Sve svoje darove i vrline morao je da dokazuje kroz mnoga teška iskušenja. Jednom je morao da pretrpi period nerodice i dušmanskih vremenskih prilika koji se protegao na više od dve godine, bilo je to najteže iskušenje u njegovom životu. Neprilike i loši znaci javljali su se već prilikom više puta odlagane setve, a zatim su se svakojake nedaće i štete ustremile na useve i naposletku ih gotovo sasvim uništile. Zajednica je bila izložena svirepoj gladi, a s njom i Kneht, i začelo je bilo od velikog značaja što je pregrmeo te gorke godine i što on, daždevnjak, nije izgubio poverenje i uticaj, što je mogao da pomogne plemenu da skrušeno i donekle pribrano podnese nesreću. A kada se naredne godine, nakon oštre zime sa mnogo smrtnih slučajeva, ponovo vratiše nedaće i beda, kada se obrađena zemlja zajednice u leto isušila i popucala zbog dugotrajne suše, kada su se miševi užasno namnožili i bajanje i žrtveni obredi koje je daždevnjak obavljao u samoći ostali isto tako neuslišeni kao i javne priredbe, horovi bubnjeva, litije u kojima je učestvovala cela zajednica, kada se na svirep način pokazalo da daždevnjak ovog puta nije u stanju da pravi kišu, tada nije bila mala stvar i trebalo je biti izuzetan čovek i snositi odgovornost, održati se pred licem zaplašenog i uzburkanog naroda. Tokom dve ili tri nedelje Kneht je bio sasvim sam, suočen sa celokupnom zajednicom, sa glađu i očajanjem, suočen sa drevnim narodnim verovanjem da bi jedino žrtvovanje čoveka koji pravi vreme moglo da umilostivi prirodne sile. Pobedio je svojom popustljivošću. Nije se suprostavljao mišljenju da treba da bude žrtvovan, čak se i sam ponudio za žrtvu. Osim toga, neviđenim trudom i pregalaštvom je i sam učestvovao u ublažavanju nevolja, otkrivao bi vodu, nanjušio neki izvor ili malu tekućicu, sprečio da se u jeku najveće oskudice uništi sva stoka, a pre svega je tadašnju najstariju majku u selu — pramajku koju je spopalo kobno očajanje i duševna nemoć — svojom potporom, savetima i pretnjama, pomoću čini i molitvi, svojim primerom i zastrašivanjem sačuvao od potpunog sloma i potpunog prepuštanja svega bezumnoj stihiji u tim teškim vremenima. Tih dana se pokazalo da je, u vreme opšte uznemirenosti i zabrinutosti, muškarac utoliko korisniji, ukoliko su njegov život i misli više usmereni ka duhu, ka stvarima van uskih okvira njegove ličnosti i što je bolje naučio da poštuje, da posmatra, da obožava, da služi i da prinosi žrtve.

Dve užasne godine, koje ga zamalo nisu napravile žrtvom i uništile, donele su mu, naposletku, veliki ugled i poverenje, doduše, ne među mnoštvom neodgovornih, već kod onih malobrojnih koji su prihvatali odgovornost i umeli da ocene čoveka njegovog kova.

Njegov život je prošao kroz ovo i mnoga druga iskušenja kada je stigao do zrelog muškog doba i vrhunca svog života. Pomogao je pri sahranjivanju dveju pramajki plemena, izgubio lepog šestogodišnjeg sina — vuk ga je ugrabio — prebrodio je tešku bolest bez tuđe pomoći, lečio se sam.

Trpeo je glad i mraz. Sve je to obeležilo njegovo lice, a ništa manje i dušu. Stekao je iskustvo da umni ljudi kod drugih izazivaju neko čudno negodovanje i odbojnost, da ih izdaleka, doduše, cene i u slučaju nužde koriste, ali ih ne vole i ne osećaju sebi ravnima, da ih, štaviše, izbegavaju. Iskusio je, osim toga, da bolesni i nesrećnli mnogo radije prihvataju po predanju poznate ili po slobodnoj mašti izmišljene čarobne izreke i anateme negoli razuman savet, da će čovek pre prihvatiti nedaće i spoljnu pokoru nego što će se u duši izmeniti, ili makar ispitati zbog čega mu je lakše da veruje u mađije nego u razum, ili u nekakve obrasce umesto u iskustvo. Sve se to za nekoliko hiljada godina u biti nije mnogo izmenilo, suprotno tvrdnjama u nekim knjigama o istoriji. Zatim je naučio i to da čovek živahna uma mora znati šta je ljubav, da željama i ludostima ljudi iziđe u susret bez nadmenosti, ali ne sme dozvoliti da one ovladaju njime, mora biti svestan da je uvek samo jedan korak od mudraca do šarlatana, od sveštenika do opsenara, od brata spremnog da pruža pomoć do gotovanskog izrabljivača, i da ljudi daleko pre pristaju da plate lupežu, ili da ih iskoristi nekakav opsenar, nego da bez naknade prime ma kako nesebično pruženu pomoć. Ljudi nisu voljni da plate poverenjem i ljubavlju, radije plaćaju novcem i sobom. Oni se uzajamno obmanjuju i očekuju da i sami budu obmanjeni. Valjalo je naučiti da na čoveka treba gledati kao na nemoćno, samoživo i kukavičko biće, uvideti koliko čovek i sam sudeluje u tim opakim navikama i nagonima, a da uprkos tome veruje i u duši pothranjuje ubeđenje da je čovek sazdan i od duha i ljubavi, da se u njemu krije nešto što se suprotstavlja nagonima i teži za njihovim oplemenjivanjem. Ali sve te misli su isuviše izdvojene i preformulisane, i stoga Knehtu svakako nedostupne. Da kažemo da se nalazio na putu koji će ga jednom dovesti do njih i dalje od njih.

Idući tim putem, čeznući za mislima ih živeći daleko više u sferi čula, očaran Mesecom, mirisom neke trave, solima nekog korena, ukusom neke kore, dok je uživao u gajenju lekovitih biljaka, kuvanju melema i sav se predao istraživanju vremenskih prilika i atmosfere, razvio je u sebi mnoge sposobnosti, pa i takve kakvim naša poznija pokolenja više ne raspolažu i koja su nam samo upola shvatljiva. Najvažnija među tim sposobnostima je, razume se, bila da donosi kišu. Iako je, uprkos nekim posebnim znakovima, nebo katkad bilo neumoljivo i kao da se svirepo rugalo njegovim nastojanjima, ipak je Kneht stotinama puta doneo kišu i gotovo svaki put na način koji je po nečemu bio drugačiji. Po sebi se razume da se ne bi usudio da unese ma i najmanju izmenu ili da bilo šta izostavi prilikom prinošenja žrtvi, pri obredu litija, pri bajanju ili udaranju bubnjeva. Ah to je bio samo zvanični, javni deo njegovog delanja, njegova službena i sveštenička strana; bilo je nesumnjivo lepo i ispunjavalo ga je predivnim uzvišenim osećanjem kad bi se nebo, nakon, dana provedenog u prinošenju žrtvi i litijama, predalo, kad bi se horizont naoblačio, vetar zamirisao na vlagu i promakle prve kapi. Ali i kad je bila potrebna veština daždevnjaka da pravilno odabere dan, da ne teži slepo za nečim što je bilo bezizgledno; sile su se mogle preklinjali, čak i saletati, ali s osećanjem za meru i pokoravajući se njihovoj volji.

