CRKVA I REVOLUCIONA PEDAGOGIKA

Govoreno u jednom vremenu, koje je pod pritiskom utilitarizma žudelo za jednim boljim vaspitnim idealom.

Dete je otac čoveku.
Wordswort

Svi mi smatramo sebe za jedinice, a druge za nule.
Puškin

Sve se penjalo ka čoveku, Čovek postignut - sve je postiglo svoj cilj. No savršen čovek počinje sad žurno se penjati ka Bogu.
Browning: Paracelsus

Crkva Hristova, draga braćo, od početka nosi revolucionarni karakter. I ukoliko je crkva ova u istoriji stajala bliže Hristovom idealu utoliko se očiglednije ispoljavao taj njen revolucionarni karakter. U momentima pak kad je crkva pod neodoljivom prašinom vremena ponirala u dugačku povorku običnih ljudskih ustanova, njena revolucionarna boja bledela je. Na revoluciji i zasnovana, od revolucionara sazdana, u revolucionisanju čovečanstva pokazala je crkva svoj najveći sjaj. Pedagogika hrišćanska je otuda revolucionarna onako isto kao i crkva hrišćanska u opšte. Vaspitati za pravu hrišćansku crkvu uvek je značilo revolucionisati. Kad se u crkvi izgovori reč vaspitanje ona ne znači ono što znači u udžbenicima o vaspitanju, ona ne dovodi u sumnju i ne zbunjuje nejasnošću i dvosmislenošću. Vaspitanje u crkvi može da znači samo revolucionisanje.

Lični ideal crkve je Hristos. Crkva uvek ukazuje vernima na taj ideal. Ocrtati i istaći obrazac u vaspitanju smatra se u svima pedagogikama kao neophodno. Hristos je obrazac hrišćanskog vaspitanja; crkva izjednačuje hrišćansko vaspitanje sa revolucionisanjem, znači: Hristos je bio revolucionar.

Da li je Hristos, braćo, bio revolucionar? To se pitanje logično nameće. Da li je Hristos revolucionar i propovednik revolucije?

Ako revolucija znači rušenje i uništavanje, onda nazvati Hrista revolucionarom bilo bi obesvećenje.

Ako revolucija znači osvetu radi osvete, i krv radi krvi, i plamen radi plamena, onda će revolucionari moći svakoga čoveka u svetu nazvati pre svojim bratom nego li Hrista.

Ako se pod revolucionarom podrazumeva čovek koji je sluga svojih slabosti i sudija tuđih, i koji je, da bi se ogrejao, gotov zapaliti ceo svet i da bi se nahranio, gotov progutati ceo svet, onda Hristos vaistinu nije revolucionar.

Ako su revolucionari samo atentatori i tajne ubice i profesionalni agitatori prevrata, onda bi samo bezbožnici mogli uvrstiti Spasitelja u ovo bezbožno društvo.

Pa ipak mi sa sigurnošću možemo reći: Hristos je bio revolucionar, i Hristos je bio propovednik revolucije. Revolucija, koju je Hristos izveo u svetu, najveća je i najuspelija od svih revolucija. Hristos je počeo svoju revoluciju s upaljivanjem plamička unutra u dušama nekoliko vernih. Ti plamičci su se postepeno razbuktavali i širili, zapaljujući druge plamičke u blizini, dok se najzad nije stvorio požar, u kome su sagorevala moćna carstva neznabožačka, i iz koga su se podizale nove tvorevine i političke i umetničke i socijalne. Neko će reći, da je Hristos bio protiv spoljašnje revolucije, da je On težio samo da revoltira dušu ljudsku protiv sopstvene slabosti i sopstvenog greha, te da na taj način izazove samo jednu unutrašnju, moralnu revoluciju, koja nosi isključivo individualni karakter ne dodirujući socijalni život u celini. No to će reći onaj ko nije ypoznat sa psihologijom revolucija, naročito revolucija sa verskom inspiracijom. Svakoj ovakvoj revoluciji spolja mora da prethodi jedna revolucija unutra, u dušama ljudskim. Spoljašnja revolucija koju je hrišćanstvo izvelo u svetu, samo je prirodna posledica unutrašnje revolucije, koju je posejao osnivač hrišćanstva za tri godine svoga javnog delanja.

