DIO   DRUGI

STRUKTURALNA ANALIZA

{ gomila gluposti, nepotrbno čitati, ovdje je samo kao arhivska cjelina knjige;

to su Carlosova "objašnjenja" koje je dao razmišljajući "normalno" [desnom] stranom, dakle besmislena objašnjenja koja ništa ne objašnjavaju .

Prave stvari za to vrijeme odvijale su se u lijevoj strani , samo što se on tada toga još nije mogao prisjetit;

Prava objašnjenja data su u knjigama 7, 8 i 9 ! }

Sledeća  strukturalna  shema,  izvučena  iz podataka o stanjima ne-obične stvarnosti, data u prethodnom delu ove knjige, koncipirana je kao pokušaj da se otkrije unutarnja kohezija i snaga don Huanovog učenja.  Ta struktura,  kako je ja vidim, sastoji se od

4   koncepcije     koje    predstavljaju    glavne    jedinice:

1) čovek od znanja; 2) čovek od znanja  ima saveznika;  3)  svaki  saveznik  ima  svoj  zakon  pravila; i 4)  taj  zakon  potvrđuje  se  posebnom  saglasnošću. te 4  jedinice  se  opet  sastoje  od  većeg  broja pomoćnih ideja; tako ta celokupna struktura sadrži sve značajne koncepcije koje su  bile  prikazane  do onog vremena kad sam prestao da učim kod don Huana. U izvesnom smislu, te jedinice predstavljaju uzastopne nivoe analize, pri čemu svaki nivo modifi- kuje   onaj   prethodni.*

Pošto konceptualna struktura potpuno zavisi od značenja  svih   svojih   jedinica,   sledeće   objašnjenje čini se nužno na ovom mestu: u celom ovom delu značenje je dato onako kako sam ga ja shvatio. Sastavne koncepcije don Huanovog znanja,  ovakve kako sam ih ja ovde prikazao, ne mogu biti  verna kopija onoga što je on sam  govorio.  Ma koliko da sam se trudio da te  koncepcije  prikazem  što  je moguće    vernije,    njihovo    značenje    je    donekle

*   Za konture jedinica  moje strukturalne  analize vidi dodatak

izmenjeno mojim pokušajima da ih klasifikujeni. Određivanje  4   glavne  jedinice  ove  strukturalne sheme je, međutim,  logičan  redosled  na koji, čini mi se, nisu uticali drugi  elementi  kojima  sam  pribega- vao radi klasifikacije. Ali što se tiče sastavnih ideja svake glavne jedinice, bilo je nemogućno  izlučiti  moj lični uticaj. Na izvesnim mestima potrebni su spoljni klasifikacioni  elementi  da  bi  se  razumele   te  pojave. I, ako  sam  to  želeo  ovde  da  postignem,  morao  sam se kretati  tamo-amo između  tih značenja  koja  sam izneo i klasifikacione  sheme  učitelja,  s  jedne,  i značenja  i  klasifikacione  sheme  i  elemenata   njego­ vog  učenika,  s  druge  strane.

OPERATIVNI RED

Prva jedinica

Čovek   od  znanja

Gotovo na samom  početku  moje  obuke  don Huan je izjavio da je svrha njegovog učenja da mi pokaže „kako se postaje čovek  od  znanja".  Ta izjava služi mi kao polazna tačka. Očigledno je da je

„postati čovek od znanja" operativni cilj. Isto  je tako očigledno da je svaki deo don Huanovog sistematskog učenja bio usmeren tako da na ovaj ili onaj način vodi tom cilju. Moj način rezonovanja ovde je taj da je u tim okolnostima „čovek od znanja", budući operativni cilj, bio neophodan da bi se objasnilo nešto od „operativnog reda" . Zatim, može se opravdano zaključiti da čovek, da  bi razumeo taj operativni red, mora da razume i njegov cilj:  čoveka  od  znanja.

