1.    poglavlje

Čudesni um i nevidljiva bolest

A. L. je dobro znao šta znači biti potiš- ten. U jednom periodu života bio je zapao u takvu depresiju koja ga je totalno pgnetaralisala. Jednom drugom prilikom izjavio je: “Ja sam sada najnesrećniji čovek na svetu. Kada bi se ono što osećam jednako raspodelilo na sve pripadnike ljudske porodice, na čitavoj zemaljskoj kugli ne bi bilo nijednog nasmejanog lica.”

A. L. je imao razloga da bude neraspoložen. Rodio se u siromašnoj porodici, doživeo neuspeh na poslu, a potom nije primljen na posao na kojem je, kako je osećao, mogao da da sve od sebe. Žena koju je iskreno voleo prerano je umrla. Kasnije je zaprosio jednu drugu devojku i ona ga je odbila. Izgledalo je kao da se zbog svojih iskustava iz prošlosti i sklonosti ka melanholiji A. L. nikada neće uzdići iznad okolnosti i učiniti nešto od svog života.

Decenijama kasnije, na drugom kraju sveta, dogodilo se nešto slično. Ovoga pu- ta osoba je pripadala drugom društvenom sloju. Iako se rodio u bogatoj porodici, V. Č. se od malena suočavao sa izazovima na fizičkom, mentalnom i emocionalnom pla- nu. Kada mu je bilo tri godine, pao je sa magarca i dobio potres mozga. U jeda- naestoj godini život mu je visio o koncu kada je njegov lekar  pokušavao da ga spase od galopirajuće upale pluća. Kada je imao 18 godina, rasprsnuo mu se bubreg usled pada sa visine od skoro 9 metara, nakon čega se sedmicama oporavljao.

Često se činilo da će ga mentalni i emocionalni izazovi sa kojima se suočavao dotući. Dva puta je pao na prijemnom ispitu za koledž na koji je želeo da se

upiše. Otac nije umeo da uteši V. Č. kada su u pitanju bili njegovi neuspesi u školi. Prebacivao je svom sinu da vodi “dokon, besciljan i beskoristan život” i – smatrajući promenu smera u životu potpuno nemogućom - prognozirao mu da će postati “običan lezilebović, jedan među stotinama propalih učenika državnih škola” koji će na kraju “živeti jednim bednim, nesrećnim i jalovim životom”. Ovi izazovi sa kojima se suočavao mladi V. Č. ukratko objašnjavaju korene depresije koja će ga mučiti čitavog života. Činilo se da je V. Č. osuđen da živi povučenim životom, usam- ljen, nesrećan i potpuno anoniman. Zaista, čini se da depresija uništava našu kreativnost, spontanost, našu sposobnost da postižemo željene ciljeve u životu, da se radujemo i shvatimo suštinu našeg bića.

Međutim, depresija ne mora da znači i kraj nečije životne priče. A. L., čije je puno ime i prezime bilo Abraham Linkoln, mo- gao je da se preda svojoj depresiji i da nikada ništa ne postigne u životu. Umesto toga, on se probijao napred i postao jedan od najcenjenijih američkih predsednika svih vremena. Njegov život je dokaz da ljudski mozak ima ogroman potencijal. U jednom trenutku njegovog života činilo se da je Linkolnov um bio toliko opterećen da više nije mogao da funkcioniše, ali mu je kasnije omogućio da sastavi i održi poznati govor u Getizburgu.

Depresija mladog V. Č. mogla je da bu- de poslednje poglavlje u tužnoj biografiji još jednog čoveka u svetskoj istoriji. Me- đutim, Vinston Čerčil (kako je glasilo nje- govo puno ime) se takođe uzdigao iznad

okolnosti i pokrenuo Britaniju u jednom od njenih najtežih perioda. “Državnik,” “Go- vornik,” “Motivator,” “Vođa” – sve su to atributi koji se pripisuju nekome ko je mo- gao da se prepusti i preda osećanju potiš- tenosti.

Nada za žrtve depresije

Životna priča Abrahama Linkolna i Vinstona Čerčila daju nadu svima onima koji zapadaju u depresiju. Obojica su dolazila u mnoge oštre sukobe na polju ljudske misli. Ipak, najvažniji sukobi u nji- hovom životu odigrali su se na nivou nji- hovog sopstvenog uma. Zaista, bilo da se borite sa depresijom ili nekim drugim iza- zovima na polju mentalnog zdravlja ili ne, vaša životna priča zavisi od toga koliko uspešno umete da iskoristiti potencijal i snagu vašeg mozga.