Hristos nije dizao bune protiv državne vlasti u cilju jedne vremene promene mesnog značaja; ne, Hristos je radio na jednoj revoluciji, koja je imala za cilj sveopšti svetski prevrat; Hristos nije agitovao protiv dinastije ni Irodida i Avgustida, - to je sitan partizanski posao; ne, On je polagao temelje jednom daleko zamašnijem delu. On je išao dalje i dublje od svih revolucionara u svetu. Drvetu zla On nije kresao grane i obijao lišće, no stavljao je sekiru na sam koren. On nije žurio da vidi što pre uspeh svoga rada, njegova vera u uspeh bila mu je dovoljna. On je znao da ga je Bog izabrao za majstora jedne velike građevine, koja se ne može sazidati za jedan čovečiji vek. Svršetak svoje građevine Hristos je predvideo tek na kraju istorije sveta. Za takvu građevinu On je mogao za kratko vreme svoga života otesati samo nekoliko kamenova. Ljudi, koji su pošli za Hristom, bili su ono živo kamenje, koje je Veliki Majstor tesao za crkvu, svoju građevinu. Brižljivo je tesao i glačao Majstor to živo kamenje, koje je trebalo opet da sobom teše i glača drugo kamenje.

- "Revoltirajte se prvo protiv sebe pa onda protiv sveta" - ta bi se deviza mogla izvesti iz glavne Hristove propovedi. To je bilo dleto tesanja i glačanja.

- Svet je neslan i bljutav, - govoriš ti, prijatelju moj. I sto puta ponavljaš mi, kako je svet neslan, i sto puta revoltiraš se ti protiv toga neslanoga sveta. I ponosiš se nazivom revolucionara, i pretiš preturiti svet. Počni ispočetka, a ne s kraja, pa ću ti verovati, prijatelju moj. Revoltiraj se prvo protiv sebe, protiv svoje neslanosti.

- Ljudi su mračnjaci i preljubočinci i ubice, - govoriš ti, prijatelju moj. I sto puta revoltiraš se zbog grehova drugih ljudi. No revoltiraj se prvo protiv sebe, da bi se posle s više snage i prava mogao revoltirati protiv drugih, i da bih ja mogao poverovati u uspeh tvoje revolucije.

To je bio metod Hristov: kroz revoluciju ka revoluciji. Prvo revolucija protiv zla u sebi, a potom revolucija protiv zla van sebe. Učenik Hristov morao je izdržati jednu neštednu kritiku od svoga učitelja. Hristos nije nikoga molio da pođe za njim, no onoga ko bi svojevoljno pošao za njim stavljao je on na jedan težak ispit. Ko bi izdržao taj ispit unutrašnje revolucije, na koju ga je Hristos upućivao, taj je tek sticao pravo da se revoltira protiv drugih. Treba steći pravo na revoltiranje protiv zla drugih ljudi. To je misao Hristova. To pravo ne stiče čovek nikakvom diplomom i nikakvim zvanjem, no jednim unutrašnjim trudnim ispitom, položenim pred Bogom i svojom savešću.

Učenici Hristovi nisu bili prošli kroz taj trudni ispit unutrašnje revolucije čak ni do smrti svoga Učitelja. Kad se Hristu sudilo jedni su ga ostavili, drugi ga se otvoreno odrekli. Oni još nisu bili zreli. I ako su učenici bili mladi, neki između njih i sasvim mladi ljudi, ipak duša njihova bila je samo površno zatalasana revolucionarnom pedagogikom Hristovom. Tek golgotska tragedija, s događajima posle nje, udubila je i dovršila unutrašnju duševnu revoluciju apostola.

Hristos se bio okružio mladim, impresivnim ljudima, no još više je voleo decu. Pustite decu neka priđu k meni, govorio je On: takvih je carstvo nebesno.

Indijski monah Buda skupljao je oko sebe starce, kojima je lakše mogao uliti mržnju prema životu. Hristos je, naprotiv, imao svoju radost na deci, tim predstavnicima i pionirima budućeg života. Na deci se mogla primeniti idealno njegova revolucionarna pedagogika.

