah u ono što smatra Dobrom, a nerado u ono što vidi samo kao Istinu. Ceo čovek je Istina o sebi, sa voljotn koja prelazi u Dobro. Zbog toga u Čudu kod banje Vitezde, kada je upitan da li hoće da bude zdrav, čovek kaže Isusu: "Gospode, čovjeka nemam, da me spusti u banju kada se uzburka voda: a dok ja dođem, drugi siđe prije mene". On opisuje svoju bolest koja ga psihološki čini hromim, osakaćenim i uvenulim. Uvek je suviše spor.  On je uvek drugi, nikad prvi. Čovek koji deluje samo iz Istine, deluje iz onog što je drugo u njemu. Kada bi delovao iz svoje volje, delovao bi iz onog što je prvo u njemu. Isus mu daje moć delovanja iz volje, to jest moć da se pokrene iz kreveta Istine u kome leži, da hoda i čini, i da je živi. Isus ga izdvaja od sveta, od snage čula, i ani da vidi Istinu kojoj je učen na živ način.  Na taj  način,  čovek biva izlečen  od svoje  psihološke bolesti - od blokade pristupa "višoj" Istini,  čiji je  uzrok "niža" Istina. I sve to je urađeno na Sabat, to jest na dan koji jezikom parabola označava potpuno odvajanje od sveta i njegovih briga.

56

TREĆI DEO

Reči Hrist i Isus imaju različita značenja u Jevanđeljima. Možemo biti sasvim sigurni da svaka reč koja se koristi u Jevanđeljima ima posebno značenje poteklo iz drevnog jezika parabola. Isus ima jedno, a Hrist drugo značenje. Izraz Isus Hrist, upotrebljen je samo dvaput u Jevanđeljima, i to je u oba slučaja učinio Jovan. U svim ostalim slučajevima, koriste se reči ili Isus ili Hrist. Reč Hrist, odnosi se na Istinu u okviru Reči Božije, to jest Istinu koja može da dovede čoveka do unutrašnje evolucije. Reč Isus, uvek se odnosi na Dobro istine. Dobro i Istina su sjedinjeni u Isusu Hristu. Po rečima Jovana: "...a blagodat i istina postade kroz Isusa Hrista". (Jov. 1:17 ) Jovanovo Jevanđelje napisano je iz Dobra, odnosno iz sjedinjenosti Dobra i Istine. Zbog ovoga su, na samom početku Jovanovog Jevanđelja, " blagodat i istina Isusa Hrista" suprotstavljeni Istini (Mojsijev zakon) koja je bila izražena kroz Jovana Krstitelja, i skoro odmah nakon toga sledi svadba u Kani Galilejskoj, sa Čudom pretvaranja Vode u Vino.

U ovoj paraboli o čoveku čudesno izlečenom u banji Vitezdi, kazano je da mu se Isus obratio. U stvari, čoveku se iznutra obratilo Dobro znanja koje on sam ima u sebi. Sveobuhvatno učenje koje pripada višem nivou čoveka, mora započeti iz dela Istine pre nego što Dobro toga može da bude ostvareno. Ovde Isus deluje kao Dobro učenja o unutrašnjoj evoluciji, o evoluciji o kojoj čovek zna, zato što nije sasvim u spoljnom životu, nego je sa svojih pet čula odvojen od njegovog direktnog uticaja i istrajno gleda u čudnovatu vodu koja ga leči. Isus daje čoveku volju da čini ono što već poznaje kao Istinu, osposobljavajući ga da vidi Dobro te Istine. I pošto sva Istina, da bi bila Istina, mora voditi sopstvenom Dobru, a to se dešava u fazama, korak po korak, sve dok razumevanje Istine ne dovede do krajnjeg Dobra Istine, kaže se da Isus, predstavljajući konačnu realizaciju Dobra Istine, leči na poslednji ili sedmi dan. Na taj način Isus, predstavljajući Dobro učenja o Hristu, leči na Sabat. Jevreji su uvedeni svrsishodno,

57

iz mnogo razloga, a jedan je da oni predstavljaju narod koji drži samo do Istine, ne mareći za Dobro kome ona vodi, Ovde se ne misli samo na Jevreje kao narod koji se doslovno pridržavao Mojsijevih zakona. Ovo znači mnogo više od toga. Označava one koji ne mogu da izađu izvan znanja kao  takvog i koji osporavaju i diskutuju iz Istine, iz doktrina i teorija, i ne mare za samo Dobro. Dobro (od) znanja, Dobro (od) Istine jeste faza koja se teško dostiže. Ali kada je dostigne, čovek počinje da deluje iz poslednje faze Istine i prve faze Dobra, kada značenje, unutarnji osećaj i povezanost svega čemu je učen,  korak po korak pređe u realizaciju, a Istina se transformiše u Dobro (od) nje same. Čovek više ne misli o fazama Istine koje su ga dovele do višeg nivoa Dobra - do te unutrašnje percepcije Dobra u sveukupnosti onog što je učio. Sada će on delati odmah kroz osećanje Dobra. Neće morati da konsultuje Istinu i da se podseća na nju. Ako Istina, ako znanje, ne vodi dobru ili njegovoj primeni, a što je istinski povezano, zbog čega treba uopšte da istražujemo Istinu ili znanje? Znanje je neiscrpno sve dok ne dovede do cilja, a to je - Dobro. Dobro je vrhunac Istine. U tom smislu, Isus kao Dobro, stoji na vrhuncu Istine koja se tu pretvara u poimanje Dobra, i gde dolazi do njihovog istinskog sjedinjenja. I kao takav, On ani uvek čuda koja transformišu Istinu u Dobro; leči hromost, sakatost, sasušenost, slepilo, to jest leči sve one koji stoje samo u Istini i nisu u stanju ni da započnu sa uvidom da sva doktrina, sva Istina, svo znanje, moraju da vode Dobru da bi imali neko značenje. Kad bi se pratilo samo znanje radi znanja, došlo bi do nerazumevanja, ne samo značenja avota i sebe,  nego i Univerzuma.  Psihološki shvaćeno, Univerzum predstavlja i Istinu stvari i Dobro stvari. Kada čovek deluje iz osećanja Dobra bilo koje Istine koju zna, on deluje iz svoje volje - iz svoje želje, jer mi hoćemo Dobro, a mislimo Istinu.