Ali draži od tih lepih, trijumfalnih uspeha i potvrde da su ga sile uslišile, bili su mu neki drugi doživljaji za koje je samo on znao, a i sam je od njih zazirao i primao ih više čulima nego razumom.

Bilo je nekih stanja u vremenskim prilikama, nekih napetosti u vazduhu i toploti, navlačili bi se oblaci i dizali se vetrovi, širile bi se razne vrste mirisa iz vode, iz tla i prašine, dolazilo bi do pretnji i obećanja, različitih raspoloženja i hirova kod demona vremena koje je Kneht osetio i predosetio na svojoj koži, na svojoj kosi i svim svojim čulima, tako da ga ništa nije moglo iznenaditi, ništa razočarati; i sam uzvitlan, usredsređivao bi se na vreme i nosio ga u sebi na način koji ga je osposobljavao da naređuje oblacima i vetrovima; naravno, ne samovoljno i po nekom svom nahođenju, nego na osnovu one spone i povezanosti koje su potpuno izbrisale razliku između njega i sveta, između unutrašnjeg i spoljašnjeg. Tada bi zastao ushićen i osluškivao, šćućurio bi se negde i sav zanet, otvorenih pora, nije samo osećao u sebi život vazdušnih struja i oblaka, već ih je i usmeravao i stvarao, približno kao što mi u sebi možemo da osetimo i reprodukujemo neku dobro poznatu muzičku stavku. U tim trenucima bilo je dovoljno da zadrži dah — i vetar i grmljavina bi umukli, da klimne ili odmahne glavom — i sručio bi se grad ili bi izostao, dovoljno je bilo da osmehom pokažu da su izjednačene snage koje su se borile u njemu — i na nebu bi se razgrnuli nagomilani oblaci i obnažili tanano, svetio plavetnilo. Bilo je perioda izuzetno jasnih raspoloženja i duševnih stanja, kada bi tačno i nepogrešivo nosio u sebi vreme narednih dana, kao da mu je bila u krvi čitava partitura po kojoj će se napolju svirati. To su bili njegovi dobri i najbolji dani, njegova nagrada i naslada.

Ali kad hi se usrdna veza sa spoljnim svetom prekinula, kada bi vreme i svet prestali da mu budu bliski i postali nerazumljivi i neproračunljivi, tada bi i u njemu bio poremećen unutrašnji red i bile bi prekinute struje, tada bi osetio da nije pravi daždevnjak, a svoju dužnost i odgovornost za vremenske prilike i žetvu smatrao bi tegobnom i nepravičnom. U tim periodima bavio se domaćim poslovima, slušao i pomagao Adi, pravio deci igračke i alatke, petljao se s lekovima, osećao potrebu za ljubavlju i žudnju da se što je moguće manje razlikuje od drugih muškaraca, da se potpuno uklopi u običaje i naravi, čak bi tad bio voljan da sluša njemu inače dosadne priče svoje žene i suseda o životu, o prilikama i ponašanju drugih.

Nasuprot tome, u njegovim dobrim vremenima retko bi ga viđali u kolibi, lutao bi po okolini, pecao, lovio, tražio korenje, ležao u travi ih čučao na nekom drvetu, njušio bi, osluškivao, podražavao glasove životinja, palio vatre i upoređivao oblake dima sa oblacima na nebu, napajao kožu i kosu maglom i kišom, vazduhom, sunčevom ili Mesečevom svetlošću i uzgred bi, kao što je njegov majstor i prethodnik radio celog života, skupljao predmete za koje mu se činilo da kriju u sebi biće i pojavne oblike koji potiču iz raznih oblasti, u kojima ko da priroda mudro ili hirovito odaje delić svojih pravila igre i stvaralačkih tajni, predmete koji su parabolično sjedinjavali u sebi ono što je inače strogo razdvojeno, na primer: kvrgave grane u obliku ljudskog ili životinjskog lika, belutke koje je voda uglačala i utisnula im šare kao da su od drveta, s okamenjenim oblicima praživotinja, zatim nepravilno oblikovane ili poput blizanaca srasle koštice, kamenje u obliku bubrega ili srca.

Čitao je crteže lišća, mrežaste linije po glavici smrčka, u njemu bi se tad rodile slutnje o tajanstvenom, duhovnom, budućem i mogućem, na primer, o magiji znakova, neko mutno predosećanje o postojanju brojki i slova, o mogućnosti da se beskonačnost i hiljadostrukost ukrote i pretvore u nešto jednostavno, u sistem, u pojam. Sve te mogućnosti osvajanja sveta putem duha krile su se u njemu, bezimene i nenaznačive, ali ostvari j ive i naslućivane, naravno još u vidu klice i pupoljka, ah suštastvene, njemu svojstvene i organski u stalnom rastu. Kada bismo od tog daždevnjaka i njegovog ranog i na izgled primitivnog doba mogli da se vratimo još nekoliko hiljada godina unazad, naišli bismo, po našem verovanju, pored čoveka u isti mah i na duh, na duh Jkoji nema početka i koji je oduvek sadržao u sebi sve što je kasnije stvorio.

Čoveku koji je pravio vreme nije bilo suđeno da ovekoveči neku od svojih slutnji i dokaže njihovu opravdanost, što njemu zapravo i nije bilo potrebno. On nije bio jedan od brojnih pronalazača pisma, ni geometrije, medicine ili astronomije. Ostao je nepoznat beočug u lancu, ali neophodan kao i svaki drugi. Prenosio je dalje što je primio, dodajući tome i novoosvojeno, novoizboreno. Jer i on je imao učenike. U toku godina osposobio je dvojicu za daždevnjake, od kojih je jedan kasnije postao njegov naslednik.