Međutim, iskoristiti tu snagu i potenci- jal nije nimalo lak zadatak. Iako je naš mozak i čudesan i snažan, to je, s naučne tačke gledišta, organ o kojem, od svih organa u našem organizmu, verovatno najmanje znamo. Ironija je u tome što bolest depresije i njeno lečenje na čude- san način prikazuju potencijal ljudskog mozga, ali i brojne tajne njegovog funkcionisanja. Bez obzira da li ste već imali priliku da doživite žestok napad depresije ili ne, bolje razumevanje suštine ove česte bolesti može vam pružiti nove mogućnosti da poboljšate funkcionisanje sopstvenog uma.

Kada pomislimo na sile koje su obliko- vale svet i naš život, zaista se treba zamis- liti nad činjenicom da jedan tako mali organ težak samo 1360 grama može u potpunosti da odredi našu sudbinu. Zaista, mozak igra glavnu ulogu u formiranju našeg ličnog identiteta i od njega u najvećoj meri zavisi naša sposobnost uspešnog postavljanja i postizanja ciljeva u životu.1 Mozak je pokretač celokupnog ljudskog ponašanja. Naše uspomene, naše želje, sposobnost donošenja razumnih odluka, radostan smeh, duboka tuga, jeca- ji i plač – sve su to funkcije mozga.

Složenost ljudskog mozga

Ljudski mozak predstavlja najkompliko- vaniju strukturu koju je nauka ikada istraživala. U tabeli 1 navedeno je neko- liko zapanjujućih činjenica o mozgu. Zapazite da on procentualno predstavlja vrlo mali deo naše ukupne težine, ali je za njegovo funkcionisanje potrebna srazmer- no mnogo veća količina telesne energije. On se sastoji bukvalno od milijardi nervnih ćelija koje se nazivaju neuroni. Postoji veli- ki broj različitih tipova neurona. Svaki od njih ima svoj specifičan hemijski sastav, oblik i veze.2 Te mnogobrojne veze između neurona i njihovo međusobno komunici- ranje predstavljaju pravo čudo. Ovim či- njenicama smo, međutim, tek zagrebali površinu složenosti mozga.

Funkcije zdravog mozga zavise od sposobnosti neurona da efikasno komuni- ciraju jedni sa drugima. U toku ovog procesa komuniciranja električni signali se prenose do drugih neurona u obliku hemij- skih signala. Ove funkcije su detaljnije objašnjene u Dodatku I.

Mozak je sastavljen od delova koji se zovu režnjevi. Režnjevi mozga su prikazani na slici 1. Zadnji deo mozga, zvani okci- pitalni (potiljačni) režanj, nalazi se na sre- dini na desnoj strani i najmanji je od svih režnjeva. Vezan je za čulo vida kao i za početne faze vizuelne obrade objekata poput određivanja njihove boje i oblika ili

njihovog položaja u prostoru. Oštećenja na potiljačnom režnju mogu izazvati vizuelne halucinacije, ograničeno vidno polje, nesposobnost prepoznavanja lica i mesta i razlikovanja boja ili nemogućnost razumevanja značenja onoga što se vidi.3

u stvarnim životnim situacijama koje zah- tevaju mentalnu fleksibilnost i planiranje uopšte ne umeju da se snađu. Frontalni režanj obavlja različite funkcije poput finih pokreta prstiju, kreativnog govora, muzi- ke, pokreta očiju i apstraktnog mišljenja.6 Temporalni (slepoočni) režanj se nalazi

na donjoj levoj strani (slike 1) i obuhvata hipokampus gde se združuju uspomene vezane za ljude, mesta i predmete. On kontroliše sluh i razumevanje zvukova, kao i instinktivne i osnovne motorne funkcije tela. Oštećenje temporalnog režnja može izazvati gluvoću, nesposobnost interpreti- ranja zvukova, auditivne halucinacije, slabljenje pamćenja, konfuznost u govoru i slabije razumevanje jezika.7

Mali mozak, prikazan na donjoj desnoj strani (slike 1) učestvuje u finoj koordi- naciji pokreta i atletskim veštinama. Nalazi

Odmah iza gornjeg centralnog dela mozga, nalazi se parijetalni (temeni) režanj. On tumači i integriše informacije iz senzornih oblasti, omogućavajući nam da odredimo “šta” ti objekti predstavljaju i “gde” se nalaze. Zadužen je za dodir i početne faze obrade dodira, interpretira- jući snagu pritiska i vrstu dodira. Neke od njegovih funkcija obuhvataju čitanje, pisanje, matematičke proračune, razume- vanje reči i značenje, razumevanje jezika i prostorne odnose.4

Na gornjoj levoj strani (slike 1) je pri- kazan frontalni (čeoni) režanj, koji je zadu- žen za pokret. Frontalni režanj je najveći među moždanim režnjevima zauzimajući jednu trećinu ukupne površine mozga.5 Prednji deo frontalnog režnja, poznat kao prefrontalni korteks, zadužen je za naj- važnije funkcije mozga, uključujući sposobnost planiranja i integrisanja poda- taka, kako fizičkih tako i emocionalnih, a učestvuje i u kontrolisanju ponašanja. Omogućava nam da tačno procenimo naše ponašanje i pravilno odreagujemo na događaje i situacije.

