čovek je posle smrti onakav kakav je bio na svetu

470. Svakom je Hrišćaninu poznato iz Reći da život ćoveka ostaje posle smrti isti, jer je tamo (u Reći) na više mesta rećeno da će ćoveku biti suđeno i da će biti nagrađen po delima. Svako ko misli iz dobra i istine, mora uvideti da   onaj ko živi dobro ide u Nebo, a onaj koji živi rđavo, u Pakao. Nasuprot ovome, zao ćovek neće da veruje da će njegovo stanje posle smrti biti u skladu s njegovim životom na svetu, nego misli, osobito kad je bolestan, da se Nebo svakome daje iz ćistog Milosrđa ma kako da je ćovek živeo, i da se daje po veri, koju (takav zao ćovek) odvaja od života.

471. Da će ćovek biti suđen i nagrađen po delima, ćita se u Reći na više mesta, od kojih ću ovde navesti samo dva: “Jer će doći sin ćovjećij u slavi Oca svojega s Anđelima svojijem, i tada će se vratiti svakome po djelima  njegovijem” (Mat. 16. 27); - “Blago mrtvima koji umiru u Gospodu otsad. Da, govori Duh, da poćinu od trudova svojijeh; jer djela njihova idu za njima” (Otkr. 14. 13); - “I daću vam svakome po djelima vašima” (Otkr. 2. 23); - “I vidjeh mrtvace male i velike gdje stoje pred Bogom, i knjige se otvoriše; i druga se knjiga otvori, koja je knjiga života; i sud primiše mrtvaci, kao što je napisano u knjigama, po djelima svojima. I more dade svoje mrtvace, i smrt   i pakao dadoše svoje mrtvace; i sud primiše po djelima svojima” (Otkr. 20. 12, 13). - “I evo ću doći skoro, i plata moja sa mnom, da dam svakome po djelima njegovijem” (Otkr. 22. 12). - “Svaki dakle koji sluša ove moje rijećii izvršuje ih, kazaću da je kao mudar ćovjek koji sazida kuću svoju na kamenu; a svaki koji sluša ove moje rijećia ne izvršuje ih, on će biti kao ćovjek lud koji sazida kuću svoju na pijesku” (Mat. 7. 24, 26). - “Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode! ući u carstvo nebesko; no koji ćini po volji oca mojega koji je na nebesima. Mnogi će reći meni u onaj dan: Gospode! Gospode! nijesmo li u ime tvoje prorokovali, i tvojijem imenom đavole izgonili, i tvojijem imenom ćudesa tvorili? I tada ću im ja kazati: “nikad vas nijesam znao; idite od mene koji ćinite bezakonje”” (Mat. 7. 21, 22, 23). - “Tada ćete stati govoriti: mi jedosmo pred tobom i pismo, i po ulicama našijem ućio si. A on će reći: kažem vam, ne poznajem vas otkuda ste; otstupite od mene svi koji nepravdu ćinite” (Luka 13. 26, 27). - “Tada ću im platiti po djelima njihovijem i po onom što su ćinili rukama svojim” (Jerem. 25. 14).  “Jer su oći tvoje otvorene na sve putove Ljudske da daš svakome prema putovima njegovijem i prema plodu djela njegovijeh” (Jerem. 32. 19). - “Pohodiću ga za putove njegove i platiću mu za djela njegova” (Osija 4. 9). - “Prema

