Treće poglavlje
Čudesni preobražaj Džulijana Mentla
Bio sam zadivljen novim i boljim Džulijanom Mentlom.
'Kako može neko, ko je samo pre nekoliko godina izgledao kao umoran star čovek, sada da izgleda tako blistavo i živo?', pitao sam se u tihoj neverici. 'Da li je to bila neka magična droga koja mu je omogućila da pije sa izvora mladosti? Sta je prouzrokovalo ovaj izvanredan obrt?'
Džulijan je prvi progovorio. Rekao mi je da je platio ceh oštroj konkurenciji u pravničkom svetu i to ne samo fizički i emotivno, već i duhovno. Jak tempo i beskonačni zahtevi su ga izmorili i iscrpeli. Priznao je da ga je telo izdalo, a um izgubio sjaj. Infarkt je bio samo jedan simptom dubljeg problema. Konstantan pritisak i iscrpljujući raspored advokata svetske klase, slomili su njegov najvažniji i možda najhumaniji deo: duh. Kada su mu lekari postavili ultimatum da se odrekne ili prava ili svog života, video je sjajnu priliku da ponovo pronađe svoju unutarnju snagu koju je imao u mladosti, a koja je nestajala kako je pravo postajalo više posao, a manje zadovoljstvo.
Džulijan je postajao vidno uzbuđen prisećajući se kako je prodao sve materijalno što je posedovao i otišao u Indiju, zemlju koja ga je oduvek fascinirala svojom starom kulturom i mističnom tradicijom.
Putovao je od sela do sela, nekad peške, nekad vozom. Upoznavao je nove običaje, viđao prizore od kojih zastaje dah, zavoleo Induse — ljude koji su zračili toplinom, ljubaznošću, koji su spoznali pravi smisao života. Čak i oni najsiromašniji, otvarali su svoje domove kao i svoja srca ovom umornom posetiocu sa zapada. Kako su dani prerastali u nedelje, Džulijan je polako u toj čarobnoj sredini, ponovo počeo da se oseća celovitim, punim života, možda po prvi put nakon svog detinjstva. Vratila mu se njegova prirodna radoznalost, kreativnost, entuzijazam i volja za životom. Postao je mnogo veseliji i smireniji. Ponovo je počeo da se smeje. Iako je uživao u svakom trenutku provedenom u ovoj egzotičnoj zemlji, Džulijan mi je rekao da to putovanje u Indiju nije bilo samo običan odmor da bi se njegov prezaposleni um opustio. Vreme provedeno u toj dalekoj zemlji, opisao mi je kao „odiseju otkrivanja samog sebe". Priznao je da je bio odlučio da pronađe sebe i smisao svog života, pre nego što bude prekasno. Da bi uspeo u tome, prvo što je morao da uradi bilo je da se upozna sa tom kulturom, da upija njihovu drevnu mudrost o tome kako živeti oplemenjenim, ispunjenim, prosvećenim načinom života. „Džone, ne bih želeo da ovo zvuči bizarno, ali to je bilo kao da sam dobio naređenje iznutra, unutrašnju komandu da započnem duhovno putovanje da bih pronašao izgubljenu iskru života", reče Džulijan. „To vreme je za mene bilo period velikog oslobađanja."
Što je više istraživao, to je više saznavao o indijskim monasima koji su živeli preko sto godina, a koji su uprkos poodmakloj dobi imali život pun mladalačke energije i vitalnosti. Što je više putovao, to je više naučio o večnim jogijima koji su ovladali veštinom kontrole
uma i duhovnog prosvetljenja. I što je više video, to je više želeo da razume moć koja se krila iza ovog čuda ljudske prirode, nadajući se da će biti u stanju da primeni njihovu filozofiju u svom sopstvenom životu.
U prvom periodu svog putovanja Džulijan je odabirao mnoge dobro poznate i visoko cenjene učitelje. Kazao mi je da ga je svaki od njih dočekao raširenih ruku i otvorenog srca, podelivši sa njim sve znanje stečeno tokom celog života provedenog u dubokom razmišljanju o uzvišenim pitanjima egzistencije. Džulijan je pokušao da opiše lepotu drevnih hramova rasutih širom mističnih pejzaža Indije, tih građevina koje su stajale kao verni čuvari vekovnih mudrosti. Svetost tih mesta ga je duboko dotakla.