Duge godine je sam i bez svedoka upražnjavao svoj zanat i obavljao svoje poslove kada je — ubrzo posle onih godina nerodice i gladi — jedan mladić počeo da ga posećuje, da ga posmatra i vreba, da mu ukazuje poštovanje i da ga krišom prati, mladić koga je vuklo da postane daždevnjak i da se nađe kraj majstora; tada je sa nekim čudesnim i setnim osećanjem u srcu pomislio da je to obnavljanje i povratak onog njegovog krupnog doživljaja u mladosti, a u isti mah ga je tištalo iznenadno saznaje da je mladost prošla, da je prevalio podne svog života, da se cvet pretvorio u plod. Dogodilo se još nešto što nikad ne bi pomislio: držao se prema dečaku kao što se nekad stari Turu držao prema njemu, a to nepristupačno i odbojno ponašanje, to iščekivanje i odugovlačenje nastalo je samo po sebi, nagonski, time nije hteo da podražava pokojnog majstora, niti je to proisteklo iz nekih moralnih ili vaspitnih pobuda, kao, na primer, da treba duže ispitivati da li su namere mladog čoveka zaista ozbiljne, zatim da mu ne treba olako omogućiti pristup i posvećivati ga u tajne, nego mu, naprotiv, otežati da stiče saznanja, i slično. Kneht se prema svojim učenicima ponašao tako naprosto zato što se svaki stariji čovek, koji sam obavlja svoj zanat, svaki učeni osobenjak prema svojim poštovaocima i učenicima ponaša zbunjeno, zazirući i odbojno, spreman da se izmigolji i pun strepnji da ne izgubi svoju lepu usamljenost i slobodu, da bude lišen samotnog, ničim sputavanog lova i sakupljanja, svojih snova i osluškivanja svim čulima, čuvajući ljubomorno sve svoje navike i sklonosti, svoje tajne i uranjanje u samozaborav. Nije prigrlio mladića koji mu se približavao radoznalo i pun poštovanja, nije mu pomogao da savlada bojazan i nije ga ohrabrivao, nije smatrao radosnim događajem i nagradom što mu je, najzad, svet ostalih uputio glasnika i izjavu ljubavi, što se neko trudio da stekne njegovu naklonost, što mu je neko bio odan, smatrajući sebe njemu srodnim i isto tako pozvanim da služi tajnama. Isprva mu se to činilo kao neprijatno uznemiravanje, kao prodor u njegova prava i običaje, kao otimanje njegove nezavisnosti za koju je tek tad otkrio koliko mu je draga; opirao se i pronalazio uvek nove načine da nadmudri upornog mladića, da se skriva i zatire svoj trag, da krene stranputicama i umakne.

Ali, u tome je prošao kao nekad Turu, uporno i nemušto nastojanje mladića da ga pridobije postepeno mu je omekšalo srce, njegov otpor je polako jenjavao i istopio se, i što je više mladić dobijao maha; on se sve više i otvorenije okretao prema njemu, odobravajući njegovu želju i prihvatajući njegove pokušaje da mu se približi, pa • je tegobnu dužnost da podučava i drži kraj sebe učenika sve više shvatao kao nešto neizbežno, sudbinom predodređeno i od duha traženo. Sve se više morao opraštati od sna, od osećanja i uživanja u beskonačnim mogućnostima, u stostrukoj budućnosti.

Umesto sna o beskrajnom napretku, o zbiru svih mudrosti, pojavio se, eto, učenik, kao mala, bliska stvarnost sa svojim zahtevima, isprečio se uljez i pomutio mu mnoga zadovoljstva, ali je to neotklonjivo i neumitno bilo jedini put u istinsku budućnost i jedina, najvažnija dužnost, bila je to jedina uska staza na kojoj će život i dela, ubeđenja, misli i slutnje daždevnjaka ostati sačuvani od smrti i nastaviti da žive u novom pupoljku. Uzdisao je i škripao zubima, ali je dužnost ipak prihvatio s osmehom.

Daždevnjak ni u toj najvažnijoj i možda najodgovornijoj dužnosti svoje službe — da svoje znanje i tekovine preda drugom i da vaspitava naslednika — nije bio pošteđen veoma teškog i gorkog iskustva i razočaranja. Prvi učenik, koji se toliko trudio da stekne njegovu naklonost i koji je posle dugog čekanja i mnogih odbijanja u njemu ipak stekao majstora, zvao se Maro i doneo mu razočaranje koje nikad nije do kraja preboleo. Bio je ponizni laskavac, koji je dugo pokazivao bezuslovnu poslušnost, ali mu je mnogo toga nedostajalo, pre svega, hrabrost, posebno se plašio noći i mraka, mada je pokušavao da to prikrije i Kneht je, kada je to najzad ipak zapazio, dugo smatrao da se radi o ostacima detinjstva koji će nestati. Ali nije bilo tako. Tom učeniku je u celosti nedostajao dar da se nesebično i bez određenih namera posveti posmatranju, da obavlja i prati zbivanja svog zanimanja, da se predaje mislima i slutnjama. Bio je bistra uma, brzog shvatanja i stoga je lako i sigurno naučio sve što se bez potpune samopredaje može naučiti. Međutim, sve se više pokazivalo da gaji samožive namere i ciljeve zbog kojih je želeo da izuči veštinu pravljenja kiše. Pre svega, hteo je da bude uvažavan, da ima neku ulogu i da ostavlja utisak na druge, u njemu se krila sujeta obdarenih, ali ne pozvanih. Težio je za uspehom, hvalio se pred svojim vršnjacima prvostečenim znanjima i veštinama — ali i to je moglo da bude izraz detinjastog ponašanja i postojala je mogućnost da će se popraviti. Međutim, on nije težio samo za uspehom, nego je želeo da stekne moć i preimućstva nad drugima. Kada je majstor počeo da nazire takva njegova stremljenja, prenerazio se i u srcu postepeno ohladio prema mladiću. Posle više godina učenja kod Knehta, omakle su mu se dve ili tri teške greške. Samovlasno i bez znanja i dozvole majstora lečio bi čas neko dete lekovima, čas opet bajao u nekoj kolibi da je oslobodi od pacova, i kada ga je majstor, uprkos pretnjama i njegovom obećanju da se to više neće dogoditi, uhvatio na sličnom delu, otpustio ga je i prijavio stvar pramajci, a zatim pokušao da izbriše iz sećanja tog nezahvalnog i neupotrebljivog mladića.

Nagradu za njegov trud pružila su mu dvojica njegovih kasnijih učenika, posebno drugi po redu, a to je bio njegov rođeni sin Turu. Tog najmlađeg i poslednjeg među učenicima i mladićima mnogo je voleo i verovao da od njega može postati nešto više no što je on, u njega se očigledno vratio duh njegovog dede. Kneht je doživeo okrepljujuće duševno zadovoljstvo da zbir svojih saznanja i veru u budućnost preda drugome i da postoji čovek, dvostruko njegov sin, kome bilo kad može ustupiti svoju službu ako njemu postane pretegobna.

Međutim, onog svog prvog učenika koji je krenuo rđavim putem nije mogao da izbriše iz svog života i iz svojih misli, doduše, u selu ga nisu visoko cenili, ah je ipak kod mnogih bio veoma omiljen i nije bio bez uticaja. Oženio se i bio veoma poznat kao neka vrsta opsenara i šaljivdžije, štaviše, bio je glavni bubnjar u horu bubnjeva i ostao potajni i pakosni neprijatelj daždevnjaka, tako da je ovaj bio izložen mnogim manjim neprilikama. Kneht nikada nije bio pristalica druženja i sedeljki, osećao je potrebu za samoćom i slobodom i nikad se nije trsio da stekne poštovanje i ljubav, osim kada je bio dečak i želeo da stekne naklonost majstora Turua. Sad je, međutim, morao da oseti na svojoj koži šta znači imati neprijatelja ispunjenog mržnjom. To bi mu često pokvarilo dan.