iznova u drugom životu, nego se proizvode duhovne, koje su kao saobraznosti bile pripojene prirodnim. Međutim, kada se te duhovne stvari pokažu pogledu, one imaju oblik sasvim slićan onome koji su imale u Prirodnom svetu. Naime, sve stvari koje se pokazuju u Nebu, pokazuju se na isti naćin kao i na Zemlji, iako njihova suština nije prirodna nego duhovna, kao što je objašnjeno u članku o Predstavama i Pojavnostima u Nebu (br. 170-176). Ali spoljašnje ili prirodno Pamćenje, u onome što je vezano za tvar, vreme i prostor, ne služi Duhu u istu svrhuu koju  mu je služilo na svetu. Dok je mislio prema spoljašnjem ćulnom, a ne u isto vreme i prema unutarnjem ili   razumskom ćulnom, on je tada mislio prirodno a ne duhovno. Međutim, u Duhovnom svetu Duh misli duhovno a ne prirodno. Misliti duhovno, to je misliti umno ili razumski. Odatle proizlazi da se spoljašnje ili prirodno pamćenje, u pogledu onoga što je u njemu tvarno, tada odmara, a do izražaja dolazi samo ono koje je ćovek crpeo iz tvari. Da se spoljašnje pamćenje, u onome što je u njemu tvarno, tada odmara, to je zato što te stvari ne mogu da se iznova   stvore, jer Duhovi i Anđeli govore prema osećanjima i mislima svoga uma. Stvari koje se s njima ne slažu, ne mogu se prestvoriti, kao što je rećeno u člancima o govoru Anđela i njihovom govoru s ljudima (br. 234-257). U drugom svetu, ćovek je onoliko razuman koliko je to bio postao na svetu pomoću Nauka i Jezika, ali ne samo stoga što je u njih bio upućen. Razgovarao sam s više njih koje su na svetu smatrali za vrlo ućene, jer su poznavali stare jezike kao hebrejski, grćki i latinski, ali koji nisu negovali svoj razum pomoću onoga što je napisano tim jezicima. Neki od njih izgledali su neuki kao i oni koji nisu znali te jezike, a neki su izgledali glupi. Ti su, naime, bili ostali oholi, verujući da su mudriji od ostalih. Razgovarao sam i s nekim duhovima, koji su na svetu verovali da ćovek postaje sve razumniji ukoliko više bogati svoje pamćenje. Na taj naćin oni su govorili; prema sećanju, a to znaći prema drugima  a ne prema sebi, pri tome nimalo ne usavršavajući svoj razum kroz stvari iz svoga pamćenja. Neki od njih bili su glupi, a neki kao bezumnici, i nisu bili u stanju da razumeju nijednu istinu, prihvatajući svaku zabludu koju bi samozvani ućenjaci izvikivali za istinu. Takvi ne vide da li je nešto istinito ili nije, niti o tome sude dok nekoga slušaju. Tako isto razgovarah s nekim Duhovima koji su na svetu mnogo pisali o razlićitim naućnim stvarima i stekli veliki glas kao znanstvenici. Neki od njih imali su sposobnost da rasuđuju o istinama, ispitujući da li je ovo ili ono istinito ili nije. Neki su shvatali istine samo kada su bili okrenuti prema onima koji su bili u svetlosti istine. Ali, kako nisu želeli da ih shvate, porekli bi ih ćim bi se vratili u svoje zablude i po njima mislili. Neki opet nisu pokazivali  više znanja nego što ga pokazuje obićan nepismen ćovek. Eto kako su oni na razlićite naćine negovali svoj razum pomoću nauka. Ali oni koji su se protivili istinama Crkve, utvrđujući se u svojim zabludama pomoću nauke, ti nisu uopšte negovali svoj razum nego samo svoje mudrovanje za koje se na svetu veruje da je umnost. Na svetu se ta sposobnost brka sa pravom umnošću. A ta sposobnost nije ništa drugo do sposobnost da se potvrđuje sve ono što se nekome sviđa, pa se tako, prema stećenim i varljivim naćelima, vidi obmana a ne istina. Takve ljude niko ne može naterati da priznaju istine, jer se kroz obmane ne mogu sagledati istine, dok se kroz istine mogu uoćiti obmane. čovekov razum je kao bašta, cvetnjak ili preorana zemlja. Ta zemlja, to je Pamćenje. Istine i znanja su semenje, a Svetlost i Toplina Neba izazivaju rast. I kao što bez njih ništa ne klija, tako se isto bez Svetlosti i Neba, koja je Božansko Istinito, i Topline Neba, koja je Božanska Ljubav, ne razvija razum. Samo od njih potiće umnost. Anđeli  se najviše žale na to, da najveći broj Ućenih sve pripisuje Prirodi, oni time zatvaraju unutarnje delove svoga uma u  toj meri, da nijednu istinu ne mogu videti u svetlosti same istine, koja je Svetlost Neba. Takvi su u drugom životu lišeni svoje sposobnosti mudrovanja kako ne bi širili zablude među dobre i proste Duhove i tako ih zavodili. Oni se šalju na pusta mesta.

465. Jedan duh bejaše ljut što se više ne seća mnogih stvari koje su mu bile poznate u telesnom životu, žaleći   gubitak jednog za njega velikog zadovoljstva. Ali mu bi rećeno da baš ništa nije izgubio, da i sada zna sve ono što je ranije znao. Međutim, u svetu u kojem je, nije mu dopušteno da to izvlaći iz svoga pamćenja; da je dovoljno to, što sada može bolje i savršenije misliti i govoriti a da pri tom ne utapa, kao ranije, svoj razum u guste tvarne i telesne tmine, koje ne služe nićemu u Carstvu u koje je stigao; da sada poseduje sve što mu može služiti za većni život, i da jedino tako, nikako drugaćije, može doći do blaženstva i sreće. Treba dodati da je to znak velikog neznanja -   verovati da u tome Carstvu, zbog odstranjivanja i utišavanja tvarnih ćestica u Pamćenju, išćezava razum. Naprotiv, što se više odvraća od ćulnih stvari Spoljašnjeg ćoveka, to se Um više uzdiže prema duhovnim i nebeskim stvarima.