„Džone, to je bilo čudesno vreme u mom životu. Bio sam umoran, stari advokat koji je prodao sve svoje, od trkačkog konja do roleksa, a sve što je preostalo spakovao u jedan ranac koji mi je postao veran saput-nik kada sam se prepustio večnoj tradiciji istoka."
„Da li je bilo teško otići?", glasno sam razmišljao, nesposoban da potisnem radoznalost.
„Zapravo, to je bila najjednostavnija stvar, koju sam ikada uradio. Spontano sam odlučio da se odreknem svoje prakse i svih materijalnih dobara. Alber Kami je jednom izjavio da je stvarna velikodušnost u pogledu budućnosti, davanje svega sadašnjosti. To je upravo ono sto sam ja učinio. Znao sam da moram da se promenim, pa sam odlučio da poslušam svoje srce i uradim to na veoma dramatičan način. Život mi je postao mnogo jednostavniji i smisleniji otkako sam teret prošlosti ostavio iza sebe. Onog momenta kada sam prestao da provodim vreme u jurnjavi za velikim životnim zadovoljstvima, počeo sam da uživam u malim stvarima poput posmatranja zvezda na nebu punom mesečine ili upijanja sunčevih zraka veličanstvenog letnjeg jutra. Osim toga, Indija je mesto velikog intelektualnog podsticaja tako da sam retko razmišljao o onome što sam napustio."
Iako je bilo intrigantno, početno upoznavanje te egzotične kulture nije Džulijanu pružilo znanja za kojima je tragao. U prvim danima njegove odiseje, mudrost koju je želeo i praktične tehnike za koje se nadao da će da promene kvalitet njegovog života i dalje su mu izmicali. Džulijan je bio u Indiji već skoro sedam meseci kada je po prvi put osetio promenu. Bio je u Kašmiru, drevnoj, mističnoj državi koja uspavano leži u podnožju Himalaja, kada je imao sreću da sretne gospodina po imenu Jogi Krišnan.
Taj vitak čovek glatko izbrijane glave, u svom „bivšem životu", takođe je bio advokat,
kako je često umeo u šali da kaže. Zasićen grozničavim tempom života koji je odlika modernog Nju Delhija i on se odrekao svojih materijalnih dobara i preselio se u mnogo jed-nostavniji svet. Kada je počeo da se brine o seoskom hramu, Krišnan je upoznao sebe i uvideo svrhu svog života.
„Bio sam umoran od života u trku. Shvatio sam da je moja misija da služim druge i da na neki način dam doprinos da ovaj svet postane bolji. Sada živim da bih davao", kazao je Džulijanu. „Provodim dane i noći u hramu, živeći strogim ali ispunjenim životom. Delim svoje mišljenje sa svima koji dođu da mole. Služim one kojima trebam. Ja nisam sveštenik. Ja sam samo čovek koji je pronašao svoju dušu."
Džulijan je pak ispričao svoju priču ovom advokatu preobraćenom u jogija. Pričao mu je o svom pređašnjem životu na visokoj nozi. O svojoj gladi za posedovanjem i opsednutošću poslom. Uz puno emocija odao je svoja unutrašnja previranja i krizu duha koja ga je zahvatila kada je njegova nekad nepresušna životna energija počela da se gasi usled neuravnoteženog načina života.
„Moj prijatelju i ja sam takođe to iskusio. Osetio sam isti bol kao i ti. Ipak, naučio sam da se ništa ne dešava slučajno", dodao je Jogi Krišnan saosećajno. „Sve se dešava s razlogom i svaki neuspeh ima svoje naravoučenije. Shvatio sam da svaki promašaj, bilo da je lične, profesionalne ili čak duhovne prirode, jeste osnova ličnog razvoja. Doprinosi unutarnjem razvoju i donosi na fizičkom planu čitav niz dobitaka. Nikad ne žali za svojom prošlošću. Bolje, izvuci pouku iz nje."
Džulijan mi je rekao da je nakon što je čuo sve ovo, osetio veliko ushićenje. Možda je u Jogi Krišnanu našao mentora koga je tražio. Ko može bolje da ga nauči kako da otkrije tajnu uravnoteženog života, punog čari i užitaka, nego drugi bivši advokat njegovog ranga, koji je kroz vlastito duhovno prosvetljenje otkrio bolji način života?
„Potrebna mi je vaša pomoć, Jogi Krišnan. Moram da naučim kako da stvorim bogatiji, ispunjeniji život."
„Biće mi čast da vam pomognem u tome na sve načine koje znam", ponudio je Jogi. „Ali mogu li da vam nešto predložim?"