Ljudi koji imaju oštećenje frontalnog (čeonog) režnja mogu uspešno rešiti neke testove inteligencije, ali se može desiti da

se odmah iznad stabla mozga. On kon- troliše pokrete tela, ravnotežu i pokrete očiju. Oštećenje malog mozga može izaz- vati loše držanje tela i poremećaje u hodu, pokretanju ruku, nogu i očiju.

Iako predstavlja mali deo mozga u oblilku badema, amigdala igra značajnu ulogu u emocionalnoj funkciji. Ona učes- tvuje u davanju emotivnog značenja do- gađajima i predmetima, a igra i posebnu ulogu u negativnim emocijama kao što je strah – naročito reakcija “borba ili bekst- vo”. Osim toga, on kontroliše i uzimanje hrane, seksualno ponašanje, agresivno ponašanje i želju.8

Centar za emocije u mozgu poznat je pod nazivom limbički sistem. Dodatak II predstavlja kratak pregled sastavnih delo- va limbičkog sistema mozga. On deluje kao posrednik kada doživljavamo različite emocije, učestvuje u osnovnim reakcijama i skladištenju uspomena. Oštećenje lim- bičkog sistema može dovesti do toga da osoba zapadne u stanje sanjarenja ili du- boke depresije, da ima nisko mišljenje o sopstvenoj ličnosti, da nepotrebno oseća strah ili preterano zadovoljstvo i da izgubi pamćenje.9

Mozak nije statičan organ; njegova struktura se neprestano menja. Te prome- ne su objašnjene u tabeli 2.

Ono što najviše zadivljuje i iznenađuje kada je u pitanju mozak jeste da on nije statičan, ni u fizičkom ni u hemijskom smi- slu. Mozak se stalno menja. Svaki put kada osoba nauči nešto novo, bilo svesno ili podsvesno, to iskustvo menja strukturu mozga. Dakle, prenošenje putem nerava (neurotransmisija) ne samo što sadrži naj- novije informacije, već će, ako se učenje odvija odgovarajućim intenzitetom i po odgovarajućoj šemi, ono promeniti sledeće prenošenje putem nerava. Ako je neko iskustvo dovoljno značajno da bi se zadr- žalo u memoriji, ono će dovesti do stva- ranja novih sinaptičkih veza, prekidanja starih i jačanja ili oslabljenja postojećih veza.

Doživljaj stresa, bolest ili konzumiranje alkohola ili nekih drugih toksina mogu uništiti neurone. Savremeni podaci poka- zuju da se novi neuroni mogu razviti čak i u mozgu odraslih osoba,10 gde mogu doprineti stvaranju novih uspomena. Kao rezultat iskustva, informacija sada kruži drugačijom putanjom. Mnoge od ovih promena mogu biti dugotrajne ili čak stalne. Na ovaj način mogu da postoje različita sećanja na događaje koji su se desili pre 20, 30 ili čak 50 i više godina, uključujući mnoga naša sećanja iz detinj- stva.

Većina od naših 35,000 gena11 učes- tvuje u građenju ove zaista zadivljujuće strukture koju mi zovemo mozak, ali svakako da nisu jedini koji učestvuju u

tome. Mozak se izgrađuje i menja kroz iskustvo i pod uticajem sredine. Stoga na- čin ishrane, stil života i mnogobrojne odlu- ke koje donosimo svakog dana u ogromnoj meri utiču na efikasnost funkcionisanja i ponašanja našeg mozga. Uputstvo dato u Bibliji pre skoro 2000 godina je čak i značajnije u svetlu moderne nauke: “I da se obnovite duhom uma svojega.”12

Mentalni poremećaji

Uzimajući u obzir tako složenu struktu- ru i funkciju ljudskog mozga, ne bi trebalo da nas iznenadi što u njemu ponekad dođe i do nekih poremećaja. Postoje dve osnov- ne grupe mentalnih poremećaja. Poreme- ćaji vezani za zavisnost, poput alkohola ili droga, nazivaju se bolesti zavisnosti Svi ostali se nazivaju “mentalni poremećaji”. Zašto se pravi ta razlika? Sve bolesti zavis- nosti imaju u sebi komponentu mentalnog, ali možda zahtevaju drugačiji pristup lečenju od mentalnog poremećaja koji u sebi nema komponentu zavisnosti.