466. Kakva su ta dva Pamćenja (spoljašnje i unutarnje), ponekad se u drugom svetu predoćava vidu u oblicima koji  se samo tamo mogu videti. Tamo se pokazuju mnoge stvari koje u ćoveku uzimaju pojmovni oblik. Spoljašnje Pamćenje pokazuje se kao nešto ćvornovato, dok se unutarnje pokazuje kao moždinasta tvarna, slićna onoj u ćovekovom mozgu. Po tome se vidi kakva su ta Pamćenja. Kod onih koji su na svetu razvijali samo Pamćenje, zapostavljajući svoj Razum, ta ćvornovata masa izgleda tvrda i kao iznutra protkana žilama. Kod onih koji su svoje Pamćenje ispunili obmanama, ona izgleda dlakava i nakostrešena, zbog gomile nesređenih stvari u sebi. Kod onih koji su negovali Pamćenje radi samoljublja i Ljubavi prema svetu, ona izgleda lepljiva i okoštala. Kod onih koji su hteli da prodru u Božanske Tajne naućnim, a naroćito filosofskim istraživanjima, verujući samo u ono u šta se pomoću njih uvere, Pamćenje izgleda mraćno i kao da upija svetlosne zrake pretvarajući ih u tminu. Kod onih koji   su bili varalice i licemeri, ona izgleda tvrda i okoštala kao da je od abonosa, odbijajući sve svetlosne zrake.    Naprotiv, kod onih koji su bili u dobru Ljubavi i istinama vere, nema te ćvornovatosti, jer unutarnje Pamćenje propušta svetlosne zrake u spoljašnje Pamćenje i to u ideje u kojima se ti zraci završavaju kao u svojoj osnovi ili kao u svom plodnom tlu, gde nalaze odlićne prijemnike. Naime, spoljašnje Pamćenje je poslednje u Redu (ultimo,  ordini), u kojem se završavaju i prijatno odmaraju sve duhovne i nebeske stvari, ako u njemu ima dobara i istina.

467. Oni Ljudi koji na svetu vole Gospoda i bližnjega, imaju Anđeoski razum i mudrost, skrivene u najdubljim oblastima njihovog unutarnjeg Pamćenja, i to razum i mudrost koji se ne pokazuju sve dok oni ne odbace sve telesno. A tada, kada se prirodno Pamćenje uspava, razum i mudrost, skriveni u unutarnjem Pamćenju, bude se i

462 (b). Da ćovek nosi sa sobom ćitavo svoje pamćenje, dokazano mi je velikim brojem iskustava. Video sam i ćuo   o tome puno stvari vrednih da se iznesu, a od njih ću neke pomenuti: Bilo je Duhova koji su poricali gadosti i    zloćine poćinjene na svetu. Međutim, da ih ne bi neko smatrao za nevine, sva njihova delŠ behu otkrivena i   nabrojana prema njihovom sećanju, redom od mladosti do smrti. Bile su to uglavnom preljube i razvrati. Beše i  takvih koji su podlim lukavstvima varali i krali. Njihova lukavstva i krađe bile su nabrojene od ćega je veći deo bio samo njima poznat. Na kraju priznaše, ali tek pošto obelodaniše sva njihova dela sa svim mislima, namerama, prijatnostima i strahovanjima koje su u tim ćasovima osećali. Nekima opet koji su primali poklone i od Pravde   pravili trgovinu, ispitana su dela, sve po njihovom sećanju, kao i celo njihovo delovanje u toj službi, od prvog do poslednjeg ćasa: Pokazana je priroda i važnost na stotine takvih delŠ, vreme kada su izvršena stanja njihovog uma, njihove namere, sve je bilo dovedeno u sećanje i bilo predstavljeno pred njihovim oćima. A u nekim slućajevima, zaćudo, proćitane su i sveske - podsetnici u kojima su oni sami nekada beležili izvesne stvari u vezi sa svojim   delima, i to stranica po stranica. I oni koji su zavodili devojke i silovali njihovu ćednost, bili su pozvani na slićan   sud. Svaka njihova radnja beše im izvućena iz sećanja i isprićana. čak su se kao prisutna pokazivala i lica devojaka i žena, zatim mesta, razgovori, duševna stanja, sve to iznenadno kao kad pukne pogled pred oćima: Ponekad su prikazivanja trajala i po nekoliko sati. Bilo ih je koji su klevetanje smatrali za nevažnu stvar. čuo sam kako su ponavljali pogrde, sa istim izrazima, s naznakom oklevetanih osoba, kao i onih pred kojima su klevetali i ogovarali.  U isto vreme sve se to pokazivalo pogledu kao živo. Ništa nije vredelo iako su se na svetu trudili da svaku svoju klevetu prikriju. Bio je i jedan koji je na prevaran naćin jednog svog srodnika lišio nasledstva. I on je priznao i bio osuđen. Štaviše, preda mnom su ćitana pisma i cedulje, koje su oni jedan drugome pisali; bilo je saopšteno da ne manjka ni jedna reć. Isti je nešto pre smrti bio otrovao svoga suseda. Taj zloćin razotkriven je na ovaj naćin: Videlo se kako pored svojih stopala kopa jednu jamu, iz koje potom kao iz groba iskoći jedan ćovek i povika: “Šta si mi uradio?”. Tada se otkriše okolnosti zloćina: Kako je trovać prijateljski s ovim razgovarao, kako mu je dao otrovanu ćašu, šta je mislio ranije, i šta se potom dogodilo. Sve je bilo otkriveno, i on osuđen na Pakao. Ukratko, sva zla dela, zloćini, krađe, lukavstva, prevare oćigledno se pokazuju svakom zlom Duhu, i to sve iz njegovog sećanja, kako bi se uverio da je sve poznato. Drugo mu ne preostaje nego da prizna. Dok bi tako Anđeli ispitivali sećanje nekog Duha, ćuo bih sve što je ovaj mislio tokom jednog meseca, dan po dan, bez ijedne greške. Upravo su to bile one misli koje  je imao tih dana. Po ovim primerima može se videti da ćovek sa sobom nosi celo svoje pamćenje, i da na svetu nema nićeg skrivenog što se neće pokazati posle smrti, i to u prisustvu svedoka, sve prema Gospodnjim rećima: “Jer ništa nije skriveno što se neće otkriti, ni tajno što se neće doznati. Jer što u mraku rekoste, ćuće se na videlu; i što na uho šaptaste u klijetima, propovijedaće se na krovovima”. (Luka 12, 2.3).