„Naravno."
„Od kada vodim brigu o ovom hramu u ovom malom selu, slušao sam šaputanja o tajnovitoj grupi mudraca koji žive visoko u Himalajima. Legenda kaže da su oni otkrili način koji će iz temelja unaprediti kvalitet bilo čijeg života — ne mislim samo fizički. To bi trebalo da bude celovit, jedinstven, vanvremenski skup principa i večnih tehnika koji služe da oslobode potencijale uma, tela i duše."
Džulijan je bio fasciniran. Ovo je izgledalo savršeno.
„Gde tačno žive ti mudraci?"
„Niko ne zna i žao mi je što sam ja prestar da krenem u istraživanje. Ali prijatelju moj, reći ću ti jednu stvar, mnogi su pokušali da ih nađu i nisu uspeli u tome - sa tragičnim posledicama. Gornji vrhovi Himalaja su opasni do te mere da se to ni sa čim ne može porediti. Čak i najveštiji alpinisti su se tu osećali bespomoćno pred silama prirode. Ali ako su to zlatni ključevi onoga za čim ti tragaš - zdravlje koje zrači, trajna sreća, unutarnje ispunjenje, ja nemam mudrost koju ti tražiš — oni imaju."
Džulijan, koji nikada nije lako odustajao, ponovo je upitao Jogi Krišnana: „Da li ti sigurno nemaš pojma gde oni žive?"
„Sve što mogu da ti kažem jeste da ih lokalno stanovništvo naziva Velikim mudracima Šivane. U njihovoj mitologiji Šivana znači „oaza prosvetljenja". Ovi kaluđeri se poštuju kao božanstva zbog svog ustrojstva i uticaja. Kada bih znao gde se nalaze, bila bi mi dužnost da ti kažem. Ali iskreno — ja ne znam, u stvari niko ne zna."
Sledećeg jutra, čim su prvi zraci indijskog sunca zaigrali na horizontu punom boja, Džulijan se uputio ka izgubljenoj zemlji Šivana. Prvo je razmišljao o tome da iznajmi Šerpa vodiča da ga vodi u njegovom penjanju po Himalajima, ali iz nekog čudnog razloga instinkt mu je rekao da ovo putovanje treba sam da obavi. I tako je, možda po prvi put u životu poverovao svojoj intuiciji umesto razumu. Osećao je da će biti bezbedan. Nekako je znao da će naći to što traži. Tako je počeo da se penje sa žarom misionara.
Prvih nekoliko dana bilo je lako. Ponekad bi sreo nekog od veselih žitelja sela iz podnožja, koji bi se zadesili na nekoj od staza verovatno u potrazi za pravim komadom drveta za njihov duborez, ili tražeći utočište koje ovo nestvarno mesto nudi svima koji se usude da kroče ovako visoko u nebesa. Drugi put se penjao sam, koristeći to vreme da na
miru razmisli o tome gde je bio u svom životu - a gde je sad.
Nije prošlo dugo vremena a selo u podnožju je postalo sićušna tačka na čudesnoj slici lepote prirode. Raskoš snegom pokrivenih vrhova Himalaja ubrzavala je otkucaje njegovog srca i na momente mu oduzimala dah. Osećao je bliskost sa okolinom, povezanost kakvu mogu da osećaju dva stara prijatelja nakon mnogo godina provedenih u međusobnom poveravanju najskrivenijih misli i izmenjivanju šala. Svež planinski vazduh pročišćavao je njegov um i jačao njegov duh. Pošto je više puta proputovao ceo svet, Džulijan je mislio da je sve video. Ali nikada nije video lepotu poput ove. Čudesa koja je upijao u tom magičnom periodu bila su izvanredno priznanje simfoniji prirode. Odjednom se osećao radostan, vedar i bezbrižan. To je bilo tu, visoko iznad čovečanstva, gde se Džulijan usudio da polako izađe iz okvira čulne i počne da istražuje domen vančulne percepcije.
„Još uvek se sećam reči koje su mi prolazile kroz glavu, tamo gore", kazao je Džulijan.
„Mislio sam nakon svega da je život u potpunosti stvar izbora. Sudbina svakog od nas zavisi od izbora koje pravimo i bio sam siguran da je ono što sam ja izabrao bila prava stvar. Znao sam da moj život više nikad neće biti isti i da mi se dešava nešto divno, možda čak čudesno. To je bilo zadivljujuće prosvetljenje."