Maro je spadao u onu vrstu veoma darovitih učenika koji su, uprkos svojoj obdarenosti, uvek nevolja i teret svojim učitelj ima, jer njihova darovitost ne izvire i ne izrasta iznutra kao temeljna organska snaga, nije u znaku krhke i plemenite stigme jedne dobroćudne prirode, čestite krvi i valjanog karaktera, već je nešto nasumce i slučajno dobijeno, štaviše, kao da je prigrabljeno ili ukradeno. Učenik slabog karaktera, ali veoma bistra uma i blistave mašte, neminovno zbunjuje učitelja: ovaj treba da ga nauči nasleđenom znanju i metodama i da ga osposobi za saradnju u duhovnom životu — mada oseća da njegova viša dužnost zapravo iziskuje da nauku i veštine zaštiti od navale onih koji su samo obdareni; jer učitelj ne sme da služi samo učeniku već zajedno s njim duhu. To je razlog što učitelji zaziru i groze se izvesnih blistavih talenata. Svaki takav učenik iskrivljava smisao i poruku nastavničkog rada. Svaki napredak učenika koji je, doduše, u stanju da blista ali ne i da služi, u suštini znači da je učiteljska služba okrnjena i u neku ruku predstavlja izdaju duha. U istoriji mnogih naroda znamo za razdoblja u kojima je prilikom dubokih poremećaja duhovnog poretka u pojedinim državama dolazilo do prave navale takvih samo obdarenih na upravu opština, škola i akademija, da su sve položaje zauzimali visoko obdareni ljudi koji su hteli da vladaju a nisu umeli da služe. Svakako je Često veoma teško da se ti talenti otkriju blagovremeno, pre no što se dokopaju temelja potrehnih za intelektualne pozive i da se sa potrebnom strogošću vrate na put neintelektualnih zanimanja. Kneht je takođe napravio grešku, predugo je bio strpljiv sa učenikom Maroom, pa je tom laktašu i površnom stvorenju poverio mnoga početna znanja, što je bilo štetno.

Posledice su za njega bile teže no što je ikad pomišljao.

Došla je godina — Knehtova brada je već bila proseda — u kojoj su demoni neobične snage i pakosti pomerili i poremetili poredak između neba i zemlje. Ti poremećaji počeli su s jeseni jezovito i veličanstveno i nije bilo žive duše koja se nije potresla do dna, koju nije obuzeo strah pred neviđenim nebeskim prizorom ubrzo posle ravnodnevnice, koji je daždevnjak posmatrao i doživljavao kao neku svetkovinu, sa strahopoštovanjem i pojačanom pažnjom. Tad je došlo jedno veče, malko vetrovito i sveže, nebo je bilo prozirno kao staklo s izuzetkom nekoliko nemirnih oblačaka koji su lebdeli na velikoj visini i neobično dugo zadržali rumenu svetlost zalazećeg sunca, poput uskomešanih, rastresitih i penušavih snopova svetlosti u hladnom i bledom svemiru. Kneht je već nekoliko dana osećao nešto jače i čudnije od onoga što bi osetio svake godine u ovo doba početka kraćih dana: neko neuobičajeno delovanje sila u nebeskom prostoru, neku strepnju koja je zahvatila zemlju, biljke i životinje, neku uznemirenost u vazduhu, celokupna priroda je bila u znaku promene, iščekivanja, bojazni i slutnje, pa i oblaci iz kojih je tako dugo zračio plamen smiraja te večeri su se lelujali suprotno pravcima vetrova na zemlji, i kada se rumena svetlost za koju su se tako očajnički i tužno borili, najzad, ugasila i nestala, odjednom su i oni bili nevidljivi.

U selu je sve bilo mimo, odavna su se posetioci i deca izgubili ispred kolibe pramajke gde su slušah priče, samo se još nekolicina dečaka jurcala tuda i kavžila, ostali su se već svi povukli u svoje kolibe i završili večeru. Mnogi su već spavali i, osim daždevnjaka, gotovo niko nije zapazio rumene večernje oblake. Kneht je hodao gore-dole po malom sadu iza svoje kolire, razmišljajući o vremenu, napet i uznemiren, povremeno bi seo da predahne na panj među koprivama, koji je služio za cepanje drva. Kad se poslednji svetleći oblak ugasio, odjednom su zvezde na još svetlom noćnom nebu zelenkastih preliva bile jasnije vidljive i njihov broj i sjaj naglo se povećao; tamo gore su maločas bile vidljive samo dve ili tri, sada ih je bilo već dvadesetak. Mnoge od njih, kao i njihove grupe, bile su daždevnjaku poznate, video ih je stotinama puta; njihov neizmenjeni povratak delovao je umirujuće, zvezde su bile uteha, one su, doduše, bile daleke i hladne, nisu zračile toplinom ali su bile pouzdane i svojim postojanim nizom obećavale su red i trajnost. Iako na izgled tako tuđe, daleke i suprotne žvotu na zemlji i životu ljudi, iako toplina, kovitlaci, patnje i ekstaze tog života nisu dopirali do njih i mada su u svojoj otmenoj, hladnoj veličanstvenosti i večnosti bile tako nadmoćne, ipak smo povezani sa zvezdama, one možda i upravljaju i vladaju nama, pa ako je ostvareno neko ljudsko znanje, duhovni posed, izvesna sigurnost i nadmoć duha nad prolaznim, onda je to slično zvezdama zračilo hladnim spokoj stvom, delovalo utešno svojom svežinom, odisalo večnošću i blagim podsmehom. Bar se često tako činilo daždevnjaku, i mada prema zvezdama nije imao tako blizak, uzbudljiv i neprestanim menama i povratkom protkan odnos kao prema Mesecu, toj krupnoj, bliskoj, vlažnoj i sitnoj začaranoj ribi u nebeskom moru, ipak im je odavao duboko poštovanje i mnogim verovanjima se osećao povezan s njima. Kao melem je često delovalo na njega kad bi ih dugo posmatrao i osetio njihov uticaj, svoje znanje, toplinu osećanja i strepnju izlagao bi njihovim  hladnim, smirenim pogledima.

Njihov pogled je i tog dana bio isti, ali iznenađujuće svetao i bezmalo oštro prodirući kroz razređeni vazduh, no Kneht nije nalazio u sebi neophodan mir da im se preda, iz nepoznatih prostora prodirala je do njega neka sila i zadavala mu bol koji je osetio u svim porama, sisala mu oči, delovala tiho i uporno, kao neka struja, kao treperenje koje najavljuje opasnost. U kolibi iza njega se mutnim crvenilom žarila svetlost ognjišta, odvijao se mali topli život, odjeknuo po neki uzvik, smeh ili zevanje, odisalo je ljudskim mirisom, toplinom ljudske puti, materinstvom, dečjim snom i kao da se sve to još i produbilo dolaskom bezazlene noći, nateravši zvezde da se povuku još dalje u neshvatljivu daljinu i visinu.