Činjenica je da mentalni poremećaji i bolesti zavisnosti uzimaju veliki danak u savremenom društvu. Skoro 82% stanov- nika Menhetna u Njujorku pokazuje neke znake i simptome mentalne rastrojenosti. Međutim, kod većine njih ti znaci i simpto- mi nisu zastupljeni svi odjednom niti traju toliko dugo da bi se mogla postaviti dijag- noza mentalnog obolenja.13 Prema nedav- no urađenim procenama, 28% stanovniš- tva SAD (44 miliona ljudi) ima neki men- talni poremećaj ili bolest zavisnosti u bilo kom periodu svog života kao što je prikazano u tabeli 3.14,15 Zapazite da oko 22% ima neki mentalni poremećaj, dok preostalih 6% pati od neke bolesti zavis- nosti.16,17,18

Mnogi ljudi koji zaista imaju neko men- talno obolenje nastavljaju da funkcionišu skoro potpuno normalno pošto ili ne bolu- ju od neke teške mentalne bolesti ili nauče da dobro skrivaju svoje simptome i oseća- nja. Ipak, 9% stanovništva SAD pati od veoma teških mentalnih bolesti koje ozbilj- no ometaju njihovo funkcionisanje,19 one- mogućavajući redovan odlazak u školu ili na posao ili dovodeći čak do toga da ti ljudi moraju da odu u bolnicu.

Stigma mentalnog obolenja

Seli Loson je bila jedna od onih žena koja se sama probila i uspela u životu. Počevši skoro od nule, započela je veoma uspešan posao i izgledalo je da će sada, nakon što je prodala svoju kompaniju po prilično visokoj ceni, do kraja života uživati u luksuzu bez ikakvih finansijskih briga. Bila je isto tako preduzimljiva i odlučna kada su u pitanju bili i njeni hobiji. Njena prva ljubav bilo je jahanje. Seli je bila ponosna na svoju oštroumnost i sposob- nost rešavanja problema čak i u teškim situacijama.

Međutim, kako su godine prolazile, neke stvari u Selinom životu su počele da se menjaju. U početku su se znaci činili beznačajnim: nesanica, uznemirenost i češći odlasci kod lekara zbog fizičkih tego- ba. Sada, u svojim 70-tim, Seli je imala stvarnih zdravstvenih problema. Njen lekar ju je, međutim, stalno uveravao da to nije ništa opasno i da ne treba da brine.

Nažalost, ta uveravanja nisu umanjila njenu sve veću zabrinutost. Seli je znala da su njeni problemi postali zaista ozbiljni kada je shvatila da je postala neodlučna. Ona je uvek bila ta koja je sklapala poslove i donosila odluke na sastancima upravnog odbora kompanije, ona je bila šampion u jahanju. Reč “neodlučnost” nije postojala u njenom rečniku.

Seli se pitala može li tu pomoći struč- njak za mentalno zdravlje, ali je odbacila takvu ideju. Ona je sama bez ičije pomoći uspela u životu. No, bilo je suviše mnogo

simptoma koji su ukazivali na to da treba da poseti stručnjaka za mentalno zdravlje.

Tek kada je bila hiljadama kilometara daleko od kuće, Seli se usudila da kaže lekaru da je zabrinuta zbog simptoma koje je primetila kod sebe. Čovek kome se poverila nije bio psihijatar, već specijalista interne medicine. I on joj je zaista pomo- gao. Postavljena je dijagnoza za njen pro- blem – depresija. Ona se suviše dugo bori- la sa depresijom, a da toga nije bila ni svesna. Ona se udaljila od rešenja zbog opšteprihvaćenog mišljenja da je sramota imati neko mentalno obolenje i ići kod stručnjaka za mentalno zdravlje.

Zašto se toliko mnogo ljudi palši dijag- noze “mentalno obolenje”? Da li ih sam taj izraz asocira na ljude koji lišeni ljudskih kvaliteta besciljno lutaju po bolnicama na čijim vratima i prozorima se nalaze rešet- ke? Da li mi to ne shvatamo da se većini izazova na polju mentalnog zdravlja može- mo uspešno suprotstaviti ambulantnim lečenjem bolesnika tj. bez njegovog zadržavanja u bolnici?

Depresija – često mentalno obolenje Depresija je jedno od najčešćih i naj- opasnijih mentalnih obolenja kojeg se ljudi

najviše i plaše. Možda nemamo neke tajne

strahove da ćemo “poludeti” i zapasti u psihotično stanje gubeći vezu sa real- nošću, ali smo svi mi ponekad “neraspoloženi” ili se osećamo depresivno.

Promene raspoloženja predstavljaju normalnu pojavu u životu čoveka. Među- tim, kod nekih depresija traje veoma dugo i može imati ozbiljne posledice. Takvo sta- nje nije normalno; tada treba ukazati me- dicinsku pomoć. Onaj ko pati od depresije možda nije svestan da mu je potrebna medicinska pomoć ili ne želi to da prizna. Pogrešno shvatanje depresije predstavlja možda najveću opasnost za nas.