463. Kada su jednom na taj naćin ćovekova dela otkrivena, onda Anđeli, kojima je to stavljeno u zadatak, poćinju sa ispitivanjem lica, a zatim i celoga tela, poćev od prstiju jedne i druge ruke. Pošto sam se ćudio tome naćinu ispitivanja, bio mi je objašnjen uzrok: Isto kao što je sve što pripada mišljenju i volji upisano u Mozak, jer su tamo Naćela, tako je sve upisano i na telu, jer ono što pripada mišljenju i volji, širi se od naćela po celom telu,  završavajući tu kao u svom poslednjem. Otuda dolazi da sve što je upisano u Pamćenje, upisano je ne samo u  Mozak, nego i u celoga ćoveka, gde je smešteno redom po svim delovima tela. Po tome je oćigledno da je ćovek u celini onakav kakvi su mu volja i misao koja od te volje potiće, tako da je zao ćovek svoje vlastito zlo, a dobar   ćovek svoje vlastito dobro.91 Po ovome se može videti šta se podrazumeva pod Knjigom života ćovekovog, o kojoj  se govori u Reći, to jest da su sva dela ćovekova i sve njegove misli upisane u celoga ćoveka, te da se pokazuju,   kada se izvuku iz Pamćenja, kao da su ćitana iz Knjige i naslikana, i to onda kada se duh posmatra u Svetlosti  Neba.92 Ovim primerima u vezi sa Pamćenjem, koje ostaje ćoveku posle smrti, dodaću još jednu ćinjenicu koja me   je uverila da se i najsitnije stvari, kada jednom uđu u Pamćenje, nikada više iz njega ne brišu: Behu mi pokazane knjige pisane isto kao i knjige na svetu. Rećeno mi je da one potiću iz pamćenja onih koji su ih napisali, da ne nedostaje ni jedna reć od svih koje je taj ćovek na svetu napisao u toj knjizi, da se tako iz pamćenja jednoga Duha mogu izvući sve pojedinosti, ćak i one koje je on sam već zaboravio. Uzrok tome je sledeći: čovek ima spoljašnje i

unutarnje pamćenje; spoljašnje pripada njegovom Prirodnom ćoveku, a unutarnje njegovom Duhovnom ćoveku. Sve ono što je ćovek mislio, hteo, radio, ćak i ono što je video i ćuo, sve je upisano u njegovo unutarnje ili duhovno pamćenje. A to se ne briše nikada, jer je istovremeno upisano u Duh, i u udove tela, kao što je već rećeno. Tako se Duh oblikuje prema onome što je mislio i hteo. Znam da ovo tumaćenje izgleda kao paradoks i da se u njega teško može verovati. Pa ipak je ono istinito. Neka, dakle, ćovek ne misli da bilo šta od onoga što je mislio i radio tajno može ostati sakriveno posle smrti; nego neka veruje da se sve, kako u opštem, tako i u pojedinostima, otkriva kao na svetlu dana.

464. lako prirodno ili spoljašnje Pamćenje ostaje ćoveku posle smrti, ipak se ćisto prirodne stvari ne proizvode

91   Ovo ućenje nalazi svoga izraza i u izrekama filosofa, kao i u mudrosti obićnog naroda. čovek je ono što on sam   od sebe napravi. “Svaki je ćovek kovać svoje sudbine”, narodna je izreka koja je našla svoj pandan u izreci Mudraca iz Efeza, Heraklita: “čovekova sudbina, to je njegov karakter”. Istina je da ćovek svojim željama, mislima i postupcima izrađuje svoj karakter, koji je njegova istinska sudbina: Dobar ćovek osećaće se uvek dobro jer zna da živi u skladu sa većnim zakonima. Zao ćovek će se uvek osećati loše jer živi u neskladu sa većnim zakonima i taj nesklad oseća kao nezadovoljstvo, mržnju, strah. Drevna hinduska mudrost u ućenju o Karmi (Delu) tvrdi isto:   čovek postaje ono što radi svojom voljom i mislima. On sebe gradi, i mora da ulazi u one živote koji odgovaraju njegovom karakteru.