Kad sam „čoveka od znanja" postavio kao prvu strukturalnu jedinicu, mogao sam sa većom sigurno-

scu da odredim sedam koncepcija kao  komponente koje mu pripadaju: 1) da bi neko postao čovek od znanja, mora da uči; 2) čovek od znanja ima nepokolebljivu nameru; 3)  čovek  od  znanja  ima jasan um; 4) da bi neko postao čovek  od  znanja, mora naporno da radi; 5) čovek od znanja je ratnik;

6) postati čovek od znanja je neprekidan proces; i 7) čovek  od  znanja  ima  saveznika.

Tim   7   koncepcija su teme.  One se provlače kroz učenje i određuju karakter don Huanovog celokupnog znanja. Ukoliko je operativni cilj bio da se stvori čovek od znanja, sve čemu me on učio bilo je   prožeto  specifičnim  karakteristikama  svih  ovih

7  tema.    Sve    zajedno   one    ulaze    u   koncepciju

,,čoveka od znanja", kao način ponašanja, kao način vladanja koje je krajnji rezultat duge i riskantne obuke. Međutim, „čovek od znanja" nije vodič za ponašanje, nego skup principa koji obuhvataju sve ne-obične okolnosti u vezi sa znanjem u koje se učenik  upućuje.

Svaka  od  tih  7   tema  sastoji  se  takođe  od raznih drugih koncepcija koje pokrivaju druge nji­ hove  vidove.

Prema don Huanovom kazivanju moglo se zaklju- eiti  da  čovek  od  znanja  može  biti  diablero,  to  jest, čovek  koji se  bavi crnom  magijom.  Tvrdio je da je njegov učitelj  bio diablero kao da je i sam to nekada bio,   iako   je   prestao  da  se  interesuje  za  izvesne vidove   magijske   prakse.           Pošto   je   cilj   njegovog učenja  bio   da  pokaže  kako  se   postaje  čovek  od znanja,  a  pošto  se  njegovo  znanje  sastojalo  u  tome što  je  diablero,  mogućno  je  da  postoji  nerazlučiva veza  između  čoveka  od  znanja  i diablera.  Iako don Huan ta     2                          naziva nikad nije upotrebljavao tako da su  zamenljiva,  verovatnoća  da  su  povezani  dovodi do   mogućnosti   da   „čovek   od   znanja"   sa   svojih sedam   tema   i   njihovim   sastavnim   koncepcijama pokriva,  teorijski,  sve  okolnosti  koje  bi  se  mogle

pojaviti u toku procesa koji čoveka dovodi dotle da postane   diablero.

Da  bi neko postao  čovek od znanja,  mora  da  uči

Prva tema pokazuje  da  je  učenje jedini  način da se postane čovek od znanja, i da to sa svoje strane uključuje odlučan napor radi postizanja tog cilja. Postati čovek od znanja je konačni rezultat jednog procesa, nasuprot neposrednom sticanju  znanja po­ moću milosti (božje) ili dara natprirodnih sila. Verovatnoća da se može naučiti kako se postaje čovek od znanja podrazumeva postojanje sistema po kome  se  neko  obučava  kako  da  to  postigne.

Prva  tema  imala  je  3  sastavne  ideje:  1)  ne postoje javno poznati uslovi koje bi trebalo da ispunjava  onaj  koji  želi  da  postane  čovek  od  znanja;

2) postoje neki tajni uslovi; 3) odluku o tome  ko može postati čovek od znanja donosi neka bezlična sila.

Izgleda da ne postoje vidljivi znaci po  kojima  bi se odredilo ko jeste a ko nije kadar da uči kako se postaje čovek od znanja.  Teorijski,  svako  ko  to zaželi može da se poduhvati tog zadatka. Ali u praksi se takav stav nije slagao sa činjenicom da je don  Huan  kao  učitelj  birao  svoje  učenike.