U čudu u banji Vitezdi, osećajući samo Istinu učenja izvan življenja u ovom svetu, čovek ne bi mogao da deluje prvenstveno iz svoje volje ili osećanja Dobra. On leži blizu čula, blizu bukvalnog značenja Božije Reči. lako je gledao prema čudesnom  značenju,  bazenu  koji  su  uzburkali  anđeli,  nije

58

mogao to da shvati. On leži u Istini, ali ne može da se kreće uspravno u njoj. Isus, kao Dobro Istine u kojoj čovek leži, podiže ga. Čovek vidi Dobro u svemu onom što mu je bilo poznato samo kao Istina. I tada njegova volja, njegova želja, prelazi u sve što zna, i on počinje da živi svoju Istinu kao Dobro. Istina je bila prva zato što mora tako da bude. Čovek mora prvo da uči Istinu. Međutim, Dobro Istine prethodi Istini, jer sva Istina može da proistekne jedino iz Dobra. Zbog toga je Istina u stvarnosti druga, a Dobro prvo. Ali u vremenu i prostoru čovek mora da nauči  sve u vezi  sa pogrešnim  putem  pre nego što opazi  i dostigne njeno Dobro. Čovek koji leži u Istini, sa aspekta banje Vitezde, stavljao je  Istinu na prvo mesto i nastavljao tako da čini, ali je zbog toga bio uvek drugi, uvek suviše kasnio. Bio je drugi zato što je uzimao Istinu kao prvo. Isus ga je izlečio - što predstavlja shvatanje Dobra Istine. Onda je čovek stavio Dobro kao prvo, a Istinu kao drugo i - bio izlečen. Čudo se dovodi u vezu sa ovim dubokim pitanjem prvog i drugog i - promene tog redosleda. A promena redosleda stavlja Dobro na prvo, a Istinu na drugo mesto. Tada čovek postaje ceo, jer celovitost Istine leži u ostvarenju Dobra od nje same. Čudo konačno označava da čovek,  ma koliku  Istinu znao,  ne može  iz  nje da deluje svojom voljom sve dok ne uvidi  njeno Dobro,  a to je  zadnji stadijum Istine koji se zove Sabat, gde Dobro dolazi prvo. Zbog toga on čini greh bivajući samo u Istini i postavljajući Istinu na prvo  mesto.  On  promašuje  put smatrajući  Istinu  za  cilj.  On stavlja  Istinu na prvo mesto, a ne uzima je kao sredstvo za postizanje Dobra. Zato mu Isus kaže: "Ne greši više". Ovo na grčkom znači: "Ne previđaj  putokaz (znak) više". Sav "greh" (kako je prevedeno) na grčkom znači prevideti putokaz (znak) i, u ovoj paraboli, odnosno u čudu, previđanje putokaza, to jest činjenje "greha", odnosi se na stavljanje Istine na prvo mesto, a ne na uviđanje da je ona sredstvo za postizanje cilja, a to je Dobro Istine, i praktikovanje Istine iz Dobra kome teži, a ne iz nje same kao doktrine i rituala. Čovek koji deluje samo iz Istine, iz doktrine, iz rituala - čini greh, to jest time previđa i celu ideju učenja   o   unutrašnjoj   evoluciji,   o   ponovnom   rođenju,   o preporodu. Promašuje celu poentu Jevanđelja. Razmislimo za trenutak o svima onima koji su, istorijski gledano, delovali  iz

59

Istine bez Dobra. Uzmimo u obzir pri tom religijsku istoriju i horore i mržnje u tom smislu. A onda pomislimo da je stvarno značenje greha - previđanje putokaza. Isus je izlečio čoveka u banji Vitezdi (što znači Kuća Milosrđa). Kad je Dobro na prvom mestu, čovek dela iz milosrđa i milosti. Tada je on ceo. Kada je ceo, čovek više nikad ne  previđa putokaz (znak). Kad Isus odlazi od čoveka koga je izlečio, kaže mu: "Eto postao si zdrav, više ne griješi".