92   Knjiga života sa sedam pećata predmet je “Otkrovenja Jovanovog”.

459. Treba da se zna da je ljudski oblik posle smrti utoliko lepši, što je ćovek dublje voleo Božanske Istine i živeo  po njima, jer se Unutarnje otvara prema Ljubavi i životu. Što je osećanje dublje, to se više slaže s Nebom, a lice je sve lepše. Otuda dolazi da su najlepši Anđeli Unutarnjeg Neba, jer su oni oblici nebeske Ljubavi. A oni koji su  voleli i živeli Božanske Istine više na spoljašnji naćin, ti su manje lepi, jer na njihovim licima sjaji samo Spoljašnje, a unutarnja nebeska Ljubav kroz njega ne može da sjaji, što znaći da se oblik Neba ne može da pokaže dobro. Na njihovom licu se pokazivaše nešto srazmerno tami, nešto još neoživljeno zraćenjem unutarnjeg života. Jednom  rećju, savršenost raste prema Unutarnjem, a smanjuje se prema Spoljašnjem; tako isto i lepota. Video sam anđeoska lica iz Trećeg Neba koja bejahu toliko lepa da nijedan slikar, uz svu svoju veštinu i sve boje, ne bi mogao prikazati  ni hiljaditi deo svetlosti i života koji blista na licima tih Anđela. Međutim, slikar bi donekle mogao da oponaša lica Anđela iz Spoljašhjeg Neba.

460. Evo još jedne tajne koja do sada nije nikome bila poznata: Svako dobro i svaka istina koji proizlaze od Gospoda, imaju ljudski oblik, i to ne samo u celini, nego i u najmanjim delovima. Taj oblik utiće na svakoga ko prima dobro i istinu od Gospoda, tako da prema tom primanju svak u Nebu ima ljudski oblik. Stoga je Nebo slićno sebi u celini i u delovima, a ljudski oblik je oblik celog Neba, oblik svakog Društva i svakog Anđela, kao što je bilo objašnjeno u ćetiri ćlanka (br. 59-86), a ćemu treba dodati da je to oblik svakog dela misli koja potiće iz nebeske Ljubavi anđeoske. Ovu tajnu ćovek teško shvata, ali je Anđelima sasvim jasna, jer su oni u Svetlosti Neba.

čovek posle smrti ima sva ćula, sećanje, misli i osećanja kao Stoje imao na svetu, ne ostavljajući ništa iza sebe osim zemaljskog tela

461. Da ćovek, prelaskom iz Prirodnog u Duhovni svet, što biva kada umre, nosi sa sobom sve svoje osim  zamaljskog tela, u to sam se uverio mnogobrojnim iskustvima. Naime, kada ćovek nakon smrti uđe u Duhovni svet, on ima telo kao i na svetu. Ne postoji nikakva razlika, niti je on oseća ili vidi. Međutim, njegovo telo je duhovno, dakle odvojeno i oćišćeno od zemaljskog. Kada Duhovno gleda i dodiruje Duhovno, to je isto kao kad Prirodno   gleda i dodiruje Prirodno. Zato čovek, kada postane Duh, ne zna da je umro i veruje da je u istom telu, kao na svetu. čovek-Duh uživa sva spoljašnja i unutarnja ćula koja je uživao i na svetu: on vidi, ćuje i govori kao i pre, ima osećaj ukusa i mirisa, oseća dodir kao i pre; ima sklonosti, želje i misli, razmišlja, uzbuđuje se, voli i hoće kao pre; onaj ko nalazi zadovoljstvo u ućenju, on ćita i piše kao ranije, jednom rećju kada ćovek pređe iz jednoga u drugi život, to je kao da je prešao s jednog mesta na drugo. On nosi sa sobom sve što je u sebi posedovao kao ćovek, tako da se može reći da nije ništa izgubio osim zemaljskog tela: On nosi sa sobom i svoje prirodno pamćenje, jer pamti šta je od detinjstva do poslednjeg ćasa na svetu ćuo, video, ćitao, naućio i mislio. Pa ipak, prirodni predmeti njegovog   sećanja, pošto ne mogu da se iznova stvore u Duhovnom svetu, miruju kao kad ćovek na njih ne misli. Ali i oni   mogu da se iznova stvore kad se to svidi Gospodu. O tome Sećanju posle smrti biće docnije govora. čulni ćovek ne može da veruje da je ćovekovo stanje posle smrti takvo, pošto ga ne može razumeti. Naime, ćulni ćovek misli samo prirodno, ćak i o duhovnim stvarima. Stoga on, za ono što ne oseća, to jest što ne vidi telesnim oćima i ne opipa svojim rukama, kaže da ne postoji, kao što je rećeno o Tomi (kod Jovana 20, 25, 27, 29).