I u trenutku u kome je iz kolibe do Knehta dopro Adin glas, koja je smirujući neko od dece melodično zuzukala i mrmljala, započela je na nebu katastrofa koju će selo još godinama pamtiti.

Tihu, svetlu mrežu zvezda ispresecali su tu i tamo sjaktavi treptaji, kao da su inače nevidljive niti te mreže zahvaćene plamenom, pojedine zvezde su se kao bačen kamen zažarene i odmah zatim ugasle survavale proletevši prostranstvom, tu jedna, tamo dve, tu nekoliko odjednom i još se pogled nije odvojio od prve opale zvezde, srce skamenjeno pred tim prizorom još nije počelo da kuca kada su već čitava jata od desetina, od stotina palih ili bačenih svetla jurila nebom kosim i krivudavim silaznim putanjama, njihova nebrojena četa vitlala je kao nošena nemim džinovskim vihorom kroz tišinu noći, kao da je jesen vaskolikog sveta otkinula sa nebeskog stabla sve zvezde kao uvelo lišće i nečujno ih goni u ništavilo. Hiljade i hiljade zvezda je, kao uvelo lišće, kao snežne pahuljice, vejalo u jezovitoj tišini naniže i nestajalo na jugoistoku, u bezdanu iza šumovitih brda, gde od pamtiveka nikad nijedna zvezda nije silazila.

Knehtu je igralo pred očima dok je. obamro od užasa, zabačene glave, preneražena i nezasićena pogleda zurio u izmenjeno i začarano nebo, ne verujući svojim očima a ipak svestan strašne stvarnosti. Kao i drugi koji su prisustvovali tom noćnom prizoru, verovao je da dobro poznate zvezde posrću, raspršavaju se i survavaju, očekivao je da će se nebeski svod, ukoliko ga zemlja ne proguta, uskoro pomračiti i opusteti. Posle nekog vremena uočio je ono što drugi nisu bili u stanju da uoče, da su dobro poznate zvezde tu i tamo i posvuda još prisutne, da zvezdana bura sa svojim strahotama ne vrši ja među starim, njemu prisnim zvezdama nego i u međuprostoru između zemlje i neba, da se ta munjevita i naglo ugasla svetla palih ih bačenih novih zvezda žare plamenom koji se po boji razlikuje od onih starih. To je bilo utešno i pomoglo mu je da se sabere. Ah neka su to i bile nove, prolazne i tuđe zvezde koje su se vijorile vazduhom, ipak je to značilo nesreću i pometnju i Knehtu se ote dubok uzdah. Pogleda uperena u zemlju oslušnu ne bi li dokučio da li se taj avetinjski prizor prikazuje samo njemu, ili ga vide i drugi. Ubrzo su se i iz drugih koliba čuli ječanje, vrisak i preplašeni uzvici; znači da su i drugi videli, da su svojim kricima uzbunili i one koji nisu slutili nikakvo zlo i one koji su spavah, za tih čas će strah i panika zahvatiti celo selo. Pre svih ostalih ta nesreća pogađa njega, daždevnjaka, koji je u izvesnom smislu odgovoran za red na nebu i u vazduhu. Dosad je uvek naslućivao i unapred osećao velike katastrofe: poplave, grad, razorne bure, svaki put je pripremao i upozoravao na opasnost majke i najstarije u selu, sprečio najgore i stavio sebe, svoje znanje i odvažnost, svoje poverenje između sela i ponora očajanja. Zašto ovog puta nije ništa znao i uradio unapred? Zašto nikom nije rekao ni slovca o mutnom predosećaju opasnosti?

Zadigavši asuru na ulazu u kolibu, prigušenim glasom pozva svoju ženu. Ona mu priđe sa najmlađim detetom na grudima, on ga uze i spusti na ležaj od slame, uze Adu za ruku i stavi prst na ,usta dajući joj tako znak da ćuti, izvede je iz kolibe i gotovo istog trenutka vide da se njeno uvek dobroćudno smireno lice izobličilo od straha i užasa.

— Neka deca spavaju, ona to ne treba da vide, čuješ li? — prošapta plahovito. — Ne puštaj nijedno napolje, ni Turua. Ostani i ti u kolibi.

Dvoumio se, u nedoumici šta treba da kaže, koje svoje misli da joj otkrije, i dodade odlučno:

— Deci i tebi se neće dogoditi nikakvo zlo.

Ona mu poverova, mada se po izrazu lica u duši još nije povratila od pretrpljenog straha.

— Šta je to? — upita, zureći mimo njega u nebo.

— Je li veliko zlo?

— Jeste — odgovori joj on blagim glasom — mislim da je veliko zlo. Ali nije upereno protiv tebe i dece. Ostanite svi u kolibi i dobro zatvori asuru. Moram da govorim sa ljudima. Uđi Ada.

On je natera da se kroz otvor uvuče u kolibu, brižljivo namesti asuru i zadrža se još nekoliko trenutaka licem okrenut kiši zvezda koja još uvek nije jenjavala, zatim se oborene glave, s dubokim uzdahom i teška srca, brzo uputio kroz noć u selo, do kolibe pramajke.

Oko nje se već bilo okupilo pola sela, razlegla se prigušena jeka, ljudi su se skamenili od strave, gotovo opijeni od straha i očajanja. Bilo je žena i ljudi koji su se osećanju užasa pred bliskom propašću predavali sa nekom izbezumljenom nasladom, ukočili se kao u nekom zanosu, ili mahnito udarali rukama oko sebe, jednoj ženi je pena udarila na usta, igrala je sama za sebe neku očajničku i u isti mah skarednu igru, pri tom je u pramenovima čupala svoju dugu kosu. Kneht je video da je sve krenulo svojim tokom, svi su već pali u nekakav zanos, opčinjeni i pomahnitali od prizora zvezdane bure, nije bilo isključeno da će ubrzo nastati orgija ludila, besa i želje za samouništenjem, stoga je bilo krajnje vreme da okupi i smiri nekolicinu hrabrih i promišljenih. Prastara pramajka bila je mirna; verovala je da je došao kraj svemu, ali se nije opirala i suočila se sa sudbinom odlučna, tvrda i u svojoj oporoj zgrčenosti gotovo podrugljiva izraza lica. On je natera da ga sasluša. Pokušao je da joj pokaže da stare, oduvek prisutne zvezde nisu iščezle, ali ona to nije shvatila, bilo zato što su joj oči oslabile, bilo zato što su se njene predstave o zvezdama i njen odnos prema njima isuviše razlikovali od poimanja daždevnjaka, što je onemogućavalo njihovo uzajamno razumevanje. Ona odmahnu glavom, ali se i dalje cerekala bez trunke straha, i kada je Kneht stao da je preklinje da ne prepusti ljude zanosu bezumnog straha i demonima, odmah je pristala. Oko nje i čoveka koji je pravio vreme stvorila se mala grupa zaplašenih ali ne sumanutih ljudi, koji su bili spremni da ih neko povede.