U stvari, svaki bi učitelj u takvim okolnostima izabrao svoje učenike na taj način što bi utvrdio da li ispunjavaju izvesne tajne uslove.  Specifična  priroda tih uslova nikad nije formulisana; don Huan je samo nagovestio da postoje izvesne stvari koje treba imati na umu kad se traži budući učenik. To na šta je aludirao trebalo bi, navodno, da otkrije da li taj kandidat u svom karakteru poseduje izvesne osobine koje je don Huan nazvao „nepokolebljivom na- merom" .

Pa ipak, konačna odluka o tome ko može učiti da bi   postao   čovek  od   znanja   prepuštena   je   nekoj

bezličnoj sili, koja je don Huan u bila poznata, ali je bila van domašaja njegove volje. Veruje se da ta bezlična sila ukazuje na pravog čoveka na taj  način što mu dopušta da izvrši neko neobično delo, ili što oko te osobe stvara naročite  okolnosti.  Zato  nikad nije došlo do sukoba između nepostojanja javnih (poznatih) uslova  s jedne i postojanja skrivenih, tajnih,  uslova  s  druge  strane.

Čovek koji bi tako bio izdvojen postao bi šegrt, učenik.   Do n   Huan  ga  je   nazivao  „escogido",   tj.

„onaj koji je izabran, izabranik". Ali biti escogido značilo je više nego biti samo učenik. Samim tim što ga je neka sila izabrala, escogido je već smatran drukčijim od ostalih ljudi. Verovalo se da je on već dobio izvesnu manju moć koja bi se učenjem, navodno,  uvećala.

Ali, učenje je proces beskrajnog traženja,  i  od one sile koja je  prvobitno donela odluku o učeniku, ili druge sile poput nje, očekivalo se da donese slične odluke o tome da li neki escogido može da produži s učenjem ili je doživeo poraz. Te odluke saopštavane su posredstvom znakova koje je ta sila davala u bilo kojoj fazi učenja. Što se toga tiče, svaka izuzetna okolnost u vezi s  učenikom smatrala  se takvim znakom.

Čovek   od   znanja       ima     nepokolebljivu   nameru

Ideja da čovek od znanja ima  nepokolebljivu nameru odnosi se na upotrebu volje. Imati nepoko­ lebljivu nameru značilo je biti čvrsto rešen da se sprovede potreban postupak na taj način što bi se čovek uvek kruto  zadržavao  u  granicama  znanja koje mu se predaje. Čoveku od znanja potrebna je črsta volja da bi izdržao onaj obavezni kvalitet koji sadrži svaki čin ako se izvršava u kontekstu njegovog znanja.

Obaveznost svih činova  izvršenih  u takvom  kon-

tekstu, kao i to što se nikako nisu mogli menjati i što su bili unapred određeni, bila je bez sumnje nepri­ jatna svakome, i zato se tražila  nepokolebljiva namera kao jedini tajni uslov koji budući učenik treba  da  ispunjava.

Nepokolebljiva namera sastoji se od 1) umereno- sti, 2) zdravog rasuđivanja, i 3) nepostojanja slobode za  inovacije.

Čoveku od znanja potrebna je umerenost zato što je većina tih obaveznih činova bila u vezi sa slučajevima ili elementima koji su ili van granica svakodnevnog života, ili nisu uobičajeni u normalnoj aktivnosti, i onome ko mora da postupa  u skladu s tim potreban je izuzetan  napor svaki put  kad  mora da dela. Podrazumeva se da je čovek sposoban za takav izuzetan napor samo ako je umeren u pogledu svih drugih delatnosti  koje  nisu neposredno  vezane za  te  unapred  određene  činove.