Šta je, u stvari, depresija?

Dakle, šta je “depresija”? Koliko je ona česta? Ko joj je sklon? Može li čovek patiti od depresije, a da to ni ne zna? Postoji li  više vrsta depresija?  Koji lekar  se  bavi njenim lečenjem? Da li je ona isključivo psihološke prirode? Može li se postaviti tačna dijagnoza i može li se ona uspešno lečiti? Može li se izlečiti? Da li je ona vezana za stil života? Ako zapadnem u depresiju, da li ću morati da uzimam lekove i da li ću morati da ih uzimam do kraja života? Ova knjiga je posvećena onima koji žele da znaju odgovore na ova pitanja.

Neke od činjenica o depresiji navedene su u tabeli 4.

 

Oblik depresije koji se naziva teška depresija je druga po zastupljenosti men- talna bolest u Sjedinjenim Državama. Na prvom mestu su jednostavne fobije poput straha od mnoštva ljudi ili zatvorenog prostora, itd. Teška depresija je daleko najčešći oblik poremećaja raspoloženja. Čak 10% stanovništva će u nekom periodu života doživeti neki vid depresije.20 Ona pogađa sve društvene slojeve, sve materi- jalne kategorije i sve oblasti društva.

Većina ljudi ne razmišlja o stanju dep- resije na pravilan način. Potrebno je da shvatimo šta je depresija ne samo zato što je ona danas veoma česta pojava, već zato što iz godine u godinu postaje sve češća. Ja, kao internista, u svojoj ordinaciji viđam sve više pacijenata koji pate od depresije. Internisti se bave fizičkim obolenjima unu- trašnjih organa kod odraslih kao što su bolesti srca, pluća, želuca i creva koja ne

zahtevaju operaciju. To je oblast koju sam uvek najbolje znao. No, jednoga dana sam u jednom stručnom medicinskom časopisu pročitao članak u kojem je pisalo da, kada se malo detaljnije analizira, otprilike svaki treći pacijent koji odlazi kod interniste pati od depresije.21

Pošto je ova bolest tako česta pojava u mojoj oblasti, smatrao sam da je moja dužnost da o njoj naučim što je više mo- guće. Nisam želeo samo da prepoznam tu bolest, već i da umem da na pravilan način lečim svoje pacijente koji od nje boluju. Već sam znao za mnoge uobičajene lekove kojima se depresija uspešno leči, ali sam želeo da odem dalje od samo standardne dijagnoze i metode lečenja.

Kao i kod svake bolesti, mora postojati uzrok. Cenjeni i sada pokojni doktor medi- cine Albert Brast (Albert Brust) učio me je da mi se nikada ne desi da samo postavim dijagnozu da neko boluje, na primer, od kongestivne srčane mane (CSM). Prvo je trebalo da odredim njen uzrok. Da li je to srčani zalistak ili problem sprovođenja impulsa u srcu, ili je u pitanju možda obolenje koronarne arterije (najčešći uzrok) ili čak problem sa glavnim srčanim mišićem? Možda je u pitanju i problem sa hormonima nastao negde drugde u orga- nizmu koji, međutim, utiče na srce. Prvo što sam morao da uradim je da pronađem odgovore. Zašto? Da bih na najuspešniji mogući način lečio pacijenta.

No, zar se CSM ne leči na isti način bez obzira na uzrok? Da i ne. Neki od stan- dardnih metoda lečenja se, bez obzira na to koji je uzrok, međusobno ne razlikuju, kao što su ishrana siromašna natrijumom i medikamenti diuretici. No, ako želimo da pronađemo najbolji način lečenja, moramo ustanoviti uzrok. Osim toga, u zavisnosti od uzroka, moguće je izlečiti pacijenta ta- ko da on posle određenog vremena možda neće morati da uzima nikakve lekove niti da se pridržava određenog režima ishrane.

Pitao sam se da li možemo razmišljati na isti način i kada je u pitanju depresija. Tako sam počeo da proučavam ovu oblast,

što se kasnije pokazalo kao veoma korisno za moje pacijente koji su bili žrtve ove bolesti. To se pokazalo korisnim i za one koje sam imao priliku da poučavam putem predavanja i seminara.

Rezultati mog istraživanja čine osnovu ove knjige. Pristup koji ovde ukratko opi- sujem jedinstven je u ovom trenutku, no ne verujem da će dugo ostati takav, i to iz dva razloga: (1) Kod većine mojih pacije- nata koji su bili depresivni rezultati su bili odlični, i (2) ima smisla sa naučne i kliničke tačke gledišta.