I naš vek trebao bi da pusti svoju decu da priđu Hristu. Ovaj naš vek radio-telegrafije i aeroplana ne bi ništa izgubio, a mnogo bi, mnogo, dobio, kad bi decu svoju priveo Hristu na blagoslov. Tehnička kultura našeg vremena, podjednako korisna i štetna, nije smanjila zlo u svetu, a smanjila je kod ljudi moć revoltiranja protiv zla. Protiv zla se ljudi revoltiraju ili iz egoističkih ili iz religijskih motiva. Revolucija iz egoizma pojedinaca ili mase brutalna je i kratkoročna; revolucija na veri osnovana pak humana i dugovečna. Naše tehničko vreme, baš zato što je ono jednostrano bogato samo u tehničkoj kulturi, potrebuje više no ma koje drugo vreme jednu revoluciju ljudi na veri zasnovanu. Ne jedan čovek, no cela jedna generacija treba da bude spremna za ovakvu revoluciju protiv zla. Zato pustite, braćo, decu neka priđu Hristu, neka se zapoje duhom Hristovim, duhom najveličanstvenije i najbolje revolucije protiv zla. Revolucionišite decu svoju protiv zla, i - vaspitali ste ih. Gle, svi vi želite vaspitanu decu, a malo ih ko od vas vaspitava, jer malo ko razume kakav je duh potreban ovome vremenu. Presićeno je ovo vreme duha tehničkoga, duha egoističke revolucije, duha mlake humanosti, polu - i polumera i potajnog paktiranja sa zlom. Jedan nov duh potreban je, duh muške revolucije protiv zla, nadahnute duhom Božijim.

Ovaj novi duh mora se uneti u vaspitanje, da bi se svet osvežio i zlo bilo potisnuto. Ovaj novi duh mora se useliti i u kuće i u škole, i proterati sve nečiste duhove, kojima se omladina u naše tehničko vreme zapaja.

Svako novo dete treba smatrati kao novorođenog vojnika protiv zla. U kolevci leži jedno besvesno maleno stvorenje, jedna rđava figura s nekoliko poteza svega. Trebaju godine i godine dok ta figura dobije jedan izrazit oblik, i duševni, i fizički. No posmatrajući u kolevci to maleno, bespomoćno stvorenje, ko bi mogao nešto reći o njegovoj budućnosti, o zagonetci ove zagonetke? Svi mi. Svi bi mi mogli izreći jednu dilemu nad tom i nad svakom kolevkom: "Ili ćeš, mladenče, biti sluga zlu ili gospodar zla". Jedino to.

O koliko je dece u svetu vaspitane za sluge zla iz milošte roditeljske! Najviše je takve dece. Milošta roditeljska to je obično sladak otrov, koji truje decu. Milošta roditeljska je zavesa, koja prikriva i neguje slabosti deteta. - "Ovo je stvorenje rođeno za sreću i uživanje; ovome stvorenju treba ceo svet da služi". To su reči roditeljske milošte, reči zablude. Te su reči stvorile pod mnogim krovovima po jednog malog diktatora i velikog egoista. Mali diktator zapoveda i ocu i majci. Njegova moć leži u njegovoj slabosti, koju roditelji poštuju. Kad plače, kad izgleda dakle najslabiji, mali diktator je najmoćniji. Na njegov jedan plačevan krik cela kuća mora da se mobiliše. Njegovim se prenemaganjima laska; njegove se laži toleriraju; njegove se reči cene i prepričavaju pred gostima, što mu sujetu diže; njegov egoizam nema granica.

Možda je otac inače veliki demokrat, koji vojuje protiv diktatorskih režima u svetu, ali čim taj veliki demokrat pređe kućni prag, on poginje glavu pred malim diktatorom svoje kuće. Možda se majka vraća umorna kući sa nekoga zbora, na kome je vatreno zastupala ravnopravnost ženskih sa muškim; ali to je smelo biti samo van kuće; ulazeći u svoj dom majka ostavlja svoj liberalizam pred vratima, da ga opet uzme sobom kad pođe u varoš. Taj se gost ne uvodi u kuću, gde vlada samo jedna volja, ili bolje reći jedna ćud, - ćud maloga Faraona. Mali diktator uspeo je da zavadi roditelje sa celim susedstvom. Susedi su se žalili na mnoge ćudljive ispade maloga. Roditelji su se nalazili uvređeni, što se optužuje njihovo dete, - "najbolje, najpametnije, najučtivije od sve dece u svetu". Mali diktator je sugerirao i zaslepio roditelje na svoju i njihovu nesreću.

Ja poznajem jednu majku. Video sam je sa sinčićem u kući jednog prijatelja.

- Koju školu posećuješ mali? - pitao sam.

- On je svršio tri razreda osnovne kod kuće.

- Kako kod kuće? Zašto kod kuće? - pitao sam dalje.

Odgovor: Mi smo mu uzeli učitelja naročitog. Znate, ne volimo da ga puštamo van kuće, da se meša s drugom decom, jer druga su deca danas, kao što vam je poznato, nevaspitana, raskalašna, pišu ugljenom po zidovima, bacaju se kamenčićima u prozore... zlo... zlo.