Trenutak pre no što je stigao, Kneht se još bio ponadao da će ovladati panikom ako im pokaže dobar primer, ako im se obrati razumnim rečima i pruži neka tumačenja i ohrabrenja. Ali već nakon kratkog razgovora sa pramajkom bilo mu je jasno da je za to već kasno. Nadao se da će i druge privoleti da učestvuju u njegovom doživljaju, da će ih njime podariti, nadao se da će ih svojim rečima naterati da uvide da nisu sve zvezde popadale nošene džinovskim vihorom, da će se njihovo bespomoćno užasavanje i zaprepašćenje preobraziti u delotvomo posmatranje, da će odoleti potresu.

Ali ubrzo je uvideo da bi mogao da utiče samo na mali broj u ćelom selu, a dok bi i njih pridobio, dotle bi celo selo zahvatilo bezumlje. Začelo, ovde se — kao što se to tako često događa — razumom i mudrim rečima ništa nije moglo postići. Srećom, bilo je i drugih sredstava. Kad je već nemoguće osloboditi ih straha od smrti razumom, ipak se taj njihov strah može usmeriti, organizovati, može mu se dati forma i lik, kako bi se beznadežna zbrka pogođenih pretvorila u čvrsto jedinstvo, a neobuzdani, divlji pojedinačni glasovi slili u hor.

Kneht se odmah dao na posao i sredstvo se pokazalo uspešnim. Stao je pred ljude, uzvikujući poznate reči molitve koje se inače izgovaraju samo prilikom svečanosti u znak žalosti i pokore, ili kad se oplakivala smrt neke pramajke, ih pak za vreme žrtvenih i pokajničkih obreda povodom pojave opštih opasnosti, kao što su boleštine i poplave. Uzvikivao je reči određenim ritmom, udarajući pri tom dlanom o dlan i u tom istom ritmu se saginjao gotovo do zemlje, uspravljao se i opet saginjao i dizao, i već je njih desetoro i dvadesetoro ponavljalo iste pokrete, starica majka sela stajala je uspravno, mrmljala reči istim ritmom i pratila ritualne pokrete klanjajući se. Svi koji su još nailazili iz drugih koliba podredili su se bez daljeg ritmu u duhu ceremonije, a ono nekoliko potpuno izbezumljenih ili bi popadalo iscrpljeno i ostalo da leži nepokretno, ih bi i njih zanelo horsko mumlanje i ritmičko sagibanje pobožnog obreda, pa bi se i oni uključili. Kneht je postigao uspeh.

Umesto očajničke horde sumanutih bio je to narod pobožnih ljudi, spremnih za žrtvu i pokoru, svakom od njih je prijalo i krepilo srce što strah od smrti i užas ne mora da krije u sebi, ih da ga obznani urlicima, nego da se u sređenom horu mnogih, ritmičkim pokretima podvrgne obredu isterivanja zlih duhova. Kod takvih vežbi deluju mnoge tajanstvene sile, najjaču utehu pruža jednoobraznost koja udvostručuje osećanje pripadnosti zajednici, a nepogrešivo lekovita sredstva su održavanje mere i reda, ritam i muzika.

Dok je čitavim noćnim nebom još promicalo jato zvezda padalica kao bešumna bujica svetlosnih kapi, rasipajući duže od dva časa svoje krupne, crvenkaste vatrene bisere, užasavanje sela se preobrazilo u predanu pobožnost, u prizivanje i pokajnička osećanja, i poremećenom redu na nebu suprotstavljao se strah i nemoć ljudi u vidu reda i obredne harmonije. Još pre no što je kiša zvezda počela da jenjava i proredila se, dogodilo se čudo i zračilo lekovitom snagom, a kada se nebo postepeno smirilo prezdravljujući, smrtno umorne pokajnike prožimalo je spasonosno osećanje da su svojim obredima ublažili sile i uspostavili red na nebu.

Noć užasa se nije zaboravljala, o njoj se govorilo cele jeseni i zime, ali ubrzo ne više šapatom i prizivajući dobre duhove nego običnim, svakodnevnim načinom, sa zadovoljstvom kojim se naknadno gleda na hrabro pretrpljenu zlu kob i s uspehom suzbijenu opasnost. Ljudi su se naslađivali pojedinostima, svakog je na svoj način iznenadilo nečuveno zbivanje, svako je sebi pripisivao da ga je prvi ugledao, čak su se zbijale i šale na račun najstrašljivijih i pokošenih užasom, pa je u selu još dugo vladalo izvesno uzbuđenje: doživelo se nešto veliko, nešto se dogodilo!

Kneht nije imao udela u tom raspoloženju i postepenom jenjavan ju i zaboravljanju velikog događaja. Strašni doživljaj je za njega ostala nezaboravna opomena, zario mu se kao trn u dušu i nije mu dao da se smiri, a time što je sve prošlo i što je bilo ublaženo litijama, molitvama i pokajničkim obredima, za njega stvar nije bila okončana i otklonjena, štaviše, kako je vreme odmicalo, onaj događaj je za njega imao sve veći značaj, jer ga je ispunjavao smislom i kroz njega je konačno postao mudrijaš i mislilac. Za njega je i samo zbivanje, čudesna igra prirode, bilo beskrajno krupan i složen problem sa brojnim mogućnostima. Taj koji je to video mogao je celog svog života da razmišlja o tome. U selu bi samo jedan jedini posmatrao kišu zvezda sa sličnim pretpostavkama i očima kao on, njegov rođeni sin i učenik Turu, jedino bi potvrda ili ispravke tog svedoka za Knehta imale vrednost.

Ali on je svog sina ostavio da spava, i što je više razmišljao o tome zbog čega je tako postupio, zašto je prilikom tog nečuvenog zbivanja lišio sebe jedinog pravog svedoka i saposmatrača, utoliko se više uvrežilo u njemu ubeđenje da je postupio dobro i ispravno i da je time poslušao neku svoju razložnu slutnju. Hteo je da poštedi tog prizora svoje, pa i svog učenika i druga, štaviše, njega posebno jer nikom nije bio tako privržen kao njemu. Zato je pred njim krio i zatajio padanje zvezda, s jedne strane verujući u dobre duhove sna, s druge, ako ga sećanje nije varalo, on zapravo već u trenutku kada su se pojavili prvi nebeski znaci nije mislio na neposrednu životnu opasnost nego pre na neki predznak i najavu zle sudbine u budućnosti, smatrajući da se sve to ne tiče nikog tako neposredno i nikog ne pogađa kao njega, čoveka koji pravi vreme. Nešto je bilo na pomolu, ugrožavala ga je neka opasnost koja je dolazila iz sfere za koju je njegova služba bila vezana, a ta opasnost se u bilo kojoj formi uvek i pre svih odnosila na njega. Suprotstaviti joj se budno i odlučno, pripremati se za nju u duši, prihvatiti je ah ne dozvoliti da ga ona smlavi i liši dostojanstva — to je bila opomena i odluka koju je izvukao iz tog velikog predznaka. Sudbina koja ga čeka traži zrelog i hrabrog čoveka, stoga ne bi bilo dobro da je i svog sina uvukao u to kako ne bi bio sapatnik, pa čak ni učesnik u sagledavanju budućeg događaja, jer ma koliko imao dobro mišljenje o njemu, ipak nije izvesno da li bi mlad i neiskusan čovek tome bio dorastao.