Otkad sam čitao o depresiji u članku posvećenom internoj medicini i postao svesniji njenih simptoma, kod otprilike svakog četvrtog mog pacijenta vidim bar neke elemente depresije. Znači, depre- sivne pacijente viđam svakodnevno, a često i po nekoliko puta na dan. Žalosno je što vrlo mali broj depresivnih osoba traže medicinsku pomoć. Za svaku osobu koja dođe kod lekara sa ovom bolešću postoji mnogo više onih koji pate od njenih posledica, ali ne odlaze kod lekara, psi- hologa ili bilo kog drugog specijaliste. Mnogi ne traže pomoć zato što ne shvata- ju da je njihova bolest nastala zbog men- talne traume.

Depresija je sve češća pojava

Depresija je sve češća pojava svuda u svetu i sve više mladih ljudi danas boluje od nje, kao što je prikazano u tabeli 5.22,23,24,25

Zapazite da se glavne epizode depresi- je danas odigravaju u periodu do 25. godi- ne života, dok se ranije javljala kod ljudi

otptilike oko 40. godine života (takozvana kriza srednjeg doba). Rizik obolevanja od ove bolesti se tokom godina takođe povećao.

Povećan rizik obolevanja od depresije je zapanjujuća činjenica kada se uzme u obzir društvo u kojem živimo, posebno u SAD i razvijenom svetu. Nema sumnje da živimo u vremenu u kojem imamo više onih koji se zabavljaju i više “zabave” nego ikada ranije u ljudskoj istoriji. Imamo sve, od zabavnih parkova do bioskopa i sport- skih događaja i bezbroj drugih oblika zabave i razonode, da ne spominjemo kon- stantno uključen televizor koji se nalazi u 99% američkih domova. Ipak, sve je više depresivnih i tužnih ljudi. Da li možda pos- toji veza između potrage za zabavom i nepronalaženja trajne sreće? Ovo izuzetno zanimljivo pitanje razmotrićemo u 9. pog- lavlju.

Veliki broj ljudi koji pati od ove bolesti i štetne posledice posmatrane iz kliničkog ugla su ogromne, kao što je prikazano u tabeli 6.26,27

Vidimo da ona pogađa 200 miliona lju- di širom sveta, što znači svaku 30. osobu na svetu. Ove godine će u SAD od nje obo- leti 19 miliona Amerikanaca ili svaka 16. osoba. Troškovi lečenja od ove bolesti sa- mo u Americi iznose 70 milijardi dolara go- dišnje.28 To je približno sumi koja se troši na lečenje srčanih obolenja koja su prva na listi uzroka smrti u SAD. Prodaja anti- depresiva porasla je za 800% na 10,2 mili- jarde dolara od 1990. godine.29 Broj osoba koje uzimaju lekove protiv depresije tako- đe se postepeno povećavao, kao što se vidi u tabeli 7.30 Mi se zaista suočavamo sa jednom ozbiljnom bolešću.

Antidepre- sivi prepisi- vani Ame- rikancima starosti od 18 do 65 godina, izraženo u milionima.

se činiti kao uvreda. Ponekad su ovi “loši dani” posledica nekih stvarnih poteškoća kao što je nesanica. Katkada dođu bez upozorenja i bez ikakvog vidljivog razloga. Srećom, moguće je sprečiti bar većinu tih loših dana, kao što ćemo objasniti u 5. poglavlju “Lečenje depresije stilom života”. Međutim, povremeno loše raspoloženje očigledno ne predstavlja mentalno obole- nje.

 

Šta nije depresija?

Neke vrste depresije se ne smatraju bolešću. U životu svih nas javiće se ose- ćanja depresije kao posledica nekih trau- matičnih događaja ili drugih situacija, no to su normalne reakcije koje se ne povezu- ju sa bolešću. Neki od ovih uzroka tuge navedeni su u tabeli 8.

 

Osećanja depresije vezana za ove situ- acije popustiće tokom vremena kada nau- čimo kako da nastavimo sa životom. Takva depresija se naziva situacionom depresi- jom. Iako mnoge od metoda lečenja nave- denih u ovoj knjizi uspešno deluju i u slu- čajevima situacione depresije, to nije glav- ni predmet našeg interesovanja.