Začudio sam se takvim razlozima. Rekao sam:

- Ali, gospođo, treba dete i sa zlom da se upozna. Vaš sin kad odraste živeće u ovom "zlom" svetu, a ne u Edemu. Vi ga nećete doveka moći izolovati od susreta sa zlom.

Dok sam ja govorio, mali me je gnevno posmatrao i vukao majku za rukav. Majka se sa strahom okretala k njemu i mazila ga rukom. Ja sam produžio:

- Pustite ga, gospođo, slobodno u ovaj svet, pratite ga samo izdalje i pomažite mu da se može orijentisati u gužvi dobra i zla. Pustite ga neka vidi zlo, neka ga oseti, neka ga otrpi, - naročito neka ga otrpi. Upućujte ga samo da razlikuje zlo od dobra i da se revoltira protiv zla, u sebi i oko sebe.

Najedanput mali nervozno podviknu majci:

- Ustaj, kad ti govorim! Zastiđena majka odskoči od stolice, pogladi dete po glavi i poče se spremati da ide, cedeći kroz zube reči:

- Sin je moj dobar!

A ja s tugom pomislih u sebi:

- I to je mali diktator, jedan između mnogobrojnih u Beogradu.

Ja bih u dlan znao pogoditi budućnost svih tih malih diktatora i velikih egoista. Oni će u dodiru s ljudima prvo trpeti udar za udarom, i razočarenje za razočarenjem; zatim će biti najdrskiji kritičari tuđih slabosti i najcrnji pesimisti; i najzad svršiće kao sluge i svojih i tuđih slabosti, i prezreni laskavci i podlaci.

Ovih malih diktatora, ovih onakarađenih dečijih tipova manje će se naći po selima no po varošima. Selo nam daje uvek još najbolje ljude u državi. Tzv. "sujeverna" sela pre su izbacila idole iz kuće nego li "pravoverni" gradovi. Svaki od vas zastideo bi se, kad bi saznao koliko naših najotmenijih i najbogatijih kuća nisu bile u stanju da dadu vaspitanje svojoj deci.

Jedan otac drži tri privatna učitelja za svoga sina. Svaki se plaća za naročiti školski predmet, a nijedan - za vaspitanje. I otac se ponosi peticama svoga sina. Ja sam razgovarao s mladićem. On je neobično sujetan na svoje školske beleške. On se inače nikad ne upušta u razgovor niti rado sluša razgovor o zlu i dobru u svetu. On nije ni malo naučen da se revoltira protiv zla. Kad mu o tome govorite, on vas tupo i bezizrazno posmatra, kao ovca kad joj šapćete na uvo o svežoj i suvoj detelini. Ja sam uveren, da će taj mladić biti vrlo nesrećan i vrlo rđav čovek, uprkos hvali, koju o njemu pronose njegovi roditelji i učitelji. Njemu se laska, i on sebi laska, i to ga ubija. On pohodi i crkvu. No našto? Gle, on uobražava čak, da mu i crkva laska. On ne zna da crkva ima samo prekor i sažaljenje za njega. To ne znaju ni njegovi roditelji.

Crkva, braćo, ima samo prekor i sažaljenje za sve one, koji nisu naučeni da se revoltiraju protiv zla. Nikakve koristi crkva nema od onih, koji nju vole, a zlo ne mrze.

Nikakve koristi nema crkva od onih, koji svake nedelje pale velike sveće, a još nikad nisu nijedan svoj greh kaznili niti tuđi oprostili. Nikakvu radost crkva ne oseća, kad se u njoj u prve redove ističu i pred ostalim vernim, Heruviku pevaju i Vjeruju čitaju, oni ljudi, koji se samo nogama u crkvi drže, dok su im misli na berzi. Ima ljudi, koji misle da čine čast crkvi, što je posećuju. Poneko od tih ovako rezonuje: "Gle, ja, čovek iz XX veka, visoki činovnik, odeven gerokom i belom mašnom, sa znanjem fizike i biologije mesto da odem u kafanu ili pozorište, učinio sam čast crkvi i posetio sam je". Za takve ljude crkva ima samo prekor i sažaljenje.

Crkvi niko ne čini čast do onoga, ko se revoltira protiv zla. Najveću čast crkvi čine najveći revolucionari protiv zla, koji su crkvu i zasnovali, i oni, koji su kroz vekove njen sjaj održali. Čast će činiti crkvi i u budućnosti samo oni, koji budu podgrevali hrišćansku revoluciju u dušama ljudskim. Čast će učiniti crkvi roditelji, koji budu privikli svoju decu da se uvek protiv zla revoltiraju; i učitelji, koji svoje učenike učine hrišćanskim revolucionarima; i mi svi, koji budemo zažizali najplemenitiju revoluciju u mrtvim srcima i uspavanim dušama svoje braće, bližnjih.