Njegov sin Turu je, naravno, bio veoma nezadovoljan što je propustio i prespavao veliku nebesku predstavu. Tumačila se ona kako bilo, u svakom slučaju je to bio krupan događaj i možda mu se celog života neće pružiti prilika da vidi nešto slično; bio je lišen jednog doživljaja i svetskog čuda, stoga se duže vreme durio na oca. Ah i to je prošlo, otac ga je obeštetio još većom i nežnijom pažnjom i sve češće ga pozivao da učestvuje u obavljanju svih njegovih službenih dužnosti. Predosećanje budućih događaja očigledno ga je navelo da ulaže još više truda u osposobljavanje Turua, želeo je da mu bude što savršeniji i u sve upućeni naslednik. Mada je retko razgovarao s njim o onoj kiši zvezda, ipak se sve manje uzdržavao da ga upućuje u svoje tajne i vežbe, u svoje znanje i istraživanje; tražio je da ga sin prati i u njegovim pohodima i pokušajima da dokuči prirodu, što dosad nikom nije dopuštao.

Zima je došla i prošla, vlažna i prilično blaga žima. Zvezde više nisu padale, nije se događalo ništa krupno i neobično, lovci su revnosno išli za plenom, po rogovima iznad koliba čegrtali su po vetru i mrazu okačeni svežnjevi životinjskih koža, kruti od mraza, preko uglačanih dugih cepanica su se po snegu dovlačila drva iz šume. I upravo u vreme kratkotrajnog mraza umrla je jedna od starica u selu i nisu je mogli odmah sahraniti; danima je smrznuti leš čučao pored vrata od kolibe dok se zemlja nije malko otopila.

Tek je proleće delimično potvrdilo zle slutnje daždevnjaka. Nastupilo je izrazito loše, mrzovoljno proleće bez snage da pospešuje rast biljaka i lišeno sokova, kao da je i Mesec, koji je bio u stalnom zaostajanju, izdao daždevnjaka jer nikada nije došlo do sticaja svih znakova ptrebnih da bi se odredio dan setve, oskudan je bio i cvat cveća u divljini, zatvoreni pupoljci visili su obamrli po granama. Kneht je bio veoma zabrinut, mada to nije pokazivao, jedino su Ada i pre svega Turu videli koliko ga sve to muči. Nije se zadovoljio uobičajenim bajanjem već je i sam lično obavljao prinošenje žrtve, kuvao za demone mirisne kaše i vodice koje bude sladostrašće, skresao sebi bradu i sagoreo dlake pomešane sa smolom i vlažnim korama u noći mladog Meseca, tako da se dizao gust dim. Što je duže mogao izbegavao je javne priredbe, prinošenje zajedničke žrtve, litije i horove bubnjeva, kako bi začarano vreme tog opakog proleća što duže ostalo njegova lična briga. Međutim, kada se uobičajeno vreme setve već odavna prekoračilo, morao je da podnese pramajci izveštaj. I gle čuda, i tu je naišao na nesreću i neprijatnost. Stara pramajka, koja mu je bila dobar prijatelj i gotovo materinski naklonjena, nije ga primila, osećala se loše i ležala je u krevetu, a sve svoje dužnosti i brige prenela je na svoju sestru, a ta se odnosila veoma hladno prema daždevnjaku; ona nije bila stroga ali čestite prirode kao ona starija, bila je sklona zabavama i igrarijama i zbog te sklonosti joj je postao blizak bubnjar i opsenar Maro, koji je umeo da joj priredi prijatne časove, da joj se ulaguje, a Maro je bio Knehtov neprijatelj.

Već prilikom prvog razgovora Kneht je osetio njenu hladnoću i odbojnost, iako mu nijednom rečju nije protuslovila. Odobrila je i prihvatila njegova izlaganja, naime, da se još pričeka sa setvom, a takođe i sa mogućim prinošenjem žrtvi i litijama, ah ga je starica ipak dočekala i razgovarala s njim kao s potčinjenim, a njegova želja da vidi bolesnu pramajku ili da mu se dozvoli da joj pripremi lek, bila je odbijena.

Nakon tog razgovora vratio se tužan i osiromašen, sa neprijatnim ukusom u ustima i u toku polovine jedne mesečeve mene se na svoj način trudio da stvori vremenske prilike koje bi omogućile setvu. Ali vreme, tako često u skladu sa strujanjima u njegovoj duši, uporno se držalo podrugljivo i neprijateljski, i nisu pomogli ni bajanje ni žrtve. Daždevnjak nije imao kud, morao je još jednom da ode do pramajkine sestre, ovog puta se u neku ruku radilo o molbi da bude strpljiva i da odloži setvu.

Odmah je primetio da je ona o njemu i njegovoj namisli svakako govorila sa Maroom, lakrdijašem, jer je starica tokom razgovora o potrebi da se odredi dan setve, ili da naredi da se održe javni molitveni obredi, očigledno izigravala sveznalicu i upotrebila neke izraze koje je morala poprimiti od Maroa, nekadašnjeg učenika daždevnjaka. Kneht je zatražio još tri dana, postavio zatim nanovo i povoljnije celu konstelaciju i kao prvi dan setve odredio je prvi dan Mesečeve četvrti. Starica se s tim složila i izgovorila reči odgovarajućeg ritualnog stiha. Odluka je objavljena selu i sve se živo spremalo za svetkovinu setve. I upravo kada je izgledalo da je sve sređeno, demoni su se opet pokazali zlobni. Dan uoči željno očekivane i pripremljene svetkovine umrla je stara pramajka, slavlje je otkazano i umesto njega zakazana je i pripremana njena sahrana. Bila je to izvanredna svečanost; iza nove majke sela, njenih sestara i kćeri bilo je mesto određeno za daždevnjaka, odevenog u odeždu za svečane litije, sa velikom šiljatom kapom od lisičjeg krzna na glavi, pored njega je koračao njegov sin i pomoćnik Turu, koji je udarao u dvoglasnu klepetušu od tvrdog drveta. Pokojnici, kao i njenoj sestri, novoj pramajci, odavane su mnoge počasti. Maro se, predvodeći bubnjare, progurao u prve redove, požnjeo je mnogo uspeha i bio veoma zapažen. Selo je plakalo i slavilo, uživalo u tužbalicama i svečanom danu, u treštanju bubnjeva i prinošenju žrtve, za sve je to bio lep dan ali setva je opet bila odložena. Kneht je stajao uspravno, dostojanstven i pribran, ali duboko zabrinut; bilo mu je kao da sa pramajkom sahranjuje dobra vremena svog života.