462 (a). Pa ipak, postoji velika razlika između ćovekovog života u Duhovnom svetu i njegovog života u Prirodnom svetu, kako u pogledu spoljašnjih ćula i njihove osetljivosti, tako i u pogledu unutarnjih ćula i njihove osetljivosti.90 Oni koji su u Nebu osećaju, odnosno vide i ćuju, mnogo bolje, a misle razumnije nego što su to mogli dok su bili na svetu, zato što oni vide prema Svetlosti Neba, koja u svemu nadilazi svetlost sveta (vidi br. 126). Oni čuju kroz duhovnu atmosferu koja isto tako nadilazi zemaljsku (br. 235). Razlika u pogledu njihovih spoljašnjih ćula je kao razlika između bistrine vedroga dana i tame olujnog oblaka, između podnevnog svetla i većernje senke. Naime, Svetlost Neba, pošto je ona Božansko Istinito, daje vidu Anđela sposobnost da opažaju i razaznaju najsitnije predmete. Njihov spoljašnji vid saobrazan je njihovom unutarnjem vidu ili razumu, jer kod Anđela jedan vid se   uliva u drugi ćineći s njim jedinstvo, i otuda mu tolika prodornost. Sluh je saobrazan njihovom opažanju koje   pripada i razumu i volji. Stoga oni, po zvuku glasa i po rećima onoga ko govori, uoćavaju najsitnije delove njegovog osećanja i njegove misli, po zvuku glasa ono što pripada osećanju, a po rećima ono što pripada misli (vidi br. 234- 245). Međutim, ostala ćula kod Anđela nisu tako izoštrena kao vid i sluh, a to je stoga što vid i sluh služe njihovom

razumu i mudrosti. Kada bi ostala ćula bila isto tako razvijena i osetljiva, ona bi umanjivala svetlost i zadovoljstvo njihove mudrosti, unoseći (u nju) ćar telesnog zadovoljstva i žudnje, koji pomraćuju i slabe um. To se na svetu dešava ljudima koji su utoliko teži i tuplji u pogledu duhovnih istina što se više odaju uživanjima trpeze i telesnim zavodljivostima dodira. Da su unutarnja ćula AnđelŠ, a to su ćula koja pripadaju njihovom mišljenju i osećanju, mnogo savršenija nego što su bila na svetu, može se videti iz izloženog u br. 265-275. Stanje ćulŠ kod stanovnikŠ Pakla znatno se razlikuje od stanja tih istih ćula na svetu. Koliko god savršenost kod AnđelŠ raste, toliko ona opada kod Duhova u Paklu. Ali o stanju ovih poslednjih raspravljaće se u nastavku.

90 Pisac ovde govori o spoljašnjim i unutarnjim ćulima u Duhovnom svetu, jer se obićno misli da u Duhovnom svetu postoje samo unutarnja, odnosno duhovna ćula, Međutim, ovde se radi o pomanjkanju izraza za nove pojmove: Duhovnim se svetom zove onaj koji dolazi posle odlaganja zemaljskog tela, a u njemu i te kako postoji i unutarnje koje se odnosi na istine i dobra, Ljubav i veru itd, i Spoljašnje koje opaža suštastvene oblike koji samo odslikavaju i predstavljaju unutarnje stvari, kao istine i dobra. Na drugim mestima Pisac to telo, u kome se živi posle smrti, naziva suštastvenim (supstancijalnim), za razliku od ovoga koje naziva tvarnim (materijalnim).

zato što više vole zabludu nego istinu, jer se zabluda slaže sa zlom u kome su. Voleti i hteti je isto, jer ćovek voli   ono što hoće, a hoće ono što voli. Pošto su ljudi takvi da mogu razumeti samo ako hoće, dano mi je da potvrdim i razumskim obrazloženjima osnažim istine Crkve i Neba, kako bi zablude, koje su mnogima zatvorile razum, bile rasute, a vid im se makar i malo otvorio. Jer dopušteno je razlozima osnaživati duhovne istine svima onima koji su u istinama. Ko bi ikada mogao da razume Reć samo iz njenog doslovnog znaćenja, ako rasvetljenim umom ne bi u   njoj video istine? Baš zato što se drugaćije postupalo, iz te iste Reći izvlaćili su ljudi tolika kriva verovanja.88