Pošto su svi činovi unapred određeni i obavezni, čoveku od znanja potrebno  je  zdravo  rasuđivanje. Ta koncepcija ne uključuje zdrav razum, ali podra­ zumeva sposobnost procenjivanja  okolnosti  vezanih za svaku  potrebu akcije. Kriterijum za takvu proce- nu dobija se kad se skupe, kao rationales, svi delovi učenja kojima čovek raspolaže u datom trenutku u kome treba da se sprovede neka radnja. Tako se kriterijum uvek menja ukoliko se stiče obimnije znanje; ali tu se uvek podrazumeva uverenje da je svaki obavezni čin koji se mora izvršiti u stvari najpodesniji  u  datim  okolnostima.

Budući da su svi činovi unapred utvrđeni i obavezni, to znači da onaj ko ih  izvršava  nije slobodan da  u njih unosi bilo šta novo. Do n Huanov način predavanja svog znanja bio je tako dobro utvrđen da nije postojala mogućnost da se on izmeni na  bilo  koji  način.

Čovek  od znanja  ima  jasan   um

Jasnost uma je tema koja daje osecanje usmere­ nosti. Činjenica da su svi činovi unapred određeni znači da je i orijentacija učenika  u  okviru  znanja koje mu se predaje takođe unapred određena, što znači da jasnost uma daje samo osećanje usmereno­ sti. Stalno sam potvrđivao ispravnost pravca u kom sam krenuo pomoću sastavnih ideja 1) slobode da tražim put, 2) znanja o određenom cilju, i 3) tim što je  taj  pravac  fluidan,  gibak.

Veruje se da je čovek slobodan da traži put. Sloboda izbora puta nije nespojiva s nepostojanjem slobode za inovacije; te dve ideje nisu suprotne niti jedna drugoj smeta. Sloboda traženja puta odnosi se na slobodu da se izabere jedna od raznih mogućnosti za akciju, a sve su te mogućnosti pojednako delo- tvorne i upotrebljive. Kriterijum po kome čovek bira je taj da li jedna mogućnost ima neku prednost u odnosu na ostale, što zavisi od lične, naklonosti. U stvari, sloboda izbora puta daje osecanje usmerenosti time  što  odražava  lične  naklonosti.

Drugi način da se stvori osećanje usmerenosti je taj da se ima na umu to da  postoji  naročit  cilj  za svaki čin izvršen u kontekstu znanja koje se predaje. Prema tome, um čoveka od znanja mora da  bude jasan kako bi mogao sopstvene razloge delanja da uskladi sa specifičnim ciljem svakog  svog  čina. Znanje o specifičnom cilju svake akcije je merilo po kome  on  procenjuje  okolnosti  svake  potrebe  da Jela.

Druga faseta jasnosti duha je ideja da čovek od znanja, da bi one  obavezne činove izvršio što bolje, mora da skupi sve mogućnosti koje  su mu obukom stavljene na raspolaganje. U tome se sastoji ideja fluidnosti. Ona daje osecanje usmerenosti time što čovek oseća da je elastičan i  dovitljiv.  Obaveznost svih  činova  navela  bi  čoveka  da  se  oseti  krut  ili

jalov,  da  nije  te  ideje  da  čovek od znanja  treba da bude  fluidan,  gibak.

Da  bi  neko  postao  čovek  od   znanja,   mora naporno   da   radi

Čovek od znanja mora da poseduje ili da tokom svoje obuke razvije opštu  sposobnost  za  napore. Don Huan je tvrdio da valja naporno raditi da bi se postao čovek od znanja. Naporan rad  podrazumeva sposobnost: 1) da se  izvršavaju dramske  radnje, da se glumi; 2) da se postigne efikasnost; i 3) da se prihvati  izazov.