Najveće dobro, koje roditelji svome detetu mogu učiniti, sastoji se u tome, da ga nauče poznati zlo i revoltirati se protiv istog. Pusti, oče, tvoga sina neka priđe Hristu svaki dan. Ne brani mu pristup, no privedi ga sam Spasitelju. Pre svega potrebno je da ne ceniš svoga sina samo srcem, no i razumom. Stavi ga svako veče na ispit. Nauči ga da ti se svako veče ispovedi. Kad osetiš kod njega kajanje za zlo, koje se u duši njegovoj porodilo, i revoltiranje protiv zla, onda znaj, da je sin tvoj tek počeo da se vaspitava. No ti produži stavljati ga na ispit, produži ispovedati ga; i ne propusti nijedan dan bez toga. Budi sveštenik svome sinu, - sveštenička je dužnost da revoltira ljude protiv zla - i tvoj dom biće hram. Ne skrivaj od sina, da i zlo ima u ovome svetu svoj visok i temeljit presto, kome se milioni ljudi danonoćno klanjaju. No utvrdi ga u veri, da on ne spada u te milione, koji se zlu klanjaju, no da je predodređen za vojnika dobra.

Od tebe, majko, zavisi najviše. Imaj uvek na umu ovo troje.

Prvo: ostavi svoje dete bez ručka. Ti ne treba da budeš detetu svome anđeo koji samo miluje, no i anđeo koji misli i sudi. Ostavi tvoje dete bez ručka, to je neophodno potrebno. Tvoje dete treba da sazna, šta znači biti gladan i treba da bude sposobno, da ovda-onda u životu svome da svoj ručak gladnima. Oni, koji nikad nisu osetili na sebi vlast gladi, postali su najnemilostiviji i najbezbožniji.

Drugo: ne dozvoli svome detetu nikad, da govori zlo o drugim ljudima pre nego je priznalo i pokajalo svoje zlo. Svet može popravljati samo onaj, ko je u stanju sebe popraviti. Svi veliki reformatori sveta preživeli su prethodno jednu veliku unutrašnju revoluciju. Svi Hrišćani mogu opravdati svoje ime poglavito tom unutrašnjom revolucijom.

I treće: ne uči svoje dete sebičnosti. To je greh 90 % majki. Naučiti dete sebičnosti znači ponoviti nauk, koji mu je priroda već dala u začeću njegovom. Ma koliko ga ti, majko, učila nesebičnosti, nikad nećeš potpuno pobediti prirodu. Zato ne prestaj savetovati svako jutro sina: podaj, sine, od svega što imaš dosta, jedan deo tvojim drugovima, koji nemaju ništa. Ne prestaj svako veče tražiti računa od sina o njegovim dobrim delima od toga dana.

Ja poznajem nekoliko majki milionarki u ovome gradu, no sa stidom moram reći, da ne poznajem nijednu, koja bi posvednevno davala svojoj deci bar po jedan groš da pomognu siromašnim. Sa radošću pak i zahvalnošću moram pomenuti, da jedan mladić, trgovački kalfa sa Vračara, nikad subotom ne ruča, no ušteđena tri groša od ručka (toliko košta njegov ručak) podeli siromasima pred crkvom. Gospođo ministarka, gospođo generalice, gospođo milionarka, - zar vaš sin baš nikako nije u stanju postati ni toliko dobar koliko ovaj kalfa? Ja uzimam na ovom mestu dužnost da vam kažem ono, što vaši prijatelji i poštovaoci govore za vama, ne smejući to reći u prisustvu vašem. Govore: - Čudnovato da sva inteligencija i bogatstvo i zvanje ove visoke dame, koja tako blista po salonima, nisu bili u stanju dati njenom detetu vaspitanje ma koliko bolje od vaspitanja probisveta iz prljavih predgrađa! Čudnovato da se ta dama sme još pojaviti u društvu, u svili i sa gordim osmejkom, kad ima sina, koji je sad zlo kuće i koji će sutra biti zlo celoga društva i cele nacije! Privedite, mnogopoštovane majke, vašu decu Hristu i naučite ih pre svega revoltirati se protiv zla, koje je ovladalo dušom njihovom.