456. Da je ćovekov Duh posle odvajanja od tela još uvek ćovek i ljudskog oblika, bilo mi je pokazano    svakodnevnim iskustvom koje traje već godinama; jer sam ih video na hiljade, slušao ih, razgovarao s njima o tome da ljudi na svetu ne veruju da su oni (Duhovi) takvi, da Ućeni smatraju prostima one koji veruju da su Duhovi ljudi. Duhovi se rastuživahu nad takvim neznanjem koje vlada na svetu, a naroćito u Crkvi. Ali, govorili su, takvo verovanje potiće uglavnom od Ućenih koji su, misleći o Duši ćulno i telesno, došli do uverenja da je ona samo   Misao koja je, posmatrana bez podmeta (subjekta) po kome bi postojala, samo lebdeći dah ćistog etera, koji se nije mogao rasuti kad je telo umrlo. Međutim, kako Crkva, prema Reći, veruje u besmrtnost Duše, dopustili su da ona   ima neku životnu sposobnost slićnu misli, ne priznajući joj da bi mogla imati ćula kao ćovek pre nego što se ponovo veže s telom. Na tome mišljenju se zasniva ućenje o Vaskrsnuću, odnosno verovanje da će se to vezivanje odigrati u vreme Strašnog Suda. Stoga, kada neko o Duši misli po tom ućenju, i pretpostavci, potpuno mu je nemoguće da  shvati da je Duša Duh i da Duh ima ljudski oblik. Dodajte tome da danas malo ko zna šta je to duhovno, a još manje da duhovna bića, kao što su Duhovi i Anđeli, mogu imati ljudski oblik. Stoga se oni koji dolaze sa sveta jako ćude kada vide da kao ljudi žive kao i ranije, da vide, ćuju i govore, da osećaju dodir kaoi ranije, da nema baš nikakve razlike (vidi br. 74). A kad prestanu da se sami sebi ćude, tada se opet ćude da Crkva ništa ne zna o tom stanju ljudi posle smrti, da ne zna ništa o Nebu i Paklu, te da svi koji dolaze na drugi svet i dalje žive kao ljudi. Na kraju, ćude    se da se ta istina, toliko bitna za veru Crkve, ne objavljuje ćoveku u viđenjima. Na to im iz Neba bi odgovoreno da ništa od toga nije lakše, samo ako se svidi Gospodu, ali da oni koji su se utvrdili u obmanama ne bi verovali, pa sve i da vide svojim oćima; da je, osim toga, opasno neku istinu potvrđivati viđenjima onih koji su u obmanama, jer bi  prvo poverovali a odmah zatim porekli i tako oskrnavili samu istinu; a oskrnaviti, to je prvo verovati pa zatim osporavati, a oni koji skrnave istine bacaju se u najdublji i najstrašniji Pakao.89 To je ona opasnost na koju se misli u rećima Gospodnjim: “Zaslijepio je oći njihove i okamenio srca njihova, da ne vide oćima ni srcem razumiju, i ne

obrate se da ih iscijelim” (Jovan 12. 40). A da oni koji su u obmanama ne bi ni na koji naćin verovali, na to se misli pod ovim rećima: “Reće mu Avram (bogatašu u Paklu): oni imaju Mojsija i proroke, neka njih slušaju. A on reće:  Ne, oće Avrame! nego ako im dođe ko iz mrtvijeh, pokajaće se. A Avram reće mu: Ako ne slušaju Mojsija i proroka da ko i iz mrtvijeh ustane, neće vjerovati” (Luka 16. 29-31).

457. Kad ćovek uđe u Svet Duhova, a što se događa malo nakon Vaskrsavanja, njegov Duh ima isto lice, i isti glas kao na svetu, a to zato što je tada on još uvek u stanju svog Spoljašnjeg, i što njegovo Unutarnje nije još otkriveno. Takvo je prvo stanje ćovekovo posle smrti. Ono postaje slićno njegovom vladajućem osećanju ili vladajućoj   Ljubavi, u kojoj je bilo Unutarnje njegovog uma na svetu, jer se lice njegovog Duha mnogo razlikuje od njegovog telesnog lica. Telesno lice potiće od roditelja, dok duhovno potiće od njegovog osećanja, ono je zapravo slika toga osećanja. Duh uzima to lice kada se Spoljašnje ukloni, a otkrije Unutarnje. To je treće ćovekovo stanje. Video sam neke ljude kad su tek bili stigli sa sveta i poznao ih po licu i glasu. Ali kasnije, kada dođoše preda me, nisam ih više prepoznavao. Oni koji su bili u lepim osećanjima, pokazivali su se lepim licima, a oni koji su bili u rđavim, s licem izoblićenim. Jer ćovekov Duh i nije drugo do njegovo osećanje, ćiji je spoljašnji oblik njegovo lice. Da se lice menja u drugom životu, to je zato što nikom nije dozvoljeno da podražava tuđa osećanja, niti da uzme lice suprotno   Ljubavi u kojoj je Svi, koliko god da ih je, dovode se u stanje da govore kao što misle i da licem i pokretima  pokazuju svoju volju. Otuda dolazi da su lica Duhova oblici i slike njihovih osećanja. Tako, svi koji su se poznavali na svetu, prepoznaju se u Svetu Duhova, ali ne i u Nebu i Paklu, kaš što je rećeno u br. 427.

458. Kod licemera biće se menja nešto kasnije nego kod ostalih, jer su se vežbom utvrdili u navici da oponašaju dobra osećanja. Stoga dugo ostaju neizoblićeni. Ali kako im to glumljeno polako otpada, a Unutarnje njihovog uma se podešava prema obliku njihovih osećanja, oni postaju mnogo izoblićeniji od ostalih. Licemeri su oni koji su govorili kao Anđeli, a u sebi priznavali samo Prirodu, porićući Božansko, kao i sve što pripada Nebu i Crkvi.