Na putu čoveka od znanja drama je bez sumnje istaknut, bitan element, i potrebna je naročita vrsta napora da bi se odgovorilo na okolnosti koje zahtevaju dramske radnje, glumu; drugim rečima, čovek od znanja mora da se služi dramom. Ako uzmemo don Huanovo ponašanje kao primer, na prvi pogled moglo se  činiti  da  je  njegovo  korišćenje drame bilo samo njegova lična, idiosinkratična na­ klonost prema teatralnosti. Ipak, njegovi postupci bili su uvek nešto mnogo više od glume; pre bi se moglo reći da je to bilo stanje čvrste vere. On je tim dramatičnim gestovima ulivao naročit kvalitet ko- načnosti svim činovima koje je izvršavao. Sledstveno tome, njegovi činovi bili su postavljeni na pozornicu na kojoj je smrt bila protagonist.  Podrazumevalo se da je smrt realna mogućnost u toku obuke zbog neminovno opasne prirode stvari  kojima  barata čovek od znanja; onda je logično da su dramski gestovi, potekli iz uverenja da je smrt stalno prisutni akter,  bili  nešto  više  od  same  teatralnosti.

Napor je uključivao ne samo dramu  nego  i potrebu da se bude efikasan. Napor je morao uroditi plodom; morao je biti pravilno usmeren i adekvatan. Ideja o bliskoj smrti stvarala je ne samo dramu potrebnu  da  bi  se  naglasio  značaj  svega  toga  nego

isto tako i uverenje da svaka akcija uključuje i borbu za život, uverenje da bi došlo do propasti ako napori ne  bi  bili  efikasni.

Napori takođe sadrže i ideju izazova, to  jest proveru da li je čovek sposoban da izvrši određeni čin u okviru strogih  granica znanja koje mu se predaje, a  ako jeste,  i  potvrdu  toga.

Čovek   od   znanja   je   ratnik

Život čoveka od znanja je neprekidna borba,  a ideja da je on  ratnik,  da  živi  životom  ratnika,  daje mu emocionalnu stabilnost.  Ideja  ratnika  sadrži četiri koncepcije: 1) čovek od znanja mora da ima poštovanja; 2) on mora da oseća strah; 3) mora da bude uvek na oprezu; 4) mora da ima samopouz­ danja. Stoga biti ratnik predstavlja jedan oblik samodiscipline koja ističe lične vrline; to  je  pored toga i stanovište po kome su lični interesi svedeni na minimum, pošto je najčešće lični interes nespojiv sa sitrogošću neophodnom da bi se izvršio bilo koji unapred  određen,  obavezan  čin.

Čovek od znanja je u svojoj ulozi ratnika dužan da se s poštovanjem odnosi prema stvarima s  kojima radi; sve što je u vezi s njegovim  znanjem  on mora da prožme dubokim poštovanjem da bi sve sagledao u osmišljenoj perspektivi. Imati  poštovanja  isto  je što i priznati beznačajnost sopstvenih mogućnosti u odnosu  na  Nepoznato.

Ako čovek ostane u tim misaonim okvirima, ideja poštovanja logično se širi i obuhvata  i njega samog, jer je i čovek nepoznat kao što je i samo Nepoznato. Stalno prisustvo tako trezvenog osećanja poštovanja pretvara obuku u toj specifičnoj oblasti znanja, koje nam se inače može učiniti apsurdno,  u  veoma razumnu  alternativu.

Druga jedna neophodna komponenta  ratnikovog života jeste  potreba da oseća strah i da ga  brižljivo

procenjuje. Idealno je da čovek, uprkos strahu, nastavlja preduzete radnje. Pretpostavlja se da se strah savlađuje i u životu ratnika postoji, navodno, jedno vreme kad se on sasvim pobedi, ali čovek prvo mora biti svestan da se plaši i mora da procenjuje to osećanje. Don Huan je tvrdio da čovek  može pobediti  strah  samo  ako  mu  se  suprotstavi.

Kao ratnik, čovek od znanja mora da bude uvek budan. Ratnik mora da bude  na  oprezi  da  bi spoznao   većinu   faktora   vezanih   za   2    obavezna vida svesti: 1) svesti o nameri  i  2)  svesti  o očekivanom  toku  stvari.