Ničim se jedna žena ne može pokazati patriotka, ako nije vaspitala svoju decu u patriotskom duhu. Ako je propustila ovo da učini, njen je patriotizam lažan, ma ona bila član svih patriotskih društava i potpisnica svih vatrenih šovinističkih rezolucija. Heroji se ne spremaju u patriotskim društvima no u porodici. Ja poznajem roditelje, koji se mnogo žurnalistički razmeću patriotizmom, a čija deca s prezrenjem negiraju otadžbinu. Ja se stidim patriotizma tih roditelja i želim od srca da ga se i oni zastide.

Ničim jedan roditelj ne može dokazati svoju religiju do religioznim vaspitanjem dece svoje. Ako jedan roditelj jutrom i večerom metaniše pred Bogom i uredno posećuje hram Božiji i deli milostinju u ime svoje vere, a ima decu bezbožnu, on se nije odužio ni Bogu ni čovečanstvu.

Čast će učiniti crkvi i učitelji, koji svoje učenike učine hrišćanskim revolucionarima. Učitelj mora naknaditi sve ono što su roditelji propustili, i popraviti sve ono što su roditelji iskvarili. Teže je biti učitelj nego roditelj. Biti roditelj - za to je potrebna samo ljubav, biti učitelj - za to je potrebna i ljubav i pamet. Učitelj ne sme propustiti ništa, no ako bi i sve propustio, a naučio dete da se protiv zla revoltira, opet je učinio dosta, a ako bi sva znanja predao detetu, a propustio revoltirati ga protiv zla, nije učinio ništa. Ne ostaviti dete ravnodušnim prema zlu, - to je najglavnije.

I svaki od nas učiniće čast crkvi, ako se bude revoltirao protiv zla u sebi i oko sebe, i razgrevao plam iste moralne revolucije i kod svojih bližnjih. Ili bar kod sebe samog.

Istorija sveta je jedna građevina, čije smo mi stene. Kad bi svaki čovek uspeo da od sebe stvori jedan otesan i uglačan kamen, bilo bi od njega dosta. Kad bi pak uspeo da pomogne i bližnjim svojim da se otešu i uglačaju, učinio bi još više. Dobro delo može ovek učiniti i na sebi samom. Prosvetiti i oblagoroditi sebe - to je jedno veliko i dobro delo. I to delo nije samo individualno no i opšte dobro. Kad je u jednoj zgradi jedan kamen više otesan i uglačan, zgrada dobija u vrednosti i lepoti. I istorija sveta dobija u vrednosti i lepoti sa svakom dobrom i lepom dušom. Neka pomogne, dakle, bar sebi ko nije u stanju pomoći i drugome. No pomoći sebi ne znači osigurati se imanjem još za trista godina ovde na zemlji, no preživeti jednu dugu i duboku revoluciju protiv zla u sebi i opredeliti se konačno i odlučno za stranku dobra. Teže je preživeti ovu unutrašnju revoluciju nego steći bogatstva za tristagodišnji vek. Asketizam je samo utoliko i opravdan, ukoliko olakšava ovu unutrašnju revoluciju u čoveku. Asketi su se usamljivali samo da bi mogli u miru u sebe zagledati i u sebi jednu svetlost zapaliti. No, verujte, nijedna svetlost ne svetli samo sebi. Svetlost, koju mi uspemo u sebi da upalimo dugim revoltiranjem protiv greha i slabosti, dugim trenjem neće svetliti samo nama; nju će videti i oni, koji su u tami oko nas.

Da, svi smo mi istovremeno i vaspitači i vaspitanici celog svog života. Jer celog svog života mi ili svetlimo drugima ili primamo svetlost od drugih, ili pomračujemo druge ili bivamo pomračeni, ili sugeriramo svoj karakter drugima ili stojimo pod sugestijom drugih. I kad hoćemo i kad nećemo mi vaspitavamo, i mi se vaspitavamo. Vaspitanje ako nije svemoćno ono je zaista svuda prisutno. Poznato je, kako su često i mali mrav i pčela igrali ulogu vaspitača čoveku. Odnosi među šumskim zverovima, sličnim i raznorodnim, dali su čoveku materijala za mnogobrojne popularne basne, čiji je vaspitni značaj neocenjiv. Čovek se vaspitavao i kod "crva pod korom", i kod "vode, koja breg roni", i kod "zlata, koje ni u đubretu svoj sjaj ne gubi", i kod Sunca, "koje obasjava dobre i zle", i kod ognja, koji se stvara pri trenju ili udaru. Nema priroda, koja se čini da ne oseća prisustvo čoveka, bila je vazda rečit vaspitač ovome. Ona je čoveka često opominjala, često savetovala, karala ili zastiđivala.