88   Ovde Pisac ukratko izlaže svoj idejni program: Izneti i razumski objasniti istine vere koje su poznate Crkvi, ali koje su u izvesnim vremenima zapretene pod pepelom zabluda i namernih iskrivljavanja, zbog ćega dolazi do zatvaranja puta u duhovnost. Program sasvim u duhu prosvećenosti 18og veka, ali obogaćen jednom psihologijom i geografijom (da tako kažemo) duhovnih istina i pojava, da mu se u istoriji ne može naći ravna. Dalje, ne treba pogrešno razumeti pisca, misleći da on smatra da bez objave kakva je njegova nema ispravnog razumevanja Reći. On samo tvrdi da je razum svakome otvoren da shvati istine radi spasenja, no da je Reć kao odeven ćovek, pa je u njoj ono što je za spasenje potrebno vidljivo kao lice i ruke, ostalo zastrto, da se zaštitilo od skrnavljenja.

89   O skrnavljenju pisac govori opširnije u delu BRAčNA LJUBAV Ima sedam stepeni skrnavljenja, poćev od

olakog korišćenja izraza i reći iz Sv. Pisma, pa do pada u zlo posle života u dobru. Gospod sve ćini da spreći skrnavljenja, uglavnom ne dozvoljavajući da ćovek poveruje i popravi se ako to nije iz Ljubavi prema istini i dobru. Svaka dvolićnost u tom pogledu vodi skrnavljenju. Bolje je postupati rđavo ako je neko već zao, nego izvana postupati dobro radi nekog sebićnog cilja, a unutra biti zao; naravno, to je bolje za samog poćinioca, a ne za onoga kome se zlo ćini. Glavni razlog da skrnavljenjem ćovek tako nisko pada jeste u tome, što se njime uništava mogućnost da se ćovek popravi, jer se uništavaju svi ostaci dobra, kao i sami prijemnici za dobro i istinu.

isto. Zatim se oseća kao da se nešto odmotava niz lice, posle ćega se ćovek uvodi u duhovnu misao. I to  odmotavanje niz lice samo je privid, jer se na taj naćin prikazuje da Vaskrsli prilozi iz prirodne u duhovnu misao. Anđeli budno paze na to da Vaskrsli tada ima samo ideje koje dolaze od Ljubavi. Tada mu kažu da je Duh. Pošto su mu dali svetlost, Duhovni Anđeli mu ćine sve usluge, koje ovaj želi u tome stanju, poućavajući ga u onome što se odnosi na drugi život, ali onako kako on to može razumeti. Ali ako je Vaskrsli takav, da te pouke ne želi, tada teži   da se udalji od ovih Anđela. Ne napuštaju ga, dakle, oni, nego on njih ostavlja. Jer Anđeli vole svakoga ćoveka. Njihova je najveća želja da ćine usluge, da poućavaju i vode u Nebo. U tome je njihovo najveće zadovoljstvo. Kada se Duh odvoji od Anđela, primaju ga dobri Duhovi, i dok je u njihovom društvu, ćine mu razne usluge. Ali ako je njihov život na svetu bio takav, da ne može izdržati život u društvu dobrih, on želi da se i od njih odvoji, i to sve  tako ide dok se ne združi s onima koji potpuno odgovaraju njegovom životu na Zemlji, jer kod njih nalazi svoj život  i - što iznenađuje - život slićan onome koji je imao na svetu.

451. Uvođenje ćoveka u drugi život ne traje duže od nekoliko dana. A kako on ide iz jednog stanja u drugo sve dok ne stigne u Nebo ili Pakao, biće rećeno u nastavku. To mi bejaše dano da saznam velikim brojem iskustava.

452. Sa nekim Vaskrslima razgovarah treći dan nakon njihove smrti, a tada je ono o ćemu se govori u br. 449-450 bilo već obavljeno. čak sam govorio i s trojicom koje poznavah na svetu, kojima saopštih da se upravo onoga ćasa priprema njihov pogreb. Na reć “pogreb” behu zaprepašćeni, govoreći za sebe da su živi, a da se u grob stavlja samo ono što im je služilo na svetu. Zatim se ćuđahu što na svetu nisu verovali u život posle smrti, i što su u Crkvi skoro svi kao i oni. Kada takvi, koji nisu verovali u život duše posle smrti, primete da žive i dalje, strašno se zbune. A oni koji su se u tom uverenju bili ućvrstili, udružuju se sa sebi slićnima, a ovi su odvojeni od onih koji verovahu. Najćešće se vezuju za neko pakleno Društvo jer takvi Duhovi su tako isto poricali Boga i prezirali istine Crkve. Jer koliko se neko utvrđuje protivu većnog života svoje duše, toliko se utvrđuje i protiv onoga što se odnosi na Nebo i Crkvu.86