Svest o nameri znači da čovek  poznaje  faktore koji ulaze u odnos između specifičnog cilja bilo koje obavezne radnje i sopstvenog specifičnog cilja koji ga navodi na delanje. Pošto sve obavezne radnje imaju određeni cilj, čovek od znanja mora da bude budan; to jest, mora biti kadar da  u  svakom trenutku uskladi određeni cilj svake obavezne radnje sa određenim razlogom iz koga je on poželeo  da dela.

Budući da je svestan tog odnosa, čovek od znanja je takode kadar da zna kakav će biti očekivani tok događaja. To što sam ovde nazvao „svešću o očekivanom toku" odnosi se na sigurnost da  čovek može  u svakom  trenutku da  otkrije  važne  promene u odnosu između specifičnog cilja svake radnje i sopstvenog specifičnog razloga za  delanje.  Kad čovek zna kakav se tok događaja očekuje, onda se pretpostavlja da može da otkrije i najmanje prome­ ne. Tim svesnim praćenjem promena objašnjava se zapažanje i tumačenje znamenja i drugih ne-običnih događaja.

Poslednji vid ideje o ponašanju ratnika jeste potreba za samopouzdanjem, to jest, izvesnost da je specifična svrha radnje  za  koju  se  čovek  odlučio jedina moguća alternativa za sopstvene specifične razloge koji su ga naveli na delanje. Bez  samopouz­ danja  čovek  ne  bi  bio  kadar  da  zadovolji  jedan  od

najvažnijih   vidova   obuke:   sposobnost   da   znanje smatra  moći.

Postati  čovek   od  znanja  je   neprekidan  proces

Biti čovek od znanja ne znači da je to trajno stanje. Nikad se ne zna pouzdano da li će neko, postupajući na unapred određen način predviđen obukom iz te oblasti znanja, zaista i postati čovek od znanja. Podrazumeva se da je funkcija tog procesa isključivo ta da pokaže kako se postaje čovek od znanja. Prema tome, postati čovek od znanja je zadatak koji se ne može potpuno izvršiti; pre bi se moglo reći da je to proces koji obuhvata: 1) ideju da se mora uvek iznova truditi da se postane čovek od znanja; 2) ideju prolaznosti; i 3) ideju da se mora ići putem  koji  ima  srca.

Neprekidni trud da se postane čovek od znanja izražen je u  temi  4  simbolična  neprijatelja koja čovek sreće na svom putu učenja: strah,  jasnost, moć, i starost. Neprekidni trud podrazumeva sti­ canje i održavanje vlasti nad  samim  sobom.  Od pravog čoveka od znanja očekuje se da  se  bori redom  sa  sva   ta   4   neprijatelja  do  poslednjeg daha kako bi do kraja bio aktivno angažovan u želji da postane čovek od znanja. Međutim, uprkos iskrenom  neprekidnom  trudu,  šanse,  neminovno, nisu naklonjene čoveku; on će na kraju pokleknuti pred  svojim   poslednjim  simboličnim  neprijateljem. U tome  se  sastoji  ideja  prolaznosti.

Nasuprot negativnoj ideji čovekove prolaznosti stoji ideja da se mora ići „putem koji ima srca". Put sa srcem je metaforičan način da se  potvrdi  da čovek, i pored svog ograničenog trajanja, ipak mora da produži i mora biti kadar da nađe zadovoljstvo i lično smirenje u tome što bira najpogodniju alterna- nvu  i  što  se  s  njom  identifikuje.

Don Huan je sintetizovao rationale svog celokup-

nog znanja u metafori da je za njega važno da nade put koji ima srca i da ga potom celog pređe, želeći time da  kaže kako je za njega dovoljna identifikacija s pogodnom alternativom. I samo to putovanje je dovoljno; nada da se stigne na bilo kakav trajan položaj  bila  je  van  granica  njegovog  znanja.