Kudikamo veći vaspitni uticaj vrši čovek na čoveka. Ne vrši se taj uticaj samo delima, niti samo rečima, no i svakim gestom. Svaki gest ruku ili lica može da ima vaspitni značaj. Jedan lukav mig očiju u stanju je da razvrati jednu nevinost. Jedan prezriv pogled u stanju je da kazni grešnika i probudi u njemu savest. Jedan odsudan pokret ruke u stanju je da podigne palo oduševljenje kod čitave vojske. Vaspitni uticaji mogu biti dobri i zli; neki od njih ulaze u našu dušu sa našim znanjem i odobrenjem, neki upadaju nasilno, neki se uvlače kradimice.

Je li moguće vaspitanje? Još se neki pitaju! Vaspitanje je jedan fakt u ovome svetu. O jednome faktu ne pita se je li moguć no pod kakvim uslovima i u kojoj meri je moguć. Kako bi bilo nemogućno vaspitanje ljudi, kad je pripitomljenje životinja mogućno? A pripitomljavanje šta je drugo nego jedan izvestan stupanj vaspitanja? Podajte pivaru ječam, on će vam ga vratiti u vidu piva; podajte fabrikantu repu, on će vam je pokazati u vidu šećera. Ovo izgleda kudikamo veća mađija nego li divlju zver ukrotiti i nevaspitana čoveka vaspitati. Pa kad je moguća veća mađija, odkud da bude nemoguća manja mađija?

Ne postoje, uostalom, u kulturnom društvu nevaspitani ljudi; postoje samo ljudi dobro i rđavo vaspitani. Dobro vaspitani ljudi su oni, koji veruju u pobedu dobra u svetu, i koji se bore, i po potrebi i žrtvuju za tu pobedu dobra. Rđavo vaspitani su ljudi oni, koji ne veruju u pobedu dobra, i koji zbog tog svog neverovanja napuštaju dobro i stavljaju se u službu zla. Vaspitan biti za dobro znači biti vojnik dobra, vaspitan biti za zlo znači biti vojnik zla. Vojska dobra primamljuje svojom hrabrošću, vojska zla - svojim brojem. Pa ipak najveći broj ljudi je polu - i polu - vaspitan. Najveći je broj onih, koji idu između dobra i zla, i koji primaju tain čas od jedne čas od druge vojske. Kad prolaziš između reka dobra i zla, prijatelju moj, neka ti ne bude svejedno s koje ćeš reke žeđ svoju utoliti. Reka dobra to je samo jedan svež i srebrn i prozračan potok, koji te može osvežiti i u kome možeš lice ogledati. Reka zla to je široka i duboka i mutna bujica mleka i meda i otrova. Mleko i med čine samo tanak krov, pod kojim stanuje otrov. Vaspitan čovek ne koleba se nijednog časa, kojoj će reci lice svoje okrenuti. Vaspitaj i ti sam sebe, i nećeš se kolebati; vaspitaj i druge oko sebe, da se ne bi kolebali!

Sve ustanove društvene pomažu čoveku da sebe vaspita za vojnika dobra. I crkva, i škola, i sud, i umetnost. Pa odkud tolika vojska zla u svetu? Gde se ona vaspitava? Ona se vaspitava na nesavršenstvima onih ustanova, koje dobru služe; ona se vaspitava poglavito pod okriljem ljudske lenjosti i neopreznosti svuda i na svakom mestu, kao što korov niče svuda i na svakom mestu, gde god nije na domašaju vredne ruke i oštroga oka. Samo malo poroka u crkvi, ili malo gluposti u školi, ili malo nepravde na sudu, ili malo grubosti u umetnosti čini ogromnu potporu zlu.

Od svih vaspitnih ustanova crkva je jedina revolucionarna. Ona je kao zvono, koje jednim tihim tonom pominje dugu prošlost, a drugim, treštećim, svira uzbunu. Ona je kroz stoleća pronela svoj kvasac revolucije; ona ga i danas nosi u krilu svome, i nosiće ga do kraja istorije.

Jedina revolucija, koja čoveka čini plemenitijim, to je revolucija hrišćanstva. Svaka druga revolucija čini čoveka brutalnijim nego što je. Sravnite ličnosti, koje je stvorila i istakla ma koja revolucija u svetu sa ličnostima, koje je stvorila hrišćanska revolucija u istoriji, i vama će biti odmah očigledna uzvišenost i plemenita nadmoćnost ovih poslednjih nad onim prvim. Skoro sve druge revolucije ciljale su da stvore od ljudi site životinje; samo hrišćanska revolucija ciljala je da stvori od ljudi gladne bogove. Blago gladnima i žednima pravde.