Uskoro je po želji nove pramajke, takođe veoma svečano, proslavljena svetkovina setve. Litija je svečano obišla polja, stara je svečano bacila prvu pregršt semena u zajedničku zemlju, praćena svojim sestrama koje su nosile kese sa zrnevljem iz kojih je najstarija uzimala po pregršt. Kneht je malo odahnuo kada je taj čin najzad obavljen.

Ah ti tako svečano zasejani usevi nisu doneli radost i žetvu, bila je to nemilostiva godina. Počelo je sa povratkom zime i mraza, tog proleća i leta vreme je izvodilo sve moguće podmuklosti i gadosti, a u leto, kada su polja, naposletku, bila pokrivena razređenim, niskim i mršavim rastinjem, došlo je ono poslednje i najgore, neviđena suša kakve nije bilo od pamtiveka. Nedelju za nedeljom sunce se parilo u beličastoj, vreloj izmaglici, manji potoci su usahli, od seoskog ribnjaka ostala je samo prljava bara, raj za viline konjice i ogromno leglo komaraca, ispucala zemlja bila je izbrazdana dubokim pukotinama, žetva je naočigled bolovala i rušila se. Tu i tamo navlačili bi se oblaci, ah oluje su bile suve i ako bi katkad prskala kiša, iza toga bi danima duvao istočni vetar i opet isušio zemlju, često bi grom udario u visoka stabla, a njihove upola sasušene krošnje zahvatio bi plamen za tili čas.

— Turu — reče Kneht jednog dana svom sinu — ovo se neće dobro završiti, svi su demoni protiv nas. Počelo je sa padanjem zvezda. Mislim da će me to stati života. Zapamti, ako treba da budem žrtvovan, ti ćeš istog časa preuzeti moju službu i kao prvo tražićeš da se moje telo spali i pepeo prospe po poljima. Na zimu ćete trpeti veliku glad. Ali time će sve vaše nevolje biti okončane.

Postaraj se da niko ne dira u seme za setvu, takvo delo treba kažnjavati smrću. Naredna godina će biti bolja i ljudi će reći: dobro je što imamo novog mladog čoveka koji pravi vreme.

U selu je zavladalo očajanje. Maro je huškao ljude i neretko su daždevnjaku dobacivane pretnje i kletve. Ada se razbolela, ležala je, povraćala i tresla se od groznice. Litije, prinošenje žrtvi i beskrajni, potresni horovi bubnjeva Više ništa nisu mogli da poprave. Kneht je rukovodio svim obredima, to mu je bila služba, ali čim bi se ljudi razišli ostao bi sam, izbegavan od svih, Znao je šta je neizbežno, a znao je i to da je Maro već zatražio od pramajke da bude žrtvovan. Za ljubav svoje časti i sina poduzeo je poslednji korak: odenuo je Turua u najsvečaniju odeždu i poveo ga sobom pramajci, preporučivši ga za svog naslednika a sam se odrekao svoje službe i ponudio sebe kao žrtvu. Ona ga je neko vreme gledala radoznalim i ispitivačkim pogledom, a onda je klimnula glavom i rekla da.

Prinošenje žrtve izvršeno je istog dana. Krenulo bi celo selo da prisustvuje, ali su mnogi ležali oboleli od srdobolje, Ada je takođe bila teško bolesna. U svojoj odeždi, sa visokom kapom od lisičjeg krzna na glavi, Turu zamalo nije podlegao toplotnom udaru. Svi su dostojanstvenici i ugledni stanovnici sela učestvovali u povorci, ukoliko nisu ležali bolesni, pa i pramajka i njene dve najstarije sestre, kao i predvodnik hora bubnjara, Maro.

Za njima se bez reda tiskala gomila običnog naroda. Niko nije izgovorio nijednu pogrdnu reč na račun starog daždevnjaka, sve se odvijalo u ćutanju i svi su bili potišteni. Povorka se kretala u pravcu šume i prostrane čistine koju je daždevnjak sam označio kao mesto radnje. Većina muškaraca nosila je sekire od kamena da pomognu pri podizanju lomače na kojoj će se leš spaliti. Stigavši na čistinu, ostaviše daždevnjaka na sredini jednog manjeg kruga, a malo dalje je svetina obrazovala drugi, širi krug. Kako su svi ćutali neodlučni i zbunjeni, daždevnjak sam uze reč:

— Bio sam vaš daždevnjak — reče — i tokom mnogih godina obavljao sam svoje dužnosti što sam bolje umeo. Sad su demoni protiv mene i više mi ništa ne polazi za rukom. Stoga sam se ponudio za žrtvu. To će pomiriti demone. Moj sin Turu će biti vaš novi daždevnjak. Ubijte me sad, a kada budem mrtav izvršavajte verno uputstva moga sina. Zbogom svima! Ko će me ubiti? Preporučujem bubnjara Maroa, on je za to najpogodniji.

Niko se nije pomakao kad je zaćutao. Turu, lica oblivena tamnim rumenilom pod teškom kapom od lisičjeg krzna, osvrtao se po krugu pogledom punim patnje, dok su se usne njegovog oca podrugljivo iskrivile. Pramajka naposletku gnevno lupi nogom, pokretom ruke pozva Maroa sebi i izdra se na njega.

— Hajde, kreni! Uzmi sekiru i učini što treba!

Maro je sa sekirom u rukama stao naspram svog nekadašnjeg učitelja i majstora, mrzeo ga je više no ikad, svirepo ga je pekla podrugljiva crta oko ćutljivih staračkih usana. Podigao je i zavitlao sekiru, zadržao je ciljajući iznad svoje glave i netremice se zagledao u lice žrtve, očekujući da sklopi oči. Ali Kneht to nije uradio, držao je oči širom otvorene i gledao u čoveka sa sekirom, gotovo bezizrazno, ili ukoliko je na njegovom licu bilo nekog izraza, onda je to bilo između sažaljenja i podsmeha.

Maro besno odbaci sekiru.

— Neću — promrmlja i progura se kroz krug visoko poštovanih, izgubivši se zatim u mnoštvu.

Nebi su se prigušeno smejali. Pramajka je prebledela od srdžbe besna na kukavicu i neupotrebljivog Maroa, ali ništa manje i na oholog daždevnjaka. Ona rukom dade znak jednom od najstarijih, čoveku smirenog držanja dostojnog poštovanja, koji je stajao oslonjen na svoju sekiru i delovao kao da se stidi celog tog mučnog prizora. On istupi iz kruga, klimnu žrtvi prijateljski glavom, poznavali su se od đečačkih dana, i tog trenutka žrtva je kratko sklopila oči, Kneht je čvrsto stisnuo kapke i malko oborio glavu. Stari ga udari sekirom i on se sruši. Turu, novi daždevnjak, nije bio u stanju da progovori, samo je pokretima izdao potrebna naređenja i ubrzo je bila podignuta lomača na koju položiše mrtvaca. Svečani obred bušenja vatre sa dva posvećena komada drveta bila je Turuova prva službena radnja.