Pored traumatskih događaja, na ovoj listi se nalazi i “Turobni ponedeljak”. S vre- mena na vreme, skoro svako će doživeti jedan “Turobni ponedeljak” čak i kada nije ponedeljak. Tih dana energija vam neće biti na zavidnom nivou i neće vam biti lako da se na nešto skoncentrišete. Komentari koje biste obično shvatali kao šalu mogu

Simptomi depresije

Koji su to, onda, simptomi ozbiljne depresije kada se ona već smatra bolešću? Da li zahteva komplikovane lekarske pro- vere? Videćemo da često nije potrebna formalna provera da bi se postavila dijag- noza, niti je potreban lekar ili psiholog, mada jedno od njih dvoje može biti od velike pomoći kada treba potvrditi posto- janje bolesti. Oni će svakako biti od pomo- ći u nastojanju da se pronađe uzrok i naje- fikasniji metod lečenja. Neki ljudi imaju problem kada depresiju treba nazvati bolešću pošto su je, svesno ili nesvesno, sami izazvali. Međutim, okarakterisati neko stanje kao bolest ne oslobađa dotičnu osobu odgovornosti. Na primer, obolenje koronarne arterije – prvi na listi uzroka srčanih obolenja i prerane smrti u Americi

–   čovek često sam izazove konzumiranjem namirnica sa visokim sadržajem holestero- la i/ili pušenjem, pa je to ipak bolest koja može da izazove smrt. Isto važi i za depre- siju. Proglasiti je bolešću ne mora da znači da je čovek nije sam prouzrokovao.

Postoji devet simptoma koji se povezu- ju sa teškim oblikom depresije, kao što se vidi u tabeli 9.31 Kada nije u pitanju emo- cionalna trauma, depresija se može dijag- nostikovati tako što će se utvrditi koliko se od sledećih simptoma javlja kod dotične osobe:

-  Osoba kod koje je prisutno najmanje pet od ovih devet simptoma i to u trajanju od najmanje dve sedmice boluje od, kako je to klinički definisano, teškog oblika depresije.

-  Osoba kod koje su prisutna dva od ova četiri simptoma u trajanju od najma- nje dve sedmice pati od, kliničkim jezikom rečeno, blagog oblika depresije nazvanog subdeprsija.

 

Osoba koja boluje od teške depresije u retkim slučajevima će imati svih devet simptoma; međutim, video sam neke paci- jente kod kojih je prisutno svih devet. Emocionalna trauma bi, naravno, mogla da prouzrokuje svih devet simptoma, no oni ne bi ukazivali na to da je u pitanju bolest depresije, kao što je to ranije objašnjeno.

Blaži oblik depresije, nazvan subdepre- sija, možda i ne mora negativno da se odrazi na kvalitet života. Ipak, ne treba umanjiti važnost dijagnostikovanja bolesti zato što postoji veliki rizik od prelaska ovog blažeg oblika u oblik teške depresije.

Pogledajmo sada svaki od ovih devet simptoma teške depresije kako su ukratko prikazani u tabeli 9.31

Duboka tuga je, kao prvi simptom, ono što većina ljudi poistovećuje sa osećanjem depresije. Ovaj simptom je prisutan ako osoba sama prizna da se skoro svakog dana i to tokom većeg dela dana oseća tužno ili prazno ili ako neka pouzdana osoba primeti to isto. Na primer, neko može da primeti da se dotična osoba ras- plače bez nekog vidljivog razloga. Često se dešava da moji pacijenti koji pate od depresije tokom našeg razgovora u ordi- naciji odjednom izgube kontrolu i počnu da plaču govoreći da ne znaju zašto to čine. Ako se postide zbog toga, što se

često dešava, ja ih uveravama da nemaju čega da se stide. Imam veliko pakovanje papirnih maramica u svakoj ordinaciji i uvek im ponudim maramicu uveravajući ih da nemaju čega da se stide. Ovaj simptom se javlja kod dece i adolescenata čak i ako nisu tužni, već samo razdražljivi.

Važno je zapaziti da ja često viđam depresivne ljude koji ne pokazuju simptom duboke tuge, te stoga ne žele da priznaju da su depresivni; za njih je depresija isto što i tuga, a pošto ne osećaju tugu, misle da ne mogu biti depresivni. S druge stra- ne, jednako je važno shvatiti i to da se ne može reći da svako ko doživi stanje dubo- ke tuge ili se čak lako rasplače ima men- talnu bolest. Ako se kod njih takav simp- tom ipak javi, on je često posledica nji- hovog osećanja praznine, neispunjenosti.

Treba napomenuti i to da oni koji ne pokazuju ovaj simptom ili simptom broj dva, apatiju, nemaju težak oblik depresije, bez obzira na to koliko mnogo simptoma je kod njih prisutno.

Apatija se opisuje kao izražen nedos- tatak interesovanja za gotovo sve aktiv- nosti tokom većeg dela dana kao i nena- laženje zadovoljstva u njima, i to skoro svakodnevno. Apatična osoba čak više ne uživa ni u “zabavnim” stvarima, i često nema nikakvu motivaciju.