Revolucionari su danas potrebni zemlji: pravi i veliki, božanski revolucionari. Naša planeta još uvek dobro rađa maslinom i pirinčom, no slabo, očajno slabo, revolucionarima. Masline ima na zemlji dosta, zejtinjavih pedagogika još više. Našto će nam zejtinjave pedagogike, koje su u stanju vaspitati samo pokoljenja, koja se klizaju nizbrdo? Nama je potrebno jedno pokoljenje, koje će moći da se penje uzbrdo. To pokoljenje neće biti materine maze niti mali diktatori. To pokoljenje neće sačinjavati ni oni, koji ne shvataju revoluciju bez kriminala, revolucionari - zlikovci, koji sa škrgutom zuba i nožem u ruci govore o drugim ljudima, a nikad ne pomisle da provetre dušu svoju, koja je sam žabljak i zmijinjak. Zemlja je ispucala od gladi i žeđi za revolucionarima po milosti Božijoj i volji svojoj. Naša planeta zavila se u ovo vreme u veliku žalost zato što su diplomati na njoj postali najveći ljudi. Filistarska pedagogika Spenserova, kojom se hranila Evropa poslednjih godina, danas sabira svoje obilate plodove. To je pedagogika bez revolucionarnog kvasa. Zato nam je ona i dala samo pogače, - pogače i pljosnate lonce, a ne heroje. Današnji najveći ljudi u Evropi predstavljaju veličine samo s dve dimenzije: s dužinom i širinom. Oskudeva im visina, a o dubini, toj tajanstvenoj dimenziji stvari, ne može kod njih biti ni reči. Spenserovi vaspitanici ne dosežu nidokle u visinu i u dubinu, oni rastu samo u dužinu i širinu. Nemaju revolucionog kvasa, koji pomaže rastu u visinu i dubinu. Ta pedagogika da se sravniti s planimetrijom, koja se bavi dvodimenzijalnim geometrijskim figurama. A zemlja potrebuje danas revolucionare s četiri dimenzije, naročito s dubinom i visinom, s dubinom do Ada, i visinom do Boga. Takve revolucionare potrebuju i nacije i čovečanstvo celo. Jedna nacija ne može ni formulisati, a kamoli ostvariti svoje težnje bez velikih revolucionara; bez velikih revolucionara čovečanstvo niti poznaje vrednost svojih ideala niti je u stanju u iste uneti života, niti zna šta hoće, niti od čega boluje.

Kad je iz haosa trebao svet postati, Bog je revolucionisao haos duhom svojim, i na mesto haosa došla je harmonija zvezda. Kad bi Bog hteo bez našeg sadejstva da proizvede u haotičnoj duši današnjih ljudi jednu silnu revoluciju protiv njihovog sopstvenog zla, svi bi ljudi za mesec dana bili sposobni i za jednu idealnu socijalnu revoluciju, i haosa bi nestalo i zvezde bi zasijale i u duši našoj i u istoriji našoj. Svi naši ideali bili bi ostvareni. No Bog to neće. Taj bogovski napor Bog iščekuje od nas samih. Da, bogovski napor je potreban za jedan prevrat moralni u duši jednog čoveka, a samo običan čovečanski za prevrat spoljašnji, socijalni ili politički. Sve škole, počev od osnovne, pune su socijalnih revolucionara i reformatora. No gde su početni i završni, moralni revolucionari? Nema ih, jer njih je teže imati. Lakše je prevrnuti svet nego prevrnuti sebe. Treba umreti i ponovo se roditi; treba moći dići iznad sebe svoju grobnu ploču i vaskrsnuti, pa tek onda biti čovek, koji je najpotrebniji ovome vremenu. Treba pustiti decu Hristu; možda će se među njima naći takvih ljudi, kakvih smo mi željni. Ne branite deci da priđu Hristu, jer samo ih Hristos može spremiti za bogovske napore istinskih revolucionara. Sve druge pedagogike spremaju samohitre diplomate i sitne filistre, i onakarađene poluljude. Samo Hristova revolucionarna pedagogika vaspitava ne poluljude no cele ljude. A celih je ljudi zemlja žedna i gladna, celih i normalnih, verujućih u Boga i vojujućih protiv zla.

Hoćete li da uskorimo dolazak takvih ljudi na zemlju, onda pohitajmo da učinimo ono što smo propustili, a što je najvažnije:

Pustimo decu neka priđu Hristu, velikom Učitelju revolucije i zajedno sa decom priđimo Mu i mi. Amin.