Kako se Džulijan peo sve više, u predele Himalaja sa razređenim vazduhom, postajao je sve uznemireniji. „Ali to je bila ona dobra vrsta nervne napetosti, poput one koju sam imao na maturi ili pre nego što bi počeo neki uzbudljiv slučaj, a novinari me presretali na stepeništu suda. Iako nisam imao ni vodiča ni mapu, put je bio jasan i uzana lagano utabana staza me je vodila naviše u najdublje kutke tih planina. Kao da sam imao neki unutrašnji kompas koji me je nežno navodio u smeru mog odredišta. Mislim da nisam mogao da prestanem da se penjem čak i da sam hteo." Džulijan je bio uzbuđen, reči su iz njega navirale kao nabujali planinski potok posle kiše.
Idući još dva dana putem za koji se molio da ga odvede u Šivanu, Džulijanove misli su odlutale nazad u njegov pređašnji život. Iako se osećao potpuno oslobođen od stresa i napetosti koji su predstavljali njegov raniji svet, pitao se da li bi zaista mogao da provede ostatak života bez intelektualnog izazova koji mu je profesija pravnika nudila od kako je napustio Harvardski pravni fakultet. Zatim se u mislima vratio do svoje kancelarije obložene hrastovinom, u blistavom soliteru u centru grada i do idiličnog letnjikovca koji je prodao budzašto. Razmišljao je o starim drugovima sa kojima je često odlazio u najbolje restorane i najglamuroznije lokale. Setio se i svog dragocenog ferarija i kako bi njegovo srce poskočilo kada bi upalio motor i sva ta snaga oživela.
Kako je zalazio dublje u nedokučivost ovog mistič-nog područja, sećanja na prošlost brzo su se smenjivala sa omamljujućom lepotom određenog trenutka. Dok se on bavio opažanjima do kojih je došao zahvaljujući urođenoj pronicljivosti, desilo se nešto zadivljujuće. Malo ispred sebe na stazi, primetio je krajičkom oka drugu figuru, obučenu čudno u dugačku lepršavu crvenu tuniku, prekrivenu tamnoplavom pelerinom sa kapuljačom.
Džulijan je bio zadivljen što vidi bilo koga na ovom izolovanom mestu do koga mu je trebalo sedam dana da stigne. Pošto je bio mnogo milja udaljen od bilo kakve prave civilizacije i još uvek nesiguran gde se nalazi njegovo konačno odredište Šivana, obratio se svom saputniku.
Čovek je odbio da mu odgovori i ubrzao je korak duž staze kojom su se obojica penjali, ni ne pogledavši Džulijana makar iz pristojnosti. Ubrzo posle toga tajanstveni putnik je potrčao, a njegova crvena tunika vijorila je za njim kao pamučni čaršavi okačeni na žicu na vetrovitom jesenjem danu.
„Prijatelju, molim te treba mi tvoja pomoć da nađem Šivanu", zavapio je Džulijan.
„Putujem sedam dana sa malo hrane i vode. Mislim da sam se izgubio."
Osoba se naglo zaustavila. Džulijan se oprezno primakao a putnik je stajao potpuno miran i tih. Nije pomerao ni glavu, ni ruke, stajao je kao ukopan. Džulijan nije mogao da mu vidi lice zbog pelerine, ali je bio preneražen sadržinom male korpe u rukama putnika. Unutra je bio buket najdelikatnijeg i najlepšeg cveća koje je Džulijan ikada video. Kako se Džulijan približio, tako je čovek jače zgrabio korpu kao da želi da pokaže oboje - i ljubav prema dragocenoj sadržini i nepoverenje prema visokom zapadnjaku, koji je tu bio česta pojava koliko i kap rose u pustinji.
Džulijan je gledao putnika sa izrazitom radoznalošću. Sunčevi zraci koji su obasjali lice ispod široke kapuljače pokazali su da je u pitanju muškarac. Ali Džulijan nikada ranije nije video čoveka poput ovoga. Iako je u najmanju ruku bio istih godina kao i on, imao je upadljive crte lica koje su Džulijana oma-đijale i naterale da jednostavno zastane i zagleda se u njega, a činilo se kao da to traje čitavu večnost. Imao je mačije oči toliko prodornog pogleda da je Džulijan morao da skrene pogled. Ten mu je bio maslinast, koža meka i glatka. Telo je izgledalo čvrsto i snažno. Iako su njegove ruke odavale da nije mlad, čovek je zračio takvim obiljem mladalačke energije i vitalnosti da je Džulijan ostao hipnotisan poput deteta koje prvi put gleda mađioničarsku predstavu.