Treći simptom, uznemirenost, pred- stavlja osećanje nemira bez nekog određe- nog razloga koje se često opisuje kao nespokojstvo. Osoba takođe pokazuje ovaj simptom ako je opšta aktivnost organizma usporena u većoj meri. Takva osoba mož- da neće primetiti da sporije hoda osim ako ne bude posmatrala samu sebe na kućnom videu. Često se i ostale uobičajene aktiv- nosti mnogo sporije obavljaju.

Četvrti simptom, poremećaj sna, može se razlikovati od osobe do osobe. Neki imaju nesanicu gotovo svake noći, dok su drugi pospani ili možda skoro stalno spavaju, čak i u toku dana. Za ove ljude je karakteristično da ne žele ujutru da ustanu, već moraju da “se izvuku” iz kreveta.

Peti simptom, promene u telesnoj teži- ni ili apetitu, takođe mogu da budu ekstremno različite. Ako je u pitanju moj stalni pacijent, proveriću kolika je njegova težina bila na prethodnom pregledu. Ako osoba u toku mesec dana izgubi ili dobije više od 5% svoje telesne težine ne ulažući nikakve napore u tom pravcu, u pitanju je ovaj simptom. Ovaj simptom je u pitanju i onda kada takve osobe skoro svakog dana primete kod sebe izrazito pojačan, odnos- no slab apetit. Ovaj simptom je prisutan i kada deca ne dobijaju na težini koliko se očekuje u određenom periodu života.

Šesti simptom, nedostatak koncentra- cije, najviše se zapaža kod studenata ili umnih radnika. Oni koji imaju poteškoća u donošenju odluka ili kažu da je teško jasno i trezveno razmišljati svaki dan takođe pokazuju ovaj simptom.

Sedmi simptom, osećaj bezvrednosti, čini da se osoba skoro svakog dana oseća tako kao da nikome nije ni od kakve koristi. Preteran ili neprimeran osećaj krivi- ce takođe ukazuje na ovaj simptom. Ako čovek sebi prebacuje zbog nečega ili oseća krivicu zato što se razboleo, ne možemo reći da je u pitanju ovaj simptom.

Osmi simptom, morbidne misli, obuh- vata često razmišljanje o smrti ili samo- ubistvu, bilo da je dotična osoba smislila plan kako da to sprovede u delo ili ne. Očigledno je da osoba koja je već pokušala da izvrši samoubistvo pokazuje ovaj simptom.

Deveti i poslednji simptom je onaj sa kojim se najčešće susrećem u svojoj prak- si – umor i nedostatak energije skoro svakog dana. Mnogi ljudi dolaze u moju ordinaciju žaleći se na ovo. Obično im postavim pitanja vezana za ostale simp- tome da bih video da li je depresija osnovni uzrok. Iako uzrok umora kod većine mojih pacijenata koji se žale na njega nije depresija, kod mnogih jeste; kod onih kod kojih to jeste slučaj, prime- njujem pristup opisan u 3. poglavlju da bih pronašao stvarni uzrok njihove depresije dok sastavljam profil njihovog stanja. Ako

simptom umora nije praćen simptomom duboke tuge, često je potrebno ubeđivati takve pacijente da se kod njih ipak radi o depresiji. Pacijent to mora da shvati ako želi da bude izlečen. To je onaj značajan prvi korak koji treba načiniti kako bi se postigao cilj trajnog izlečenja.

Detaljnije objašnjenje teške depresije nalazi se u Dodatku III. Za one koje možda zanimaju simptomi još jednog bla- gog oblika depresije poznatog pod nazi- vom distimični poremećaj, naći ćete ih u Dodatku IV.

Zaključak

Ljudski mozak je čudesan organ po svojoj strukturi i funkciji. Njegove neve- rovatne međukomunikacije koje povezuju električne i hemijske signale večiti su pred- met naučnih studija. Međutim, kao i svaki drugi telesni organ, i mozak može da oboli, što se dešava ljudima svih uzrasta u SAD i u svim delovima sveta. Depresija je jedna od tih bolesti.

Broj stanovnika SAD koji pate od dep- resije u stalnom je porastu, a procenat je mnogo veći među onima starim između

15.    i 25. godina. Žrtva depresije se, zbog takve vrste poremećaja funkcije mozga, oseća neprijatno, pa ne želi da prizna da je u pitanju depresija ili skriva bolest, tako da se uopšte i ne leči.

Dobra vest je ta što su nedavna otkrića vezana za dijagnostikovanje i lečenje depresije u ogromnoj meri povećala mo- gućnost ozdravljenja. Novina je u tome što se napušta metoda lečenja ove bolesti uobičajenim lekovima. Taj novi pristup se pokazao kao veoma koristan i blagotvoran za moje pacijente, što bi trebalo da ohrabri sve one koji pate od depresije ili znaju nekog ko boluje od nje. Cilj ove knjige je da ukratko opiše uspešnost ove jedin- stvene metode lečenja.