'Ovo mora da je jedan od Velikih mudraca Šivane', pomislio je Džulijan za sebe, jedva uspevajući da obuzda radost otkrića.
„Ja sam Džulijan Mentl. Došao sam da učim od mudraca Šivane. Da li znate gde mogu da ih nađem?", upitao je.
Čovek je zamišljeno gledao ovog umornog posetioca sa zapada. Njegova vedrina i mir
činili su njegovu pojavu u prirodi anđeoskom, a iznutra prosvetljenom.
Progovorio je mekano, gotovo šapatom: „Prijatelju, zašto tražiš te mudrace?"
Osetivši da je zaista pronašao jednog od mističnih kaluđera koji je mnogima pre njega tako dugo izmicao, Džulijan je otvorio svoje srce i ispričao putniku sve o svojoj odiseji. Govorio je o svom ranijem životu, o duhovnoj krizi sa kojom se borio, kako je protraćio svoje zdravlje i energiju zbog prolaznih nagrada koje mu je donela njegova advokatska karijera. O tome kako je zamenio bogatstvo svoje duše za debeli bankovni račun i iluzorna zadovoljstva svog života na način „živi brzo, umri mlad". Pričao mu je o svojim putovanjima po mističnoj Indiji i susretu sa Jogi Krišnanom, bivšim advokatom iz Nju Delhija koji je takođe odbacio raniji život u nadi da ce naći unutarnju harmoniju i trajan mir.
Putnik je ostao miran i tih sve dok Džulijan nije počeo da priča o svojoj gorućoj, skoro opsesivnoj želji da se upozna sa drevnim principima prosvetljenog načina života. Tada je čovek ponovo progovorio i stavivši ruku na Džulijanovo rame, ljubazno rekao: „Ako stvarno imaš jaku želju da naučiš mudrost boljeg načina života, onda je moja dužnost da ti pomognem. Ja sam zaista jedan od tih mudraca zbog kojih si došao ovako daleko. Ti si prva osoba koja nas je pronašla posle mnogo godina. Čestitam. Divim se tvojoj upornosti.
Mora biti da si zaista bio dobar advokat", dodao je.
Napravio je malu pauzu kao da nije bio siguran šta mu je činiti sledeće, a zatim je nastavio. „Ako želiš, možeš da pođeš sa mnom kao moj gost, u naš hram. Nalazi se u skrivenom delu ovih planina, još uvek mnogo sati hoda odavde. Moja braća i sestre će te dočekati raširenih ruku. Radićemo zajedno da te naučimo antičkim principima i strategijama koje su naši preci prenosili s kolena na koleno tokom vekova.
„Pre nego što te uvedem u naš svet i podelim s tobom naše zajedničko znanje o ispunjavanju života sa više radosti, snage i smisla, moram da tražim da mi nešto obećaš", kazao je mudrac. „Nakon što naučiš te vanvremenske istine, moraćeš da se vratiš u svoju domovinu na zapadu i podeliš tu mudrost sa svima kojima je potrebno da je čuju. Iako smo mi ovde izolovani u ovim čarobnim planinama, svesni smo u kakvom je previranju tvoj svet. Dobri ljudi su izgubili svoj put. Moraš da im daš nadu koju zaslužuju. Još je važnije da im daš oruđe da ostvare svoje snove. To je sve sto tražim."
Džulijan je odmah prihvatio uslove i obećao da će preneti na zapad njihovu dragocenu poruku. Dok su se njih dvojica penjali sve više planinskom stazom ka izgubljenom selu Šivani, sunce je počelo da zalazi, plameni crveni krug lagano je odlazio na počinak nakon dugog, zamornog dana. Džulijan mi je rekao da nikada neće zaboraviti veličanstvenost tog trenutka, hodanje uz indijskog kaluđera kome ne mogu da se odrede godine i prema kome je na izvestan način osećao bratsku ljubav, na putu ka dugo traženom mestu punom čuda i mnogih misterija.
„Definitivno, to je bio najupečatljiviji trenutak mog života", priznao mi je. Džulijan je oduvek verovao da se život svodi na nekoliko prelomnih momenata. Ovo je bio jedan od njih. Duboko u sebi osećao je da je ovo bio prvi trenutak njegovog „novog" života, života koji je uskoro postao mnogo više od onoga što je ikad bio.